Važno je naći u srcu dovoljno ljubavi
Godinama unazad, odnosno od 2000, Branka Katić živi u inostranstvu. Udata je za britanskog filmskog i televizijskog reditelja Džulijana Farina, ima dva sina, Luija i Džoa. Njena kuća je uvek puna, pa tako u šali zna da kaže da kada se udala za Džulijana, on ju je uvek zafrkavao da je oženio jednu Srpkinju, a dobio tri Srbina za džabe, odnosno da je uz nju dobio i „paket Srba”.
Pesma Branke Katić posvećena Nebojši Glogovcu
Otvarajući nedavno manifestaciju „Dani Nebojše Glogovca” (koji su održani 29. i 30. avgusta), koju u znak sećanja na velikog glumca u Trebinju po tradiciji organizuju njegova porodica i prijatelji u saradnji s tamošnjim kulturnim centrom, a pod pokroviteljstvom grada Trebinja, Branka Katić se predstavila i svojim stihovima. Svoju jedinu pesmu koju je napisala posvetila je upravo Nebojši Glogovcu:
„Kosmos je mali da sakrije ljubav. Ti si sada vetar.
Nebo plavo, nebo zvezdano.
Kada zatvorim oči, tu si. Bude mi milo kada te vidim.
Nasmejano ćutiš, gledaš me mangupski.
Veselo je oko tvoje, mudrice, barabo.
Radosna sam kada mi u suton dođeš.
Veliki si glumac što nikad ne glumi, samo nežnu sustišu riješ.
Zmaj si snažni i lav strašni, bubo svilena.
Volim te. I sve tvoje volim.
Sve ljubavi tvoje grlim dušom svom.
Pozorište je neophodno glumcu. Posle više od dvadeset godina, koliko ste bili odsutni iz našeg teatara, susreli ste se s publikom u Areni BDP-a u predstavi „Sumrak bogova”, upravo u režiji Jagoša Markovića. Šta je presudilo da se vratite u naš scenski milje?
Ovo je godina kada se sve nekako složilo i uloga Sofi u predstavi „Sumrak bogova” je dobra prva uloga za povratak. Nadam se da će ih biti još mnogo. Kako su moje prve uloge na pozorišnim daskama i bile u BDP-u, osećam se kao da sam se vratila kući.
Martinićev „Sumrak bogova”, pored kritike beskrupuloznih pojedinaca, analizira i društvo koje kapitulira pred totalitarnom vizijom sveta. Kakvu je zapitanost vama ova priča donela?
Tema ove predstave je i danas veoma aktuelna. S jačanjem desnice, beskrupuloznosti i bahatosti ljudi na vodećim pozicijama širom planete, rasnoj i polnoj nejednakosti i netoleranciji, jasno je da nismo daleko stigli od stravičnih zločina učinjenih tokom istorije. Naša predstava je tu da nas podseti na mehanizme zla, tamne strane ljudske prirode i svojom klaustrofobijom nadam se potakne na razmišljanje da se svemu tome suprotstavimo.
„Sumrak bogova” dotiče najtananije emocije, progovara o ljubavi bez koje život nema smisla, porodici, moći, uticaju… Vašu dominantnu beskompromisnu Sofi publika je primila vrlo emotivno, s mnogo aplauza. Koji deo sebe ste utkali u Sofi?
Nemamo mnogo toga zajedničkog, to je izvesno. Sofi je odrasla u privilegiji, razmažena je i naučena da je sve po njenoj volji, u trenutku kada shvata da može sve to da izgubi, ona ne preza ni od čega i beskompromisno gazi preko svih, čak i preko rođenog sina. I baš te uloge koje su toliko različite od nas privatno dodatno su interesantne jer ti daju šansu da proživiš nešto sasvim novo i pokušaš da razumeš šta vodi ljude u tako mračne kute.
Kada ste pre dve decenije odlazili iz zemlje, imali ste lepu karijeru. Svih proteklih godina radili ste u kontinuitetu. Ipak, kažete da je lepše biti tamo odakle si, gde su melodije, mirisi, prizori i ljudi koje voliš… Kako je živeti na relaciji London–Beograd?
Posle svih ovih godina najviše mi prija boravak u mom rodnom gradu. Srećna sam što smo se vratili iz Los Anđelesa i što smo u Londonu jer je mnogo jednostavnije stići do Beograda. Mogućnost življenja u oba grada mi pruža šansu da zadovoljim različite interese i zahvalna sam što imam priliku da uživam u najboljem što oba pružaju.
Kompletan intervju pronađite na sajtu Politike.