Ognjenka Lakićević: Previše je lepote da bih prestala da je primećujem

Razgovarala: Nikola Nikolić,  Kombinat

Ognjenku Lakićević znamo kao članicu kultnog beogradskog benda Autopark i pjesnikinju čiji stihovi nadilaze jednokratni čitalački doživljaj. Mnogi od njih se pamte, pokazujući produženo djejstvo. Time se pojačava upotrebna vrijednost umjetnosti, što je raritet u epohi stihoklepstva i, generalno, isprazne raspričanosti savremene literature, piše portal Kombinat.

„Sa mnom budi pažljiv / kao s detetom / deca od reči napuštanje / čuju reč smrt“, kaže Ognjenka u pjesmi „Nikad obrazrivost“. U danima koji zahtijevaju povišenu obazrivost, koji su obilježeni brojnim smrtima kao nekom sad već ustaljenom, opšteprihvaćenom činjenicom ‒ pomjerili smo fokus razgovora i na ono što nas pogađa sve skupa. Pričali smo o neznanju, otporu prema saznavanju i naučnim dostignućima, o refleksnoj skepsi gdje joj nije mjesto. U ovim pitanjima Ognjenka je beskompromisna, ali nije „lake ruke“. Ona, gle čuda, pojašnjava svoje stavove, polaže na argumentaciju.

U posljednjoj zbirci „Vodič kroz požare“, u jednoj pjesmi si spjevala odu onoj u tebi koja ti je pomogla da izguraš, da ostaneš na površini. Kako se pokazala ovog puta, tokom pandemije? Jesu li je istrošile prethodne borbe, ili je opet pokazala snagu?

U pesmi Zima, najdužoj u zbirci, lirski subjekt pri kraju pesme otkriva kako je uspela da preživi traumu – tako što joj se našla ta „neka žena“, prigrlila je i vodila kroz život dok ova sama nije ojačala i bila spremna da prođe kroz to transformativno iskustvo. Treba postati sebi dobar prijatelj, treći, najzreliji roditelj, postojan, stabilan, nežan, ali brutalno iskren saveznik, hrabar, gotovo herojski dobar, lišiti se malodušnosti. Jer, s tom osobom, jedino s tom osobom, smo do kraja tu. Ako ne paziš na sebe, gubiš kapacitet da paziš na druge.

Ovo je jako težak, pomeren period i borba je svakodnevna, velika, dakle, dodatni pritisak na sve one inače uobičajene borbe. Cilj je da budem prijatelj sebi kakav sam i drugima, imam još do toga, ali zadovoljna sam trudom. Gubim se, ali se vraćam, trošim se, ali snaga je obnovljiva, previše je lepote da bih prestala da je primećujem.

Pomalo zvuči kao opšte mjesto, ali kao da si naslovom zbirke donekle naslutila šta nas čeka, tj. šta će nam biti prijeko potrebno. Šta je tebe tokom prethodnih godinu dana vodilo kroz požare?

U mojoj užoj ekipi prijatelja postoji već dugo ta interna šala gde me mole da pazim šta pišem jer, kao, sve moje najmračnije postavke postanu realnost. Naravno, to nema nikakve veze s mojom „vidovitošću“, dovoljno je biti budan, posmatrati svet, a posebno ako si povišeno anksiozan i visokosenzitivan, primetiš svaki detalj. Čak i da nisi, mala je verovatnoća da strepnja od sveta u ovom smislu može da pogreši. E sad, ovi moji požari su se odnosili na sve moguće vrste kriza, posebno unutrašnjih, iako sam je ja u zbirci imenovala i ona je konkretna, to je samo okvir. Ipak, nikad ni u najmračnijim, distopijskim scenarijima nisam mogla da pretpostavim da će nam se ovo desiti, iako su naučnici upozoravali na tu mogućnost. U 2020. godinu smo ušli s australijskim požarima, što me je dugo držalo uznemirenom, a onda je došao ovaj koji ne znam da li ćemo ikad uspeti da ugasimo, ovo jedno globalno zajedničko iskustvo.

