Revizija menja mesta žrtava i počinilaca – Dubravka Stojanović

Razgovarala Nadežda Gaće

Manipulacija Drugim svetskim ratom izuzetno je loša jer ono na čemu počiva današnji svet, bez obzira na sve promene i mnogobrojne sukobe, jeste uvek ta poruka antifašizma koji je pobedio. Svaka manipulacija tom idejom, guranje te ideje u drugi plan i stavljanje prioriteta u smislu ko je danas saveznik, veoma je opasna, kaže Dubravka Stojanović za Novi magazin
Činjenica da na obeležavanje 80 godina od početka Drugog svetskog rata 1. septembra u Poljsku nisu pozvane Rusija i Srbija, a jesu članice Evropske unije, NATO i tzv. Istočnog saveza, jeste revizija istorije, nema sumnji istoričarka Dubravka Stojanović.
“Lično sam žalosna što je tako jer je po ko zna koji put istorija podređena interesima sadašnjosti. Dakle, pozvane su članice EU, NATO i Istočnog savezništva, sadašnji ili eventualni budući saveznici i taj interes je diktirao odnos prema prošlosti. To je izuzetno loše upravo kad se radi o Drugom svetskom ratu jer ono na čemu počiva današnji svet, bez obzira na sve promene i mnogobrojne sukobe, jeste uvek ta poruka antifašizma koji je pobedio. Svaka manipulacija tom idejom, guranje te ideje u drugi plan i stavljanje prioriteta u smislu ko je danas saveznik, veoma je loša”, kaže Dubravka Stojanović za Novi magazin.

*Obično se kaže da istoriju pišu pobednici, ali kao da su pobrkani svi lončići.
Koliko god mi mislili da je revizija loša, kao istoričarka koja se bavi sećanjem moram da kažem da istoriju ne pišu pobednici – istoriju piše sadašnjost. Uvek svaka sadašnjost prema sebi prilagođava prošlost, bira strane, pravi nove interpretacije istorije i to najviše ugrožava struku kojom se bavim.
Koliko god se borili za naučnost naše struke, uvek će je politika ugroziti, pa i pobediti. Tome smo još jednom svedočili, još se jednom trenutni interes nametnuo nad onim što je prošlost; na proslavi su bili oni koji su bili s različitih strana tog fronta, tu su bili Nemačka, Italija, zemlje koje su bile saveznice nacističke Nemačke, a nisu se našli oni koji su, kao Srbija i BiH, imali autentične ustanke i pokret otpora koji je na evropskom nivou imao ozbiljnu težinu.

*Ne govorimo samo o žrtvama, ali moramo reći da je Sovjetski Savez izgubio 20 miliona stanovnika, Srbija više od milion. Žrtve ne moraju biti jedine koje upozoravaju, ali to zlo fašizma jača i danas. Kako možemo mladima govoriti o žrtvama ako je tako?
Tu je najveći problem i najveća opasnost igranja sa Drugim svetskim ratom. Odmah da se razumemo, igramo se sa svim istorijskim događajima i uvek savremenost diktira odnos, ali mislim da bi Drugi svetski rat trebalo da bude pod nekom vrstom zaštite međunarodne zajednice. To je toliko opasan period, ideje koje su pokrenule taj rat veoma su opasne, pogotovo danas kad su ponovo tako žive. Ugrožavaju i, vidimo, samu Nemačku; u nedelju su bili lzbori u nekoliko pokrajina, udvostručio se broj glasova za (desničarsku) Alternativu za Nemačku. Prema tome, mi živimo u jednom vrlo opasnom vremenu u kojem se upravo mnogi pozivaju na poražene strane Drugog svetskog rata, tako da je svaka igra s njim i svaka promena u interpretaciji izuzetno opasna.

*Bez obzira na to što je predsednik Nemačke Valter Štajmajer čak na poljskom izgovorio žaljenje i izvinjenje, to kao da nije dovoljno za stvarnost koja prati Nemačku, Italiju, Poljsku, Mađarsku… gde jačaju desne, da ne kažemo fašističke stranke. Kako se ljudi od znanja tome mogu suprotstaviti?
Istoričari pokušavaju mnoge stvari, postoji čitav niz inicijativa koje se zovu “oslobodimo istoriju”, koje se zalažu za naučnost naše struke – u prošlosti se ipak nije desilo sve što sadašnjost može da izmanipuliše, jasno je šta se desilo, zna se ko je taj rat započeo, ko je pobedio, te elementarne činjenice su nedvosmislene. Ali, vidimo, Rusija je danas pod sankcijama svih koji učestvuju u Poljskoj na obeležavanju i samim tim izbačena je iz prošlosti.
Mi nekako nismo nigde, pa se samim tim nismo ni “kvalifikovali”.
Ali, mislim da je vrlo važno da kažemo da smo i mi sami isto to uradili; sami smo zbog naše sadašnjosti promenili posle 2000. Drugi svetski rat, izglasali smo zakon koji izjednačava četnike i partizane, u Beogradu smo izmenili imena 900 ulica, promenili smo udžbenike istorije, postigli smo čitav niz sudskih rehabilitacija, uključujući rehabilitaciju Draže Mihailovića – nemamo mnogo moralnog prava da se iščuđavamo, uradili smo istu stvar. Naša sadašnjost posle 2000. bila je inspirisana idejom da se promeni Drugi svetski rat i da se podrži strana poraženih. Moram da podsetim da Srbija nije poslala delegaciju na 75 godina oslobađanja Aušvica, Srbija i Crna Gora su bile vrlo slabo predstavljene na velikoj paradi u Moskvi povodom 75. godišnjice završetka Drugog svetskog rata.
I sami smo se postavili na revizionistički način, dozvoljavajući da sadašnjost upravlja onim kako je izgledao Drugi svetski rat u Srbiji, iako je ona bila jedan od izuzetno važnih faktora borbe, prva slobodna teritorija Užička republika bila je upravo ovde, a vi kasnije odlučite da zbog nekog trenutnog političkog interesa to promenite.

