Sa druge obale

Piše: Vladimir Gligorov, Novi Magazin

Ideja Evrope nije nova u Srbiji. I svakako nije vezana samo za Evropsku uniju. I ne zavisi od toga da li će Unija opstati. Ko god je čitao o Rusiji i Evropi, videće sličnosti: u Evropi kao inspiraciji progresivnima, a pretnji konzervativnima. Koliko god da su danas stvari drukčije, usled globalizacije evropeizacija ima isti smisao, kako onima koji u njoj vide napredak tako i onima koji u njoj vide pretnju. Problem Srbije, pa i Rusije, ali to je druga tema, jeste što se taj odnos ne menja, a i udaljenost se ne umanjuje.

No, prvo što je potrebno zapaziti jeste da ta stalnost odnosa ne zavisi od toga postoji li i hoće li opstati Evropska unija. Svejedno, da li će opstati?

Politika srpskih vlasti ne tek od 2012, ali posebno od dolaska na vlast naprednjačko-socijalističke, a zapravo konzervativne vlade, jeste da se “sva jaja ne stavljaju u istu korpu”. I prethodna demokratska vlast imala je politiku “četiri stuba”, ali je prevagu, ne baš s nekim entuzijazmom, davala evropskim integracijama. Na rečima, to je i stav sadašnjih vlasti. Ali, u stvarnosti razvijaju se odnosi sa Evroazijskom unijom i Kinom, koji jedino mogu da stoje na putu potpunom članstvu u EU. Uz to, ceni se da će trenutno pogoršani odnosi između američkih i evropskih vlasti potrajati, pa nije poželjno iskazivati nepotrebni entuzijazam za dodatno približavanje Evropskoj uniji. A tu je i britanski izlazak iz Unije, koji može da označava početak kraja ideje o evropskoj političkoj zajednici. Šta bi to tačno trebalo da znači, ne razjašnjava se. Kao da se računa da se time otvaraju nove mogućnosti, gde bi neizvesnost ishoda mogla da ide naruku srpskim interesima, pre svega teritorijalnim.

Uzmimo, a to ne izgleda neosnovano, da se zemlje članice Evropske unije, uostalom kako najavljuje Francuska, okupe da ponovo razmotre kako bi trebalo da izgleda zajednica u kojoj se nalaze. Kako bi mogao da izgleda njihov dogovor? Uzmimo za primer Britaniju. Tamo su vlasti dobile mandat da izvedu zemlju iz jedinstvenog evropskog tržišta, a ostaje da se vidi koja će biti nova trgovačka politika Velike Britanije. Recimo da će se težiti trgovačkim sporazumima koji su manje-više jednako liberalizovani i sa Amerikom, i sa Evropom, i sa Indijom, i sa Kinom, i sa ostatkom sveta, recimo i sa Rusijom. Koliko je to valjana trgovačka politika za Britaniju, ostaje da se vidi, ali nije izvesno da bi takva trgovačka politika odgovarala ostalim zemljama članicama Evropske unije, pa i Srbiji.

Naravno, Britanija se ne suočava s potrebom modernizacije putem evropeizacije, tako da je odnos prema jedinstvenom tržištu za nju ključan. Uz to, bezbednost Britanije u manjoj meri zavisi od stabilnosti u Evropi nego što je slučaj sa drugim zemljama članicama EU, o balkanskim zemljama da i ne govorimo. Konačno, demokratija je na iskušenju svuda, ali rizik da će se ona urušiti manji je u Britaniji. Postoji, naravno, problem unutrašnje stabilnosti i održivosti Ujedinjenog Kraljevstva, ali to je druga tema.

Za druge evropske zemlje stvari stoje drukčije. Tako da bi njihov eventualni dogovor o reformi Evropske unije svakako vodio računa i o privrednim i o rizicima bezbednosti, kao i o rizicima unutrašnje stabilnosti. Što svakako važi i za balkanske zemlje članice. Ali ne i za Srbiju. Kao ni za Rusiju, iz sličnih razloga,

Naime, stabilnost koju članstvo u EU donosi, kako god da je Unija organizovana, ne odgovara zemlji kao što je Srbija, koja u nestabilnosti vidi mogućnost da ostvari svoje nacionalne interese. Slično je i sa Rusijom. Sa članstvom u EU ide zatvaranja svih sporova oko teritorija, a na to srpske vlasti nisu spremne.

Ovo, naravno, nije nešto što se u EU ne razume. Doduše, još uvek mnogi misle da je srpska javnost zainteresovana za članstvo u EU i da je obećanje da će do toga doći, čak uz održanje procesa pregovaranja o članstvu, dovoljno da podstakne srpske vlasti da reše sporna regionalna i unutrašnjepolitička pitanja. Iako, zapravo, ni istraživanja javnog mnjenja niti ponašanje vlasti ne ukazuje na to da je tako. Uostalom, ni opozicija ne deluje uverljivo opredeljena za članstvo u EU pod uslovima koji su poznati.

Da li će se, dakle, Srbija učlaniti u EU, kakva god da bude u budućnosti? U ovom času zapravo malo ko u Beogradu ili u evropskim glavnim gradovima, o Briselu da i ne govorimo, u to veruje. Iz toga sledi i odnos prema srpskim vlastima. EU sa Srbijom uspostavlja odnose koje ima i prema drugim nedemokratskim zemljama, posebno u susedstvu. Ceni stabilnost više od demokratije i vladavine prava. Sve dok nema proevropske opozicije koja može da preuzme vlast i koja se neće okrenuti nacionalizmu kada dođe na red rešavanje spoljašnjih sporova i sprovođenje unutrašnjih reformi.

Na kraju, koji su izgledi autoritarnih i nacionalističkih srpskih stranaka i vlasti ukoliko se EU reformiše ili rasformira? Ukoliko je reč o teritorijalnim aspiracijama, izgledi su rđavi jer su ciljevi neostvarivi mirnim sredstvima. Pošto bi se sa raspadom EU uspostavio sistem ravnoteže sila, koji teško da bi išao naruku srpskim teritorijalnim aspiracijama. Sa Rusijom možda stvari stoje drukčije, mada ne na Balkanu.

Nezavisno od svega toga, potreba evropeizacije neće nestati eventualnim promenama u EU i, recimo, prevlašću ideje o Evropi nacionalnih država umesto Evropske unije. Ista potreba da se zemlja reši zaostalosti i da se modernizuje, što se vezuje za evropeizaciju, ostaje. Kako u Srbiji tako i u Rusiji. Jedino što se to bolje vidi sa druge obale, što bi rekao Hercen.

Tekst je prenet iz nedeljnika Novi Magazin.