Said: Vlasti Srbije više da se posvete slobodi medija i poštovanju ljudskih prava

Piše: Milan Nešić

Said podvlači da ta dva slučaja dokazuju da se, kako je ukazala, u Srbiji sužava polje za slobodno delovanje medija.

“Mislim da je za srpske vlasti na lokalnom i višim nivoima važno da istaknu punu posvećenost poštovanja prava novinara da slobodno izveštavaju. Kao i da se postaraju da se počinioci zločina, u ovom slučaju osobe koje su naredile i sprovele paljevinu, budu kažnjeni – zanemarujući funkcije koje obavljaju na lokalnom ili nacionalnom nivou”, podvlači Gulnoza Said.

Dugogodišnja novinarka aludira na suđenje Dragoljubu Simonoviću, bivšem predsedniku beogradske opštine Grocka i funkcioneru vladajuće Srpske napredne stranke, proces koji traje godinu dana i do sada su ga obeležila, kako je to primetio deo javnosti i medija u Srbiji, odlaganja ročišta i omalovažavanje novinara Jovanovića i njegove supruge – u čemu prednjači odbrana optuženog Simonovića.

“Slučaj Milana Jovanovića pratimo od početka. Reč je o novinaru veteranu, koji je radio veoma važan posao izveštavajući o korupciji na lokalnom nivou. To što mu se dogodilo je izuzetno potresno. Sećam se fotografija njegove kuće koja je praktično izgorela do temelja. Angažovali smo se i bili jedna od organizacija koja mu je pružila pomoć”, kaže Gulnoza Said.

Istovremeno, ukazuje i na nedavnu odluku Apelacionog suda u Beogradu da ukine prvostepenu presudu za ubistvo Slavka Ćuruvije, kojom je četvoro bivših pripadnika Službe državne bezbednosti za taj zločin osuđeno na ukupnu zatvorsku kaznu u trajanju od 100 godina. Sud je odluku obrazložio bitnim povredama odredbi krivičnog postupka – odnosno uvođenjem nepoznate osobe kao počinioca ubistva.

“Kada su počinioci proglašeni krivim, u aprilu 2019, pozdravili smo tu odluku suda. Naravno, pratili smo kasniji razvoj događaja i poslednju sudsku odluku. Vrlo je zabrinjavajuća. Mislim da bi Srbija trebalo da napravi otklon od svoje prošlosti – kako bi omogućila da počinioci ubistva Slavka Ćuruvije odgovaraju za ono što su počinili. Da bi u tom slučaju pravda bila u potpunosti zadovoljena”, kaže Gulnoza Said.

Ona podseća da je slučaj Slavka Ćuruvije jedan od najznačajnijih imajući u vidu da su prošle više od dve decenije od kako je ubijen.

“I mislim da je Srbija uspela na prilično jedinstven način u pokušaju da krivično goni osobe koje su smatrane odgovornim za ubistvo Ćuruvije. Kad god bih razgovarala sa kolegama novinarima, onima koji rade u Srbiji, ili aktivistima za slobodu medija, navodila sam tamošnje iskustvo kao pozitivan pokazatelj iz koga bi se moglo učiti, jer je Srbija uspela da poveže novinare, članove porodice, zagovornike slobode štampe i predstavnike vlasti, zvaničnike Ministarstva unutrašnjih poslova i formira telo koje se bavilo ubistvima novinara koja su se događala tokom devedesetih godina prošlog veka. Veoma smo zabrinuti zbog nedavne odluke o ukidanju presude donete u aprilu 2019. godine”, kaže u razgovoru za Glas Amerike programska direktorka Komiteta za zaštitu novinara.

Glas Amerike: Može li se reći da je krug sada zatvoren i da se Srbija vratila u period sličan onom kada su ubijeni Ćuruvija i novinari posle njega?

Said: Mislim da je preuranjeno govoriti o punom krugu. I dalje sam optimista u vezi sa Srbijom. Posetila sam je i imala priliku da razgovaram sa mnoštvom ljudi, uključujući i mlade novinare, koji rade u različitim medijima i nezavisnim medijskim kućama. Naravno, za nas u Komitetu za zaštitu novinara, Srbija je jedna od zemalja Balkana u kojoj smatramo da je stanje zabrinjavajuće.