Ono što je mene vodilo su, kao i uvek, umetnost i nauka, ljudi sličnog senzibiliteta i razmišljanja, ljubav, solidarnost, empatija, posebno sa zdravstvenim radnicima, potpuno prihvatanje sopstvenog društva, uživanje u njemu, radoznalost, učenje, lepota.

Mnogi pričaju kako će posljedice ovakve situacije biti dugoročne, prije svega po ljudsku psihu. Primjećuješ li kod sebe neke promjene ‒ u shvatanjima, odnosu prema ljudima, vlastitom karakteru? 

Negde još u prvom tromesečju pandemije pisala sam o opasnosti od kolektivne traume, ona je neminovna, a mi ne volimo da prorađujemo traume. Svi ćemo imati traume od svega šta nam se dešavalo, ali ne mogu da zamislim kako će biti zdravstvenim radnicima. Neki kažu to im je posao – niko ih nije spremao za ovaj horor. Na globalnom planu, mene više od ove akutne pandemijske psihološke traume plaši mogućnost da se svet ne promeni. Načelno, plaše me ljudi koji se ne menjaju, čak u „normalnim“ vremenima, a u ovako pomerenim okolnostima posebno. Ovo je vreme velikog straha, neizvesnosti, tuge, teških, neprijatnih osećanja koja često maskiramo ljutnjom ili nekim odbrambenim ponašanjima (na primer, poricanje realnosti, odnosno virusa). Treba imati snage gledati u sebe, sedeti u neprijatnosti.

Kad kažem promene, ne pričam o prevrtljivosti, nestalnosti, neophodno je imati nekakvu stabilnu etiku, sistem vrednosti koji su kao neka kičma, ali i onda se sve to nadograđuje, nije to rigidan sistem. Otvorenost ka razvoju ličnosti i duha koju gradiš svakog dana, i uvek malo razrušavaš i dekonstruišeš.

Primećujem velike promene, nisam ona ista osoba od pre, mnogo sam naučila i istovremeno sam mnogo više zbunjena, još samosvesnija i odgovornija, i još više otvorena ka blamiranju i naivnosti. Promena je neophodna, promena je zdrav odgovor na nezdrave spoljne okolnosti. Ja se nadam da ću se trunku promeniti do kraja ovog intervjua, da ću biti malo bogatija, volela bih da se to desi i s onim koji ga čitaju. Takođe se nadam da će se, u mnogo većoj meri, velika promena desiti nakon završetka pandemije, ako uopšte bude postojao završetak, i da ćemo kao ljudska rasa postati skromniji, sa mnogo većim poštovanjem prema nauci i prirodi, preispitati postojeće ekonomske i političke sisteme i postavke, i postati mnogo manje antropocentrični. To se ja nadam, volela bih, ali nisam sigurna da je to moguće.

Misliš li da nam Covid, osim trauma, ostavlja i neko korisno nasljeđe?

Postoje te škole mišljenja koje smatraju da trauma, ako je preživimo i pošteno proradimo celo iskustvo i ne bežimo od posledica, otvara veliki prostor za rast i napredak, odnosno da je kriza šansa. Mislim da umnogome od naših ličnosti to zavisi, od samosvesti, zahvalnosti. Zaboravili smo na reči pristojnost, dobrota, etika, vrednosti, cinični smo, nedodirljivi. Ako postoji nešto dobro iz ovog teškog izazova, ja bih volela da na naslovne strane vratimo te reči, kao i ono jedino što nas nikad nije izneverilo, nauku.

Koliko su na tvoje stvaralaštvo uticale vanredne okolnosti? Počnimo od onih težih – kao neko ko golemi dio svoje ličnosti iskazuje kroz muziku i javne nastupe, kako se nosiš s oduženom prohibicijom?

Isprva sam bila jako strpljiva jer ne postoji „ja“ u pandemiji. Nisam to doživela kao ograničavanje mojih prava, pošto znam kako virus funkcioniše, ako ništa, barem osnovnoškolska biologija je već pomogla da mi bude jasno da su restriktivne mere jedini način da se zdravstveni sistem ne slomi i sačuvaju životi. Postoji opšte dobro, kada se svi odreknemo određenih komfora radi zajedničkog rešenja. Ali, neki ljudi su ostali bez posla, dok su drugi nastavili kao da se ništa ne dešava. Sada kada nam je rešenje nadohvat ruke, bar u Srbiji, i dalje se ne nazire kraj. Osećam kao da je manjina talac neprosvećene većine. Sada više nema razloga da nemamo plan za izlazak iz pandemije, odnosno iz ovog poluživota.

