Kuća za podelu boli

Autorka: Jelena L. Petković, Izvor: Novosti

Dom za sećanja, sigurna kuća za poslednje trunke nade, prag koji se prelazi sa grčom u stomaku dok se strepi od odgovora na pitanje okovano očajem: Ima li šta novo?

Dok hitrim korakom grabi kući, užurbani putnik krajičkom oka možda neće uhvatiti malo gužvavi otisak lica u znaku pitanja na belom papiru, okačen kraj metalnih rešetki. Ipak, ima puno simbolike, poruka je kao dobrodošlica: “seti me se” ili poslednji pozdrav “nemoj me zaboraviti”. Resursni centar za nestala lica konačni dom našao je u zgradi autobuske stanice u Prištini, a podaci Međunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) ostaju okrutno nepomični – na Kosovu se 1.613 osoba još uvek vode kao nestale. Na Međunarodni dan nestalih zvaničnici, a dobrim delom i mediji u Prištini i Beogradu, spominju samo “svoje” žrtve. Jedinstvena organizacija tiho je izgradila most preko rovova nesreće.

Resursni centar za nestala lica jednako je utočište za porodice nestalih kosovskih Albanaca i kosovskih Srba i krovna organizacija 25 udruženja koja su pokušavala da saznaju istinu o svojim najmilijima. Godinama zloupotrebljavane i zanemarivane, obeležene ličnim tragedijama i nemilosrdno izranjavanje i čekićem politike, porodice koje tragaju za najbližima okrenule su se jedne drugima. Spojile su ih bol i potreba za pravdom.

– Radimo sa porodicama Albanaca, Srba, Roma, Bošnjaka… Naš centar je otvoren za sve, a mi se trudimo da stvorimo sigurno mesto i bezbedan prostor da ispričaju svoje priče, sastanu se jedni sa drugima, podele iskustva i bol – govori Nataša Božilović, programska menadžerka Resursnog centra za nestala lica.

– Posle više od četvrt veka žele i imaju veliku potrebu da ih neko čuje, sasluša. Kažu da su osetili olakšanje kada su bili prvi put u prilici da sa drugim porodicama koje tragaju podele svoju bol. Svesni su da njihovi članovi porodice više nisu živi. Većina njih samo želi da sazna gde su, pronađe ostatke, kako bi ih sahranili kako dolikuje. Oni se svi više bore za istinu nego za pravdu – kaže naša sagovornica.

Na putu do konačne istine porodice od Resursnog centra jednoglasno traže i da u njihovo ime zagovara obnovu saradnje dve vlade i radnih grupa koje godinama ne funkcionišu. Trenutno pomažu porodicama da ostvare i prava na penzije.

– Porodice najviše zanimaju informacije o radu na terenu. Smatraju da su taoci političkih dešavanja, što apsolutno ne bi trebalo. Pitanje nestalih lica je humanitarno i isključivo bi se na taj način prema njemu trebalo ophoditi. Trudimo se koliko god je moguće da im olakšamo život. Nemamo kompetencije da ulazimo u istražne procese, ali im otvaramo vrata i pokazujemo put kojim bi trebalo da idu do nekih odgovora i ostvarivanja prava – priča Božilović koja je u centru od njegovog osnivanja 2017.

Tada su figure otpora zloupotrebi i eksploatisanju tragedije, predsednik udruženja Glas roditelja Bajram Ćerkini i koordinator Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih na Kosovu Milorad Trifunović, napravili gotovo nezamisliv korak. Obojica iz Mitrovice, podeljene nepremostivim mostom, osnovali su Resursni centar za nestala lica sa sedištem u Prištini.

– Naravno, nije išlo sve glatko. Iz srpske zajednice su optuživali Milorada, iz albanske Bajrama, ali su oni kao vođe zauzeli stav koji je prokrčio put nama ostalima. Nikada se nisu ponašali kao dve suprotne strane, uvek su nastupali zajedno i zastupali prava svih porodica na apsolutno jednak način. Sve bi ovo izgledalo drugačije i pitanje da li bi uopšte postojalo da nije bilo njihovog velikog angažovanja i žrtve. Gurali su napred sa porodicama, krčili ka nečem boljem i lepšem – ističe Božilović.

