Košutnjak – javni interes ili privatni profit?

Piše: Dragoslav Dedović

Pažljivo sam pročitao Vaše saopštenje. Kao i u drugim medijima na srpskom Vi uveravate Beograđane da je njihov pravi interes da ostanu bez „zapuštene” šume da bi neko drugi živeo u luksuznom naselju. Košutnjak je za Vas samo ono što je izvan područja na koje ste bacilli oko. A za mene, kao i za većinu ljudi, Košutnjak je nezamisliv upravo bez tog područja. Tako da Vi ipak nameravate da uvedete bagereu moja sećanja. Da prenaselite područje koje je već dovoljno načeto urbanizacijom.

Privatni profit i „javni interes”

Kažete da će gradnja luksuznog naselja na zemljištu bivšeg Avala filma, koje je pod rastinjem, taj prostor učiniti „lepšim”. Na Košutnjaku je i samoniklo rastinje lepše od fasade luksuzne zgrade. Uveren sam da ovako misli mnogo više ljudi nego što možete i da zamislite. Pominjete i „neuporedivo bolji” prostor sa stanovišta „javnog interesa”.

Kada se direktor privatne firme poziva na „javni interes” to nužno poprima ekonomsko-propagandni karakter i nije ništa drugo do prerušavanje partikularnog, profitnog interesa. Privatne firme idu za logikom maksimiranja profita. Doprinos opštem dobru u ovom slučaju može da bude samo dobro smišljena reklama. Ovakva blagoglagoljivost obično želi da stvori dimnu zavesu ispred neizrečenih fakata.

Koliko kvadrata, u čijem posedu?

Ne osporavate da nameravate da ispod linije koju na Košutnjaku čini Ulica Kneza Višeslava izgradite luksuzno naselje. Naglašavate nisku spratnost zgrada, skoro rajsku infrastrukturu, solarnu energiju. Kažete da naselje neće biti toliko veliko kao što se nagađa u javnosti. Ali još ne znate o kojoj se površini radi. Naravno da ne možete znati, jer to područje nije u posedu Vaše firme. Kupujući Avala film Vaša firma je došla isključivo u posed objekata. Ukupna površina kojom raspolažete nije ni dva hektara. Ton kojim se obraćate Beograđanima je ton dobrohotnog veleposednika imanja od 40 hektara – a zemljište na kojoj bi da krčite i gradite, Vaša firma čak i ne poseduje.

Kolika god bude površina na kojoj nameravate da posejete zgrade, svaki takav kvadrat će sa stanovišta interesa svih građana Beograda biti suvišan. Građane niko ništa nije pitao ni kada je Avala film privatizovan, ni kada ste, zajedno sa vlašću, napravili planove obnove filmskih studija, što je deklarisano kao osnovni cilj, ni kada se u „ranom uvidu” volšebno pojavilo luksuzno naselje.

Fabrika snova i politički košmar

Najavili ste da će „srpski Holivud” na Košutnjaku biti profitabilan. I ja se tome nadam. Ali uz nove i obnovljene stare filmske studije, na tom mestu ne mora nužno nastati i luksuzno naselje. Naročito ako znamo da je Vlada na osnovu svoje odluke dužna da Vašoj firmi vrati četvrtinu investicija. Ukoliko je investiciona suma koju ste najavili tačna, u njoj je sadržano 12,5 miliona evra subvencija. To je novac srpskih poreskih obveznika.

Usuđujem se da kažem da je to što proglašavate „javnim interesom” u stvari interes Vaše firme da izgradi ekskluzivno naselje na ekskluzivnom mestu. Tu je i pretpostavljeni interes nekoliko hiljada finansijski potentnih kupaca koji bi da žive u Vašem Edenskom vrtu. Zdrav razum nam kaže da je sve to dobitnička kombinacija isključivo za vrlo uzak krug ljudi u odnosu na dva miliona građana Beograda.

Ti građani već osećaju teške posledice višedecenijske deforestizacije i smanjenja zelenih površina. Uostalom, Vaše spominjanje „kiselosti” šume koja bi trebalo da ustukne pred luksuzom, ili bara sa komarcima, doživeo sam kao propagandnu taktiku koja bi da proizvede utisak da ćete građanima učiniti uslugu uklanjanjem te „kisele” i „zarazne” šume. Ispostavlja se da je Beograđanima i „kisela” šuma – slatka.

Pogrešno pitanje

Sa stanovišta dugoročnog interesa Beograđana ne bi smelo da se krči ama baš ništa. Vaša podela na kvalitetnu i nekvalitetnu floru je zastarela i sakriva suštinu. Svaka otkinuta grančica u ovom gradu znači centimetar bliže ekocidu u koji grad, što zbog decenijske nebrige i divlje gradnje, što zbog siromaštva, što zbog koruptivne prakse odavno klizi.

