Bolest kao umetnička inspiracija
Autorka: dr Slavica Plavšić, primarijus, specijalista za plućne bolesti. Karijeru je provela u bolnicama u Kraljevu i Beogradu. Članica je Saveta Udruženja UPK. Izvor: Peščanik (tekst je dopunjen najnovijim podacima)
24. mart je svetski Dan borbe protiv tuberkuloze, dan kada je Robert Koh otkrio uzročnika ove bolesti, Mikobacterium tuberculosis, pronalazak za koji je dobio Nobelovu nagradu. Republika Srbija se i ove godine pridružuje međunarodnoj kampanji , koja se ove godine odvija pod sloganom: “ELIMINACIJA TUBERKULOZE- Da li je to dostižna realnost”
Nijedna bolest nije imala toliko veliki uticaj na umetničko stvaralaštvo, posebno na književnost, slikarstvo i muziku kao tuberkuloza. Nije ni čudo jer ona postoji otkad i čovečanstvo i smatra se najstarijom bolešću na svetu. Tuberkulozu je opisao još Hipokrat a otkrivena je i na egipatskim mumijama.
Kada govorimo o tuberkulozi u umetnosti, mislimo i na autore, književnike i pesnike koji su i sami bolovali i umrli od ove opake bolesti, ali i na mnogobrojne likove iz poznatih književnih dela, koji su bolovali od tuberkuloze. Bolest često daje posebno obeležje umetničkom stvaralaštvu, upravo zbog saznanja i osećaja umetnika da žive u stalnoj opasnosti od bliske smrti i u njenoj senci.
Tuberkuloza je zbog svoje masovnosti i velike smrtnosti bila neizostavni deo društvenog života i imala je veliki uticaj na sve životne sfere. Sudbine mnogih ljudi i čitavih porodica bile su povezane sa tuberkulozom. Bolest je izazivala strah, neizvesnost, melanholiju, osećaj nemoći, ali i rezignaciju i bes, istovremeno ili naizmenično sa varljivom nadom da će možda, kojim čudom, baš oni preživeti.
Od 1650. do 1900. godine ova bolest je bila uzrok smrti svake pete osobe u Evropi. Tokom 19. i 20. veka, verovalo se da su osobe koje boluju od tuberkuloze talentovanije, kreativnije, da imaju više umetničkih sposobnosti od zdravih umetnika. Međutim, u ovom periodu, tuberkuloza je bila toliko rasprostranjena da su od nje umirali i bogati i siromašni i pesnici i slikari i svi redom, od najstarijih do najmlađih, pa među njima i oni najmudriji i najtalentovaniji.
Saznanje o skoroj smrti je u njima budilo čudesne, kreativne inspiracije. Strah i predosećaj smrti horror vacui (latinski izraz kojim se označavaju stanja izazvana strahom od bliske smrti) dovodio je do toga da rano dostignu svoju kreativnu zrelost. Oni su imali drugačiji pogled na život, na bolest i smrt, a svoje umetničke zamisli realizovali su u grozničavom i agonalnom ritmu. To je dovodilo do toga da su maksimalno i brzo koristili sve svoje intelektualne i umetničke potencijale. Periodi kratkotrajnog poboljšanja, svaki dobar deo dana ili noći, u njima su budili veliki stvaralački naboj i bili inspiracija za stvaralaštvo. Nisu uspevali da stvaraju dugo, da se nadograđuju i sazrevaju umetnički i životno, jer su uglavnom umirali mladi.
U 19. veku i prvoj polovini 20. veka mnogi poznati svetski umetnici, pre svega pesnici, umirali su od tuberkuloze, tako da je ona bila sastavni deo romantizovane i idilične slike o liku i delu, pre svega velikih pesnika. Romantizovanje tuberkuloze bilo je prisutno u razdoblju od pojave bolesti do trenutka smrti i mnogo kasnije. U jednom periodu, bolovati i umreti mlad od ove bolesti postalo je gotovo „moderno“. Tako je lord Bajron rekao: „Voleo bih da umrem od tuberkuloze“. Neki od svetskih umetnika koji su preminuli od tuberkuloze su: Maksim Gorki, Čehov, Kafka, Edgar Alan Po, Džejn Ostin, Emili i Šarlota Bronte, Molijer, Šopen, Veber, Orvel, Modiljani.
