Postdramska opereta i stripovska stvarnost
Autor: Aleksandar Arsenijević, Izvor: Novi magazin
Jedan od najboljih domaćih teatara, Novosadsko pozorište na mađarskom jeziku – Újvidéki Színház, krajem januara je proslavilo pedeseti rođendan. Događaj je obeležen premijerom, u režiji i po zamisli novog upravnika, Andraša Urbana. Bilo jednom u Novom Sadu, podnaslovljeno je kao „manjinska ekstravaganca sa mnogo muzike, plesa, duhova i Indijanaca“. Ironija u najavi već sa onim „manjinska“, jer to se – bože moj – u kulturnoj javnosti ne konstatuje. Ekstravaganca je pak manje poznati termin kojim se označava muzičko pozorište sa elementima burleske, spektakl oslobođen čvrste strukture i robovanja stilu.
Urban na scenu izvodi čitav ansambl, uključujući i penzionisane glumce – njih devetnaestoro. Ne možemo ih nabrajati, ali svi su tu. Izlazili su jedan po jedan pred publiku, mamurni od celonoćne proslave, u obavezi da posle ića i pića i pomalo duvanja, sačekaju konferenciju za novinare povodom jubileja. Slušamo sa trake njihove misli i već je to jak komički efekat u kome se mešaju fikcija (snimljen tekst) i stvarnost u vidu ćutljivih likova koji bauljaju po sceni reagujući u sopstveno ime. Svi su u glamuroznim večernjim toaletama (Senka Ranisavljević), na šljašteći okićenoj sceni (Marija Kalabić), otelovljujući sudar svečarskog kiča i ni malo svečarske stvarnosti sa kojom će gledaoci, uz veliku dozu ironije i samoironije, biti upoznati. U okviru dva sata mahnitog igranja i pevanja.
Teme su tipično pozorišne. Od malih plata, nezadovoljenih sujeta, ličnih netrpeljivosti, umora od glume i od života, problema sa rediteljem i upravom i Ministarstvom i državom. Intimne ispovesti bivaju prekinute numerama iz mjuzikla, jer to je ta glumačka sudbina – možeš u sebi da dramiš koliko hoćeš, ima da igraš i pevaš kad ti se kaže. Muzički deo je ujedno i podsećanje na najvažnije predstave te vrste iz istorije pozorišta.
Umesto radnje postoji situacija, likovi su imenom i prezimenom glumci koje gledamo, i ponešto asocira na njihovu hit predstavu Vitezovi lake male, ali kontekst je sasvim drugačiji, pa i značenje. Uostalom, pozajmice su imanentne najmodernijoj od svih modernosti – postdramskom pozorištu Što Urban duhovito iskorištava do kraja. Kako ni tvorac termina postdramsko nije precizno odredio šta pojam jeste, definisao je šta nije, i u ovoj zlaćanoj zaigranosti sve to zaista i nije: književno, rediteljski komentarisano, direktno u političkim porukama, interkulturalno (Indijanci su sasvim drugog značenja), celovito, iluzionističko. A opet, i jeste. Iako deluje kao gomila raznorodnih fragmenata, predstavlja celovito delo, prvenstveno u slavu Ujvidekovih glumaca i njegovog trajanja. Svečarski u svakom smislu.
**
Najnovija predstava subotičkog Kostolanji Deže pozorišta – Strah i prezir u Subotici, autorski je projekat glumca Borisa Kučova, dobitnika Sterijine nagrade za ulogu u Vitezovima lake male. Reč je o stripdrami, a radnja je jednostavna – dva drugara se bore protiv prljavih političara, živeći besperspektivan život u razorenom gradu. Jasna satira na našu stvarnost, što je ipak tek pozadina ove vizuelno očaravajuće i duhovite predstave. Uz pomoć vešto korištenih projektora, sa velikim kockama, prepoznatljivim dečjim igračkama pre Lega (scenografija reditelj, video dizajn reditelj i Žofia Serda), Kučov sa razigranim glumcima gradi konzistentnu predstavu. Da biste uživali u njenoj razigranosti uopšte ne morate biti ljubitelj stripa.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.