Pitanje ne glasi kako od šume napraviti elitne petospratnice za odabrane ljude čija će se deca igrati u Košutnjaku. Niti je ispravno pitanje kako raseliti ljude koji su već jednom proterani. Već kako zemljište koje je neprimereno deklarisano kao građevinsko ponovo privesti opštem dobru. Sigurno Vam je poznato da je onih sedam hektara šume koje bi Vi velikodušno da poštedite, tako što bi da napravite park, tek od avgusta prošle godine prenamenjeno. Do tada je to bilo šumsko zemljište pod upravom Srbijašuma. Sigurno znate i da je za prenamenu potreban ministarski potpis koji ne postoji, te da je cela stvar morala mesec dana biti stavljena na uvid javnosti. Ni to se nije desilo. Vi bi, dakle, da uvedete građevinske mašine u šumu koja ne pripada Vama i koja je prestala da bude javna šuma nezakonitim aktom, pošto se nije poštovala zakonom propisana procedura.

Kvadrat u Vašem luksuznom naselju koštao bi kao godišnja radnička plata u Srbiji. Oni koji nemaju niskoenergetske kuće i solarnu energiju, već žive na malo kvadrata uz još manje hlada, u velegradu koji godine 2020. nema ni pročišćene otpadne vode ni metro, koji se zimi guši kao najzagađeniji na svetu, neće imati razumevanja za najavljene planove.

Proćerdano poverenje

Mi nemamo pravo da od budućih pokolenja oduzimamo ni pedalj zelenila. Za to, naprosto, više nema izgovora. Ako se to ipak desi, onda preko 75.000 potpisa građana koji se protive Vašim planovima neće značiti ništa. Kao ni 7.500 pismenih primedbi na predlog regulacionog plana. Kao ni svi planovi višeg reda i obavezujući dokumenti grada Beograda i države Srbije koji direktno protivreče onome što se prema ranom javnom uvidu nalazi u planu detaljne regulacije za kompleks „Avala filma”.

Bilo bi pametno da se odreknete tog sna o dodatnom luksuzu i profitu na Košutnjaku i da se koncentrišete na obnovu kompleksa filmskih studija. Inače tamo neće nastati „fabrika snova” već politički košmar. Ljudi nisu pogrešno obavešteni. Oni odlično znaju o čemu se radi. Tražite od njih „početno poverenje“. Njega su potpuno potrošili Vaši partneri iz vlasti – u Hercegovačkoj, na Kopaoniku i širom Srbije. A i Vi ga nećete steći time što se ponašate kao da već posedujete zemljište koje je u državnom i gradskom vlasništvu ili time što ćete Beograđanima određivati šta jeste, a šta nije Košutnjak, koje drvo je vredno da preživi, a koje mora da umre.

Vaša firma namerava da dođe u posed područja koje još uvek pripada svima nama. Čak i da Vam sadašnja politička garnitura mimo važećih zakona i zdrave pameti ustupi to javno dobro – zakonski će to teško ići – oni neće biti večno na vlasti. Obogotvorenje investicija po svaku cenu je neoliberalna mantra od koje odustaju čak i oni koji su je izmislili. Ne može se graditi protiv volje građana. To je pokazao i slučaj Parkića na Banovom brdu.

Referendum pre posezanja za strateškim dobrima

Naposletku, da budem do kraja jasan za šta se zalažem. Pored obezbeđivanja poštovanja postojećih zakona i planova trebalo bi uvesti mnogo striktniju obavezu očuvanja javnog interesa – uvođenjem referenduma o svakom projektu koji predviđa zahvat u tkivo grada na mestima gde su smeštena strateška dobra kao šuma i voda.

U slučaju Košutnjaka vlast bi morala da zaustavi takav projekat. Tužilaštvo bi moralo da preispita celi sled događaja – od privatizacije Avala filma, preko velikodušne saradnje gradskih urbanista sa investitorom na štetu važećih propisa, do preispitivanja mogućeg interesnog povezivanja protiv javnog interesa.

U pojmu javnog interesa sadržani su i opšte dobro i dužnost organa vlasti da ga obezbede. Opšte dobro bi trebalo da bude na raspolaganju svim članovima zajednice. Aristotel je smatrao da je zajednica u stvari polis – grad slobodnih ljudi. Mislim da se Beograd u slučaju Košutnjaka upravo organizuje kao grad slobodnih ljudi. Teško da će to promeniti prigodna saopštenja ili samovoljno docrtani planovi regulacije.

Ovaj tekst je odgovor DW-autora Dragoslava Dedovića na pismo predstavnika firme „Avala Studios” Petera Dajka koje smo objavili u nedelju 1. avgusta. Tekst Petera Dajka bila je reakcija na Dedovićevu kolumnu pod naslovom „Košutnjak nije vaš“.