Je li Autopark sve vrijeme parkiran, ili ste našli način da ga održite u voznom stanju?

Provozali smo ga malo za Novu godinu, snimivši novogodišnji singl, ne stajemo kreativno, ali svakako, dokle god je ovakvo stanje, nema aktivnosti. Jedva čekam da nastavimo snimanje petog albuma La Reunion, a onda i da izađe taj album.

A kad je riječ o poeziji, je li ti ona pružila utočište?

Umetnost za mene predstavlja intelektualnu, estetsku, ali i emocionalnu obradu iskustva iz realnog sveta, odnosno onaj trenutak između stimulusa i odgovora, produžim ga samo malo više nego što to traje u realnom životu. I onda to nije afekat već srž emocije, pronalaženje uzročno-posledične veze, nema prevelike drame, ali ima svake nijanse, ima uvida. Umetnost mi uvek pruža utehu i podseća me na to kako izgleda kada ti je stalo i koliko je „kul“ pogrešan konstrukt jer onemogućava otvorenost srca, tada puštamo da je strah jači, pravimo se da nam nije stalo, bivamo cinični, to je dosadno. Uvek ću biti taj lik kojem je stalo.

Poznata si kao neko ko duboko cijeni nauku, u posljednje vrijeme si afirmativno govorila o vakcinisanju, kritikujući nevjerne Tome. Otkud tolika skepsa među ljudima? 

Ovo je jako kompleksno pitanje, i nisam sigurna koliko je moje da teoretišem o tome kada ima toliko sjajnih stručnjaka, ali moje civilno viđenje stvari počinje od bazične psihologije: većina destruktivnih reaktivnih ponašanja potiče iz odbrambenih mehanizama, iz velikih strahova, pa se ljudi često ponašaju kontrafobično jer nisu u dodiru sa svojim osećanjima i ne žele da priznaju da se plaše. To bi bio veliki lom, priznati slabost i nesavršenost sveta i sebe. Drugo, većinu ljudi uznemirava duboko razmišljanje, zato je površnost toliko uzela maha, instant stavovi i instant sreća, a i lakše je pronaći nekog krivca konkretnog, nego se suočiti s neizvesnošću.

Delom iz neprosvećenosti, delom usled loših sistema, loših vlasti, loših medija, loših primera iz javne sfere, kontradiktornih poruka, brojnih kognitivnih disonanci i nemogućnosti ljudi da razlikuju neke stvari, pojave i pojmove, ljudi imaju nepoverenje u sistem, ali sistem je nekako previše neuhvatljiv pa se taj otpor transformisao u najdestruktivniji oblik, otpor ka nauci, što je lako, jer dosta ljudi ni ne zna kako nauka funkcioniše.

Kod nekih se pomenuto izmeša s narcističkim tendencijama – oni su nešto „prokljuvili“ bolje od drugih (pakao teorija zavere), citiraju se neki mračni izvori bez ikakvog kredibiliteta, a sve zasnovano na pseudo i antinauci koje su posebno krenule da divljaju s razvojem društvenih mreža koje dozvoljavaju svakome da bez odgovornosti lupeta i širi opasne neistine. Kada se sve skupi, ljudi su zaboravili da je ono što ih žulja i muči zapravo sistem sveta, kapitalizam, tragičan koncept života, a ne nauka. Nauka je jedino što nas nije izneverilo. Oko sebe, gde god da pogledam, vidim samo nauku, poeziju i banalnost koja je postala vulgarna.

I na kraju, a možda i na samom početku: istine, posebno naučne, su kompleksne, zahtevaju razmišljanje, integrisanje nekoliko informacija, a mnogi ljudi su vođeni samo afektom, jer za razmišljanje i zaključivanje treba truda, naučne istine nisu uvek crno-bele ni bajkovite ili fantazmagorične kao antinaučne izmišljotine koje su smišljene da budu kao neka vrsta utehe, da se lakše progutaju, isto kao što je mnogima lakše da poveruju u predodređenost horoskopom, nego da se bave sobom i sopstvenim uverenjima i obrascima, posebno onim nesvesno izgrađenim tokom detinjstva, kada nismo imali filtere ni kritičku svest pa smo upijali šta nam je dato iz okruženja.

