O knjizi “Blistavo i strašno II” Bekima Fehmiua

O ljudskim gromadama kakav je bio Bekim Fehmiu ne može se govoriti kratko, u jednom smeru, obliku… Zbog toga ću ovde predstaviti neke inserte, slike, osećanja… u kombinaciji sa činjenicama, podacima…

Imao sam neku vrstu uvoda u Bekimov lik i delo, a da to nisam tada shvatao, to je bilo poznanstvo i prijateljstvo sa Vetonom Suroijem. Često smo se sretali tokom devedesetih, sarađivali vrlo blisko, Radio Koha i Radio 21 su, ako se dobro sećam, prvi put preko B92 infrastrukture emitovani do BBC satelita, predajnika, pa nazad u zemlju. Veton je bio za mene prototip Albanca, prosvećen, kosmopolita, moderni novinar novog senzibileta, a tradicionalista onoliko koliko se u retkim trenucima otvarao na te teme i tragične sudbine njegovog oca… (Upoznao sam izuzetno grupu Albanaca kroz mrežu Soros fondacije, projekata, susreta…)

Pored tih ljudi koje smo kroz B92 javno “eksploatisali”, (samo da ne ispadne ovo sa eksploatacijom ono Trepča radi Beograd se gradi), imali smo u sred Beograda-Prištine-Prizrena, umetničku-kulturnu-društvenu veličinu koja je odlučila da ne učestvuje u davanju legitimiteta zlu oličenom u novim politikama, još 1987. godine, koja je upravo bila vododelnica – kada je bilo jasno da je zlo pobedilo.

Upoznao sam Bekima pregovarajući oko prvog izdanja prvog dela biografije Blistavo i strašno. Kada sam pročitao rukopis, mozak mi je bio potpuno pomeren kada je reč o percepciji Albanaca, njihove prošlosti, kulture, vrednosti… Shvatio sam da 95 odsto toga nisam znao… Želeo sam o tome da pričam, svestan ogromne crne rupe u svesti, znanju Srba o Albancima, ali ne samo Srba, već i svih ostalih iz bivše Jugoslavije, gušio sam se u korporativnim pregovorima izdavač-pisac. Bekim i Branka su dolazili kod mene obično u popodnevnim satima, kada sam morao da odvojim nekoliko sati za razgovor, jer je Bekimova eksplikacija onoga o čemu je želeo da govori bila spremna, zavodljiva, veoma često rasplinuta, kao da je hteo da obuhvati sve probleme, svo znanje, svu brigu… ali i sterilne aspekte ugovora kako bismo se dogovorili o svim detaljima na način kako je on decenijama već to radio u potpuno drugoj kulturi od one koja je kod nas vladala kroz samoupravne sisteme, budžetksa finansiranja, birokratski odnos, itd.

I kada je reč o sadržaju, uglavnom o tome kako će izgledati knjiga, kako će biti predstavljena, kakve su moguće percepcije… A onda kada sve prođe, na red dođe moja znatiželja, potreba da dobijem što više informacija, a onda nastupa Bekim sa perfektno jasnim slikama svog života, života Albanaca, sa zvukovima, ukusima i vrednostima koje su se mogle osetiti u razgovoru, i sa neverovatnim fotografskim pamćenjem sa ispričanim sekvencama filmova… Video sam njegovu porodicu kao i svoju, privrženost majci, sestrama, braći, rodbini, kao što je i sam imam, ali sa mnogo većim intenzitetom, kao da mu se upravo tada dok govori dešava neka sekvenca iz detinjstva ili iz mladosti, neka sekvenca iz umetničke karijere ili privatnog života…

***

Kada sam dobio rukopis, osećao sam se kao da držim dragulj, plašeći se da će se nešto Bekim naljutiti i povući rukopis i odložiti objavljivanje za neka druga vremena. Odjednom sam shvatio da to nije biografija, već mnogo više, da je to knjiga o Albancima, o duhu, kulturi, istoriji, prirodi jednog naroda za kojeg mislimo da ga poznajemo, ali se gušimo u neznanju i stereotipima, i da je ova knjiga najbolja prilika da se iskupimo, da dobijemo znanje koje će nas iskupiti, da saznamo dovoljno da budemo na istoj ravni, da imamo istu polaznu tačku….

