Svetlana Bojković: Vlast perfidno forsira raskol

Nikada nije bila ni u jednoj partiji, već uvek slobodan strelac. I verovatno se stoga i bavi glumom kao stalnom potragom za istinom i jasnim stavom. U želji da sve bude što bolje, što pravednije, što ljudskije, ima stalnu potrebu da ukazuje na ono što nije dobro. Ima tu i nekog porodičnog nasleđa. Njen deda po majci bio je advokat, koji je najpre bio sudija. Zbog svoje bundžijske naravi i dugog jezika, u vreme Kraljevine Jugoslavije, bio je prognan u Makedoniju. Posle je poverovao u ideju levice, učestvovao je u organizovanju 27. marta 1941. godine, ali kada je shvatio ko stoji iza toga okrenuo je leđa svojim drugovima komunistima, koji su ga posle Drugog svetskog rata strpali u zatvor, pa je proveo godinu dana u Zabeli.

Odavno ljudi na ulici, na pijaci, u prodavnici, prilaze Svetlani i komentarišu ono što javno govori. Tako je bilo i kad je podržala ove poslednje proteste u Beogradu, i one pre njih i one još pre njih… Uskoro počinje snimanje serije Porodica o Slobodanu Miloševiću i Miri Marković, u kojoj igra i Svetlana Bojković i to je asocijacija da uporedimo dva vremena.

Kada ste 1993. godine napustili Narodno pozorište u znak protesta što je SPS za upravnika postavio Aleksandra Berčeka, bio je to događaj koji je uzdrmao kulturnu javnost. Gledano iz današnje perspektive, teško da bi to danas ikoga potreslo?

Od tada je prošlo 27 godina i danas to više ne bi bio značajan događaj. Taj gest ne bi izazvao pažnju kao u ono vreme. Kultura je tada imala veću vrednost u svesti građana, i bila je njihova istinska potreba. To što se tada dogodilo pokazuje još jednu važnu činjenicu – moral u društvu je bio na znatno višem nivou. Nisu ljudi krivi zbog tog urušavanja morala, uvek je odgovorna vrhuška koja vodi narod. Mi se danas nalazimo na razmeđi, razapeti između nečega što je prosto i vulgarno, kao što su rijaliti programi, koji zbog velikog broja gledalaca postaju čak srpski brend, i s druge strane, potiskivanja onih vrednosti i dostignuća koji su nam dragoceni kao narodu. Te vrednosti su sadržane u velikoj literaturi, u slikarstvu, u glumi, u filmskoj i pozorišnoj umetnosti… To je ono što bi trebalo da se podstiče i promoviše i da bude naš brend. Međutim, javnim medijskim prostorom dominira rijaliti koji okuplja tri miliona gledalaca. Od tog korova koji se gaji i zaliva ne može da živi zdrava biljka koja predstavlja kulturu. Rijaliti ne-kultura koja je prožela celo društvo, jednostavno dezavuiše kulturu kao afirmaciju naroda. Koliko vidim, ovoj vlasti to nimalo ne smeta. Naprotiv.

Mnogo se u poslednje vreme govori o podelama u srpskom društvu, vi sad govorite o poraznom uticaju rijaliti kulture. Ko je odgovoran za to?

Uverena sam da narod niti želi niti inicira podele. Dragocen je autorski tekst predsednika SANU dr Vladimira Kostića u vašem listu, koji upravo govori kolika je opasnost od podele našeg naroda koja se forsira. To je ozbiljna pretnja Srbiji. A vladajuća stranka, koliko god to poricala, na tome uporno radi. Ona zapravo stalno deli narod na „njih“ i „nas“. Da li smo „mi“, takozvani krug dvojke, šačica intelektualaca, ta lažna elita, kako nas zovu, u moći da delimo narod? Naravno da nismo, niti to propagiramo, niti je to ikada bilo, na primer, u mojoj svesti. Ima nešto drugo zbog čega se vlast ježi na svakog samosvesnog i mislećeg čoveka. Kada im kažete javno da forsiranjem šunda i jeftine zabave zapravo zaglupljuju narod i srozavaju njegov ukus, oni odmah iskrivljuju svaki smisao te primedbe, menjaju tezu i kažu kako „mi“ u stvari preziremo narod koji to gleda. Shvatate li vi kakva je to manipulacija? Za vlast postoji samo onaj narod koji veruje u njihovu ponudu jeftinih zabava, kojima se skreće pažnja sa ozbiljnih tema i problema našeg društva. Vlast je to organizovano obezbedila velikom blokadom medija. Pa tako građani i nemaju mogućnost izbora. A ko se ne slaže sa njihovom ponudom, taj je protiv države i naroda. Ne, taj nije protiv naroda, već protiv načina vladanja koji podrazumeva neprekidno manipulisanje.

Ovo je vreme profita, a kultura je neprofitna delatnost i zašto bi se ljudi na vlasti bavili kulturom kad od toga nemaju ništa u svom džepu? 

Živimo u vremenu u kome je bavljenje politikom postalo biznis, i u kome se vladajući sistem oslanja isključivo na profit. Pošto je kultura neprofitabilna, nema profita, ali onda nema ni kulture. I tako, dalekosežno gledano, mi danas uništavamo budućnost svoga naraštaja. U kulturi je najteže „ugraditi se“, stoga je vlastima kultura nezanimljiva i zato je marginalizovana. Zato i ne čudi što poverava značajne pozicije i poslove u kulturi ljudima koji uglavnom ne znaju šta treba da rade. Oni to dobijaju kao stranački bonus koji im pripada. Neretko, poslove koji zahtevaju određeno znanje i iskustvo, dobijaju nesposobni čiji je jedini kvalitet da se dobro kotiraju u stranačkoj hijerarhiji.

