Dimitrije Boarov – Rafali i nuklearke
Autor: Dimitrije Boarov , Izvor: Novi magazin
Poseta predsednika Srbije Aleksandra Vučića francuskom predsedniku Emanuelu Makronu mogla bi biti veoma značajna, jer je on sam objasnio da će sa domaćinom razgovarati o geostrateškim pitanjima, naoružanju i energetskoj saradnji. Kad se malo bolje pogleda i sama ova najava vidi se da je u stvari reč o jednoj, a ne o tri teme – pozicioniranju Srbije iza „francuskih leđa“ na duži rok. Zato što bi se, eventualnim dalekosežnim sporazumom dve države, mogao prekinuti ovdašnji monopol Putina i Rusije u prodaji našoj zemlji najmoćnijeg oružja u domenu ratne avijacije, a otvorila bi se i mogućnost da se naruši isti takav monopol ruskih državnih kompanija u domenu energetike.
Uprošćeno i hipotetično, moglo bi se razumeti da je Vučić sada izabrao vešt način da napravi „otklon“ od Putinovog političkog puta u bespuće (u BRIKS, na primer) i tako bar delimično „harmonizuje“ srpsku politiku sa politikom Evropske unije (umesto da pribegava rogobatnim „sankcijama prema Rusiji“, koje su očigledno ovde veoma nepopularne, a bez značaja za kaznenu ekonomsku blokadu Moskve zbog napada na Ukrajinu).
Pošto ovaj tekst ide u redakciju neposredno posle susreta Vučića i Makrona na večeri u Parizu, ne možemo mnogo špekulisati o tome šta su doista dogovorili predsednici Francuske i Srbije o najavljenoj kupovini 12 lovačkih aviona „rafal“ i o francuskom učešću u eventualnoj izgradnji četiri modularne nuklearne elektrane u Srbiji – ukoliko se uskoro ukine Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrocentrala u SFRJ iz 1989. godine, koji u Srbiji još važi.
Iako je ono o čemu se, u ekonomskom smislu, razgovaralo u Parizu i dalje na dugom štapu, brza kontrareakcija opozicije deluje patrijarhalno
Zasad je prilično izvesno da je reč o skupim i dugoročnim poslovima. Navodno, remontovani „rafali“ (koje je kupila Hrvatska) koštaće naše komšije oko 90 miliona evra po komadu, Novi bi, navodno, koštali i preko 200 miliona evra, pojedinačno naravno. Šta bi Srbija mogla da ponudi Francuskoj, da bi cena spomenutih lovačkih aparata za nju bila povoljnija, to jest da zajam u kešu bude niži, a da Francuzi ovde dobiju neke koncesije? Iz opozicionih krugova u Srbiji već je lansirana pretpostavka da bi Vučić Makronu mogao da ponudi „dokapitalizaciju“ domaće namenske industrije. To još ne znamo da li je u planu, ali da se radi na nekom „paket aranžmanu“, to naslućujemo.
Da se između Srbije i Francuske pregovara o saradnji dve zemlje u elektroprivredi, a verovatno i u korišćenju nuklearne energije u civilne svrhe, videlo se još pre puta srpske delegacije u Pariz, kada je Ministarstvo za energetiku i rudarstvo saopštilo da je usaglašen Memorandum o strateškoj saradnji srpske i francuske elektroprivrede (reč je o poznatom EDF-u, kao partneru). Taj dokument prvo su u Beogradu potpisali ambasador Francuske i nadležna tehnička ministarka, a potom u Parizu naš tehnički ministar finansija i direktor EDF-a. U ovom dokumentu, međutim, ne spominju se „modularne atomske elektrane“, koje je već više puta isticao predsednik Vučić. Spominje se, međutim, zajednička izgradnja hidroelektrana? Inače, još pre susreta sa Makronom, Vučić je u Parizu novinarima rekao da bi već prvi nuklearni reaktor za proizvodnju struje u Srbiji mogao da se izgradi do 2035. godine (tri godine priprema i sedam godina gradnje). Ranije je govorio o četiri manje nuklearke ukupne snage oko 1.200 megavata, koje su potrebne do 2050. godine, kada se procenjuje da će Srbija iscrpeti svoje rezerve lignita. Mogućnost da se kupi 15-16 odsto dograđene ruske nuklearke u Pakšu u Mađarskoj, više se ne spominje. Ceo posao oko nuklearki koštao bi više milijardi evra, to jest, navodno, između sedam i 10 milijardi evra. Zbog toga, kao i zbog niza drugih investicija francuskih firmi u Srbiji (deo Beogradskog metroa, itd.), Vučić je u Pariz poveo i Sinišu Malog, koji izgleda ostaje ministar finansija Srbije.
Našim opozicionim organizacijama izgleda ne odgovaraju Vučićevi eventualni aranžmani sa Makronom, pa su već nagovestile da će biti protiv svih poslova koji su možda na vidiku. Iako je ono o čemu se, u ekonomskom smislu, razgovaralo u Parizu, i dalje na dugom štapu, brza kontrareakcija opozicije deluje patrijarhalno. Ona kao da nije razumeli šta se možda cilja i kakve ukupne koristi može imati Srbija od „francuske veze“.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.