***

Pregovarali smo oko ugovora, prvi put mi se dogodilo da se svako slovo, svaki zarez temeljno proučavaju sa njegove strane. Dobijao sam utisak teških pregovora, a reč je o tome da je Bekim bio samostalni umetnik od druge polovine šezdesetih, i da je to deo kulture, da jednostavno mora da vodi računa o svakom segment ugovora… U isto vreme, Bekim je u knjigu uložio sve što je imao emotivno, književno, intimno, javno… Knjiga je nešto najbolje što je napisano o Albancima, karakterima, o čovečnosti, ljubavi, posvećenosti, privrženosti. U isto vreme, o javnom, moralnom, etičkom…

I to je sigurno osećao i Bekim i želeo je da obezbedi da sve bude urađeno na nivou njegovog autorskog truda, i ono što nije deo njegovog posla, dakle u ovom izdavačkom.

Uvek su razgovori bili kombinacija tog poslovnog dela i promišljanja aktuelnih događaja, političkih zbivanja, ocena, stavova…

I uvek je posle nekoliko sati Branka upozoravala da je vreme da se ide, da ako nismo dovršili posao da ćemo nastaviti… I demonstrirala je izuzetan sinhronicitet suživota dvoje ljudi koji su posvetili živote jedno drugom.

Shvatio sam tada da u ovom slučaju nisam klasičan izdavač, već neko ko treba da se bavi Bekimovim zaveštanjem, nasleđem koje ostavlja iza sebe, ne samo kada je reč o umetnosti, već i o njegovom izuzetno časnom životu… I ne samo to:

Naš prvi ugovor koji smo potpisali bio je u isto vreme za mene, bio svestan toga ili ne, i ugovor o tome kako ispraviti nepravdu prema palanačkoj percepciji Albanaca kroz srpsku istoriju i istorije naroda iz regiona… Ali i prezentacije kulture savremenog doba, jer njegovo izuzetno delo, pored svoje lepote same po sebi, donelo je informacije koje nisu postojale u našoj kulturi, a verujem da na ovaj izuzetan način nisu predstavljane ni u albanskoj kulturi, na albanskom jeziku dok Bekim nije napisao Blistavo i strašno.

I narednih godina sam se time bavio i kada je reč o promociji ove knjige, kada je reč o istraživačkim projektima, kada je reč o zločinima činjenim na Kosovu, izveštavanju, ali i pravljenju istraživačkih programa, rekonstrukcija…

Osećam to kao neku vrstu zaveta našeg prijateljstva, prijateljstva sa Brankom, Uliksom, Hedonom i Nikom, koja je pre dva dana proslavila rođendan, a koja je bila kod mene nekoliko nedelja na praksi u onom delu mog angažmana u humanitarnim aktivnostima Fonda B92, kada je došla iz slične misije volontera na Nepalu, a potom je naredne godind išla u, čini mi se, neku afričku zemlju tipa Tanzanije ili slično… Ona je pravi primer vrednosti koje su stvarane i pre mame Dije…

***

I kada dolazimo do tog imena ljubavi koju Bekim prima ali i emituje, sećam se trenutka kada saznajem da je Bekim odlučio da napusti ovaj svest u obliku u kojem je do tada postojao, i šaljem saučešće Uliksu, ne shvatajući da on možda još nije obavešten… Sve posle toga je posvećeno naporima kako da pomognem da naredni dani budu što jednostavniji porodici, od pregovora sa policijom i tužilaštvom da dozvoli porodici uvid u zaplenjena Bekimova pisma, do portage za adekvatnom verzijom Ode radosti koju je Bekim želeo da bude emitovana na kremaciji. I onda posle toga njegovo sećanje, kao sekvenca iz nekog sjajnog filma, pesmica koje se seća,  a koju mu peva majka Dija: “Zora sviće, pčela leti – s cveta na cvet lebdeći…” setio se ove pesmice gledajući na Prizren , odozgo sa Kaljajije. “Potpuno neverovatno da me je moja nepismena Dija, od prvog školskog dana, budila i ispraćala u školu pesmom o pčeli na muziku Devete simfonije Ludviga Van Betovena, Himnom radosti”…

Naravno, na ceremoniji kremacije dogodilo se da kasni Predsednik Srbije… Prišao mi je Hedon i rekao: “Tata nikoga nije čekao u životu, ni najveće holivudske producente, pa nećemo ni mi ni trenutak”…

I to je principijelnost koja je genetskim kodom porodice Fehmiu tu među nama.

