Budžet za 2020: Digitalna eksplozija od sto miliona

Bogdan Petrović, Izvor: Nova ekonomija.

Izrada budžeta je najvažniji posao Vlade u tekućoj godini, pošto se u njemu definišu ekonomska politika i razvojni prioriteti države. Budžet za 2020. godinu je relativno korektno urađen, bez većih iznenađenja ali i kreacije. Na prihodnoj strani budžeta praktično nema promena, osim usklađivanja sa inflacijom i privrednim rastom; na rashodnoj strani možemo primetiti da je izostao investicioni zamah države koji je gromoglasno najavljen, izuzev ulaganja u IT sektor koja imaju eksplozivni rast.

Građanima se ne uzimaju dodatne pare osim za RTS

Budžet po pravilu prate i određene izmene poreskih zakona, kojima se povećavaju ili smanjuju državna zahvatanja. Ovog puta građani prolaze dobro, jer se od nameta povećava samo taksa koja se naplaćuje za TV pretplatu, kao i određene administrativne takse (npr. za izdavanje vozačke dozvole). Ozbiljniji problem će imati oko 120.000 paušalaca koji će morati da prođu „test“ kod Poreske uprave kako bi ostali u sistemu paušalnog oporezivanja, usled namere vlasti da se IT stručnjaci paušalci koji defakto rade u pojedinim firmama nateraju da ili vode poslovne knjige ili da se zaposle u njima. Kako bi olakšali „gorku pilulu“ za propulzivni IT sektor, planiraju se olakšice u plaćanju poreza i doprinosa za novozaposlene „paušalce“, koje će trajati tri godine. To nije dobro rešenje pošto se u poreski sistem uvode sektorski izuzeci; bolji efekat bi se postigao povećanjem paušalne osnovice u toj delatnosti.

Malo smanjenje zahvatanja od poslodavaca

Izmene poreske politike predviđaju se kod oporezivanja zarada, pa će se, ako se predložene izmene zakona usvoje, ukupno opterećenje smanjiti sa oko 63% na 62% od neto plate. Neoporezivi deo zarade povećaće sa 15.300 na 16.300 dinara (primenjuje se samo na porez na dohodak građana, ali ne i na doprinose za socijalno osiguranje), a stopa doprinosa za PIO na teret poslodavca smanjuje se za skromnih 0,5%.

Ova mera bi trebalo malo da kompenzuje povećane troškove poslodavaca usled odluke o povećanju minimalca za 11,6%, koju je pratilo obećanje Vlade da će smanjiti opterećenje zarada. Smanjivanje opterećenja zarada je simbolično, iako Fiskalni savet (ali i ne samo on) predlaže osetnije rasterećenje zarada. Povećanje minimalca za 11,6% nema ekonomsko opravdanje ni u rastu produktivnosti privrede ni u inflaciji, posebno što Srbija ima veoma nisku stopu rasta industrijske proizvodnje.

Iza ovakvog poteza vlasti je namera da se dođe do „olako obećane“ prosečne plate od 500 evra u narednoj godini (minimalac je povećan od 2013. godine za 50% sa 115 na 172 dinara po satu uz apresijaciju kursa dinara od skoro 5%).

Izmene zakona o porezu na dohodak građana iskorišćene su i da se uvede obaveza poslodavaca da troškove prevoza zaposlenih pravdaju računima ili kupovinom markica. Da podsetimo, u martu je Ministarstvo finansija izdalo obavezujuće mišljenje u nameri da se namaknu nedostajuća sredstva za javni prevoz u Beogradu, iako takva odredba nije postojala u zakonu. Izmenama zakona se očigledno pokriva nezakonito mišljenje Ministarstva.

Smanjenje opterećenja rada je verovatno najbolja mera poreske politike koja može da poveća konkurentnost i atraktivnost privrede. Utisak je da je i budžet za narednu godinu „promašio“ priliku, pa ostaje nada da će se u narednim godinama nastaviti makar ovako skromno smanjenje stopa doprinosa.

Plate rastu mimo sistema i reda

Vlada je rastegnula „guber“ kod plata; tu je najbolje prošlo zdravstvo sa 15% povećanja za medicinsko osoblje sa srednjom spremom (lekari dobijaju 10%), dok će većina javnih službi dobiti oko 9%. Selektivno povećavanje plata u različitim sektorima, koje se dešava već niz godina, pokazuje da država nema nikakvu nameru da sistemski uredi pitanje plata u javnom sektoru. Dugo najavljivano zakonsko rešenje tog pitanja se ni ne nazire iako je još pre nekoliko godina obećano MMF-u.

Na plate je, po ocenama naših istaknutih ekonomskih stručnjaka, dato preko realnih mogućnosti; Fiskalni savet tvrdi da je održivo povećanje od 5 do 5,5%. Posledica je da će ograničena budžetska sredstva trošiti na zarade u javnom sektoru umesto da se usmere u investicije. Srbiji za veći privredni rast od trenutnih 3-3,5% godišnje trebaju značajne investicije, koje dobrim delom moraju da dođu iz budžeta.