I eto kako dolazimo do brojnih grešaka u razmišljanju, sloboda se pretvorila u opasnost da zavlada teror neprosvećenih, te nisam sigurna da kada je u pitanju nauka ima mesta za demokratiju, to smo nešto pogrešno prespojili. O doprinosu društvenih mreža na urušavanje civilizacije bih mogla da pričam danima, ali čemu.

Zahvaljujući nauci smo ovde, živi, i živimo duže od 40 godina. Izuzetno me ljuti nezahvalnost. U ovom svetu, posebno ovom našem razvijenijem, došli smo na gotovo, imamo struju, toplu vodu, internet, prekidač za svetlo, mašinu za sudove, i svet oslobođen smrtonosnih bolesti ISKLJUČIVO zahvaljujući vakcinama. Neki ljudi se mole bogu, i to je okej, ja se zahvaljujem nauci. Odmah se nerviramo ako nešto zakaže, a ja sam srećna što to imamo. Nije tajna, to nam je omogućila nauka. Ako sam s nečim/nekim u ljubavnoj vezi, to su one stvari/ljudi koji su mi omogućili bolji život. I ništa nije bezgrešno ni kod tih stvari, ali uvek je balans u korist dobrog. Ako bih izgubila veru u humanost nauke, ne bi mi ostalo mnogo toga u šta mogu da verujem. I osećam veliku zahvalnost i svim ljudskim dobrovoljcima koji su učestvovali u napretku nauke, kao i brojnim životinjama koje su dale živote da bismo mi bolje živeli.

O ovome se mnogo pisalo u mojim omiljenim grupama na fejsbuku, Profesor Zoran Vujčić i prijatelji, Nauka u Srbiji, Nauka, ovom temom su se baš nedavno bavili naši sjajni naučnici i lekari, Miloš Babić, Zoran Vujčić, Aleksandar Ivković, ja vam dajem samo tumačenje jednog „običnog“ čoveka koji veruje ljudima koji dobro rade svoj posao. Isto tako, uđem u avion i verujem pilotu i mehaničarima koji održavaju avion, ne proverim horoskop, iako tamo za moj znak piše da sam strastvena naspram života, to je tačno, ali takvi su mi bili i mama i tata, te sam sklona više da verujem da su mi to oni preneli. Isto kao i vaspitanje, a deo tog vaspitanja je poštovanje prema zvaničnoj nauci. Ako ništa, nauka mi je roditelje održavala u životu bar 20 godina duže nego što bi to bio slučaj da su se rodili samo nekoliko decenija ranije. Koliko bih bila tužnija da sam ih izgubila oboje već kao malo dete.

Misliš li da ima izgleda za preobraćivanje onih koji (dobrim dijelom i nesvjesno) šire opasnu laičku kampanju, udruženi protiv jedinih licenciranih spasilaca – naučnika?

Dug je to proces. Zahteva prosvećivanje više generacija, drukčiji pristup vlasti prema nauci, odricanje medija od treš senzacionalizma i nedavanje prostora šarlatanima. A trenutno imamo hitnu situaciju, i tu vidim samo zakon kao rešenje, gde bi prvo krivično odgovarali svi antivakcinalni lobisti koji na tome zarađuju, a onda i svako ko u javnost plasira netačne informacije jer je to izuzetno opasno, igranje sa životima ljudi. Trudim se da budem dobra građanka, verujem da postoji rešenje za ovo, do kojeg treba da dođu stručni ljudi. Niko od nas nije bio ovde pre, niko nije naučen kako da se izborimo s ovim, ali verujem u dobronamernost, uprkos svemu.

Tvoji fejsbuk postovi po formatu i sadržini često podsjećaju na neke brzopotezne eseje. Čitaju se u jednom dahu, a djeluju kao da su tako i pisani – u jednom naletu kanalisanog pražnjenja, bez suzdržavanja, vaganja i filtriranja. I čini se da upravo zbog toga nailaze na euforično prihvatanje kod čitalaca. Šta te je navelo da svoja intimna razmišljanja dijeliš s velikim brojem ljudi?

