Marina nije politički naivna

Septembar 16, 2019
Dejan Sretenović, kustos Muzeja savremene umetnosti i beogradske izložbe "Čistač", govori za Danas o tome zašto Marina Abramović nije 45 godina ovde samostalno izlagala, da li vlast njenu retrospektivu koristi za politički marketing, o lomnim tačkama u opusu umetnice.
800px-Marina_Abramović_-_The_Artist_Is_Present_-_Viennale_2012.jpg
Foto: Manfred Werner / Tsui, Vikipedija

Kustoskinje Lena Esling (Moderni muzej), Tine Kolstrup (Luizijana muzej moderne umetnosti) i Zuzane Klajne (Bundeskunsthale) napravile su izbor radova Marine Abramović koji je jezgro retrospektive i prati sve faze pedesetogodišnje karijere autorke. Tokom turneje po evropskim gradovima, izložba je uređivana prema zahtevima i idejama lokalnih kustosa, neki radovi su dodavani, a radovi koji su deo nukleusa interpretirani su na različite načine. Beograd je poslednja stanica „Čistača“. Na pet nivoa Muzeja na Ušću biće izloženo preko 120 radova koji hronološki prikazuju karijeru Marine Abramović. Kustos beogradskog izdanja „Čistača“ je Dejan Sretenović.

* Zašto Marina Abramović nije ovde izlagala samostalno 45 godina?

Navešću nekoliko činjenica koje mogu da posluže kao odgovor na ovo pitanje koje se ovih dana lakonski postavlja. Prvo, nakon odlaska sa Ulajem u Amsterdam 1976. ona je delovala na internacionalnom planu i otuđila se od jugoslovenske umetničke scene i nestala sa radara lokalnih institucija. Potom je kulturna politika ratnih devedesetih ideju Marininog umetničkog povratka u Beograd učinila apsolutno nezamislivom. Posle 2000. klima se iz temelja promenila, nova umetnička praksa sedamdesetih doživela je istorijsko-umetničku revalorizaciju, a tadašnja direktorka MSU Branislava Anđelović je sa Marinom vodila razgovore o uključivanju Muzeja u projekat retrospektive koja je trebalo da, slično „Čistaču“, udruži više velikih evropskih muzeja. Taj projekat se, ne sećam se iz kojih razloga, izjalovio, a Muzej sa svojim ograničenim resursima nije imao kapacitet da ga samostalno realizuje. Takođe se izjalovio nešto kasniji plan gradskog Sekretarijata za kulturu da Marininom izložbom otvori beogradsku kunsthalu pošto ona nije nikad izgrađena. Konačno, sama Marina je svih ovih decenija bila preopterećena, ako mogu tako da kažem, sindromom „neshvaćenog deteta“, zbog nepriznavanja njenog rada od strane umetničkog establišmenta sedamdesetih i brojnih negativnih kritika koja je na lokalu dobijala, čak i nakon odlaska iz Jugoslavije.

* Da li ste pretresajući Marinin opus došli do nekih zanimljivih opservacija i ako jeste do kojih?

Najviše me je fasciniralo otkriće da je njen opus neka vrsta malog kompendijuma umetnosti performansa i njegovih istorijskih trajektorija od ranih sedamdesetih do danas. U krajnjoj liniji, ona je jedini performer njene generacije koji je sve do danas ostao veran ovom mediju i koji i dalje istražuje mogućnosti i granice performansa. Pogledajmo samo sve te žanrove ili tipove performansa u kojima se do danas okušavala: bodi art, duet performans, performans dugog trajanja, spiritualni performans, autobiografski performans, participatorni performans, performans-instalacija, objektom posredovani performans, mestom određen performans, performans sa životinjama, reperformans, performans zajednice itd. Ovakav varijetet performativnih oblika izražavanja nećete naći ni kod jednog drugog umetnika performansa. Čini mi se da to niko od mnoštva interpretatora Marininog opusa nije uočio. Zato verujem da je izložba „Čistač“ odlična prilika da se u lokalnoj umetničkoj zajednici stimuliše interesovanje za performans kao formu umetničkog izraza i zato pozdravljam Marininu velikodušnu odluku da održi majstorsku radionicu za mlade umetnike performansa.

* Postoji li subverzivnost u Marininoj umetnosti danas?

Kada čitam neke tekstove objavljene poslednjih meseci u vašim novinama, stičem utisak da je deo nestručne javnosti i dalje doživljava kao subverzivnu u odnosu na neki davno prevaziđeni ideal umetnosti. Ti za suđenje o savremenoj umetnosti potpuno nekompetentni autori, kojima ste ne znam iz kog razloga ustupili svoje stranice, poduhvatili su se zadatka da diskvalifikuju i blasfemizuju umetnost Marine Abramović na istim osnovama na kojima je to činila konzervativna jugoslovenska kritika sedamdesetih. Ako tražite polemiku, nećete je dobiti jer ono što je u teoriji i kritici umetnosti apsolvirano pre pola veka ne zaslužuje da se vadi iz naftalina da bi se nekom ko je ispao iz toka vremena objašnjavalo šta je savremena umetnost. Moguće je da će nekima koji dele slične estetske nazore zasmetati nagi reperformeri na izložbi „Ćistač“ ili oni Marinini radovi koji operišu erotikom, ali za posetioce koji su otvoreni da na izložbama nešto nauče o umetnosti i na njih dolaze bez predrasuda, tu neće biti ničega što bi se danas moglo imenovati subverzivnim.