Treba pozdraviti i primenu tzv. švajcarske formule za rast penzija, po kojoj će se primanja penzionera uvećati za 5,25%. To je napokon i sistemsko rešenje, pošto je u poslednjih šest godina vlada ad-hok merama urušavala penzijski sistem povećavanjem penzija nižih od 25.000 dinara, nauštrb većih penzija.

Nikad kraja garancijama javnim preduzećima

Ustaljena (i loša) praksa je da država daje garancije javnim preduzećima za investicije, što se obrazlaže nižim kamatama koje bi plaćala javna preduzeća nego što bi dobila na tržištu, međutim, takvo zaduživanje ulazi u javni dug. Pojedina javna preduzeća kao EPS i EMS uredno vraćaju takve kredite dok Železnice, Putevi Srbije i Srbijagas (i ne samo oni) te kredite ne mogu da vraćaju pa padaju na teret budžeta. Tako će 2020. godine iz budžeta biti vraćeno 14,5 milijardi dinara po garantovanim kreditima. Inače, u budžetu se ne vidi koja preduzeća ne vraćaju kredite već se prikazuje ukupan iznos plaćanja po garancijama

Za nove državne garancije planira se relativno skroman iznos (u odnosu na prethodne godine) od oko 800 miliona evra, što treba pozdraviti. Najveći korisnik garancija je EPS, koji planira da uzme 370 miliona evra kredita, za železnička preduzeća se predviđa 330 miliona evra, Srbijagas 70 miliona evra, dok EMS uzima 40 miliona evra. Država bi pod hitno morala da obrati pažnju na poslovanje EPS-a, koji je do sada uredno vraćao kredite, ali je i prošle godine ostvario gubitak u poslovanju. Dugovi EPS-a su inače veliki i preti opasnost da se u ne tako dalekoj budućnosti pretvori u novi Srbijagas.

Treba podsetiti da su ogromne državnih garancija izdate za vreme vlade Mirka Cvetkovića (koje su došle na naplatu narednih godina) urušile javne finansija i da je to bio razlog prekida aranžmana sa MMF-om.

Nove investicije su maltene 10 milijardi evra

Za buduće investicije u budžetu se planira izdavanje garancija u enormnom iznosu od 9,8 milijardi evra, ali će samo mali deo tih kredita biti povučen sledeće godine. Najveći deo budućih investicija planira se u izgradnju mreže novih auto-puteva, kao i u železničku infrastrukturu.

Za sada je izvesno angažovanje Azerbejdžanaca za put Šabac – Ruma (ovog puta bez obezbeđenog povoljnog kredita), Kineza na pravcu Surčin – Novi Beograd i Turaka za pravac Kuzmin – Rača po osnovu međudržavnih sporazuma. Time se izigravaju javne nabavke i ugovaraju cene koje nisu prošle test konkurencije; svojevremeno je lično Aleksadar Vučić kao premijer u Skupštini tvrdio da je ugovor sa Azvirtom preplaćen bar za 40 miliona evra, ali je i on nastavio sa istom praksom.

Ostalo neće ići nimalo lako ni brzo; to se vidi na primeru „Moravskog koridora“ od Pojata do Preljine. Država je letos donela poseban zakon kako bi se posao dodelio američkoj korporaciji Behtel mimo zakona o javnim nabavkama; početak radova je gromoglasno najavljivan za septembar, međutim kako stvari stoje tek će se potpisati ugovor krajem novembra, kada je sezona radova pri kraju. Pri tome je izgleda i za 100 miliona evra probijen budžet koji je „pregovaran“ sa Behtelom.

Beogradizacija Srbije

Grad Beograd najbolje prolazi kada se pogledaju planirani zajmovi: za projekat metroa od 580 miliona, fabrike za preradu otpadnih voda 275 miliona, toplodalekovoda 165 miliona i novog mosta preko Save za 100 miliona evra. Tome treba dodati i 600 miliona evra za izgradnju nastavka drumsko-železničke  obilaznice od Bubanj Potoka do Pančeva.

Republika nesporno treba da finansira radove na izgradnji obilaznice, metro teško može grad da samostalno finansira, ali investicije u fabriku za preradu otpadnih voda, toplodalekovod i novi most preko Save bi trebalo da padnu na teret budžeta grada, jer spadaju u komunalne projekte.

IT čudo u Kragujevcu

Značajne investicije se predviđaju za „digitalizaciju“, posebno kada se imaju u vidu prethodne godine. Posebno je problematičan famozni Data centar koji se gradi u Kragujevcu za koji će se izdvojiti 40 miliona evra u naredne tri godine. Opravdanja za toliku megalomaniju nema; za te pare mogao bi se izgraditi maltene Fort Noks, a ne jedan objekat u kome će se nalaziti serveri. Zanimljivo je da je u budžetu za 2019. godine to „čudo“ trebalo da košta 10 miliona evra manje, ali je „agilni“ direktor kancelarije za IT Mihajlo Jovanović očigledno drastično potcenio troškove.