HAHA, iz ovog zvuči kao da sam neki ludak, manični glasnogovornik neke emo grupacije, a to me užasava. I ovo samo deluje tako, da je to samo bez filtriranja, ja svoje afekte ne delim s javnošću, to smatram nekulturnim. Ali, čak i tako, nemoguće je sa strastvenog čoveka skinuti strast. Moguće je biti strastven i pristojan.

Ne koristim mreže kao kontejner za kanalisanje nezadovoljstva, pokušavam da artikulišem emocije i da ponudim nekakvu utehu ili saosećanje ili temu za razmišljanje. Moja razmišljanja su lična, ali nisu intimna na način da bi ih bilo neumesno deliti, ona su kao razgovor gde se prvi otvoriš da bi otvorio drugoga. Na mojim mrežama zapravo niko ništa ne zna o mom baš privatnom životu, i tako će ostati. Veoma čuvam privatnost svog života, ne samo na mrežama već inače, osim ako nisu u pitanju stvari koje bi koristile drugima a za mene ne bi bile neumesne i intruzivne. Često ljudi pitaju kako smem da se ogolim ne shvatajući da priča o osećanjima nije privatna, zakopavanje i izbegavanje tako važnih tema nas skupo košta. Moja razmišljanja o osećanjima, ranjivosti, nekuloći, sramu, hrabrosti su samo podsticaj za razmišljanje, to su stvari koje bi trebalo da su u javnoj sferi. Nema tu ničeg privatnog, iako sve pišem kroz ličnu prizmu. A da pišem otvoreno navelo me je i to što su drugi ljudi koji su pisali spasavali mene, tako da sve što radim je na neki način omaž onima koji su meni pomagali. Da su se ti ljudi štekali i ćutali, to nikada ne bi došlo do mene.

Pol Oster poredi pisanje sa krvarenjem. Koliko je teško „krvariti“ istinu pred drugima, među kojima je većina nepoznatih? Je li veća satisfakcija u ličnom olakšavanju, ili saznanju da drugima olakšavaš razumijevanje mnogih pojava?

Istina je varljiva reč i koristim je samo kada su u pitanju naučne činjenice, egzaktne, proverljive, dokazive. Svaka subjektivna istina je samo stvar perspektive, to su neke male lične priče gde nema tačnog rešenja. Primarni cilj mi je dobra književnost, jer u suprotnom bih bila motivacioni govornik, a ovako, možda te govore pokušavam da spakujem u poeziju, jer poezija je ono kako gledam na stvari, na život, ono što mi spasava život od surovosti, umetnost leči rane koje zadobijam svakog dana, dovoljno je da pogledam vesti. Treba biti oprezan u vezi sa očekivanjima da nam pisanje predstavlja lično olakšavanje, ne opteretiti poeziju očekivanjima koja treba da imamo od psihoterapije i ličnog rada, jer onda to ide na štetu književnosti, nije njeno da nam bude psihoterapeut, iako ima delom to dejstvo, lekovito, preispitujuće, u nekoj meri se poklapa s ličnim radom. I konačni cilj mi je da drugima olakšavam, zapitam ih, navedem na razmišljanje, utešim – tako što ću prvo proraditi mnogo toga sa sobom. Onaj ko je sebi pomogao može da pomaže drugima, ili, barem da pokuša. Kako je to Miljković rekao, „Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire.“

Vječito pitanje naših tranzicionih sudbina: kako da bude bolje? Vjeruješ li u mogućnost nekog opšteg napretka na ovim prostorima, ili je napredak izvodljiv samo u užim okvirima?

Verujem u dobrotu i dobronamernost, ali, kako će ovde biti bolje, to ne znam. Previše je polarizacije i previše neobrađenih kolektivnih trauma koje su se prenosile transgeneracijski već jako dugo unazad. Ako ne osvestimo i ne transformišemo svoj bol i traume, mi ih prenosimo dalje na najbliže. Odsustvo zla, to nije dovoljno dobro, važna je svesna namera da budeš dobar.

