‘Narodne patrole’ mržnje i ksenofobije

Piše: Bojana Oprijan, Al Jazeera

Tiskaju se jedan uz drugog i jedan iza drugog Emir i Naif, koje je prethodni život iz Iraka izgurao do granica na Balkanu i dovukao privremeno do parka ispred bivše beogradske Železničke stanice. Stidljivo bi i rado izbegli mikrofon i pitanja TV-reporterke, ali nemaju se kud skloniti – tog časa i uopšte, ovih meseci i godina…

Ima neke čudne simbolike što su se Emir, Naif, Nazim i drugi im prijatelji, čija su imena uglavnom važna samo njima, prohladnog predvečerja privremeno skućili na klupama baš tu, pored nekadašnjih šina. Onih koje su nedavno lokalne gradske vlasti kabadahijski raskopale i iskopale, a vozove proterale sa Glavne železničke stanice, pa su prestali da idu bilo kud i da dolaze bilo odakle.

Tako skoro beše, mada te pruge – ni ovde, a ni na putovanjima kojima su nosile vozove – nisu za straro gvožđe, ni malo nisu zarđale. Nego ih sa vekovnog mesta i staništa, kao i ljude koji sad tumaraju za novom domovinom, iščupaše rđe ljudske.

Dakle, Emir i Naif široko otvorenih očiju slušaju pitanja o svom prošlom, pa o sadašnjem životu u Beogradu, o tome kako su primljeni, da li ih neko maltretira.

Noćne spodobe s crnim kapuljačama

Odgovaraju oskudnim rečnikom i razumljivim engleskim jezikom, ali samo o onom budućem životu, kom se nadaju se negde drugde. Tek će polako i odmereno reći da nemaju nameru praviti probleme u Srbiji, samo žele dalje.

Ćutanjem najviše govore, jer straha se nakupiše za tri života, a ovaj sadašnji bi trebalo da bude poput beogradskih podzemnih prolaza i prolaznosti, gde mnogi od njih zanoće, a ujutru se stepenicama popnu do prvog jutarnjeg neba.

Pre ili kasnije stići će, verujem, te nevoljne svetske lutalice koje karte plaćaju životima, do nekog svetlijeg puta, dok nad Srbijom pada mrak i kraj mu se ne nazire.

Po toj mrakčini nekoliko dana unazad, hodaju još mračnije spodobe sa crnim kapuljačama, samozvane “narodne patrole”, koje presreću po ulicama Beograda (i ko zna gde još) migrante, prete, zabranjuju im kretanje, bljuju mržnju kojoj je najplodnije i najpodlije tlo – laž.

U centru srbijanske prestonice nekoliko večeri zaredom migrante sačekuju grupe “narodnih patriota”, okruže ih da saopšte da će “imati problema “ukoliko neko napadne “srpske žene i muškarce”.

Potom sledi – i ledi razum – pismena potvrda, preteći pamfleti na srpskom, engleskom i arapskom jeziku: “Zbog učestalih bolesnih napada na srpske žene i devojke, zabranjeno vam je kretanje van migrantskih centara od 22 časa do 6 časova ujutru. I kretanje više od tri osobe u grupi tokom dana. Napadi na naše građane vam neće proći nekažnjeno. Mi nismo ni država ni policija, mi smo narod. Naš odgovor će biti žestok.”

A migranti ćute, pokušavajući da se sklone od kabadahija. Ionako im je Srbija tek usputna stanica, a na batine i zabrane već su se svikli.

Rasizam, šovinizam i erupcije ksenofobije

Kad je hiljade i hiljade ljudi prepušteno neizvesnom putu, tražeći neko svoje mesto pod suncem, iz različitih ratom pogođenih područja ili tek krenuvši “trbuhom za kruhom”, naravno, da među njima (kao i u ostatku sveta) ima svakojakih – poštenih i ćutljivih, agresivnih i ćudljivih, ogorčenih i besnih, neukih i obrazovanih.

Ne udubljujući se ovde u političke teorije i geopolitičke činjenice ko je sve, zašto i kako tu migrantsku bujicu pokrenuo i sa kakvim ciljem – jasno je da “mirnog mora” u tom strašnom talasu ne može biti: incidenata, nasilja, potencijalnog i realnog kriminala, zloupotrebe nevoljnika u politikantske svrhe, ma od kuda dolazile.

No, manipulacija brojkama, proturanje i poturanje lažnih vesti o “migrantskom zlu” poprimilo je strahotne razmere sejanja rasizma, šovinizma i erupcije ksenofobije u Srbiji, koja poprima istorijski prepoznatljive i upozoravajuće oblike fašizma.