Od tuberkuloze su umrli mnogi naši pesnici, pisci, umetnici: Petar Petrović Njegoš, Aleksa Šantić, Laza Lazarević, Jovan Sterija Popović, Branko Radičević, Đura Jakšić, Svetozar Marković, Jakov Ignjatović, Vojislav Ilić, Janko Veselinović, Svetolik Ranković, Kosta Abrašević, Radoje Domanović, Milutin Bojić, Vladislav Petković Dis, Rade Drainac, Milan Rakić, Milovan Glišić, Stanislav Vinaver, Milorad Mitrović, Branko Miljković, Momčilo Nastasijević i mnogi drugi. Kobna bolest je ugasila živote i mnogih poznatih slikara: Đure Jakšića, Vidosave Kovačević, Ignjata Joba, Jovana Vuletića, Ilije Bašičević Bosilj, Mirjane Maoduš, Milana Milovanovića.
Tuberkuloza, bolest kao sudbina pisaca ili junaka romana bila je prisutna u mnogim svetski poznatim delima, utičući na radnju, karakterišući likove i oslikavajući život tog vremena. Ona je oduvek izazivala najrazličitija osećanja kod ljudi: strah i tugu, saosećanje, samilost, hrabrost, divljenje… Međutim, mračna strana ove strašne bolesti izaziva i omalovažavanje, stigmatizaciju i izopštavanje ovih osoba i porodica, jer je „sramota“ bolovati od tuberkuloze koja se pogrešno vezuje za siromaštvo, neuhranjenost, loše uslove života. To je bila osnova za zaplet mnogih dela, bolest u kojoj su smrt i život tako isprepleteni da smrt ima sjaj i boju života, a život sumorni i jezivi oblik smrti.
Tuberkuloza nije više tako rasprostranjena i strašna bolest kao što je nekada bila. Upravo zato je potrebno podsetiti se žrtava tuberkuloze među umetnicima u prošlosti, jer će u budućnosti njena destruktivna moć izgledati sve neverovatnije. O tuberkulozi su pisali: Tomas Man u svom romanu „Čarobni breg“, Aleksandar Dima sin u romanu „Dama s kamelijama“, nobelovac Erih Marija Remark u romanu „Tri ratna druga“ i mom omiljenom romanu „Nebo nema miljenike“. To je neobična priča o devojci Lilijan, koja se leči u udaljenom planinskom sanatorijumu za tuberkulozu. Svesna je da joj se bliži kraj i odlučuje da život koji joj je ostao proživi tako što će putovati i videti svet, doživeti Pariz, Veneciju… Priliku da ostvari svoje snove omogućava joj poznanstvo sa vozačem auto trka, koji je mlad, jak, zdrav, prepun životne energije, ali koji svakom svojom auto trkom izaziva sudbinu i svesno se izlaže životnoj opasnosti. Među njima se razvija snažna i neobična ljubav i oni žive tu ljubav svesni da ona nema budućnost i da se svakog trenutaka može završiti, pre svega zbog teške bolesti mlade žene. Pošto nebo nema miljenike, Klerfe gine prvi u jednoj od svojih egzibicionističkih trka. Lilijan ostaje sama, slomljena još jednim strašnim životnim udarcem, ali nastavlja svoja putovanja. Ubrzo zatim ona umire u lokvi iskašljane krvi na jednom venecijanskom pločniku, u poslednjem, kobnom napadu svoje strašne bolesti.
Ovo je ta specijalna bolnica gde se leče oboleli od tuberkuloze. Po podacima Instituta za javno zdravlje dr Milan Jovanović Batut, 2023.godine je u Srbiji prijavljeno 476 novoobolelih
Čudno je i prosto neverovatno koliko nesreće čovek može da podnese. Jovan Jovanović Zmaj se od svoje nesreće branio pisanjem pesama. Tuberkuloza je nažalost, odnela najpre njegovo četvoro dece, zatim voljenu suprugu Ružu. Preživela je nakratko samo najmlađa devojčica Smiljka, a plemeniti lekar i pesnik je usvojio još dve devojčice: Mariju i Anu. I te radosti su bile kratkog veka. Najpre je umrla Smiljka, a nedugo zatim i usvojene devojčice. Užasna porodična tragedija bila mu je inspiracija za pisanje druge zbirke pesama posvećene porodici. „Đulići uveoci“ je zbirka tužnih, bolnih, elegičnih pesama. Gorka, duboka, protkana lavinom emocija izazvanih nizom nemilosrdnih umiranja. Kroz svoju poeziju čika Jova Zmaj je vaspitao, odgajio i usrećio mnoge generacije mališana. On sam jedva da je osetio malo sreće i radosti i samo kratko je uživao u odrastanju svoje dece i u ljubavi svoje voljene supruge Ruže. Umro je u Sremskoj Kamenici 1904. godine.
