Crno-belo ili sivo?
Autor: Miljana Vuletić
RELATIVIZOVANJE
Razmišljam o toj našoj potrebi da sve relativizujemo. U psihologiji je većina stvari relativna, istina je uvek negde između crnog i belog, u sivoj zoni, u tački koja spaja i prepliće dve opozitne teorije. U jednom društvenom sistemu pak, da li je na kraju to ono što nam se obija o glavu? Jer mora da postoji nešto u šta se ne sumnja, zar ne? Još pre 15-20 vekova antički narodi su govorili o vrlini, lepoti, dobroti kao idealima. Kod nas se čak i na te kategorije gleda sa cinizmom, kod nas su dobar čovek i budala isto!? Pa kad je tako, zašto budale ne bi imale najveće povlastice? Zašto se ne bi najviše pitale? Ako bismo progutali ono što su nam servirali (da smo svi isti, da je sve isto), postavlja se pitanje ko je onda budala?
Suština je da su ljudi jedinstveni i posebni kao njihovi otisci prstiju. Svi mi imamo različite ciljeve i potrebe, ali da bismo težili tim višim potrebama – idealima, naše osnovne potrebe, koje su kod svih ljudi iste moraju najpre biti zadovoljene. Sistem, koji je osnova i koji nam dozvoljava (ili ne dozvoljava) da ostvarimo te bazične potrebe, ali i naše potpune potencijale, trebalo bi bar u nekoj meri da bude precizan, uređen i harmoničan. Mladima, čini mi se, najviše su potrebni to čvrsto tlo, ta sigurnost i baza, ta odskočna daska kako bismo se vinuli u visine. Ako entuzijazam splasne ili nestane i pre samog početka, kakav će kvalitet samog procesa biti? Da li ćemo uopšte doći do toga da ubiramo plodove našeg truda i zalaganja?
JEZIK IGRE
Da li ste znali da pčele komuniciraju međusobno koristeći jezik igre unutar košnice? Svojim plesom jedne drugima pokazuju pravac i udaljenost hrane. Podela rada u ovom složenom mehanizmu je besprekorna. Svaka radi svoj posao i doprinosi funkcionisanju celine. Ljudi su prema evolucionim klasifikacijama u svakom smislu na daleko višem stupnju od pčela, ali jesu li zaista? Funkcioniše li naša celina besprekorno? Funkcioniše li naša celina uopšte?
Da ne bude sve tako crno, reći ćemo da kako-tako funkcioniše, ali da je to onda jedna haotična košnica.
POTRAGA ZA NADOM
Smatram da tamo gde je potcenjena dobrota, poštenje, pamet i može jedino da vlada haos. I onda nikog ne iznenađuje kada učenici tuku profesore, kada se pametni sklanjaju manje pametnima, kada studenti medicine paralelno sa studijama pohađaju kurseve nemačkog, kada hiljade školovanih napušta svoju zemlju u potrazi za… Novcem? Sigurna sam da ne.
Moja generacija je u potrazi za nadom koju ovde trenutno ne nalazi. Za mesto pod Suncem gde se poštuju i cene upravo one vrednosti, kojih smo se, čini mi se, suviše lako odrekli – dobrota, poštenje, pravda, znanje. Jer takvo mesto, ako postoji, može da bude dom.
Miljana Vuletić, rođena 21. decembra 1995. u Kruševcu, studentkinja je Filozofskog fakulteta, odseka za psihologiju u Nišu. Aktivizmom se bavi dve godine.
Članak je prenet sa portala Novi magazin.
