To nije samo pitanje Ukrajine

Yuval Noah Harari, Izvor: Haaretz, Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Mi naučimo da cenimo naša kolena tek onda kada počnu da otkazuju. Isti princip važi i za svetski poredak: njegove prednosti otkrivamo tek kada se uruši. Kada se poredak raspada, slabiji obično najviše stradaju. Bilo bi dobro kada bi svetski lideri razmislili o ovoj istorijskoj zakonitosti dok se pripremaju za samit koji će se održati za nedelju dana u Švajcarskoj s ciljem da se promoviše mir u Ukrajini. Stanovnici Izraela su po prirodi stvari zaboravili na taj rat jer su fokusirani na ovaj užasni rat u svom susedstvu. Ali najvažniji vojni pohod u svetu se danas dešava u istočnoj Evropi. Tamo su na proveri osnovna pravila međunarodnog poretka. Ako se ne postigne mir u Ukrajini, katastrofalne posledice će se osetiti u celom svetu, uključujući i Bliski istok.

Kada ne mogu da se oslone na zakone i pravila, države traže bezbednost u naoružavanju i vojnim savezima. Kada Poljska povećava vojni budžet skoro dva puta zbog situacije u Ukrajini, da li neko može da je krivi? Da li neko može da osudi Finsku zbog ulaska u NATO ili Saudijsku Arabiju zbog postizanja sporazuma o odbrani sa Sjedinjenim Državama? Nažalost, povećanje vojnog budžeta ide na štetu najslabijih članova društva, jer se novac za škole i bolnice usmerava za tenkove i projektile. Čak i vojni savezi teže da prodube ove nejednakosti. Slabije države koje ostaju van odbrambenih zidina postaju lak plen. Kada se vojni blokovi šire po celom svetu, jača napetost na trgovačkim putevima, obim razmene se smanjuje, a najvišu cenu plaćaju siromašni. Sve dok rastu tenzije između vojnih blokova, raste i verovatnoća da će mala varnica u nekom udaljenom kraju svetu izazvati svetski požar. Pošto su savezi zasnovani na poverenju, čak i mali incident na beznačajnom mestu može dovesti do trećeg svetskog rata.

Nije to ništa novo. Pre više od dve hiljade godina su Sun Tzu, Kautilja i Tukidid objasnili kako u svetu bezakonja potraga za sigurnošću podriva bezbednost svih. Primeri iz prošlosti, kao što su Drugi svetski rat i Hladni rat, iznova su nas naučili da u globalnom sukobu slabiji nesrazmerno pate. Jedno od najteže pogođenih područja u Drugom svetskom ratu je bila holandska Istočna Indija – današnja Indonezija. Kada je izbio rat na istoku Evrope 1939, činilo se da to nema nikakve veze sa uzgajivačima pirinča na ostrvu Java. Ali nemačka invazija na Poljsku je pokrenula lančanu reakciju koja je izazvala smrt više od 3,5 miliona Indonežana, oko 5 posto populacije, uglavnom zbog gladi i prisilnog rada u službi japanskog okupatora. Broj povređenih u Indoneziji je bio nekoliko puta veći od onog u zemljama koje su vodile rat, na primer u Sjedinjenim Državama (0,3 posto) i Britaniji (0,9 posto), čak više nego u Japanu (3,9 posto). Posle 20 godina Indonezija je ponovo platila visoku cenu. Hladni rat se možda događao u Berlinu, ali u Džakarti je bio pakao. Godine 1965/66. je poginulo između 500 hiljada i milion Indonežana u pokoljima koji su bili rezultat tenzija između komunista i antikomunista.

Trenutno se nalazimo pred još većim opasnostima nego 1939. ili 1965. Pretnju ne predstavlja samo nuklearni rat koji bi ugrozio stotine miliona ljudi u neutralnim zemljama. Čovečanstvo se bori i sa novim egzistencijalnim pretnjama koje proizlaze iz klimatskih promena i razvoja veštačke inteligencije (AI) koji bi mogao da izmakne kontroli.

