Na medijima je da stvore novo lice kulture

Piše: Razgovarala: Aleksandra Ćuk, Novi Magazin

Odluke koje donosim, donosim pre svega zbog sebe samog, onoga što stvaram, a potom i zbog pojedinih stvari koje će postati jasne tek u vremenskoj perspektivi ispred nas – kaže za Novi magazin pozorišni reditelj Igor Vuk Torbica. On je pre dve sedmice dospeo u žižu javnosti zbog otvorenog pisma u kojem se ogradio od pokroviteljstva predsednika Republike Srbije drugog izdanja festivala Teatra na raskršću, a nakon toga bilo je upečatljivo i njegovo gostovanje u Utisku nedelje, gde je na kondenzovan način sumirao ono što mnogi osećaju i što im je ispred nosa, a što ne uspevaju tako precizno da artikulišu kao što njemu polazi za rukom, kako u javnim istupima tako i u teatru. Složio se s tim da nam se vlast ruga, ali da je ključno pitanje kako smo stigli do tog stadijuma, podsetio na erističko pravilo da ako razgovaraš sa idiotom, i sam rizikuješ da zvučiš kao idiot, te da postoji mnogo potisnutih pitanja o kojima se ćuti, a more nepotrebnih kojima se zamajavamo na vlastitu štetu. Igor Vuk Torbica pripada mlađoj generaciji reditelja i iza sebe ima više nagrada nego predstava. Molijerov Tartif u njegovoj režiji jednoglasno je proglašen događajem sezone i predstavljen na ovogodišnjem Bitefu.

Vaše ograđivanje od drugog izdanja festivala Teatar na Raskršću pod predsedničkim pokroviteljstvom Aleksandra Vučića prokomentarisali su i članovi Programskog saveta. Ovo je prilika da poimence replicirate na njihove izjave?

Iskreno, pojedinačno gledano, oni nisu ni od kakvog interesa za mene. Sve što sam poručio, dao sam u vidu javne društvene kritike, pa tako i ovde mogu pripomenuti da su svoje odgovore pružili Bradić, Milosavljević i još neki pojedinac. Momci su to uredno učinili, vredno su nakuckali odgovore, šeretski citirajući opšta mesta pop kulture, kao što su fraze show mast go on ili nesrećno birane delove klasične književnosti, u Bradićevom slučaju. Tek se ponešto naknadne čestitosti i kajanja da naslutiti u Milosavljevićevim redovima. Nekad mi je simpatično posmatrati njihovu generaciju, u pravilu, odrastali su pod boljim šprah-maher uzorima nego što je to, recimo, imala prilike moja generacija. Znaju se izraziti, racionalizovati, doskočiti teorijom i iznenaditi citatom, šteta je što su i pored toga ostali samo neodgovorni dečaci.

Nakon što ste se ogradili od pokroviteljstva i vratili angažman Niškom narodnom pozorištu, predložili ste kolegama da postupe po vlastitoj savesti. Kakve su reakcije, ima li ih uopšte i da li vam nešto znače?

Zapravo, kolegama nisam baš ništa predložio. Izrazio sam mišljenje da bi unison stav branše po ovom pitanju bio civilizacijski iskorak, ali sam dodao da nemam ni najmanje sumnje da ta vrsta gesta može da izazove širi, a ponajmanje unisoni stav delatnika u kulturi. Nemam potrebu, ambiciju da bilo ko sledi moj primer. Odluke koje donosim, donosim pre svega zbog sebe samog, onoga što stvaram, a potom i zbog pojedinih stvari koje će postati jasne tek u vremenskoj perspektivi ispred nas. Ono što me zanima jesu reakcije građana. Njih ima mnogo.

Rekli ste da pokroviteljstvo nije tek simboličan čin već uvod u nešto što će ubuduće bujati. Kako će se to odraziti na polje kulture i umetnosti?

