Nebojša Bradić – Ućutkivanje Sokrata (FOTO)

Izvor: Bitef

Jer, verujte mi! – požnjeti tajnu najveće plodnosti i najvećeg uživanja glasi: živeti opasno. Gradite svoje gradove na Vezuvu! Pošaljite svoje brodove u neispitana mora! Živite u ratu sa sebi ravnima i vama samima!

Fridrih Niče

Da li je Sokrat „otkazao” (cancel) sebe? Da li je on na suđenju u Atini 399. p.n.e. svojim preterano komičnim govorom namerno razjario porotu kako bi osigurao da ga ona osudi na smrt?

Sokrat je optužen za poricanje postojanja bogova, za izmišljanje novih bogova i kvarenje atinske mladeži. U stvarnosti, Sokrat je bio duboko religiozan i bilo je prljavo optužiti ga za bogohuljenje.

Ali, moćnim ljudima je bilo dosta Sokrata. Neugledni sedamdesetogodišnjak koji je visio na javnim mestima, okružen učenicima koji su ga obožavali i koje je učio da neispitani život nije vredan življenja, te da moramo stalno da učimo i da ne znamo ništa, ugrožavao je sigurnost. A grad je žudeo za sigurnošću.

Atinska demokratija u 399. p.n.e. je bila krhka. Tome je doprineo brutalan puč oligarha 411. p.n.e. koji je propao posle godinu dana. Usledio je novi puč, kada se Atina predala Sparti 404. p.n.e. Demokratija je obnovljena, ali je nacionalni ponos bio duboko povređen.

Ekonomija je bila pogođena: spartanske trupe su spalile imanja, a izbila je i epidemija kuge. Narod je bio besan, iscrpljen, željan da okrivi nekoga – u mračnim vremenima skraćivanje za glavu proslavljenih sugrađana bila je omiljena atinska sportska disciplina.

Sokrat je bio slavna ličnost. Bio je najpoznatiji čovek u gradu, ali nije bio i omiljen kod svih. On je samo jednom bio na javnoj funkciji kao predsednik parlamenta, i to samo na jedan dan. Iskoristio je svoj glas kako bi pokušao da zaustavi pogubljenje šestorice vojskovođa u trenutku kada je čitav grad urlao tražeći njihovu krv, sa argumentom da je suđenje bilo nezakonito.

U antičkoj agori, mnoge stvari su se dešavale simultano, što je podrazumevalo razdvajanje pažnje, a posledica je bila umanjivanje dominatne moći bilo koje pojedinačne aktivnosti. Dakle, iskustvo u agori nije moglo da bude celovito. Na Pniksu, gde su održavani sudski procesi, vešt govornik je mogao satima da govori dok su ostali bili prinuđeni da sede i slušaju sve dok on ne završi govor.

Ovde je moguće uspostaviti vezu između prošlosti i sadašnjosti. U antičkoj Atini posebno su se pribojavali onovremenih Trampova. Kleon je, na primer, bio bogati Grk koji se predstavljao kao „čovek iz naroda“ i kao takav se suprotstavljao aristokrati Periklu. On bi vezivao svoj ogrtač oko struka na način na koji su to radili seljaci, a posebno je privlačio pažnju upotrebom prostačkog jezika, vrlo lično napadajući ljude.

Demagozi poput Kleona uspevali su u ohlokratijama. Gradskim ulicama su često vladale rulje koje su padale u amok. Za svakim Kleonom sledile su stotine drugih; umeli su autoritativno da govore, emanirali su sigurnost i delovali su uverljivo. Težina reči se postepeno uvećavala, što je rezultiralo sve manjim nivoom rasuđivanja slušalaca. Postepeno, članovi porote bi postajali iscrpljeni, ravnodušni ili su se dosađivali. Tek potom su glasali.

Porota koja je brojala 501 člana bila je spremna da Sokratu skrati krila pa ga je prilikom prvog glasanja osudila tesnom većinom. Zakon je dozvoljavao Sokratu da predloži alternativnu kaznu – progonstvo ili veliku novčanu kaznu – što bi sud prihvatio. U tom slučaju Sokrat bi otišao kući.

Ali, on nije zatražio progonstvo niti kaznu u vidu novčane globe. Umesto toga je predložio da bude primljen u Pritaneum na životno izdržavanje od javnih troškova, što je bila počast namenjena nacionalnim junacima. Razbesnele sudije su ponovo glasale i potvrdile smrtnu presudu.

Zatim je, u zatvoru, Sokrat odbio da pobegne, govoreći da bi bekstvo uništilo njegovu reputaciju i da on mora da poštuje zakone demokratije, čak i kada su ih izopačili neprijatelji.

Da li je on uništavanjem samog sebe isprobavao državu? Ili je to bio vrhunac temeljne istrage kojom je Sokrat pokazao da duša nadživljuje smrt?

Velike priče svojim značajem daleko premašuju trenutak u kojem su nastale. Niče je pisao: „Konačno će saznanje pružiti ruku onome, što mu pripada; ono će hteti da vlada i poseduje, i vi sa njim.”

Tekst je prenet sa portala teatar.bitef.