Kada vojni budžeti rastu, novac koji bi mogao biti od pomoći za rešavanje globalnog zagrevanja se preusmerava i troši u globalnoj trci u naoružanju. A kada vojno takmičenje eskalira, dobra volja potrebna za sporazume o klimatskim promenama nestaje. Kako tenzije rastu, smanjuje se šansa za postizanje dogovora o ograničavanju trke u naoružanju u oblasti veštačke inteligencije. Ratovanje potpuno autonomnim bespilotnim letelicama (A UAV) je polje koje napreduje velikom brzinom. Uskoro bismo mogli da vidimo rojeve dronova kako se međusobno bore na nebu iznad Ukrajine i ubijaju hiljade ljudi na zemlji. Roboti ubice stižu džinovskim koracima, a ljudi su paralizovani međusobnim neprijateljstvom. Ako se uskoro ne postigne mir u Ukrajini, očekuje se da će milijarde ljudi stradati, čak i ako žive hiljadama kilometara daleko od Kijeva i misle da rat nema nikakve veze s njima.

Započinjanje rata je lakši deo. Mnogo je teže okončati ga i utrti put pomirenju. Pred protivrečnim tvrdnjama i interesima koji se sukobljavaju, teško je videti ko je u pravu i predložiti razumni kompromis. Uprkos tome, u poređenju sa većinom ratova, rusko-ukrajinski rat je zapravo jednostavan.

Posle sloma Sovjetskog Saveza 1991, Ukrajina je bez ikakvog protivljenja priznata kao nezavisna država. Ukrajinci su se osećali toliko bezbednim da su odlučili da se odreknu nuklearnog naoružanja koje su nasledili iz Sovjetskog Saveza, a da nisu tražili od Rusije ili neke druge sile da naprave sličan korak. Tri godine nakon toga Rusija je zauzvrat potpisala Budimpeštanski memorandum (zajedno sa Sjedinjenim Državama i Velikom Britanijom) i obećala da će se „uzdržati od pretnji ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti“ Ukrajine. To je bio jedan od najistaknutijih primera u istoriji jednostranog razoružanja. Te 1994. kada je vera u diplomatske sporazume i međunarodne zakone bila na vrhuncu, Ukrajincima se činilo da je pametno da zamene nuklearne bombe za obećanja na papiru.

Dvadeset godina kasnije Rusija je napala Ukrajinu. Ruske snage su okupirale Krim, probudile separatističke pokrete na istoku zemlje i tako zapalile sukob koji je trajao niskim intenzitetom narednih osam godina do februara 2022. Tada je Rusija započela opsežnu ofanzivu sa ciljem da osvoji celu Ukrajinu. Moskva je pružila razne izgovore za akt agresije, uglavnom tvrdeći da su bili prisiljeni da zadaju preventivni udarac kako bi sprečili napad na Rusiju. Međutim ni 2014. ni 2022. nije bilo nikakve neposredne pretnje vojnom invazijom na Rusiju, ni od strane Ukrajine niti bilo koje druge zemlje. Nejasne izjave o „zapadnom imperijalizmu“ mogu biti dovoljne da podstaknu diskusije u kulama od slonovače, ali ne i da opravdaju masakr ljudi u Buči ili razorna bombardovanja koja su sravnila sa zemljom Marijupolj.

Tokom istorije pojam „imperijalizam“ se odnosio na slučajeve u kojima su sile kao Rim, Britanija ili carska Rusija osvajale strane zemlje i pretvarale ih u svoje provincije. Ta vrsta imperijalizma je postepeno postajala tabu posle 1945. Možda ne fali ratova na kraju 20. i početkom 21. veka – preteći konflikti nastavljaju da gore u područjima kao što su Sudan, Mjanmar i na drugim mestima – ali do sada nije bio slučaj da država koja je stekla međunarodno priznanje bude anektirana od strane moćnijeg okupatora i zbrisana sa mape. Kada je Sadam Husein pokušao to da uradi Kuvajtu 1990/91, međunarodna koalicija je vratila nezavisnost i teritorijalni integritet toj državi. Kada su Sjedinjene Države ušle u Irak 2003. nije bilo nikakve mogućnosti da Amerikanci pripoje zemlju ili neki njen deo.