Đulići uveoci
Pođem, klecnem, idem, zastajavam,
Šetalicu satu zadržavam;
Jurim, bežim, kâ očajnik kleti:
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Vičem Bogu: Ona je još mlada!
Vičem pravdi: Ona se još nada!
Anđelima: Vi joj srca znate!
Vičem zemlji: Ona nije za te!
Niotkuda nema mi odjeka,
Vičem sebi: Zar joj nemaš leka!…
Idem, stanem, kâ očajnik kleti,
Opet zborim reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Idem, stanem, pa mi klone glava
Nad kolevkom, gde nam čedo spava.
Čedo s’ budi, pa me gleda nemo;
Gledamo se, pa se zaplačemo;
Pa i njemu, kâ očajnik kleti.
Zborim reči, reči bez pameti:
„Ne sme nam umreti!“
Sa pronalaskom Streptomycina, 1943. godine, kao prvog leka protiv tuberkuloze, za koji je američki naučnik Selman Waksman 1952. godine dobio Nobelovu nagradu, započeta je nova era lečenja tuberkuloze.
U mnogim zemljama, pa i u Srbiji, otvorene su specijalne bolnice, sanatorijumi u kojima su se pacijenti često lečili jako dugo, i po nekoliko godina. Ove bolnice su bile mnogo više od uobičajenih lečilišta. Uz najbolju negu i lečenje, lakši pacijenti su imali mogućnost da se bave i okupacionom ili radnom terapijom u posebnim radionicama. Tako je mnogima bilo omogućeno da savladaju lakše zanate, da uče i obrazuju se. Romantiku smrti polako potiskuje i pobeđuje romantika ljubavi i života. Mnogobrojne ljubavi, kasnije i mnogi brakovi sklopljeni su tokom ili nakon završetka lečenja od tuberkuloze u sanatorijumima.
Veliki broj mladih ljudi su se odlučili za studije medicine i kasnije postajali ftiziolozi, specijalisti za lečenje tuberkuloze. Mnogi naši profesori i starije kolege, od kojih smo učili o tuberkulozi, pripadaju upravo tim generacijama. Oni su retko govorili o svojim ličnim iskustvima, ali su uvek sve znali o tuberkulozi i sa mnogo ljubavi i strpljenja prenosili svoja znanja nama, njihovim studentima ili mlađim kolegama. A oni sami su dali ogroman doprinos tome da tuberkuloza postane bolest sa kojom se živi i koja se uspešno leči, i to mnogo kraćim režimima lečenja nego ranije.
Upravo sam od njih naučila veliku istinu: „Ne postoji nijedna promena na rendgenskom snimku pluća koja ne može biti tuberkuloza“. I zaista, ta stara bolest, sa mnogo imena: ftiza, sušica, jektika, bela kuga, žuta dama… stalno u nekim novim haljinama, ima bezbroj oblika i varijanti ispoljavanja. Iako se borba sprovodi na globalnom nivou i bolest nije više tako strašna i smrtonosna, ipak još uvek postoji, a borba za njeno iskorenjivanje i dalje traje. Zbog svega ovoga ova čudna, nekada misteriozna, sada poznata bolest, koja se uporno otima i prkosi, i zaslužuje našu veliku posvećenost i veliko interesovanje kroz tolike godine i decenije.
***
Tuberkuloza je infektivna bolest koju izaziva bakterija Mycobacterium tuberculosis. Bolest je uglavnom lokalizovana u plućima, ali može zahvatiti i druge organe i tada je reč o vanplućnoj tuberkulozi koja najčešće napada limfne žlezde, kožu, mozak, moždane opne, bubrege, creva, kosti, itd. Posebno težak oblik bolesti je milijarna tuberkuloza. Tada se bakterije šire krvotokom i zahvataju i druge organe. Ovaj oblik bolesti je jedan od najtežih, a smrtnost iznosi oko 30 odsto čak i kada se leči.
Od tuberkuloze se na godišnjem nivou u svetu zarazi oko 10 miliona ljudi, od toga oko milion dece, a život izgubi oko 1,5 miliona osoba. Izazivača tuberkuloze je 24. marta 1882. godine otkrio nemački lekar i mikrobiolog Robert Koh, po kome se ovaj bacil naziva još i Kohov bacil. Za ovo otkriće je Robert Koh 1905. godine dobio Nobelovu nagradu, a SZO je 24. mart proglasila za Svetski dan borbe protiv tuberkuloze.