Oni koji čine i stvaraju u kulturi odavno nisu i ne bi trebalo da budu u odnosu mecenata s tekućom vladajućom kastom. Izborili su se za takve običaje i bolje manire neke daleko složenije i odgovornije ličnosti od nas, ako ništa, na nama je da to čuvamo. Međutim, to se već uveliko menja i svedoci smo da pojedinci dobijaju direktna pokroviteljstva od predsednika ili Ministarstva kulture. Setimo se slučaja Lazara Ristovskog, recimo. Trebam li da objašnjavam po kojim principima su takvi pojedinci stekli poverenje državnih struktura da je baš u njihovo stvaranje potrebno ulagati mimo uređenih pravila za dodeljivanje sredstava u kulturi? To je ono što ćemo ubuduće gledati, sa jedne strane, budžet za kulturu će se i nadalje smanjivati, dok će pak u pojedinim projektima biti više sredstava nego što nalaže zdrava logika. Mnogi autori će potom, redom da se pretvore u dobre ovce vladajuće oligarhije. Epilog je, umetnici će sudelovati u otežavanju i usporavanju nužnih društvenih i političkih promena.

U Utisku nedelje skrenuli ste pažnju na to da naš problem nije što nemamo većinu nego da nam fali volja tvrdoglave manjine. Postoje li, prema vašem mišljenju, heroji ili heroine koji su obeležili ovu godinu, koji pripadaju toj tvrdoglavoj manjini?

Nema sumnje da je ove godine taj heroj Aleksandar Obradović sa svojim vanrednim gestom i hrabrošću da kao pojedinac iznese dokaze i dovede sam državni vrh u odnos urušavanja Krušika i ilegalne preprodaje oružja. Oni ostali, koje bih ovde mogao da istaknem, novinari su koji su svoj posao u prethodnoj godini obavljali uz punu odgovornost i neretko ulažući i vlastitu kožu u svoj poziv. Nažalost, primeri koje iznosim redom su individualni i njihove akcije, iako pokreću mnoge društvene procese, ne mogu da se podvedu pod jedan imenitelj. Stoga oni možda mogu da se nazovu tvrdoglavom manjinom, ali potrebno je obrazovati jasne ciljeve zajedničke volje kako bi postali ta manjina koja može da progresivno menja stvari. U svakom slučaju, pokazuju put, i na njih je potrebno ugledati se.

Vaša predstava Tartif postigla je veliki uspeh, ali kad su vas pitali o odnosu prema tome, kazali ste da se brzo ohladite, da su kazne te koje duže žive u vama, da su uspesi i neka vrsta Pirove pobede. Zašto?

Vidite, kada vam neko pruži pohvalu u paklu, u principu, ako ste odgovorni i zreli, ni radost ni iznenađenja ne mogu da traju predugo. Sem toga, svoje predstave u pravilu stvaram van centra i onoga što se smatra krajnjim mejnstrimom od naših institucionalnih pozorišta. Govorim i izražavam se ovako kako to činim i u ovom razgovoru, i to velikom krugu kolega i pozorišnog esnafa ne odgovara jer u mojim rečima mogu da odrede dubinu vlastitog ćutanja i oportunizma. Svejedno, nikad nisam dobio toliko poruka i potrebe za razgovorom od publike kao što je to bio slučaj nakon Tartifa, ta je predstava svima na trenutak učinila da se osetimo da nismo sami u onom što osećamo da se odvija oko nas. Baš tu, u tom kontaktu s ljudima, nagrada je koja nikako ne bledi.

U Tartifu pravite studiju autoritarne figure i uspevate nedvosmisleno da dočarate stvarnost koju živimo. Šta ste kao živuće pitanje pronašli u Bakhama, koje se može aplicirati na aktuelan trenutak, kako se one naslanjaju na Tartifa i zašto ste odlučili da u temu obe predstave gledaoce uvodi žena?