I da li onda treba da se čudimo plodovima preovlađujućeg sistema vrednosti?

Porazila me je vest da ikonu naše poezije, Desanku Maksimović, kao i neke druge velike pesnike treba skloniti iz obrazovnog programa srednjoškolaca. Ovaj skandalozni potez tumačim kao zatiranje vrednosti naše kulturne baštine, a to se, nadam se, neće dopustiti! Sam taj predlog, bez obzira na to što je povučen, otvorio je mnoga pitanja: ko je formirao komisiju koja je to predložila, ko su ti ljudi, zašto se nisu potpisali? Šta radi Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja? Jesu li i ti ljudi koji donose ovakve sramne predloge ili odluke izašli iz nekog rijaliti programa? Da li ovako nešto treba da ide uz izborni slogan SNS „Za budućnost naše dece“? Sram ih bilo! Ovakvi skandali zaslužuju veliku kulturnu akciju Srbije, jer bitka za očuvanje naše kulturne baštine ne sme da se izgubi.

Vi ste se jednom javno oglasili podržavajući Demokratsku stranku, ali ni ona se nije proslavila kad je reč o statusu kulture u vreme njenog mandata?

Oni, nažalost, nisu dovoljno poznavali tehnologiju vlasti, verovali su da imaju kapacitet da ispune evropske vrednosti, ali su ispali amateri u politici. Iz svog poraza nisu izvukli nikakvu pouku, nisu uspeli da se ujedine, već danas imate potpuno razjedinjenu opoziciju koja ne zna kako bi došla do cilja – do pobede na izborima. A za to vreme današnja politička garnitura uspešno gura društvo i kulturu u sunovrat. Pokazali su da nemaju ni znanja ni stručnosti kad je o kulturi reč, a ne znam koliko su uopšte sposobni kad je reč o drugim životnim delatnostima. Čitam da su se za proteklih sedam godina zadužili za 10 milijardi dolara, a slušam kako nam nikada nije bilo bolje. Čitam iz dana u dan u kakve su afere upleteni članovi vladajuće stranke koji se nalaze na odgovornim mestima, ali nema ni istrage, ni procesa, ni sudskog epiloga. Oni se ponašaju kao da je sve u najboljem redu. Svaki normalan čovek u ovoj zemlji se zapita šta je sa pravosuđem ako nema odgovora ni na jednu krađu, pljačku… Hrabrost i integritet ličnosti su važni u svakoj profesiji.

Živeli ste sa suprugom pet godina u Finskoj i često ste govorili kako ste tamo spoznali šta znači kada sistem funkcioniše?

Taj narod ima poverenja u svoju državu i vlast jer ona poštuje zakon i ne laže ga, ne izigrava njegovo poverenje. Ovde je korupcija normalna pojava, a tamo je incident. Ovde vlast stalno optužuje narod. To nisam videla ni u jednoj drugoj zemlji. Da li je normalno da predsednik viče na svoje građane jer ga nisu slušali u vreme korone? Na trenutak mi se činilo kao da gledam lošu izvedbu Kralja Ibija. Predsednik govori šta mu padne na pamet, a svakog dana to bude neka druga ideja. On snimi spot za predizbornu kampanju sa devojčicom, a onda mu REM zbog zloupotrebe dece zabrani spot. Ispada da ga je snimio samo zato da bi bio zabranjen. U stvari, sve mi više predsednik deluje kao neostvareni glumac.

Mnogi će vam reći da je u celom svetu opala briga za kulturu, a da je u Srbiji poslednjih godina izgrađeno mnogo fabrika, raznih zdravstvenih ustanova i puteva?

Pre svega, ako nije moglo da se utiče na velike političke igre u kojima je Srbija bila tek žeton na stolu velikih međunarodnih podela plena, postoji oblast u kojoj je to i te kako moglo. O kulturi je reč, naravno. Osnovni identitet jedne zemlje je kultura, pa tako je i sa Srbijom. Imam utisak da to mnogi u ovoj zemlji ne shvataju. Ja za sada govorim o ovom našem kulturnom dvorištu do koga mi je stalo i mogu da ga poredim sa dvorištem naših suseda. Tako znam da je slovenačko kulturno dvorište uređenije od našeg, jer oni znaju da im je kulturni identitet jednako važan kao i dobar put ili dobra turistička ponuda. A što se tiče gradnje, pa to i jeste dužnost svake vlasti, da gradi. A kad je reč o onome šta se ovde izgradilo, dokle ćemo se diviti Kliničkom centru u Nišu, a zaboravljati kako je razorena železnica u Srbiji i kako u Beogradu većina građana uopšte i ne zna gde je stanica i odakle polazi voz. I to samo zato što se ovoj vlasti dopada zgrada Železničke stanice pa hoće da u njoj ostavi svoju zadužbinu. Kad im se to kaže, oni nas ubeđuju da su sagradili ne znam koliko kilometara železnice, a jedino nema odgovora na pitanje – s kojim pravom su prisvojili zgradu koja predstavlja spomenik kulture iz 1884. godine? Uostalom, aplaudirati političarima zato što su izgradili bolnicu, školu ili put novcem građana, isto je kao da aplaudirate bankomatu jer vam je isplatio vaš novac. Tako biste se potpuno uklopili u postojeći raspad mišljenja.

Kompletan intervju potražite u novom broju NIN-a.