Komemoracija

Piše Biljana Srbljanović, Blic

Dogadjaj oko koga bi trebalo najviše da se zabrinemo i da, kao gradjani, ove nedelje tražimo objašnjenje šta se dogodilo i kakvo svetlo to baca na položaj Srbije u Evropi i svetu je činjenica da nismo pozvani da uzmemo učešće u obeležavanju osamdesete godišnjice početka Drugog svetskog rata proteklog vikenda u Poljskoj. Ta stvar je ovde prošla gotovo neprimetno, Vučič je prezrivo odmahnuo rukom i rekao da smo žrtve naše vernosti Rusiji i šta sad.
Ipak, to objašnjenje netačno je na više nivoa. Prvo, Srbija nije bliska sa Rusijom, nego pokušava da to bude, a zatim čak ne ni sa Rusijom, nego sa Putinom lično. Ruski prorežimski mediji, besni zbog toga što su bojkotovani na komemoraciji, nisu ni registrovali činjenicu da Srbija nije pozvana, eto koliko smo bliski i važni. Uostalom, Belorusija, koja je, kako joj samo ime kaže, ipak mnogo “bliskija” sa Rusijom – jeste pozvana, ali je Lukašenko odlučio da u Poljsku ne ode, iz solidarnosti sa kolegom diktatorom, što je bilo i za očekivati. Na kraju, na svetskoj političkoj sceni danas Putin nema većeg saveznika od Trampa, koji se, samo nekoliko dana ranije, opet obrukao kritikujući tradicionalne američke saveznike na samitu G7 što neće Putina u svom društvu, pa je američki predsednik ipak bio pozvan, bez obzira što je njegova ljubav prema ruskom diktatoru otvorena i na štetu sopstvene zemlje. Nije dakle to. Stvar je u tome što je Poljska odlučila da pozove EU, Nato i zemlje Istočnog partnerstva, što su, manje više, sve zemlje Evrope, ali u tome nismo mi. A gde smo, ako nismo nigde, to ono što najviše treba da nas zabrinjava, o čemu treba da vodimo polemike u medijima i političkim organizacijama, a ne da nam bude dosta da neko nabije Pepu prase, plišanog Damba i sto jednog Dalmatinca na ražanj kao vid političkog dijaloga povodom urbanističkog rešenja centralnog gradskog trga (brate) i slika se za Tviter, a mi kao – vau, to je to. Zašto nismo bili pozvani u Poljsku i kako se to moglo izbeći, to je jedino pitanje oko kojeg danas treba svi da raspravljamo.
Da se razumemo, činjenica da Rusi nisu pozvani na u Poljsku, zemlju u kojoj je, pomažući njeno oslobadjanje od Nemaca, izgubila skoro milion svojih duša, devalvira sam dogadjaj i ugrožava ga dnevno političkim mahinacijama vlasti zemlje koja sve više tone u nacionalizam i baš gadnu desnicu. Ali, sve ostale zemlje koje su nam bile istorijski partneri i još gore, koje to tek treba da budu, reč nisu rekle. Pa kako je moguće da, niti jedan naš saveznik ili evropski prijatelj, nije postavio pitanje – zašto nas nema?
Jer, Srbija nije pozvana na komemoraciju rata u kojoj je, kao deo jugoslovenske svetle antifašističke narodno-oslobodilačke borbe, i kao deo te Jugoslavije, dala milion i sedamstohiljada žrtava jugoslovena i još stotine i stotine hiljada ranjenih, raseljenih i na druge načine postradalih. To prosto nije normalno. I prosto, moramo da znamo, da li je uopštee bilo napora da se ova dnevno politička muljavina prevazidje, da li uopšte imamo diplomatiju koja je svesna šta nam se dešava, zašto nam se, nakon debakla u Parizu, ponovo dogadja isto i šta ćemo uraditi da ta izolacija stane? I da li mi uopšte i dalje znamo gde je naše mesto u istoriji? Ne može se, unutrašnjim revizioniizmom, izjednačavati kvislinška Nedićeva vlada i četnički pokret saradnika okupatora sa istinskom antifašističkom borbom, što ćuteći gledamo već više od decenije, a da to ne ostavi posledice. Ne može se, u školskiim programima, prećutkivati baština partizanske borbe, prelaziti preko činjenice da je osamdeset procenata naših Jevreja pobijeno i uništeno, ne možemo praviti disko i tržni centar na mestu stratišta i logora, ne možemo prećutkivati Užičku republiku, prvo parče slobodne teritorije u čitavoj Evropi, negirati značaj 27. marta i prestati da ga obeležavamo, ne možemo poništiti sve ono što je najsvetlije u tom mrklomračnom periodu dvadesetog veka, a da to ne ostavi posledice. A posledice su takve, da više nismo dobrodošli čak ni na “parastos”. Ima nešto mnogo pogrešno u tom “svetskom poretku”, al ima brate mnogo i u nama.

Preneto iz dnevnog lista Blic