Bakhe počinju baš tamo gde se završava Tartif. Jedna porodica, u ovom slučaju politička i ekonomska elita, sedi za svečanom večerom povodom rođendana najistaknutijeg člana, vladara. Bakhe govore šta se dešava u onom trenutku i onima koji zaborave da čovek nije merilo svih stvari. Onima koji postanu slepi za duhovne, pa čak ako hoćete i božanske pojave, pojave slučaja, kako ih ja volim nazivati, verujući da je naposletku slučaj i slučajnost vladar svih stvari. Bakhe pripovedaju šta se događa kad vrednosti jednog društva postanu samo okoštali pravilnik o koji se oglušuju oni koji bi u njih trebalo da imaju ponajviše vere.

U obe predstave, tačno, uvode nas monolozi ženskih protagonista, mogao bih to nadugo objašnjavati, ali recimo da je tako iz mog dubokog uverenja da zapravo žene prve vide i verbalizuju anomalije u okruženju.

Opservirali se više puta kako se oni koji smatraju ovu vlast destruktivnom po društvo pecaju na to što im ona servira i da svojom reakcijom, moglo bi se reći, potkrepljuju takvo ponašanje. Kako je i politička scena neka vrsta pozornice, imate li kakav izlazni scenario za neku od mnogih takvih situacija? Recimo, kad ova vlast milion puta predstavnike opozicije i bilo koga ko im uputi kritiku nazove fašistima, šta bi tu bila replika?

Replika bi bila da direktna replika ne postoji. I ovo se pre svega odnosi na medije koji tim temama daju suviše vremena. Figurama iz građanske opozicije koje se dugo upuštaju u analiziranje i raščlanjivanje tih situacija. Zamislite da s nekim igrate šah. Neprestano mu napadate figuru kraljice. Vaš protivnik počinje vas pred publikom koja posmatra igru optuživati da je vaša potreba da pojedete kraljicu deo vaše urođene neobuzdane agresivnosti. Publika se možda zabavlja i smeje. Ali zašto biste se vi opravdavali za svoje postupke? Spustite glavu i nastavite igru, agresivno, ako je to nužno. Kad zadate dovoljno udaraca, vaš će se protivnik i sam ućutati u mukama. Ne znam koga ću citirati kad kažem da je isprazna svaka rasprava koja ne rešava bar jedan ljudski problem. Koncentrišite se na ono realno, zato je naizgled slaba i beznačajna pozicija jednog zaposlenika u Krušiku bila i jeste toliko razorna. Nije se pitao kako će protivnici okarakterisati njegov potez.

Skrenuli ste pažnju na to da je pogrešno što se previše pažnje poklanja bespotrebnim analizama predizbornih spotova vlasti, da je ona upravo na taj momenat storytelling marketinga. Iako sledeće pitanje ide donekle u korist toj tezi, možda iz pozicije poznavaoca pozorišnih strategija prepoznajete slabosti vlasti u govoru tela, potrebi predsednika da iznosi trivijalne stvari o sebi, šta jede, koliko spava, itd.?

Stvari koje ste naveli služe upravo u svrhe navedenog termina. Ponekad je potrebno da se predsednik spusti na ravan svakog čoveka. Da ga osećamo kao jednog od nas i da nam priča priču o svojoj ljudskosti. Da su mu punjene paprike punjene jednakim mlevenim mesom koje i mi kupujemo u marketima. No, nije mi namera o tome mnogo govoriti. Vlasti će slabe tačke biti ono što, i pored ogromnog posla, odgovorni mediji mogu još učiniti. Pažljivo birajući, obaveštavajući se iscrpno, mediji moraju dovesti neka sasvim nova lica i dati im prostor da govore, odbaciti inercijom stečeno osećanje da kritika pripada samo onima koji se nalaze u pojedinim branšama i pozivima, kao što je novinarstvo i sama politika. Na medijima je da stvore novo lice kulture i pruže uvid da se negde ispod površine politički i programski uređenog medijskog prostora nalazi more složenih ljudi koji mogu da daju nove uvide na goruće teme.

Tekst je prenet iz nedeljnika Novi Magazin.