Biljana Srbljanović sa prve linije fronta

Malkice mi je gore, pre nego što krene na bolje.
Smatrala sam svojom građanskom dužnošću da objavim šta mi se dešava i da tako obavestim one kojih nisam mogla da se setim da sam ih makar usput videla u danima kada nisam ni znala da sam u inkubaciji.
Istovremeno me troše bedni komentari seirenja nad mojom bolesti, ljudi kojima je argument za sve “jer Vučić”.
Iz prve ruke ću vam reći: na infektivnoj je sve pod konac. Laž je da nemaju zaštitnu opremu, laž je da ne znaju šta rade, laž je da ne postoji jasan protokol.
Neopisivo ljubazni i saosećajni, doktori, sestre, tehničari, žao mi je što im, pod onim skafanderima, nisam videla lica da zapamtim uz zahvalnost.
Laž je da bolnice ne znaju šta i kako da rade, laž je da je srpsko zdravstvo u kolapsu, uslovi su kakvi jeste: nije Grej – Sloun memorijal i ne šeta se Meredit Grej sa ful mejkapom i šarenom kapicom što ti rukom vadi bombu iz trbušne šupljine, klonja je grozna, zidovi su oguljeni, lift je star, i sve to. Ali ti se svako obrati sa punom brigom i saosečajno, daju ti stolicu da sedneš u tom starom liftu, jer ti je teško da stojiš, daju ti krevet dok čekaš na prijemu, pričaju s tobom kao sa ljudskim bičem koje se naravno boji, koje je na ivici suza. Ljudi dolaze u panici, neko s prolivom, neko jer je čuo da je možda korona, svakog saslušaju i smire ga, pa vrate kući sve koje treba.
Ja sam danas malkice gore, pre nego što mi postane bolje.
Nije me sramota bolesti, nikoga ni jedne bolesti ne sme biti sramota.
Samo potpuna izolacija pomaže, baš potpuna. Kod kuće – samo u jednu sobu, ide se samo u kupatilo i to sa zaštitom i odmah totalna dezinfekcija. Svoje sudove odvojte od ostalih. Ne ulazite u kuhinju i zajednički prostor. Ne idite “samo da nešto uzmem” jer ćete time sigurno zaraziti ukućane, koji nemaju gde da se sklone i koji su vam jedini izvor nege.
I ako nemate simptome, vratite film unazad, barem 14 dana, razmislite o svim susretima, o svakoj kafi u kafiću, o svakom rukovanju i bezrazložnom cmakanju, o svakom pipnutom hlebu u prodavnici, o svakom gelenderu, dugmetu u liftu, ulaznim vratima zgrade, šipki u prevozu, toaletu na radnom mestu, bukvalno o svemu. Svaka ta stvar može da bude prenosilac virusa. I vi možete da ga ne osetite, a da ga ipak imate i prenosite. Ja sam se zatvorila 4 dana nakon susreta sa prijateljem, za koga se kasnije ispostavilo da ima covid. Čim je razvio najmanje simptome, ZA KOJE SU LEKARI MISLILI DA SU NEŠTO DRUGO, IPAK SMO SE I ON I JA ZATVORILI. Kada mu se stanje baš pogoršalo, PET DANA POSLE PRVIH SIMPTOMA kada je primljen u bolnicu i testiran pozitivno, ja sam se odmah prijavila, tim pre što su, istog tog dana i meni buknuli simptomi. Dakle, zatvorila sam se I BEZ SIMPTOMA, ni on ni ja nismo putovali, ali nisam mogla da tvrdim da NISAM bila izlozena nekome ko MOŽDA ima covid. Mislila sam: u najboljem slučaju, džabe sam blejala danima kod kuće. U najgorem, imam koronu, ali sam barem zaštitila ljude od sebe.
Zaista mislim da je to minimalni napor, da je obaveza svakog od nas.
Baljezgarije o neustavnosti izolacije, o policijskom času kao “nacističkoj okupaciji”, o britanskom genijalnom rešenju da svi mogu sve (koje su i sami Britanci još prošle nedelje povukli i izvinili se hiljadama ljudi koje su time osudili na smrt), ostavite da vam, kao misao, malo odleže. Pa kad malo dublje razmislite i sagledate sve argumente, povežete u koherentnu misao, koja se drži i izvan opsesije fakin Vučićem, onda objavite svoj tok misli. To od vas zahteva društvo kome pripadate i intelekt, na koji se uobraženo pozivate.
Nije svako mišljenje zaista mišljenje. Nešto je i samo gomila govana kojima nas, uobraženo, gađate. Ostanite kod kuće. Ne, u stvari, ostanite KUĆI.

Preuzeto sa Facebook stranice Biljane Srbljanović.