Na mom radaru Mihajlo Obrenov

Izvor: Novi magazin

ONOSTRANO

Večernje šetnje kroz izmaglicu, mali pas njuška poruke u travi. Tišina, usnuli grad i lepota zvuka u slušalicama. Dugo čekam na poruku od onostranog, nešto ga nema poslednjih meseci. Postao sam preopterećen sadržajima koji se nižu u nedogled. Još samo ovo da oslušnem, još samo ovo da pogledam – pa ću onda sesti i odvojiti vreme za ono moje. Vraćam se u svoj prostor. Mali čovek me pita „Zašto Supermenov tata šalje kristale sa njim?“. Dok razmišljam kako da mu odgovorim posmatram sekvencu malog svemirskog broda, koji poleće sa smrću obeležene planete. Sada mi liči nekako na cvetno seme koje leprša u nepoznato. „U kristalima se nalaze znanje i odgovori na pitanja.“, odgovaram. Posmatramo zajedno kako beba Supermen podiže kamion. „Vidiš, on nije jedan od nas“, kaže mali čovek. 

IZJEDEN DOPOLA

Još jedna organizacija koncerta je na pomolu, sve je manje probuđenih, a sve više isključenih. Ne pokušavam da se dodvorim ovom vremenu, nemam vremena za to. Razmišljam o putanji ka kojoj ide moj novi album, osluškujem radove savremenika. Društvo je skliznulo u ponor, svakodnevnica savršeno oslikava poremećenost okoline. Automatika, nitroglicerin i tvrda pornografija. Žrtva je danas sve mlađa i mlađa, krvnik takođe. Osećam moju odabranu družina – tu negde u malim svetionicima gde jedni drugima šaljemo vredne svetlosne signale kroz maglu i nevreme. Lepo je imati svoj svetionik i osetiti tuđe svetlo na sebi. Sve teže komuniciram sa nekim ljudima fotokopiranih apetita, a i iznutrica me povremeno podseti da starim. Odlazak dragih ljudi, da, konačnost je jedina sigurna destinacija. Još nam veoma malo fali da potpuno potonemo u sneg, crn od auspuha i blata. Neki se mažu blatom da bi živeli duže, neki spermom a neki idolopoklonstvom. Nevidljivi kavezi, potrošeni snovi, većina je umrla i samo čeka isključenje svog mesa.

SLOMLJENI HEROJ

Proganja me jeziva slika starog slomljenog heroja, čoveka sa kompletno crnim očima. Nisam trebao to da vidim, ne. Urezalo se u mene, na svoj način gospodin K. je izazvao svet. Sakrio je svoju liturgiju duboko. Možda je to tako bilo i ubeleženo. Povremeno se vratim nekom starom maestru, pa bez svedoka uživam u kinesteziji njegovog osećaja, u topotu njegovih misli, svetlosti njegovog svetionika… Ponekad zaboravljamo da se poklonimo i zadrhtimo pred onostranim darovima. Na kraju će sve to svakako biti izgubljeno, kao suze na kiši. Onostrano me još zaobilazi. Stavilo me je na listu čekanja ali ostajemo u dodiru.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.