Smrt kao izlaz

Autorka: Aleksandra Glovacki, Izvor: Novi magzin

Kad smrt namigne, bilo nama ili našim bližnjima, sama od sebe nametnu se pitanja vezana za život – šta, zašto, kuda… Sve najvažnije se svede na neke odnose, a kad se razne životne veze istanje ili razvežu, mislima se po pravilu vraćamo onim prvobitnim, sa roditeljima. U nekoliko životnih priča koje je Biljana Srbljanović združila u tekstu praizvedenom pre 13 godina, zajednički imenitelj i osnovna tema bi bio upravo odnos roditelj – dete, bez obzira na poodraslu dob dece.

Centralna priča, možda ne po prostoru koji zauzima koliko po intenzitetu, je ona između ostarelog, bolesnog oca i ćerke, a dešava se u bolnici, gde će otac provesti svoje poslednje dane. Branko Vidaković ga igra sa šarmom nemoćnog deteta, iako je iz dijaloga jasno da je u mladosti bio daleko od nemoći. Ipak, kada tipični balkanski pater familias onemoća, kad sa bolešću izgubi snagu i svaki autoritet, uloge se promene i odnos se poremeti. Tragiku ćerke koja u očevom gašenju ostaje bez mogućnosti da svoje neuralgične tačke ikada do kraja razreši, Vanja Ejdus nosi mirno, bez spoljnih efekata, ali sugestivno i sa osetno snažnim unutrašnjim nabojem.

Debela je klinka uz koju, umesto odsutnih oca i majke, praktično žive plaćena vaspitačica i očev potrčko. Troje disfunkcionalnih na kratko su se, uz mnogo alkohola, složili u jednako disfunkcionalnu, kvazi porodicu. Suzana Lukić je odsečna i ne tako izgubljena vaspitačica, kako bi joj po tekstu spadalo. Nina Nešković u jakim bojama precizno iscrtava čitavu skalu frustracija izgubljene tinejdžerke, s tim da je primetno udaljena od godina u kojima je Debela, što pomera neka značenja – na primer u slučaju erotizovanog plesa. Miloš Đorđević je zgodni, šarmantni polupropali bonvivan, čovek za različite poluprljave poslove moćnog Debelinog oca.

Biljana Srbljanović ne daje objašnjenja svojih likova. Svaki od njih je uhvaćen u trenutku, u nekom isečku života koji može biti indikativan za taj ceo život, ali i ne mora

Zbog čega se seli u sledeću priču, kao neka vrsta kontrolora političarke u pokušaju, ironijski date pripadnice onog dela građanske klase koji se snalazi kroz sve društvene promene. Dragana Varagić je igra kao manipulativnu, nervoznu i ne baš talentovanu za komunikaciju, bilo sa javnošću, bilo sa rođenim sinom, Petrom Strugarom. Kao lajtmotiv predstave, kao neka vrsta anđela smrti, u tumačenju Nenada Stojmenovića provlači se lik psihički labilnog zastavnika, koji umalo da potruje četu vojnika.

Biljana Srbljanović ne daje objašnjenja svojih likova. Svaki od njih je uhvaćen u trenutku, u nekom isečku života koji može biti indikativan za taj ceo život, ali i ne mora. Jednako tako i kombinacija četiri različite priče nije čvrsto zaokružena dramaturška celina, ni čvrsto postavljena dijagnoza, već predstavlja otvorenu formu, podložnu različitom čitanju, žanrovski blisko crnoj komediji sa elementima apsurda. Sahrana patrijarha koja se paralelno odvija, dramu vremenski locira u prošlost, ali ona suštinski zahvata višedecenijsku razuđenost i urušenost ovdašnjeg društva, kao bolest iz koje je smrt jedini izlaz.

Andrej Nosov se opredeljuje za naturalistički prosede. Jaja se istinski prže na šporetu i miris se širi gledalištem, ali akcenat je ipak na psihologiji likova i njihovih odnosa. Sve u precizno određenom prostoru – sjajno vizuelno i funkcionalno rešenje Zorane Petrov, kao i kostimsko Marije Marković Milojev i Petre Fotez. Usporen tempo u bolničkim scenama, razgovor u pola glasa između oca i ćerke i nejasan lik psihijatra, problemi su predstave koji se mogu rešiti.

Tekst je prenet sa portala Novi magzin.