Milorad Trifunović preminuo je 2020. godine. Nije saznao sudbinu brata Miroslava za kojim je tragao od 1998. Bajram Ćerkini preminuo je početkom 2025. Ni on nije dočekao da sazna šta se dogodilo sa njegovim sinom Rešatom nestalim 1999.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo (FHP) po završetku sukoba na Kosovu, ukupno je registrovano oko 6.065 slučajeva nestalih. Do danas je rešeno više od 4.000.

– Dok se i poslednji nestali ne pronađe, mi smatramo da je proces neuspešan. Pozitivna je upravo volja i želja porodica različitih zajednica da skupa rade na zajedničkom cilju. Porodice, i pored toga što su preživele, imaju snage da jedne sa drugima razgovaraju, da idu napred – podvlače i Nataša i njen kolega Mergim Memović.

Zidovi Resursnog centra dokumentuju te reči. Majke, žene, braća, sestre, očevi… sede za stolovima, jedni pored drugih, gledaju se u oči i postavljaju isto pitanje – gde je?

– Ako ta majka koja traga za svojim detetom može da sedne sa majkom druge nacionalnosti koja takođe traga, da razgovaraju i da im se u očima vidi da saosećaju jedna sa drugom, da razumeju bolje jedna drugu, zašto ne bi i ostatak sveta mogao tako da se ponaša? Za mene su ovi ljudi pravi heroji i trebalo bi da nam služe kao primer svima. Imamo tendenciju da herojima nazivamo neke druge ljude. Zaboravljamo da su pravi heroji ove majke – podcrtava Božilović.

– Ako porodicama etnička i religijska pripadnost nije prepreka, zašto onda mi drugi ne možemo da sedimo, razgovaramo i radimo nešto dobro na temu tranzicione pravde, izgradnje mira i razrešenja konflikta i stvarno pokušamo da izgradimo okruženje gde možemo svi zajedno da živimo i pričamo o našoj zajedničkoj boli? To je vrlo bitno i to sam naučio ovde u Resursnom centru – nadovezuje se Memović.

U kulturi podeljenih realnosti, centar za suze svih majki ostaje gotovo nevidljiv na spratu autobuske stanice.

– Ne samo neki mediji, već ponekad i institucije i udruženja koja se bave nestalim licima koriste govor mržnje. A mi živimo na mestu gde bi trebalo da promovišemo da treba da živimo zajedno – kaže Memović.

Tema nestalih, kao “vrelo dugme” i moćni politički alat zloupotrebe, i dalje se ciljano i rado koristi. Dok su povodom Međunarodnog dana nestalih kosovska predsednica Vjosa Osmani, predsednik Skupštine Dimalj Baša i premijer u tehničkom mandatu Aljbin Kurti odavali poštu nestalima u Prištini, pozvali su Srbiju da zaustavi “svakodnevni zločin koji čini kroz negiranje i prikrivanje masovnih grobnica”. Predsednik Komisije za nestala lica Vlade Srbije Veljko Odalović odgovorio je da “zatvaranje očiju nad činjenicom da su i Srbi nestali, da su i oni žrtve, predstavlja bežanje od odgovornosti”.

Britanski ambasador u Prištini Džonatan Hargrivs primetio je da je proces pronalaženja nestalih godinama u zastoju i “zapanjuje ga koliko je poverenje krhko i kako na mnogim mestima strah i dalje sprečava ljude da svedoče”. Na skupu “Izgradnja mostova: Unapređenje pomirenja, dijaloga i građanskog glasa – šta smo naučili” britanske ambasade i programa Ujedinjenih nacija za razvoj odata je počast Ćerkiniju iz Resursnog centra za nestala lica.

Istina bi za porodice značila završetak agonije i pokušaj isceljenja, za društvo izgradnju poverenja, jer je priznavanje bola i temelj za međusobno poštovanje i razumevanje. I važna brana da se tema najranjivijih koristi za podsticanje daljih sukoba. Ali, čim situacija između Beograda i Prištine pređe u atmosferu javnih prepucavanja i huškačkih izjava, što je poslednjih godina gotovo neprestano, promeni se i senzibilitet porodica, ukazuju sagovornici.

– Treba biti mnogo pažljiv i obazriv, pre svega mislimo na predstavnike vlada, da svojim delovanjima i izjavama ne nanose veliku štetu porodicama žrtava – poručuju iz Resursnog centra, mesta gde svakodnevno kroz bele šarke prolaze porodice nestalih kada idu po zrnca sa dna Pandorine kutije.

Tekst prenet sa portala Novosti.