Zaraza ne znači i bolest, a od svih koji se inficiraju od aktivne tuberkuloze se razboli oko 6-10 odsto. Da li će do zaražavanja i obolevanja doći zavisi s jedne strane od samog uzročnika (njegove zaraznosti), a s druge strane od otpornosti organizma koji dolazi u kontakt sa bacilom. Infekcija se prenosi kapljično, kada oboleli kašlje, govori, smeje se, a najčešći simptomi tuberkuloze su: malaksalost, gubitak apetita i mršavljenje, pojačano noćno znojenje, povišena temperatura, uz kašalj koji je najčešće suv i uporan, a ređe praćen iskašljavanjem sluzi, gnoja ili krvi.
Otežano disanje može biti prisutno ako je bolest uznapredovala, a bolovi u grudima se javljaju ukoliko je zahvaćena plućna maramica. Ako su zahvaćeni drugi organi, bolest se manifestuje tegobama vezanim za njih. Preporuka je da se kod svih osoba koje kašlju duže od tri nedelje uradi rendgenski snimak pluća da bi se isključila tuberkuloza ili neka druga plućna bolest.
Tuberkuloza još nije iskorenjena i predstavlja vodeći uzrok smrti od svih infektivnih bolesti izazvanih bakterijama. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je proglasila tuberkulozu za Globalnu svetsku opasnost, a 2006. godine je napravljen Globalni plan za zaustavljanje tuberkuloze sa ciljem da se ona suzbije i iskoreni. Ali ova bolest je i dalje prisutna, najvećim delom zbog toga što se nadovezuje na HIV infekciju a i zbog pojave multirezistentne tuberkuloze. Oko 95% novootkrivenih slučajeva i 99% smrti od tuberkuloze dešava se u nerazvijenim i zemljama u razvoju.
U Srbiji je zadnjih decenija tuberkuloza u padu iz godine u godinu. Zadnjih 15 godina broj novoobolelih se smanjuje za oko 6-10 odsto godišnje i sada je stopa obolevanja manje od 10 obolelih na 100.000 stanovnika, što Srbiju svrstava u državu sa niskom stopom obolevanja (Institut Batut). U apsolutnim brojevima, broj obolelih se kreće u okvirima od nekoliko stotina.
Godine 2021. ukupan broj prijavljenih obolelih u Srbiji je bio 259, 2022. godine je prijavljeno 468, a 2023. godine 476 novoobolelih pacijenata. Smrtnost od tuberkuloze u zadnje tri godine bila je oko 9 smrtnih slučajeva na godišnjem nivou i to uglavnom od pridruženih bolesti ili kod onih koji odbijaju da se leče i pored svih preduzetih mera predviđenih zakonom. Faktori rizika za nastanak tuberkuloze su: dugotrajan i ponavljan kontakt sa obolelom osobom, bilo koja imunokompromitujuća stanja, neuhranjenost, konzumiranje cigareta, alkohola ili narkotika, kao i HIV infekcija.
Takođe, od tuberkuloze najčešće obolevaju socijalno ugrožene kategorije stanovništva, zatvorenici i osobe koje žive u zajednici sa bolesnikom obolelim od tuberkuloze. U Srbiji se pacijenti leče po prihvaćenim smernicama lečenja kao i svuda u svetu. Inicijalno lečenje u trajanju od dva meseca, sprovodi se u bolničkim uslovima primenom četiri osnovna antituberkulotika. U tom periodu u najvećem broju slučajeva pacijent prestaje da bude zarazan, tako da se dalje lečenje, sa dva leka, narednih četiri meseca nastavlja u kućnim uslovima.
Posebni režimi lečenja važe za druge kategorije: decu, trudnice, pacijente sa HIV infekcijom i one kod kojih postoji multirezistentna tuberkuloza. Tuberkuloza nikada nije iskorenjena nigde u svetu, pa ni u Srbiji, ali se drži pod dobrom kontrolom i njome se bave pulmolozi koji su za to usko specijalizovani. Od tuberkuloze se može razboleti svako u nekom trenutku pada imuniteta. Najbolja prevencija bolesti je vakcinacija BCG vakcinom, koja se u Srbiji daje odmah po rođenju ili u prvoj godini, negovanje zdravih stilova života kao i blagovremeno otkrivanje i pravilno lečenje bolesti. Tuberkuloza se retko javlja u nekim razvijenim državama kao što su Kanada, SAD, Ujedinjeno Kraljevstvo, Nemačka, pa se BCG vakcina primenjuje samo kod posebno rizičnih grupa.
Članak je prenet sa portala Peščanik.
