Na licu mesta – 15. mart u Budimpešti

Autor: Sarosi Peter (Pendelum blog), Prevod: Novi magazin

Juče sam išao na demonstracije Tise (Tisza)na Andraši (Andrassy) bulevaru u Budimpešti. Nasuprot onima koji se kunu da nikada više neće izaći na demonstracije, ja već dugo ne gledam hoće li demonstracije imati opipljiv rezultat na donošenje odluka. Idem zbog sebe da na demokratski i miroljubiv način izrazim bes koji se protiv ove odvratnosti koju nazivaju NER gomila u mom srcu. Uz to me je juče vodila i znatiželja: kao veteran protesta zanimalo me je po čemu su ove demonstracije drugačije, po čemu nove. Kakvu masu može Tisa da pokrene.

Treba da kažem da je bila vrlo zanimljiva praktična terenska vežba. Pokušavao sam da se probijem do blizine podijuma koji se nalazio na bulevaru Andraši, iz pravca trga Deak. I moram reći da to uopšte nije bilo lako. Bio sam prinuđen da se probijam kroz ogromnu masu ljudi. Režimska propaganda je već započela da umanjuje taj broj. Video sam i fotografije koje su snimljene odozgo pre početka protesta pokušavajući da prikažu da ih je malo, sa upravo pristižućim još uvek razuđenim grupama ljudi. Dosta bedan već odavno provaljen pokušaj. Ja ne želim da kažem broj, fotografije snimljene dronovima govore za sebe. Andraši bulevar je bio pun, do trga Oktogon, a i mimo njega. A okolo podijuma u opsegu od nekoliko stotina metara ni igla nije imala gde da padne, kako se to obično kaže. Ali nije suština u kvantitetu.

VEĆINOM RADNICI: Mene je interesovalo ko je došao. Sastav mase je bio potpuno drugačiji od onog na koji sam već navikao na većini opozicionih demonstracija. S jedne strane, osluškujući razgovore otkrio sam da je većina prisutnih iz unutrašnjosti. Uobičajene budimpeštanske intelektualne face su, u najboljem slučaju, predstavljale manjinu. 

Sudeći po razgovorima koji su vođeni u mojoj blizini nalazio sam se među ljudima koji su većinom obični radnici: upravo oni likovi koje, dovezene autobusima, čovek može da sretne na Orbanovim masovkama. Samo što njih niko nije vozio autobusima. Oni su došli sami, o svom trošku. Možemo da konstatujemo da je Peteru Mađaru uspelo da pokrene Fidesovu periferiju. Različitih godina starosti, od penzionera preko celih porodica do mladih koji su stizali u grupama.

Takođe je upadalo u oči da ovi ljudi nisu atomizirani učesnici protesta. Naprotiv, to su organizovani demonstranti. Većina nije naprosto došla sama, već je deo jedne šire zajednice – lokalnih Tisa ostrva. Na svim demonstracijama možete videti ljude koji traže svoje poznanike. Ali ovde ljudi nisu tražili poznanike – već su tražili svoja Tisa ostrva! Tisa ostrva su se okupljala pod svojim zastavama – ređala su se poznata imena naselja iz unutrašnjosti, među njima i malih naselja o kojima saznajemo tek kad kolima prođemo kroz njih. 

Ovo nije bio naprosto jedan protest, već veliki skup jednog pokreta. Jednog masovnog pokreta. Dok je režimska propaganda bila zauzeta napadima na Petera Mađara, iznalazeći razne lične fotografije i uz prisluškivanje, on je organizovao masovni pokret. I to ne samo bilo gde nego na samoj periferiji Fidesa! 

RAZMETANJE ZASTAVAMA: Ovo zapravo nije zanemarljiv rezultat. Onaj ko se imalo razume u funkcionisanje politike zna koliko je vrednija ona masa demonstranata koja je organizovana od one koju privremeno spaja samo ad hoc nezadovoljstvo (vidi: influenserski protest). A ovo je veoma opasno za NER. Naime, za razliku od onih koji gaču tu više nije reč o pojedinačnoj predstavi. Ove zajednice, ovi krugovi slobode već imaju svoj samostalni život. Posle izvikivanja zajedničkih parola „odlazite Rusi“, iz vremena padanja komunističkog režima, vraćaju se kući s novom energijom i na lokalu razgrađuju sistem poput rđe.

Druga stvar koja je bila vidljiva je bilo istinsko razmetanje mađarskim zastavama, kokardama, šalovima itd. Ni na jednom drugom opozicionom protestu nije bilo moguće videti ovako nešto. To je isto tako i na najnovijem Tisinom video klipu. Meni sličnim zagriženim „levičarskim liberalima“ ovaj masovni izraz nacionalizma može biti izrazito zbunjujući. 