Ipak, moram da verujem u bolji ishod, jer, kako bih onda preživela, ali zasad nemam i neke dokaze da potkrepim tu veru, odrastala sam devedesetih, šta da vam kažem dalje. A i ne znam šta je svetska politika zamislila dalje za sve nas, ne znam da li više želim išta da znam, to me prlja. Šta god da se desi, to neće sprečiti moj individualni trud, da dam svoj doprinos, da se obraćam bar onima koji žele da me čuju. Ne mislim da sam ja nešto bitna, ali meni je bitno, i to je važno.

Preporuke za čitanje 

Irvin Jalom ‒ sve, Adam Zagajevski ‒ sve, Art Špigelman – Maus, Alan de Boton – O ljubavi, Margerit Jursenar – Aleksis, Virdžinija Vulf – Talasi, sva izdanja izdavačke kuće „Besna kobila“. I nešto što možda (neko će reći) ne spada u književnost, ali, ne bih se kladila: blog Miloša Babića, molekularnog biologa i neurobiologa (https://milesbabbage.com), blog Aleksandra Ivkovića, radiologa (http://ljudilazi.blogspot.com/) i blog profesora Zorana Vujčića (https://zoran-vujcic.blogspot.com/) ‒ čime god da se bavite, ovo su bazična uputstva za život.

Preporuke za slušanje

Les Savy Fav ‒ sve, uvek i zauvek, čuvaju mi ono malo preostale normalnosti; Prefab Sprout ‒ sve, čisto, naivno, anđeoski; Talk Talk ‒ Tomorrow’s Started (pesma), neverovatan bend; Future Islands ‒ The Fountain (pesma, ali generalno sve, pošto je taj bend miks uzvišenosti emocija i heroizma); Morrissey ‒ Vauhall and I (album), ali suštinski sve, uključujući b strane, naslove pesama, zareze u tekstovima pesama; Josh Radnor ‒ Red (jednog dana ću možda napisati esej o ovom predivnom, kompleksnom i prepametnom čoveku, ali još nisam spremna).

Pjesme iz zbirke „Vodič kroz požare“

TOKIO

pišem ti sa stanice šibuja

starbaks na uglu ima dobar vajfaj

koliko je sati kod tebe

odavde imam

pogled pun ljudi

istovremeno prelaze raskrsnicu

uredna koreografija bezbroj koraka

u mraku koji svetli raznobojnim neonom

šaljem ti fotografije

s objašnjenjima

da vidiš tokio mojim očima

pišem ti sa pedesetčetvrtog sprata

kule mori, imaju odličan vajfaj, ali

ponestaje mi baterije na telefonu

jednom ćemo

zajedno doći ovde

da vidiš kako se sumrak

pretvara u ogromnu svetlucavu noć

kao da je praznik

noći su ovde šire nego kod nas

pišem sa obale u blizini tokija

samo zbog tebe, kupila sam karticu

da imam internet

gde god da krenem

prati me koralno jutro

povetarac ranog maja, opisujem ti

ukus hrane za mene nepoznatog imena

i šta sve imam na sebi

snimam ti talase

pišeš mi mejlove svakog dana

želim da gledam svet tvojim očima

osećam se dobro

kad nerazumno volim

dve nedelje me nije bilo

trčim u zagrljaj

koji lomi sve kosti

moja emocionalna hemofilija

ti govori

od sada se ne razdvajamo

biću tvoja prva i poslednja

domovina

KAKO ZNAŠ DA SAM PREŽIVELA

najviše sam volela

kada bih na kraju dana

stavila noge u tvoje krilo

dok rasklapamo sve šta se desilo od jutra

pričali smo o nekom udesu

rekao si

zamisli slučajno udariš čoveka autom

ne zaustaviš se

samo prestaneš da pratiš vesti

nikad ne saznaš da li je osoba preživela

nije li to užasno

pomislila sam

kako ti je lepo čelo

kako imam sreće

neko kao ti me nikada neće izdati

dodala sam ti borovnice

da živiš što duže

misliš li da je ono šta si uradio

išta drugačije

od bežanja sa mesta nesreće

samo bez automobila

bez slučajnosti

kako znaš da sam preživela

Članak je prenet sa portala Kombinat.