Ne secite Košutnjak

Piše: Vladimir Macura

Eto nama nove potencijalne štete: seče oko dvadeset hektara šume u Košutnjaku da bi se podiglo oko 450.000 kvadratnih metara stambenog i oko 150.000 m2 poslovnog prostora, ili pretvoreno u novac, uložilo oko 600 miliona evra, a po isplati troškova zaradilo isto toliko. Taj novac će otići onima koji poseduju pravo na izgradnju, njihovim partnerima i da ne licitiramo dalje kome sve – naravno, ako do izgradnje uopšte dođe. Šta znači reč „šteta“? Na prostoru koji je predmet izrade urbanističkog plana danas se nalaze četiri hektara zemljišta na kome su zgrade i kuće, a predviđa se za tu namenu angažovanje još oko 28 novih hektara zemljišta. Da bi se taj plan ostvario, investitor treba da poseče oko 20 ha šume čime će ona biti redukovana sa sadašnjih 27 ha na sedam. Vrlo je teško tvrditi da ove brojke pokazuju kako je cilj čitavog projekta „Avala-filma“ unapređenje srpske sedme umetnosti, kako bi to neki želeli da prikažu, a ne bogaćenje bez skrupula.

Postoje tri osnovna takmičara na stazi koja vodi do posedovanja gradskog zemljišta: investitori, automobili i drvo. Pohlepa prvih i velika nužda drugih lako dovode testeraške ekipe pred svaku i najmanju zelenu površinu bez obzira na njenu vrednost u gradu ili za tamošnje susedstvo. U ovom trenutku stanovnici Banovnog brda vode neizvesnu bitku „Sačuvajmo naš parkić“, tražeći od beogradske uprave preispitivanje legalnosti papira koji su doveli do ulaska investitora u ovaj zeleni prostor, te sprečavanje nameravane izgradnje. Slično je i na Vračaru. Korišćenje „slobodnih“ površina za gradnju, prema jednoj studiji koja obuhvata period od dve zadnje decenije, pokazalo je oko 2.300 lokacija, od malih do velikih, koje su od zelenih postale sive. Nikako ne treba misliti da je uništavanje drveća na Kalemegdanu zarad podizanja gondole, ili seča stoletnog hrasta-zapisa 2015. godine na autoputskom koridoru 11 izum ove generacije beogradskih i republičkih političara. Koliko pre više decenija, na ivici Ulice Maksima Gorkog, postojala je grupa autohtonih hrastova koja je nekim čudom stigla iz vremena kada su „Srbijom carovale šume“. Drveće je posečeno, zgrade su useljene.

Na prvi pogled bi se reklo da stvar sa zelenim ne mora uvek da bude toliko crna. Uspeh koji je postignut sa drvoredima u Bulevaru kralja Aleksandra mogao je da se okonča i nečim drugim, kao najgorim, recimo, sasušenim drvećem. To se nije desilo i stari lik Bulevara polako se vraća. Zadovoljni? Nažalost, nema mesta slavlju. Jer, na Bulevaru se nije radilo o tehničko-biološko-dendrološkom pitanju, ne, nije se radilo o ovome, već o nečem sasvim drugom – o političkom uzurpiranju građanskog prava na grad. Reč je, kao i u slučaju Košutnjaka, o bezobzirnom isključivanju građana i druge zainteresove javnosti iz procesa razvijanja ideja, izrade plana i realizacije; reč je o nepoštovanju ljudskog prava na gradski prostor, o izvrdavanju učešća građana i druge javnosti u njegovom kreiranju i, svakako, kontroli. Suočeni smo sa prostom istinom: današnje „urbanističko“ zakonodavstvo ne prepoznaje vas, vaše komšije, mene, moje prijatelje, nas koji živimo po gradovima i mestima Srbije kao subjekte koji imaju to pravo, a koje se ostvaruje i vidi kroz našu participaciju u kreiranju urbaniteta.

Prema međunarodnim standardima, stvar sa učešćem građana u urbanističkim poslovima stoji upravo suprotno od onoga kako je u Srbiji. Jedno od ljudskih prava koje se pominje kao ključno kad je reč o participaciji jeste da ljudi treba da budu uključeni u proces donošenja odluka, bilo koje vrste i na bilo kom političko-teritorijalnim nivou, ako te odluke utiču na njihove živote. Ovo je parafraza stava iz Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima UN. Široko prihvaćena teorija participativnih lestvica autorke Šeri Arnštajn može da otkrije da domaće zakonodavstvo pripada rudimentarnim legislativnim oblicima koji se u praksi svode na kratkotrajne, često manipulisane epizode u kojima vlast podanicima pruža informacije o tome šta namerava da učini sa njihovim životnim ambijentom.