Budi loša sećanja: decenijama je Fides prisvajao nacionalne simbole zloupotrebljavajući ih. Pa s tim je sada gotovo. Peter Mađar je u čizmama, u husarskoj odeći svesno zalupio nacionalne dveri i zgrabio zastavu iz Orbanovih ruku. Mnogi moji poznanici na socijalnim mrežama negoduju i jadikuju da je ovo samo Orban 2.0, i smatraju sve to nacionalnim kičem. 

Iskreno priznajem ne mogu da se svrstam u ovaj negodujući red. A ne mogu jer sam promatrao reakcije onih koji su me okruživali i video da sve ovo – klip, husarska odeća, fudbalski patriotizam – upravo ono što ti ljudi očekuju.

Ono što je za nas kič na emotivnom planu veoma duboko dotiče veliki broj ljudi iz unutrašnjosti, mnogo više od naših tirada o eroziji pravne države. Možemo to da ne volimo, ali ono svejedno radi. Opozicija, civilno društvo je imalo 15 godina da ovim ljudima obezbedi da se njihova reč čuje, ali nisu uspeli – Peteru Mađaru jeste. Mene interesuje rezultat, a ne da li sve to odražava moj ukus i pogled na svet. I naravno da nije po mom ukusu. Ja lično sam se najviše mrštio kada je Rusin-Sendi Romulus (Ruszin-Szendi Romulusz) izašao na pozornicu. Nisam uspeo da se distanciram od toga da je do nedavno gurao kola NER-a. Našao sam da mi izaziva mučninu u stomaku da meni drži lekcije o suprotstavljanju tiraniji neko ko se sa žarom umiljavao tiraninu.

Ono što je za nas kič na emotivnom planu veoma duboko dotiče veliki broj ljudi iz unutrašnjosti, mnogo više od naših tirada o eroziji pravne države

HIPERORGANIZACIJA: No iako mi se nije sve što sam video dopalo, nije sve odgovaralo mom ukusu, morao sam da priznam da je cela organizacija bila hiper profesionalna. Sve je izvedeno prema jednoj jako promišljenoj koreografiji. Ljudi se nisu ni jedan trenutak dosađivali – i sve je bilo prijemčivo i za manje školovane ljude. Kada su najavili violinistu malo sam se uplašio da će biti izvedeno delo klasične muzike, koji bih ja, verovatno, s uživanjem saslušao, ali koji bi ljudi u mom okruženju izviždali.

Ali se to nije dogodilo. Odzvanjali su dobro poznati stihovi „Stefan, kralj“ (Ištvan, a kiraly), za mene u nešto kičastoj izvedbi, međutim masa je s oduševljenjem pevala refrene. Upravo kada sam pomislio da bi u ovoj masi dobro bilo prihvaćeno da neko izrecituje Petefijeve stihove „Slavni velikaši“ – gle čuda upravo je ta pesma najavljena sa pozornice. Ozvučenje je bilo dobro, govornici su razumljivo govorili, što je na ovako velikom protestnom skupu po sebi uspeh. I naravno pojavljivanje Petera Mađara su svi najviše očekivali. On je ponovo zasijao svojim retoričkim veštinama – po meni sada već lagano ostavlja Orbana za sobom, iako njemu ne pomaže odred pisaca govora.

Površni posmatrači misle da je sve ovo samo Fides 2.0. Ali ja sam bio tamo i posmatrao. Iako su postavka, kulise dosta „fidesovske“ – ipak pre podsećaju na klasična građanska vremena iz 2006. Ali sadržaj drastično odudara ne samo od tadašnjeg, a od sadašnjeg Fidesa još više. Nasuprot isključivog, prisluškivačkog, ruskom prijateljstvu naklonjenom nacionalizamu Viktora Orbana nacionalizam Mađar Petera preferira evroatlantski, manjine prihvatajuću, sa siromašnima solidarišuću državu blagostanja i vladavine prava. I inicijativa za „referendum“ (koja je naravno PR potez, ali za to dobar) sa pitanjima koja se postavljaju to i potvrđuje.

Ovde nije reč o malim već suštinskim razlikama. Čak iako ne volimo nacionalizam kao potku. Naredne dve godine će zavisiti od toga kojim će nacionalizmom Mađarska ići dalje. Treći put za nju ne postoji. Možemo da mislimo šta god želimo o ličnosti MP, ali je Tisa jedina sposobna formacija danas u Mađarskoj, koja nastupa sa realnim obećanjem promene režima. U ovoj situaciji za leve liberale slične meni najmudrija je pozicija prema Tisi kritički prijateljski stav. Podržavati MP u njegovoj neravnopravnoj borbi sa režimskom propagandom, ali da istovremeno zadržimo pravo da kritikujemo njegove pojedine odluke. Ili da na lokalnom nivou podržavamo i politike drugih partija čak i nasuprot Tisi. Ali budućnost Mađarske opstaje ili pada hoće li Mađar Peter uspeti da ispuni obećanje da će pobediti ovaj prljavi režim. Za to će nažalost trebati više od jednog običnog izbornog ciklusa. Ako uspe vratićemo se u Evropu. Ako ne uspe postaćemo Kazahstan ili Belorusija. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.