*Kad je to krenulo posle 2000. činilo se da smo suviše mali da preko revizije istorije pravimo nova geostrateška partnerstva, ali kad se dogodi na moćnom evropskom i svetskom nivou čovek ima utisak da ide novo prekrajanje, stvaranje novih geopolitičkih saveza. Gde to može da nas odvede?
Izuzetno je opasna situacija u čitavom svetu, svet je u novom prekomponovanju; da li je to G7, ili G20, ili je ono što mnogi analitičari zovu G0, da prvi put u istoriji živimo u multifokalnom svetu gde nemamo jasnih podela i savezništava – dve strane kao obično, pa birate između njih – nego imamo i Rusiju, i Kinu, i Saudijsku Arabiju, Brazil, Tursku, mnogo novih moćnih tačaka. Taj svet zaoštrava svoje frontove, veoma je dubok rov između draža Evrope i SAD, s jedne, i Rusije, sa druge strane.
Vrlo je važno da to Srbija razume i da donosi odluke razumevajući taj svet. Ja nemam utisak da naša spoljna politika o tome vodi računa, nemam utisak da ona ume da se postavi: često imam utisak da današnje političke elite sebe porede s Titom, poziciju Srbije sa pozicijom nesvrstanih u hladnom ratu, ali mi niti smo Jugoslavija niti je ovo onaj jasni, uređeni hladni rat kakav smo imali.
Ovo je jedan novi, globalizovani svet u kojem teško možete da zadržite poziciju neutralnosti, posebno ako ste ovako mali, ekonomski slabi, bez većeg ugleda u svetu. Prema tome, igra na više stolica, bojim se, Srbiju vodi dublje u izolaciju i ne donosi joj mesto u današnjem svetu.

*Na spoljnom planu izgleda kao da Sjedinjenim Američkim Državama odgovara da Evropa bude slaba. Sa druge strane, prave se dogovori sa Rusijom i Kinom. Kako shvatiti da moramo gledati šta se u svetu dešava?
Naša spoljna politika deluje vrlo dezorijentisano, vrlo slabo informisano, da se tako blago izrazim.
Izvesno je da Tramp otvorenom podrškom Bregzitu i Borisu Džonsonu direktno ruši Evropu, Evropa sama ima probleme – neću da kažem ono što se obično misli da je to kraj Evrope, ima probleme, ali njena snaga je što kroz probleme i izlaskom iz kriza svaki put jača i nadajmo se da će to biti ponovo – ali imam utisak da Srbija da će gotovo šibicarenjem, jer tako mi često izgleda naša spoljna politika, zavarati velike sile, iskoristiti sve druge, ispasti najmudrija. To uglavnom ne ispadne tako za male zemlje, velike sile nemaju namere prijateljstva i tople emocije ni prema kome, one gledaju svoje interese, a mislim da mi svoj interes ne vidimo jasno i ne svrstavamo se u situaciji u kojoj je, nažalost, svrstavanje neophodno. Ja ne volim što je tako, ali današnju situaciju u svetu tako procenjujem.