***

Imao sam tada dosta tog operativnog posla kako da učinim te trenutke porodici što lakšim… I tada se nisam oprostio od Bekima, taj period žaljenja očigledno nije procesuiran do kraja.

***

Druga knjiga koju danas predstavljamo nastajala je par godina… Na rukopisu su radili Branka i sinovi…

Knjiga je puno drugačija. Mene je kao menadžera novih vrednosti u tzv. demokratiji, tržišnoj privredi, radovala činjenica da će biti puno selebritija, atraktivnih zbivanja, tzv. tračeva, slobodnih scena, itd…

Naravno, knjiga  je potpuno drugačija, posebna…

I bez obzira na drugačije civilizacijske kontekste, ostaje vrednost, zatvara se krug, započet u prvoj knjizi događajima krajem osamdesetih godina na koje Bekim snažno impulsivno ali i jedino moguće reaguje, ukidajući mogućnost da bude učesnik bilo kakvog oblika života koji bi na bilo koji način opravdao zlo koje sledi.

A jako dobro procenjuje ono što će se dogoditi koje beleži: “Predvečerje. Nebo je sivonarandžasto. Crkva Gračanica. Ljudi u koloni ulaze i izlaze. Ljube ikonu. Na kupole crkve sletele su crne vrane. Iznad njih, drugo ogromno jato, krešteći i grakćući leti i, kružeći, čini nebo još crnijim. Na horizontu, krvava crvena brazda razdvaja zemlju od neba. Graktanje nad Gračanicom je zaglušujuće.

Noć. Stojim na prostranoj terasi u potkrovlju Dijine kuće. Lišće se ne miče. Sa visine posmatram. Dole, na raskrsnici  kod Tauk baste, pet specijalaca. Vidi im se samo žar cigareta kad uvlače dim. Iz daljine dopire smrad sumpora. Azotara. Na grad je legla čudna teška tišina! Svetlost je ogluvela!”

“Ima nečeg doista divnog što će se jednoga dana znati, a ja dobro znam da će se znati, jer drukčije ne može biti, da je dvije goleme, iskupljujuće knjige srpske književnosti s početka ovoga stoljeća napisao Albanac”, rekao je Miljenko Jergović, povodom ova dva dela knjige Blistavo i strašno.

***

I  kada  se vratimo na ovaj drugi deo memoara, ili na ovaj drugi roman Blistavo i strašno postaje jasno da nijedan čovek nije ostrvo, čak ni kada hoće to da bude.

Bekim Fehmiu živeo je u samo-izabranom ličnom izgnanstvu poslednjih decenija svog života, razočaran, zgrožen, prestao je da glumi, da se javno pojavljuje da javno postoji , živeći povučeno u krugu svoje najuže porodice i prijatelja na relaciji od stana na Zvezdari do pozorišta JDP, u kojem  je predstave igrala Branka, njegova supruga.

Pa ipak, ovaj veliki glumac, svetska zvezda, pravi simbol srećnih vremena napretka, sjaja, prosperiteta, glamura, slobode, svega što su poletne i srećne  60-te i 70-te godine značile za sve  koji ih se s nostalgijom sećaju, svojim TRAGIČNIM ČINOM ODLASKA poslao je svoju poruku ex ponto… svoju poruku sa Crnog Mora: a ta poruka je bila: nijedan čovek nije ostrvo, on je sazdan od svega što ga je sačinjavalo… od razdvojenih svetova i od ponekad raspolućenih  identiteta koji su se u njegovim knjigama spojili,  koja su se  tada u  tugovanju i neverici zbog njegovog odlaska , i sada  i u ovim knjigama na trenutak ponovo spojila da pokažu da se ne može razdvojiti ono što je prirodom ili sudbinom spojeno.