A preteći silom, istovremeno se zanemari da je u vlastitoj naciji, kojoj se postavljaju kao tobožji grudobran – nasilja na pretek, i to upravo nad ženama, kojima, gle ironije, dobrovoljno nude zaštitu. Surova statistika zvanično beleži da je tokom 2019. godine 28 žena u Srbiji ubijeno u porodičnom nasilju, a svakih pet dana jedna žena je silovana.

Ali, to je, jel’ te, “naša unutrašnja stvar”, dok se istovremeno minimum promila migrantske delinkvencije množi se brojem njihovih senki gde god da su, kako bi se dokazalo da su zlo i opasnost po nacionalnu bezbednost dok traže put na svojoj neizvesnoj ruti.

Tako je, valjda, “naša stvar” i opskurno udruženje “Nema predaje Kosova i Metohije”, koje slovi za organizatora patrola “uterivanja pravde u ime naroda” nad migrantima i izbeglicama, patrole koje rasističkim i knesfobičnim nastupanjem i postupanjem dodaju migrantima još jednu muku.

Društvene mreže pune jezika mržnje

Čitam, slušam, gledam i ne verujem. Društvene mreže bruje, pune jezika mržnje – migranti su “glavni problem” nesreća u Srbiji, već su nas “okupirali” ti “nasilni” ljudi – mada, zapravo, žele da odu što dalje iz nje i samo “pauziraju” dok se neka granica ne otvori da je preskoče, bez pasoša ili sa njim.

Priznajem, nisam pametna da raspletem taj domaći politički Gordijev (interesni) čvor prema migrantima. Jasno je da predsednik Srbije Aleksandar Vučić, u kontekstu odnosa sa međunarodnom zajednicom, sada nije u prilici da “oslobodi” sve manire neugaslog radikala u sebi. Da jeste, verovatno bismo čuli što-šta i iz njegovog bogatog vokabulara o uvažavanju različitosti.

Istovremeno, erupcija ksenofobije lipti neviđenom žestinom i sa opozicione scene, iz pokreta Dveri, na čelu sa Boškom Obradovićem, koji je koalicioni partner opozicionog Saveza za Srbiju. Tako da, pomenuti Obradović, zloslutno predviđa kako će “migranti okupirati Srbiju”. Tuga živa, ali osim pojedinaca iz Saveza za Srbiju, poput Marinike Tepić i Aleksandre Jerkov, nijedna stranka nije se zvanično ogradila od antimigrantske retorike Dveri.

A u međuvremenu, negde u Srbiji… Čitam i (ne)verujem: “Jedan mladić krajem februara ove godine nije dopustio jednom migrantu da sedne pored njega u autobusu na relaciji Beograd – Sombor, iako je imao kupljenu kartu sa brojem sedišta, a incident se završio tako što je migrant nastavio putovanje sedeći na stepenicama autobusa.

Očevici su ispričali da je migrant, star oko 25 godina, krenuo da sedne na svoje mesto, ali mu je mladić koji je već tu sedeo rekao: ‘Ne možeš da sedneš ovde.’ Migrant je, pokazujući kartu, rekao: ‘Ali, to je moje mesto…’ Potom je mladić besno procedio kroz zube: ‘Jesam li ti rekao da ne možeš da sedneš ovde!’

Kolone tuge iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova

Migrant se uputio ka vozaču, ali ovaj nije želeo da reaguje, nakon čega je migrant seo na stepenište u autobusu i tako putovao.” (Citat po agenciji Beta i portalu Autonomija).

Čitam, pokušavajući da zamislim kako bih se osećala ja ili neko moj, negde u svetu, u situaciji te očite, blago rečeno, ksenofobne netrpeljivosti. A onda naviru sećanja i scene onih nevoljnika na traktorima iz avgusta 1995. i kasnijih godina, izbeglica koje su pristizale kolonama tuge iz Hrvatske, Bosne i sa Kosova u Srbiju. Neko vreme su bili dobrodošli, rado primljeni. I neko vreme su sunarodnici u Srbiji bili i njihovi sapatnici.

Posle raspada bivše SFRJ i sukoba koji su usledili, utočište u Srbiji potražilo je više od 600.000 izbeglica iz bivših republika i više od 200.000 interno raseljenih ljudi sa Kosova, zvanični su podaci iz 2018. godine Komeserijata za izbeglice Srbije. Posle je uminula dobrodošlica matice države i sunarodnika. I pamćenje njihovih muka i patnji.

I šta više očekivati, i čemu se nadati? Slučajno sam naletela na neki post na Fejsbuku u kom se citira psiholog Dejli Karnegi: “Naučite da se stavite u položaj drugog čoveka i shvatite šta je potrebno njemu, a ne vama. Ceo svet će biti uz onoga ko uspe to da uradi.”

Zvuči istinito.

Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.