*Spadate u istoričare, a niste jedini, koji su bili protiv revizionizma. Neću biti skromna i kazaću da je to i kurs Novog magazina. Ali zbog čega je snagama u Srbiji revizionizam bio potreban i šta smo dobili tim pogrešnim nacionalističkim valom?
Dobili smo veliku konfuziju u društvu, posebno među mladima, to pokazuju sva istraživanja. Mladi su apsolutno zbunjeni, naprosto ne razlikuju ni elementarne stvari, dobro od zla, fašizam od antifašizma. Dobili smo jednu ideološku zbrku.
Ideja je bila da se prethodni socijalistički režim, pa i Jugoslavija kao država, porazi na terenu prošlosti, da se u Drugom svetskom ratu izabere druga strana od one koja je bila, tako da kažem, osnivački mit socijalističke Jugoslavije, da kao glavne žrtve više ne budu partizani, kako je bila paradigma prethodnog režima, već da sad glavne budu žrtve partizana, bilo četnici ili građani pobijeni 44-45. Dakle, pomerali su se naglasci, pomerali su se odnosi između žrtava i počinilaca.
I vrlo važno je da se kaže da su ratovi devedesetih sebe predstavili kao nastavak Drugog svetskog rata, mnoge snage koje su učestvovale u ratovima devedesetih obukle su se u te uniforme, imali smo crnokošuljaše HOS-a u Hrvatskoj i u četnike obučene srpske snage i bilo je potrebno da se kolaboracionističke snage iz Drugog svetskog rata na neki način istorijski operu kako bi dobile legitimitet i u ratu devedesetih.
Srbija još ne zna šta će s ratovima devedesetih, ali u Hrvatskoj vidimo da se i dalje dozvoljavaju “Za dom spremni” i crne uniforme. Brajburg je još jedan od centralnih događaja. Pometnja sa Drugim svetskim ratom još je veoma prisutna i u drugim državama bivše Jugoslavije i mislim da je glavni razlog u opravdavanju tih ekstremno desnih snaga koje su učestvovale u ratovima devedesetih, počinile zločine, bile suđene, ali ova vrsta pranja njihovih biografija kroz pranje njihovih istorijskih predaka teška je manipulacija prošlošću.

*Dobili smo konfuziju i neraščišćene odnose, zaklinjemo se u pomirenje u regionu, a stalno ističemo priče koje nas udaljavaju od suseda. Kako se ne vidi da je to pogrešno?
Za mnoge nije pogrešno; korisno je u unutrašnjim političkim sukobima i u Srbiji i u Hrvatskoj, ta manipulacija snagama iz Drugog svetskog rata koristi se za unutrašnju homogenizaciju oko nacionalističkog narativa, a kao što vidimo, vrlo je korisna i na regionalnom nivou i u međususedskim odnosima; pre svega Srbija i Hrvatska uvek koriste i ustaštvo, i četništvo, i svoj antifašistički odnos za jačanje tenzija između dve države.
Zato je Drugi svetski rat jak, recimo, u odnosima Srbije i Hrvatske, jak je i unutar u tim zemljama, vidimo da se u Jasenovac ide u tri kolone, ne može da se postigne konsenzus ni oko elementarnog sažaljenja nad žrtvama. Drugi svetski rat je izuzetno upotrebljiv i za unutrašnju političku pacifikaciju i za jačanje tenzija u regionu, a vidimo da jačanje tenzija svima i te kako odgovara i da vladajuće elite jačaju svoju vlast, održavaju je, dobijaju izbore u igri s neprijateljem, stalnim stvaranjem straha od suseda u svojim društvima.
To je još jedan razlog što se koristi Drugi svetski rat; strahota tog rata, ogromne žrtve nešto su što odmah izazove emociju, homogenizuje naciju, uplaši vas od sledećeg pokolja i na taj način vas drži u stalnoj psihološkoj pripremi za sledeći sukob.
Manipulacijama Drugim svetskim ratom uvek možete da stvorite osnovu za naredni rat i zato je na vrlo različite načine bio zloupotrebljavan i osamdesetih, i devedesetih, i dvehiljaditih, i zato se i danas zloupotrebljava.

*Uz uverenje da se to neće dogoditi i da ovo što se desilo u Poljskoj neće biti neka crvena marama koja može dovesti do novih sukoba, opet se nameće pitanje da li je moguće da politika toliko određuje prošlost?
Nažalost može, svedoci smo toga svakog dana; u nedelju su to odlučile naše eventualne saveznice u Evropskoj uniji. Kao istoričari, mi pokušavamo da se borimo protiv toga i u Evropi i u regionu, imamo mnoge projekte na kojima su povezani istoričari bivše Jugoslavije, pokušavamo da napravimo odgovor. Ali, kako da vam kažem, odgovor nauke je uvek manje privlačan od odgovora snažnih emocija koje prave politika i žuta bulevarska štampa. Borimo se u jednoj neravnopravnoj borbi, ali borimo se.

glose
Koliko god mi mislili da je revizija loša, kao istoričarka koja se bavi sećanjem moram da kažem da istoriju ne pišu pobednici – istoriju piše sadašnjost

Nemamo mnogo moralnog prava da se iščuđavamo, uradili smo istu stvar posle 2000: izglasali smo zakon koji izjednačava četnike i partizane, u Beogradu smo izmenili imena 900 ulica, promenili smo udžbenike istorije, postigli smo čitav niz sudskih rehabilitacija, uključujući rehabilitaciju Draže Mihailovića

Dobili smo veliku konfuziju u društvu, posebno među mladima, to pokazuju sva istraživanja. Mladi su apsolutno zbunjeni, naprosto ne razlikuju ni elementarne stvari, dobro od zla, fašizam od antifašizma.

Intervju preuzet iz Novog magazina