Bekim Fehmiu, veliki glumac, veliki čovek, otac mog prijatelja, takođe glumca Uliksa, čije ime simbolično takođe asocira na jedno drugo ostrvo, Itaku, pokazao nam je svojim životom, svojom smrću i svojim zapisima, sećanjima, knjigama – da jesmo i možemo biti povezani, da se možemo razumeti, da imamo za čim da žalimo, da imamo uspomene koje delimo, da ne moramo biti izgubljeni jedni za druge u prevodu, već naprotiv da prevodeći i razgovarajući jedni s drugima na različitim jezicima ili u prevodu možemo da ostanemo možda svako na svom ostrvu ali da su veze tu, pa makar za sada bile prepoznate samo kroz pisma i poruke koje nam Bekim šalje ex Ponto… preko nekog dalekog mora na koje je otisao.

***

Poruke koje je Bekim poslao bile su neverovatno dobro shvaćene. I na niz tekstova o tragičnoj smrti, i sahrani, dobili smo to razumevanje veoma eksplicitno, na stotine izuzetno tužnih, dostojanstvenih, saosećajnih reakcija između Albanaca i Srba. I jedni i drugi shvatili su da su ostali bez nekog najrođenijeg.

Dragi Bekime, izvini što nismo znali da prodremo u zid tvoje tišine i što nas je indiferentnost pojela. Izvini što te nismo gajili i negovali kao prirodni most koji si bio između naša dva zavađena i napaćena naroda. Izvini, Bekime, za sve one patnje kroz koje si morao da prođeš u onim ludim godinama kada su Albancima lomili stakla na radnjama samo zato što su albanske. Ti si sve to gledao i nije ti sigurno bilo lako. Izvini što te se ovaj narod setio samo sada kada je tvoj krik dospeo do samog neba. Žao mi je za sve. Mnogo sam tužna i vidim da je to većina mojih sugrađana. I mrtav nas učiš kako se lako prepoznaje i oseća i voli istinska vrednost čoveka i umetnika. Hvala ti, Bekime, i oprosti ako možeš, uspeo si da izvučeš plemenitost iz ovog naroda svojom sopstvenom smrću. Neka ti je laka zemlja prijatelju.

(Jasmina Radivojević, 16. jun, 2010 00:55)

***

Bekim Fehmiu je probio barijere uskog balkanskog nacionalizma, pa zato nema smisla raspravljati o njegovoj pripadnosti. On je rođeni Albanac, i pokazao je da u umetnosti nacija nije važna, samim tim da je prodreo i u inostranu scenu, i da ga sada žale i Albanci i Srbi i ostali.

(Besim, 18. jun, 2010 11:10)

Šta je ovoNe znam za Srbiju, ali žalim što ga je moje Kosovo zaboravilo. Ali nije ni čudno. Legende kao Bekim Fehmiu nisu imali šanse u ludim, povampirenim godinama na Balkanu. Jedan gospođa ovde u komentaru je dobro rekla da iako ga čovek nije viđao u javnosti, Bekim kao da je uvek bio prisutan na neki čudan način.

Hvala ti, Bekime! Neka ti je laka zemlja i još jednom nam oprosti, ljudino!)

(Leon, 18. jun, 2010 11:01)

Pokušavam da se setim još jednog čoveka koga i Srbi i Albanci mogu da žale…
Bilo bi možda više sreće za sve nas da je više ovakvih ljudi, ljudi koji drže do reči i sopstvenih stavova.

Kao Srbin i Beograđanin, a kao i neko ko je odrastao uz njegove filmove … želim uputiti saučešće porodici, kao i albanskom narodu iz kojeg je ponikao i poneo svoju poštenu dušu. Slava mu…

 (Milan_HD, 17. jun, 2010 12:05)

Čitajući njegovu knjigu “Blistavo i strašno” shvatio sam koliko je veliki čovek i koliko smo svi mi (Srbi i Albanci) mali i glupi. Da je bilo više takvih ljudi, Balkan bi bio mnogo lepše mesto za život.

***

Ovo je samo deo erupcije emocija, svesti o iznenadnom gubitku nečega čega nismo ni bili svesni da posedujemo, čovečnosti.

Na čemu poentira Agron Bajrami koji kaže “I nije mnogo važno kako i zašto je umro. Važno je kako i zašto je živeo. A živeo je, kao što njegova knjiga kaže, “Blistavo i strašno”. Sa usponima koje je zaslužio upronim radom i talentom bez premca, i padovima koje je “zaradio” zbog principijelnosti i ponosa. Bio je veliki čovjek u svijetu kojim vladaju mali ljudi,” ….

