Kako bi mogla da izgleda nova ekonomska kriza?

Gost najnovije epizode Talasne dužine bio je Slaviša Tasić, ekonomista i autor knjiga „Svetska ekonomska kriza – dileme i rešenja“ i „Šta je kapitalizam? i zašto nam je potreban“.

Govoreći o izgledima za novu svetsku ekonomsku krizu u 2020. godini, Tasić je ocenio da je veoma nezahvalno predviđati takav ishod jer „ekonomska kretanja prate jedan slučajni hod, ne znamo ni u kom trenutku u kom smeru će stvari ići – ni na berzi, ni u pogledu ekonomskog rasta“. Kratak odgovor bi stoga, dodaje, bio „ne znam“, dok duži odgovor upućuje na gotovo neprestani rast svetskih berzi (uz manje padove u Evropi) od kraja svetske finansijske krize 2998/2009. do danas. To, po njegovim rečima, liči na nešto što već predugo traje i postoji mogućnost da je reč o ’balonu’.

Ne možemo unapred da prepoznamo balon – tek nakon što dođe do naglog pada

Problem sa balonima i nepredvidljivošću, objašnjava Tasić, jeste to što ne postoje pouzdani mehanizmi pomoću kojih bismo unapred utvrdili šta je balon – „balon je nešto što se proglasi kad se desi nagli pad cena, naglo razočaranje na bilo kojem tržištu – nekretnina, berzi“. Tek uz naknadnu pamet, dodaje, znamo šta je bilo u pitanju.

Kako dalje objašnjava, nemoguće je utvrditi da li su cene visoke zbog dobrih realnih ekonomskih pokazatelja ili usled monetarne ekspanzije, što otvara još jednu nepoznanicu – kako uopšte merimo monetarnu ekspanziju. Tasić ističe da ni dodatna količina novca u opticaju (to jest, kada država štampa više novca) ne mora da znači monetarnu ekspanziju jer možda realna ekonomija to zahteva.

Ono što sada znamo, zaključuje, jeste da količina novca raste, kako u vodećim ekonomijama, tako i kod nas, ali nemamo pouzdane pokazatelje da je to preterano.

Kako bi izgledao negativni scenario nove ekonomske krize?

Prethodna velika kriza iz 2008. godine bila je, kako je objasnio gost Talasne dužine, ’uvezena iz sveta’, te je njegova pretpostavka da bi i eventualna nova kriza takođe došla prelivanjem.

Ako zamislimo hipotetički negativni scenario nove ekonomske krize, Tasić objašnjava da bi to moglo da izgleda ovako: ukoliko bi Evropska centralna banka okrenula smer i počela da povlači novac iz opticaja, tj. povećala kamatne stope i smanjila novčanu masu, najpre bi došlo do krize u Evropi. To bi bila kriza nelikvidnosti usled koje bi kasnila plaćanja i rasla nezaposlenost, dok plate ne bi padale odmah, ali bi se investicije smanjivale. Posledično bi se smanjile i evropske investicije u Srbiji što bi značilo da kod nas ima manje novca u opticaju.

Narodna banka Srbije bi, u tom slučaju, mogla da pokuša i nadomesti novčanu masu štampanjem, ali je dinar veoma vezan za evro – zbog toga bi NBS morala da smanjuje količinu novca kako bi se održao stabilan kurs dinara prema evru. Nakon toga bi usledila domaća nelikvidnost – kasnila bi plaćanja, krenuo bi talas nezaposlenosti, dok se plate ne bi odmah smanjivale.

Ovakav scenario, naravno, nije moguće predvideti, ali bi imao smisla na osnovu iskustva Srbije u prethodnoj krizi. Šta smo tada naučili?

Lekcije za Srbiju iz prethodne ekonomske krize

Kada je reč o lekcijama koje smo naučili iz iskustva svetske ekonomske krize iz 2008, godine, Slaviša Tasić ocenjuje da je bilo osnovnih grešaka poput ideje da je „kriza naša šansa“, ali da je najveća lekcija bila to da ekonomski tokovi mnogo manje zaviše od domaće politike nego od dešavanja u Evropi i svetu.

Kada Evropa raste, dodaje on, raste i domaća ekonomija, ma šta radili na domaćem planu. Isto tako, kada ekonomija u Evropi krene u lošem smeru, ni mi nemamo previše izbora.

Od konkretnih mera, Tasić podseća da je došlo do povećanja plata i penzija u vreme kada to ’nije smelo da se radi’, ali da se i to nekako preživelo – kao i povećanje javnog duga. Srbija nije imala previše izbora u kontekstu krize, ali nije napravila ni katastrofalne greške, zaključuje.

Kako da se spremimo za novu krizu?

Iako ne možemo da predvidimo da li će, i kada, doći do nove krize, postavlja se pitanje da li je moguće izgraditi otpornost na njene posledice. Šta bi trebalo da radimo?

Tasić podseća da su banke u Srbiji tokom krize 2008. bile dobro kapitalizovane te nisu imale većih problema, što je delom rezultat dogovora da matične banke koje su vlasnici banaka u Srbiji ne povlače novac iz naše zemlje. Usled toga, banke nisu krenule da „padaju kao domine“, što se ne može reći za mnoge američke i evropske banke koje su jače, ali su imale premalo kapitala u odnosu na obim kredita.

To je, kako kaže Tasić, pokazalo da je stabilan finansijski sektor važan, dok je u slučaju javnih finansija uvek bolje imati što manji javni dug.

Jugoslavija je 1982. bankrotirala sa nekih 30% udela duga u BDP-u, to je jako malo. Srbija sada ima preko 60%

„Zemlje i sa malo duga mogu da lako skliznu u krizu, Jugoslavija je 1982. bankrotirala sa nekih 30% udela duga u BDP-u, to je jako malo. Srbija sada ima preko 60%“, ističe naš sagovornik i dodaje da države koje nemaju stabilne i kredibilne ekonomije mogu lako ’upasti u probleme’ i sa malim javnim dugom.

Ukoliko iz nekog razloga kamatne stope u svetu krenu da rastu, to će značiti porast kamata za refinansiranje dugova koje Srbija ima, dok su trenutno kamate istorijski niske, dodao je Tasić. Usled toga je, zaključuje, uvek bolje imati konzervativne javne finansije.

Ovaj tekst je nastao uz podršku fondacije Fridrih Nauman i odražava isključivo stavove autorke