31. godišnjica osnivanja Radija B92

Piše: Veran Matić

Svako i danas sâm za sebe predstavlja B92. Radimo zajedno u Fondu B92, Cinema Rexu (bez prostora), Samizdatu, kao i u brojnim drugim medijima, kao što su: BBC, Glas Amerike, Radio Slobodna Evropa, N1, Al Džazira, RTS, RTV, Beograd 202, Sport klub, Arena sport, Nova S, Radio S, kao i u produkcijskim kućama, portalima, na društvenim mrežama, širom sveta… Više hiljada onih koji su radili u B92 u nekom  vremenskom periodu.

Gde god da su otišli, dominantno su zadržali duh i vrednosti B92. Ovo mi je i neka potvrda integriteta ljudi koji su otišli u mali i korporativni biznis, politiku, marketing, PR, započeli akademsku karijeru, prešli u novine…

Imali su neki prećutni nivo dostojanstva, i nisu prelazili nevidljivu crtu koja je razdvajala B92 od tabloida… To je ta hemija i moralni i profesionalni kod kojim si bio obeležen ako si ikada radio u „onom“ B92.

Sećamo se onih koji nisu sa nama

Aleksandar Barišić Barni

Aleksandar D. Kostić Kosta

Aleksandra Stanković

Ana Raca

Biljana Vujasinović Zec

Boris Nikolić

Velimir Ćurgus Kazimir Kaza

Vesna Dozet

Vladimir Filipović Fića

Dajana Grgić Marojević

Dejan Anastasijević Ananas

Dejan Čagorović Čaga

Dragana Gaga Janković

Zoran Mamula Maki

Jadranka Pejanović Bugarski

Manuela Nikolić

Mile Pile Miletić

Miomir Grujić Fleka

Mirko Vavić

Saša Marković Mikrob

Robert Klajn

Slobodan Jokanović Joka

Tanja Petrović

Džemail Ramčević

Slava im večna.

Neki od nas su pre B92 imali višegodišnji staž u „Ritmu srca“ na Studiju B i Indexu 202. I ta vremena imaju svoju posebnost i ljudi sa kojima smo sarađivali, legende Studija B ili Radio Beograda kojima smo kontrirali, ali i od kojih se učilo i kralo. Iza kojih je ostao veliki deo istorije novinarstva.

Te osamdesete bile su mnogo jednostavnije u političkom, profesionalnom smislu, kreativnom, rok scena među boljim u Evropi, mislim na Ex-Yu, studentska štampa, omladinski i studentski programi i stanice, jedinstveni…

Bilo je toga  i posle, ali u neverovatnim, užasnim okolnostima ratova, zločina… Ne ponovilo se…

Fond B92 radi na prikupljanju i arhiviranju građe o B92, sadržaja i načina da bude javno dostupan.

***

Metju Kolin je uspeo da knjigom „This is Serbia Calling“ dočara jednu važnu fazu B92, poentu. Dušan Mašić u „Talasanju Srbije“ mnogo detaljnije. Niz scenarija za igrane filmove je napisan, od Spilbergove prve lige producenata, do britanskog HBO, vodećih scenarista, novinara… Neke od njih sam mogao da vidim, i nije bilo nijednog koji je uspeo da pribiliži nijedan segment realnosti B92 koji bi podsećao na ono što su mogli da osete, dožive, svi koji su prošli kroz Devedesetdvojku. Niz različitih faza, ljudi, visoka koncentracija kreativnosti, slobode, različitosti, tolerancije i strasti. Valjda je sve to bilo zbunjujuće i neopisivo, i neponovljivo, i nemoguće stavljati u šablone, scenarije…

Danas „poslovni” sastanak sa Brankicom i Mišom Insajderovcima, razmena poruka sa Gordanom, Mjehurom, sa Mašićem privatno, puno poruka podsećanja…  I podsećanja gnevnih o političkim akterima koje smo podržavali, a koji  su nas izneveravali kada su dolazili na vlast, u smislu odustajanja od univerzalnih vrednosti u koje smo verovali zajedno, ili bar mislili da verujemo, do sećanja na dobro koje je uvek preovladavalo u B92… Ipak, preovlađuju razgovori o aktuelnim aktivnostima, dinamičnim projektima, problemima, vizijama…

Ono što sada funkcioniše kao ime, lišeno je bilo kakvog sadržaja koji ima veze sa onim što smo stvarali. Ali to je svakome jasno.

Međusobna povezanost, interakcija ljudi sa B92 je bila posebna, i danas je… Retkost je u ovoj zemlji… I van nje. To je neka magija, koje su svesni oni koji su iz te priče, i koji su je razumeli onakvu kakva je bila. Živeće onoliko koliko je i sami budemo živeli.

***

Imali smo  debatu predstavnika profesionalnih udruženja o tome na koji način se obratiti vladi i na koji način bi mogla da pomogne novinarima i redakcijama-medijima, koji su oštećeni krizom usled koronavirusa.

Malo je prostora, argumenata, najugroženiji frilenseri, slobodni novinari i novinarke, i oni koji  nisu registrovani, koje poslodavci ne stavljaju u sistem, nevidljivi, neprepoznatljivi… a u stvari ugrožena čitava profesija, nekako nepovratno se gubi supstanca. Verovatno se menja cela industrija sa procesima koje je izazvala pandemija… Između kratkoročnih potreba i sistemskih izazova.

Verujem da smo definisali tu poziciju, i zahteve, predloge… Ali, kao i sa Medijskom strategijom, znamo da sve o čemu se dogovorimo sa predstavnicima institucija, ne mora ništa da znači, ali kako ne učestvovati… Važan je taj napor, nismo odustali, i nećemo.

***

U Srpskom filantropskom forumu i Koaliciji za dobročinstvo želimo da novinari više pišu o dobrim delima, humanitarnim podvizima, da redakcije prihvate dobročinstvo kao prvorazrednu tematiku, da pozitivnim primerima daju prostor, glas… Na žalost, tabloidizacija medija u prvi plan izbacuje negativne priče, detalje iz hronika nasilja i smrti, umesto slavljenja života, kao neka medijska nekrofilija…

Pokušavamo da pronađemo one koji  idu protiv vetrenjača, da prepoznamo taj napor, zajedničku misiju… kako bismo  im odali priznanje, čast… Tražimo dobre primere kojima ćemo  se zahvaliti, koje ćemo istaći kao primere za druge…

I sâm imam neke favorite, ali sam presrećan kada dobijem informacije o primerima o kojima ništa ne znam. I mnogi drugi. I baš sam zadovoljan, i sada sam siguran da ima mnogo više onih koji slično razmišljaju, i koji  rade sa istim vrednosnim sistemom, iako  se, iz različitih razloga, to ne vidi na prvi pogled. Baš bih voleo da dobijem što više tih primera novinara-aktera dobročinstava, filantropije, onih koji razumeju koncept društvene odgovornosti i uspešno su ga integrisali u svoj profesionalni angažman. Šaljite predloge, želimo aktuelne primere, ali i da posvetimo pažnju onima koji na tome rade i mnogo pre nego što nam je palo na pamet da u toj oblasti dodeljujemo određena priznanja (veran.matic@fondb92.org)

***

U svakom slučaju, srećan dan B92 svima koji ga slave.

Svu ljubav i sreću delim.