Da li je to sudbina da samo onda kada ostanemo bez nekoga postanemo svesni ne gubitka ličnosti, već vrednosti, i nas samih… I šta onda činimo uopšte posle te svesti da nešto izmenimo? Najčešće ništa, i to je nešto što moramo menjati, mi sami. Vi ovde i mi koji smo tu došli. Zbog toga je ovaj projekat Mirdita Dobar dan, veoma važan.

Branka u jednom intervjuu podseća na izjavu Bekimovog starijeg brata Baškima koji je bio profesor na Arihitektonskom fakultetu, koji joj je rekao: “U Prištini, na mojoj katedri je predavalo dosta kolega Srba koji su živeli u Prištini, ali niko mi nikada nije od njih ni pokušao da makar kaže “dobar dan” na albanskom. “Mirdita” nije teška reč da se izgovori.” I Branka kaže, to za Baškima, koji je umro godinu dana pre Bekima, bolno iskustvo je okosnica  priče o prožimanju-neprožimanju albanske i srbijanske kulture, o rečima koje poznajemo-ne poznajemo, izgovaramo-ne izgovaramo…

***

Za Bekima sam čuo i da se kaže da je bio najveći Srbin u Prištini i najveći Albanac u Beogradu. To je pitanje o onoj definiciji čojstva i junaštva Marka Miljanova, da je junaštvo zaštititi sebe od drugih a čojstvo zaštiti druge od sebe…

Bio je veoma brutalan u kritici primitivizma, patrijahalizma, provincijalizma… Provalija između njegovih vrednosti, i novih tzv. vrednosti koje su donosile užase rasla je nepodnošljivom progresijom. Bekimova reakcija bila je adekvatna, vrlo precizna, upravo u trenutku kada je zlo počelo svoju zločinačku akciju još 1987. A ne kao što mnogi misle da se dogodilo 1998… ili….

***

Ćutao je jako dugo, principijelno mučno i za nas koji smo hteli da čujemo mudrost, utehu, a sigurno još više za njega.

Sećam se da je prvi put došao u grad, na neku manifestaciju u naš kulturni centar Bioskop Rex gde smo doveli mlade Albance i Srbe iz Prištine sa Kosova da pričaju. Bekim se prvi put pojavio na nekom sličnom događaju, bez ikakvog pritiska i prvi put posle 11 godina iz publike progovorio, kada je shvatio da debata ide na dve strane. Rekao je: “Vidim da ste podeljeni, a u podeli nemate ništa. Zašto su izgrađeni zidovi na osnovnim školama, izgrađeni su da se ne biste družili…”

***

Hteo bih možda da ukažem na nekoliko bitnih segmenata koji karakterišu drugi deo biografije, ali nisam želeo da dajem citate jer ćete ih naći u knjizi, već bih želeo da vam predstavim drugog heroja ove knjige – Branku Petrić, glumicu, suprugu Bekima Fehmiua, i majku Uliksa  i Hedona… Siguran sam da Bekim ne bi bio to što jeste bez Branke.

Imam utisak da sam ovim možda posle toliko godina ožalio Bekima, i da ću moći na miru da nastavim projekat prevođenja, razumevanja, mostova, direktnih kontaktata, učenja jednih od drugih, senzibiliranja…

Verujem da ćemo moći da koncentrišemo veću kritičnu masu na strani Bekimovog nasleđa nego onih koji nastoje da to nasleđe ne postoji.

—-

Bekim Fehmiu bio je jedan od najvećih glumaca koji su ponikli na našim prostorima. On je prvi albanski akademski i filmski glumac koji je igrao u pozorištima i na filmu, širom zemlje i u inostranstvu.

Samizdat B92 je 2001. godine objavio njegovu autobiografiju “Blistavo i strašno“. Ova knjiga je izazvala veliko interesovanje čitalaca u celom regionu i pohvale književne kritike. Bekim Fehmiu je 1989. završio i nastavak biografije – “Blistavo i strašno, drugi deo”.

Obe ove knjige su autobiografije sa uspešnim literarnim pretenzijama.