Rusija ne samo što je prisajedinila Krim, već je to uradila i sa svim teritorijama koje je zauzela njena vojska. Predsednik Putin je usvojio imperijalistički princip prema kom je osvojena teritorija od strane ruske vojske anektirana od strane ruske države. U stvari, Rusija je otišla i dalje, anektirajući neke oblasti koje njena armija trenutno tek planira da osvoji, kao što su delovi Hersonske, Zaporoške i Donjecke oblasti.

Putin ne krije svoje imperijalističke namere. Od 2005. on iznova tvrdi da je kriza sovjetske imperije bila „najveća geopolitička katastrofa veka“ i obećava da će je ponovo izgraditi. Takođe je tvrdio da ukrajinska nacija zapravo ne postoji i da Rusija ima istorijsko pravo nad celom teritorijom Ukrajine.

Ako Putin pobedi u Ukrajini, imperijalizam ove vrste će se vratiti širom sveta. Šta će sprečiti Venecuelu, na primer, da osvoji Gvajanu? Šta će zaustaviti Iran ako poželi da okupira Ujedinjene Emirate? Šta bi sprečilo samu Rusiju da osvoji Estoniju ili Kazahstan? Jedina stvar koja čuva sigurnost državnih granica biće naoružanje i vojni savezi. Ako se tabu imperijalističkog osvajanja prekrši, onda će i države čije su nezavisnost i granice međunarodno priznate pre mnogo godina biti ponovo u opasnosti od invazije, te mogu postati kolonija ovog ili onog carstva.

Ova opasnost nije nestala s vidika zemalja koje su u prošlosti bile imperijalističke kolonije, kako je objasnio Martin Kimani, kenijski ambasador u Ujedinjenim nacijama. U govoru iz februara 2022, Kimani je rekao da su se posle evropske imperijalističke krize, nove države u Africi i drugim mestima odnosile prema međunarodnim granicama kao svetinji jer su shvatile da je alternativa beskonačni rat. Afričke države su zaista nasledile od imperija mnoge sporne granice, ali kako je objasnio Kimani: „Odluka je da se složimo oko nasleđenih granica. Umesto da stvaramo nacije koje će se zauvek okretati unazad sa opasnom nostalgijom, izabrali smo da gledamo napred ka nečem većem što naše nacije i ljudi nikada nisu upoznali.“ Kimani je, osvrćući se i na Putinov pokušaj da izgradi novu sovjetsku imperiju, rekao da iako pad imperija obično ostavlja za sobom gomilu neispunjenih čežnji, ne bi trebalo pokušavati da ih obnovimo na silu. „Moramo da se oporavimo od mrtvih imperija na način koji nas ne gura nazad u nove oblike kontrole i ugnjetavanja.“

Kao što je Kimani nagovestio, pokretačka snaga ruske invazije jeste imperijalna nostalgija. Teritorijalne pretenzije Rusije ka Ukrajini nemaju osnov u međunarodnom zakonu. Naravno, kao i svaka druga država, Rusija ima legitimne brige oko bezbednosti, i svaki mirovni sporazum ih mora uzeti u obzir. U toku poslednjeg stoleća Rusija je pretrpela više invazija koje su koštale života mnogo miliona njenih građana. Rusi zaslužuju da se osećaju sigurnim i da ih drugi poštuju. Ali nikakva ruska briga oko bezbednosti ne može opravdati uništenje ukrajinske nacije, a ne smemo zaboraviti da i Ukrajina takođe ima legitimne bezbednosne brige. U svetlu dešavanja iz protekle decenije, jasno je da je Ukrajini potrebna garancija protiv budućeg ruskog napada koja će biti smislenija od one iz Budimpeštanskog sporazuma iz 1994. ili sporazuma iz Minska iz 2014/15.