Želeli bismo da vidimo više posvećenosti srpskih vlasti slobodi medija i poštovanju ljudskih prava uopšte. Međutim, uvideli smo poslednjih godina njihove pokušaje da ućutkaju nezavisne medije i novinare koji kritički izveštavaju. To je zabrinjavajuće. Međutim, i dalje se nadam da će Srbija nastaviti proces liberalizacije i demokratizacije, jer je zemlja koja teži pridruživanju Evropskoj uniji. Zaista bismo želeli da postane slobodnije društvo u kom je bezbednost novinara zagarantovana i nezavisni mediji mogu slobodno da rade.

Glas Amerike: Siguran sam da ste videli šta se dogodilo Bojani Pavlović iz Mreže za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK). Nadležni su odbacili krivičnu prijavu protiv osoba koje su joj oduzele mobilni telefon kojim je fotografisala sina predsednika Srbije Aleksandra Vučića u društvu osobe sa kriminalnim dosijeom. Kako vi vidite taj slučaj – kako je nadležni trebalo da postupe?

Said: Reč je o jednom od slučajeva u kom je istraživački novinar targetiran i to nije ono što bi trebalo da se dešava u Srbiji. Kada vlasti pokušavaju da kazne istraživačke novinare – u tom slučaju ispašta javnost. Želim da istaknem značaj rada istraživačkih novinara za društva koja nastoje da ostvare veći stepen poštovanja ljudskih prava, ili odgovornijoj vlasti. Obično se radi o novinarima koji izveštavaju o korupciji ili drugim osetljivim pitanjima. Pokrivamo područje koje uključuje zapadnoevropske zemlje stabilne demokratije, kao i države centralne i istočne Evrope, Rusiju i centralnu Aziju. Praksa je pokazala da je korupcija raširenija – što se više krećete ka istoku.

Pozitivan fenomen koji primećujemo u pojedinim zemljama Balkana je upravo istraživačko novinarstvo – koji nije svojstven, na primer, zemljama centralne Azije. Šira javnost, kao i vlasti u Srbiji, trebalo bi da cene rad istraživačkih novinara koji su izveštavali o korupciji u zvaničnim krugovima – poput KRIK-a ili drugih medija u mreži OCCRP-ja. To je sveobuhvatan i iscrpljujući posao. Veoma opasan po novinare, a opet sa druge strane, nešto što je javnosti potrebno.

Glas Amerike: Kakve bi mogle biti posledice najavljenih, ali nikada zvanično pokrenutih istraga istraživačkih medija, novinara i nevladinih organizacija, Uprave za sprečavanje pranja novca u Srbiji?

Said: Izveštavanje istraživačkih novinara je izrazito važno. Kažnjavajući one koji se bave tim poslom, vlasti poručuju da ne cene njihov rad, pa čak i da mogu ispaštati zbog njega. Dakle, to nije nešto što bi vlasti trebalo da čine.

Glas Amerike: Može li se to tumačiti kao obeležje totalitarizma – koga se Srbija jedva oslobodila u nedavnoj prošlosti?

Said: Znate, studirala sam političke nauke i kada je reč o Srbiji, moguće je uvideti neka od obeležja totalitarizma, ali ne bih rekla da je Srbija u potpunosti totalitarna država. Mogu da primetim da se radi o nekoj vrsti kvazi autokratije – što bi bio režim u kojem još postoji određeni stepen slobode. Međutim, tamošnje vlasti pokušavaju da uspostave strožu kontrolu nad medijima. I ti pokušaji i dalje traju. I Srbija nije država usamljena u tome – na Balkanu, kao i na području centralne i istočne Evrope. U grupi je zemalja kao što su Mađarska ili Poljska.

Glas Amerike: Prema izveštajima nekoliko međunarodnih posmatrača – Crna Gora takođe ne pokazuje poboljšanja u oblasti poštovanja ljudskih prava i medijskih sloboda. Novinari su ranjavani vatrenim oružjem, napadani I pritvarani, reforma javnog servisa nije okončana, usvojen je Zakon o medijima koji je naišao sa kritike Evropske komisije. Deo medijskih poslenika i opozicije takvo stanje je dovodio u vezu sa režimom partije crnogorskog predsednika Mila Đukanovića. Posle nedavnih izbora – postoji mogućnost da se okonča skoro trodecenijska vladavina Demokratske partije socijalista. Kakve bi poteze u pogledu medija trebalo da povuku nove crnogorske vlasti – ukoliko bi vladu formirale stranke koje su do skoro bile u opoziciji?