Prva knjiga govori o ranim godinama glumčevog života, detinjstvu i mladosti – opisuje njegov život od rođenja 1936. u Sarajevu,  života na Kosovu, pa sve do 1955, odnosno do godine kad je primljen za člana drame Prištinskog pozorista.

Druga knjiga memoara govori o njegovoj uspešnoj glumačkoj karijeri u bivšoj Jugoslaviji i svetu, njegovom glumačkom razvoju i internacionalnoj karijeri i njegovom doživljaju raspada Jugoslavije.

Uspomene Bekima Fehmiua čitaju se kao dokumentarni roman. Prvom knjigom ovaj čuveni jugoslovenski glumac tada se vratio u javni život posle dugogodišnjeg odsustvovanja, jer se bio povukao iz javnosti u znak protesta protiv antialbanske propagande i širenja mržnje prema Albancima. Učinio je ono najbolje što je mogao za obe zaraćene strane, pokušavši da ih upozna, a pošavši od logične pretpostavke da oni koji se poznaju  –  teže potežu obarač. Posle 14 godina koje su obeležile rat i mržnja, tada je odlučio je da se vrati publici i napisao je knjigu. Vrednost njegovih memoara je pre svega u tonu kojim su pisane, u veštom preplitanju privatne istorije jednog Albanca sa događajima koji predstavljaju zvaničnu istoriju, a koja ima ograničen rok trajanja.  U drugom delu memoara Bekim Fehmiu pisao je o vremenima kada je igrao čitav niz uloga koje su promenile istoriju naše kinematografije i ostavile zapažen trag i u svetskim umetničkim tokovima. On govori i o svojim prvim koracima u pozorištu u Prištini, u beogradskoj pozorišnoj akademiji, zatim o JDP-u, Ateljeu 212, Kino klubu Beograd, radu sa rediteljem Aleksandrom Petrovićem, o prvom ugovoru sa Dinom de Laurentisom (dobitnikom “Oskara” za životno delo), o filmu “Deps”, u produkciji Branka Lustiga, koji je takođe dobio “Oskara” kao producent filma “Gladijator”. Njegove uloge u “Specijalnom vaspitanju”, “Skupljačima perja”, “Odiseju”, “Avanturistima”,”Roju”, “Putu”, “Toplim godinama”, “Dezerteru”, ostale su upamćene kao glumačka remek-dela. U ovoj knjizi on piše o saradnji sa svetskim filmskim veličinama kao što su Džon Hjuston, Olivija de Hevilend, Brižit Bardo, Ava Gardner, Robert Šo, Fernando Rej, Dirk Bogard, Šarl Aznavur, Irena Papas, Klaudija Kardinale, Kendis Bergen, Širli Meklejn… Glumio je na albanskom, srpsko-hrvatskom, makedonskom, romskom, turskom, španskom, engleskom, francuskom i italijanskom jeziku. Od 1987. godine, od kada je demonstrativno napustio predstavu JDP-a “Madam Kolontajn” Anjete Plejel, gde je igrao Lenjina i Staljina, oprostio se javno sa umetničkom delatnošću u bivšoj Jugoslaviji.

U drugom delu biografije on objašnjava i svoje razloge za to – povod za napuštanje predstave bila je neorganizovanost predstave, a sve se to dešava u vreme širenja propagande i antialbanske mržnje. Tada je izjavio da se zbog toga oseća raspolućeno, kao Hamlet, da se oseća kao “Na rubu pameti” Miroslava Krleže, kao iz pesme Dušana Vasiljeva “Čovek peva posle rata”, koji kaže: “… o dajte meni samo još šaku zraka i malo bele jutarnje rose, ostalo vam na čast…”

Drugi deo memoara posvećen je i njegovim sestrama, braći i sinovima Uliksu i Hedonu i suprugi Branki Petrić.

Autobiografije “Blistavo i strašno” prenose atmosferu jednog prošlog vremena, upečatljivo, sa mirisima i bojama… Uticaj rada na filmu je primetan, sve je u slikama, slike se vraćaju autoru, on ih zapisuje, a sećanja se “zumiraju” – od totala, do najsitnijeg detalja.

***

Samizdat je objavio prvi deo knjige Blistavo i strašno u 11. Izdanja, a drugu knjigu koja se puno kasnije pojavila, u četiri Izdanja, u ukupnom tiražu od više od 24.000 primeraka.