Imperije su se uvek služile bezbednosnim razlozima kako bi se opravdale, ali kako su rasle tako bi jačale i njihove strepnje. Stari Rim je započeo osvajanja iz bezbednosnih razloga u centralnoj Italiji, a završio je vodeći brutalne ratove hiljadama kilometara daleko zabrinut za bezbednost na Dunavu i Eufratu. Ako bezbednosne brige Rusije budu priznate kao legitiman razlog za osvajački pohod na Dnjepar, one mogu uskoro poslužiti kao opravdanje okupacije Dunava i Eufrata.

Da bismo sprečili novu eru imperijalizma, potrebno je vođstvo iz više pravaca. Predstojeći mirovni samit može da obezbedi osnov za dva posebno važna koraka. Prvo, evropske zemlje koje mogu biti sledeća meta ruskog imperijalizma se moraju obavezati da će podržati Ukrajinu, nezavisno od toga koliko će rat trajati. Uzmimo, na primer: sve dok Rusija pojačava napore da uništi energetsku infrastrukturu Ukrajine, Evropa mora da obeća Ukrajincima snabdevanje energijom iz elektrana koje se nalaze u NATO državama. I bez obzira šta se dogodi na novembarskim izborima u Sjedinjenim Državama, evropske države moraju obezbediti Ukrajini potreban novac i naoružanje kako bi ona nastavila da se brani. S obzirom na separatističke tendencije Republikanske partije i drugih delova američkog društva, Evropa se ne može osloniti na Sjedinjene Države da će obaviti taj težak posao.

Takva obavezivanja su jedina stvar koja će ubediti Rusiju da iskreno pregovara. Rusija ima mnogo toga da izgubi ako se rat nastavi. Sa svakim mesecom rata, Putinov san da svoju zemlju pretvori u veliku silu bledi, ukrajinsko neprijateljstvo prema Rusiji se produbljuje, ruska zavisnost od drugih zemalja raste, a ona zaostaje u ključnim tehnološkim trkama. Nastavak rata preti da stavi Rusiju pod kineski protektorat. Pored toga, ako Putin bude pomislio da će Evropljanima dosaditi da pomažu Ukrajini, on će produžavati rat u nadi da će na kraju svi prihvatiti okupaciju kao trajnu. Samo ako se jasno stavi do znanja da će Evropa istrajati u dugoročnoj kampanji, biće moguće pokrenuti ozbiljne mirovne pregovore.

Drugi važan korak jeste demonstracija liderstva od strane neevropskih zemalja. Zemlje kao što su Brazil, Indija, Indonezija i Kenija često kritikuju zapadne sile zbog imperijalističkih zločina iz prošlosti, grešaka i diskriminacije u sadašnjosti. Zaista ima puno toga da se kritikuje, ali je bolje biti u centru dešavanja i predvoditi, nego stajati po strani i igrati igru optuživanja (whataboutism). Nezapadne snage moraju braniti međunarodni poredak ne zato da bi zadovoljile zapad, već zbog sebe. To iziskuje od novih sila kao što su Brazil i Indija da ulože politički kapital i rizikuju, a ako sve ostalo propadne – onda čak i da odlučno nastupe kako bi odbranile međunarodna pravila. To neće biti lako, ali cena za nečinjenje će biti još veća.

U septembru 2022. indijski ministar Narendra Modi je rekao Putinu da „sadašnja era nije vreme ratova“. Kada je Modi kasnije opisao njihov razgovor, dodao je da je današnje doba „doba diplomatije i dijaloga, i da svi moramo da učinimo sve što možemo da bismo zaustavili krvoproliće i ljudsku patnju“. Meseci su prošli od kada je Modi to izrekao. Ako svetski lideri ne preduzmu neophodne korake, čini se da će era dijaloga ispariti u eri neograničenog rata.

Stoga svi lideri sveta moraju učestvovati na mirovnom samitu u Švajcarskoj i sarađivati kako bi se rat završio pravednim sporazumom koji će trajati. Postizanje mira u Ukrajini će pozicionirati ove lidere kao pionire u borbi za celokupno čovečanstvo i kao lidere na koje je moguće osloniti se u rešavanju drugih konflikata te u suočavanju sa izazovima kao što su klimatske promene i rizici veštačke inteligencije. Kao lidere koji će povesti čovečanstvo zasićeno opasnostima u 21. vek.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.