Savetovanje i saradnja u četvorouglu političari – građani – drugi zainteresovani – developeri su osnov na kojima počiva participacija u zemljama sa razvijenim demokratijama. Mnoge države iz EU poseduju vrlo različite atraktivne postupke uključivanja građana i druge javnosti. Slično je i u nekim drugim regionima planete. Na visokom nivou planiranja, kakvo je strategijsko ili generalno, neke države u SAD imaju paralelne formalne građanske komitete koji uporedo rade sa oficijelnim urbanističkim službama. Norveški, svetski poznat „Tremso eksperiment“ je zaustavio izradu plana centralnog dela ovog grada na godinu dana kako bi građani kroz seriju inovativnih alata sistematski saopštavali svoja viđenja, aspiracije i strepnje u vezi s planiranim područjem. Gradovi jedne druge zemlje, Švajcarske, koriste velike makete (modele, ili „kulise“), velike koliko i nameravani budući objekat, da bi građanima dočarali ambijentalne izmene, ili promenjeno stanje vizura, ili nove saobraćajne okolnosti. A potom, građani odlučuju da li na to pristaju ili ne. Dobro, ali šta su cilj i rezultat participativnog procesa kakav viđamo u uređenim društvima? Erik Damijan Keli, čuveni pisac čuvene knjige o komprenhenzivnom planiranju, kaže da je to kreiranje „najboljeg plana, onog koji izražava kolektivnu volju zajednice“. Da li to imamo u slučaju Košutnjaka?

Mi nismo ni Norveška, ni Švajcarska. Kad ne postoji stvarna participacija javnosti tokom izrade urbanističkog plana, kada ne postoji složan razgovor svih zainteresovanih koji vodi zajedničkom stavu, kada se njuši samo ogoljena prevara, treba očekivati da će građani uzeti stvar u svoje ruke i protresti ponudu lokalnih vlasti. Njih 30.000 je to učinilo za Košutnjak, dovodeći u sumnju urbanističko rešenje „Plana detaljne regulacije za kompleks `Avala-filma` – Elaborat za rani javni uvid“ koji su pred Beograđane izneli Komisija za planove SGB i Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove Gradske uprave grada Beograda. Analizirajući ovaj dokument inicijatori spasavanja Košutnjaka su utvrdili nameru da se planom „pravno potkrepi nelegitimna praksa ustupanja najvrednijih gradskih prostora privatnom interesu a na štetu javnog interesa i budućnosti grada“. Ono što svi kojima je stalo do odbrane Košutnjaka treba da znaju jeste da je reč, u našim uslovima, o velikom broju građevinskih kvadrata, o uključenosti mnogih bogataša, o značajnoj zaradi koju očekuju, najzad da su sve to minus-stavke koje otežavaju pozitivan ishod odbrane Košutnjaka. Biće tu ucenjivanja, „pravničkih“ muljanja, pretnji, pokretanja sudskih procesa, biće pokušaja „ljudi smo, da se dogovorimo“, traženja srednjeg rešenja, „nećemo da sečemo dvadeset, smanjićemo na deset“. Ima se utisak da je inicijator ove akcije – NDMBGD koji je danas uveliko u fazi sakupljanja još 70.000 potpisa za odbranu Košutnjaka da bi dostigao cifru od 100.000 – svestan snage potencijalne zarade. Otuda se postavlja pitanje. da li je ovo put kojim se čuvaju gradske vrednosti i javna dobra, da li taj put može da da neke efekte? Uspešni primeri iz ne tako davne prošlosti obaveštavaju skeptične da takvi napori imaju smisla: odustajanje od gradnje Kineske ambasade u parku Bencion Buli je samo jedan od primera. Prema tome, inicijativa 30.000, ili 100.000 ili sedam miliona građana, ima smisla. Tih sedam miliona treba da uzmu grad u svoje ruke, zašto se inače nazivaju građanima ako to ne učine? Vlast treba u tome da im pomogne, zašto uostalom postoji ako to ne radi?

Tekst je prenet iz nedeljnika NIN.