Kancelarija za IT će potrošiti preko šest milijardi dinara; pored Data centra, platiće se za licence 1,4 milijarde (pretežno Majkrosoftu) uz dodatno jednokratno izdvajanje za uvođenje Orakl tehnologije od 720 miliona. Za razna softverska rešenja planira se čak 1,5 milijardi dinara.

IT eksplozija po drugim resorima

Ministarstvo finansija sa svojim organizacionim delovima ima ubedljivo najveća izdvajanja za IT. Tako ćemo za registar zaposlenih pri ministarstvu i još neke softverske platforme platiti preko 10 miliona evra; za platformu za elektronske fakture preko 5 miliona evra i platformu za konsolidaciju podataka 2,4 miliona evra. Poreska uprava je relativno skromna sa 4 miliona evra, Uprava carina za podršku informacionom sistemu dobija 5 miliona evra.

Uprava za trezor je rekorder sa rashodima u oblasti IT od 24 miliona evra: informaciona podrška trezorskom poslovanju je preko 8 miliona, za unapređenje i automatizaciju poslovnih procesa predviđa se 3,7 miliona, centralni registar faktura (koji već postoji) 300.000 evra, za „rezervnu i bekap lokaciju“ 1,7 miliona, centralizovani obračun zarada 1,3 miliona, informacioni sistem za budžetsko računovodstvo 2,3 miliona i praćenje izvršenja jedinica lokalne samouprave 3 miliona evra.

Niko ne spori potrebu za modernizacijom rada trezora, međutim postavlja se opravdano pitanje da li je neophodno da se sve pomenute usluge realizuju u jednoj godini? Da li kadrovi u toj upravi mogu da prihvate i implementiraju ste te nove tehnologije?

Ulaganja za IT su značajna i u resoru unutrašnjih poslova, gde se za izgradnju „Centra za informacionu bezbednost“ planira 5 miliona evra u naredne tri godine (i pored „Fort Noks“ kancelarije za IT u Kragujevcu); ulaže se i preko 5 miliona u „informatičke kapacitete“, plus preko 2 miliona evra u telekomunikacione sisteme. Sa novim kamerama kojima će moći da prati situaciju u saobraćaju (a i šire) koje će koštati 14 miliona evra dobićemo „velikog brata“ u MUP-u.

Ni ministarstvo prosvete nije ostalo imuno na „digitalizaciju“, pa se za tu namenu izdvaja 17 miliona evra. Simpatično je što će najmlađi na račun budžeta moći da koriste didaktično sredstvo „Pčelica“, koje košta „skormnih“ 350.000 evra. To nije sve, finansiraće se sa 5,5 miliona evra i „digitalna udžbenik i digitalna učionica“.

Ministarstvo trgovine i telekomunikacija potrošiće za projekat povezivanja škola na internet 18 miliona evra, kao i 1,5 miliona evra za razvoj IKT infrastrukture u ustanovama nauke, obrazovanja i kulture.

Subvencije nastavljaju da voze

U budžetu se ne predviđa značajne promene kod subvencionisanja. Za „privlačenje“ investitora izdvojiće se 9,2 milijarde dinara (umesto 11,8 milijardi koliko je otišlo ove godine), ali se predviđa 2,8 milijardi kao ulog Srbije u zajednička preduzeća; to takođe predstavlja specifično subvencionisanje. Moguće je da će se time pokriti nova ulaganja u Fijat u Kragujevcu, pošto je država suvlasnik sa 32%.

Nešto manje novca dobijaju filmadžije, pa umesto 900 miliona predviđa se 700 miliona dinara subvencija.

Za skoro 50% povećaće se subvencije preko „Zelenog fonda Srbije“; najveći deo ide za reciklažu i „treger-kese“, 3,5 milijarde dinara.

Država će se zadužiti i za novu zgradu Filharmonije sa 120 miliona evra, a za Tiršovu 2 sleduje 50 miliona. To je izgleda nagrada za državni angažman Ivana Tasovca i Zorana Radojčića.

Da ne zaboravimo i da država nastavlja da dotira Egzit festival sa 35 miliona dinara, a nije preskočena ni Fondacija „Zoran Đinđić“ sa 10 miliona dinara

I na kraju, budžet nas podseća i na jedno od brojnih neispunjenih obećanja Aleksandra Vučića, a to je famozna „kancelarija za brze odgovore“. Telo koje je trebalo da obezbedi da državna uprava pruži bolji servis nikada nije formirano, ali je ostao trag u budžetu u formi nepostojeće Uprave za brze odgovore (nešto od toga radi neformalna grupa „delivery unit“ ali oni servisiraju samo velike strane investitore).

Članak je prenet sa portala Nova ekonomija.