Said: Nedavno sam se dopisivala sa Jovom Martinovićem, istraživačkim novinarom koji je proveo nekoliko godina u zatvoru, a izveštavao je o trgovini drogom i organizovanom kriminalu. U njegovom slučaju suđenje je nedavno počelo ispočetka. Istovremeno, uprkos neočekivanim promenama koje ste pomenuli – nepoznato je kojim će putem Crna Gora krenuti. Međutim, način na koji će slučaj Jove Martinovića biti vođen mogao bi biti pokazatelj. Ukazaće na to da li su, ukoliko stupe na vlast, nove vlasti Crne Gore spremne da učine više da bi obezbedile veću bezbednost novinara i slobodu medija.

To je nešto čega nije bilo dovoljno tokom vladavine partije kojom predsedava Milo Đukanović. Mi ne podržavamo preveliko mešanje vlasti u sferu medija, osim ukoliko ne osnuju nezazvisne novčane fondove za podršku, kao recimo britanski Bi-Bi-Si (BBC). Ali, u tom slučaju, vlast ne bi trebalo da se meša u uređivačku politiku. Tako nešto pozdravljamo kao svetsku praksu. U suprotnom – na medijima i sindikatima novinara je da regulišu oblast medija.

Takođe, veoma je važno obezbediti sprovođenje zakona koji garantuju medijske slobode u Crnoj Gori. Potrebno je i da pravosuđe bude nezavisno – da ne deluje po nalozima izvršne vlasti. Dakle, ako nove vlasti Crne Gore, žele da ostvare otvorenije društvo u kojem će se poštovati ljudska prava i slobodno novinarsko izveštavanje – potrebno je iskažu nedvosmislenu posvećenost tome. Potrebno je i da ta posvećenost bude primenjena u praksi.

Glas Amerike: Mislite li da bi nove crnogorske vlasti bile sposobne da ne preuzmu način ophođenja prethodne vlade prema medijima – već da u tom smislu nešto promene? Posle političkih promena 2000. u Srbiji se dogodilo kratkotrajno olakšanje, ali se kako je proticalo vreme stanje sve više zatezalo, da bi mediji sada ponovo bili u nezavidnoj situaciji…

Said: U Komitetu za zaštitu novinara svedoci smo mnoštva različitih načina na koje države prolaze kroz političku tranziciju. Jedan od dobrih primera je Gruzija. Posle političkih promena u toj zemlji predsednik Mihail Sakašvili ukinuo je državno vlasništvo nad medijima. Trenutno, prema Ustavu te zemlje, država ne može biti u vlasničkoj strukturi ijednog medija. Reč je o prilično radikalnom i jedinstvenom rešenju koje nije zastupljeno u drugim državama. U Ukrajini se poslednjih godina dogodilo nekoliko revolucija, a prošle godine izabran je i novi predsednik. Iskazivana je verbalna posvećenost, ali nije ostvareno mnogo napretka, posebno kada je reč o istraživačkim novinarima i medijima koji su i dalje na meti.

U Jermeniji se dogodila situacija u kojoj, zbog dugotrajnog progona, profesionalni i nezavisni novinari nisu postojali. Kada je tamošnji premijer Nikol Pašinijan, inače bivši novinar, došao na last – to je pobudilo nadu mnogih njegovih kolega.

Međutim, bilo je malo profesionalaca sa dovoljno iskustva za rad u medijima. I to je jedan od problema u mnogim autoritarnim zemljama. Kada vlast blokira

društvo i zabranjuje nezavisno izveštavanje – gube se generacije novinara. Novinarstvo nestaje kao profesija.

U zemljama poput Turkmenistana novinarstvo kao profesija je eliminisana. U Turskoj su mnogi novinari pritvarani ili primorani da napuste zemlju.

Ukoliko potencijalne crnogorske vlasti iskažu veću posvećenost razvoju nezavisnih medija – ne mislim da bi trebalo da se odreknu vlasništva nad medijima. Međutim, to jeste jedna od najboljih praksi koju smo do sada videli u regionu. Ono što definitivno ne bi trebalo da učine jeste da ograničavaju novinare u njihovom radu ili da ih kažnjavaju zbog nezavisnog pristupa u izveštavanju. To je put kojim nove crnogorske vlasti ne bi trebalo da krenu.