* Šta mislite o kategoriji reperformansa u Marininom opusu, kako ih vidite?

Intrigantne se diskusije oko smisla reperformansa vode među teoretičarima performansa, po pravilu sa Marinom kao primerom. Da li neko drugi može izvesti delo koje suštinski karakteriše „govor umetnika u prvom licu“? Da li se ono neponovljivo „ovde i sada“ umetničkog performansa obesmišljava? Da li se time umetnički performans pretvara u pozorišni performans, u glumu? Kako rekonstruisati performans na osnovu oskudne dokumentacije i bez scenarija? Mogli bi dalje nizati dileme vezane za reproduktivnu ekonomiju reperformansa, ali stoji činjenica da je Marina na velika vrata uvela reperformans u svet performansa i praktično ga etablirala kao novi žanr performansa, ne više kao njegovu senku. NJena ideja o produženom životu performansa kao žive umetnosti koju treba izvesti iz zabrana foto i video dokumentacije uzburkala je duhove, naročito kada je izvela istorijske performanse svojih kolega iz sedamdesetih u Muzeju Gugenhajm 2002. Na „Čistaču“ će, to je novina Marine Abramović, reperformansi njenih istorijskih radova biti izvođeni u istom prostoru u kojem se prikazuju originalni performansi ćime se uspostavlja svojevrsna kopča između njih.

* Koje su prema vašem mišljenju lomne tačke u Marininom opusu i zašto?

Izdvojio bih tri prelomna događaja u Marininoj karijeri. Najpre, izvođenje njenog prvog performansa Ritam 10 u Edinburgu 1973. koji je naišao na izvanrednu recepciju, ohrabrivši je da nastavi tim putem i otvorivši joj vrata međunarodne karijere. Zatim, boravak u australijskoj pustinji sa Ulajem 1980-1981. godine koji je za oboje predstavljao vanredno spiritualno iskustvo i rezultirao čudesnim performansom Prelazak noćnog mora koji je doneo njihovo okretanje spiritualnom performansu kojem će Marina ostati verna sve do danas. O tome sam pisao u svom tekstu u katalogu zato što smatram da je to bio moment introspekcije i otkrovenja koji je suštinski promenio njeno poimanje funkcije umetnosti i uloge umetnika u društvu. Na kraju, retrospektiva „Umetnik je prisutan“ i istoimeni performans u njujorškom Muzeju moderne umetnosti 2010. rezultirali su muzejskom kanonizacijom i obezbedili joj status velike dive umetnosti performansa koji uživa danas.

* Da li se u slikarskim radovima Marinine izložbe da naslutiti radikalnost koja će uslediti kasnije?

Ako mislite na slike sa oblacima, indirektno, jer na njima umetnica, kako je kasnije objasnila, otkriva lepotu nematerijalnih vizuelnih fenomena u prirodi, što će je dovesti do saznanja da i sama umetnost može biti nematerijalna i da se može osvojiti sloboda da se bez kista i platna pravi umetničko delo. S druge strane, bizarni motiv sudara kamiona koji takođe nalazimo na njenim platnima iz šezdesetih, danska koleginica Tine Kolstrup je u svom tekstu u katalogu izložbe zanimljivo protumačila kao prefiguraciju Relacionih radova koje je izvodila sa Ulajem, sa dva tela u energetskom sudaru. Ona navodi da je Marina i sama bila iznenađena takvim gledištem. Drugim rečima, Marina je u mladosti bila aberantni modernistički slikar koji je u svom slikarstvu nosio klicu eksplozije njegove negacije i prelaska na dematerijalizatorsku praksu umetnosti koji će se dogoditi kada je na izložbi „Drangularijum“ u SKC-u 1971. izložila ljusku kikirikija i njegovu senku nazvavši ovaj rad Oblak i njegova senka. Nakon toga, povratak slikarstvu više nije bio moguć.

* Mislite li da bi veliki događaj kakva je retrospektivna izložba Marina Abramović ovde mogla biti iskorišćena kao simbolički kapital aktuelne vlasti? Ako da i ako ne, zašto?

Vlast od dana njenog zakazivanja pokušava da iskoristi izložbu u svrhu političkog marketinga jer je, kao što je dobro poznato, premijerka lično pozvala Marinu da izlaže u Beogradu. S druge strane, ona ne bi prihvatila poziv bilo koje lokalne institucije da ovu skupu izložbu predstavi u Beogradu bez državnih garancija. To je jednačina od koje treba poći kada otvaramo ovu temu. Treba znati, Marina nije politički naivna niti se njom može manipulisati jer ona strogo kontroliše upotrebu svog lika i dela i tu ne pravi kompromise. Zahvaljujući tome ovaj politički marketing je sveden na prihvatljivu meru u odnosu na inicijalne namere. Zaboravilo se da je Marina internacionalni umetnik najvišeg renomea koji joj daje moć da postavlja uslove svog predstavljanja i da, pored emotivnog naboja koji povratak u Beograd za nju nosi, zadrži profesionalnu distancu u odnosu na očekivanja, kakva god ona bila. Sva ta prekomerna pompa koja se stvara oko Marininog dolaska u Beograd podjednako ima veze sa Marinom kao harizmatičnim selebritijem i sa kompleksima i zabludama od kojih boluje ovo društvo i njena politička vrhuška. Ali, verujem da će dugoročni umetnički efekti ove po mnogo čemu izuzetne izložbe nadvladati one kratkoročne dnevnopolitičke.

Članak je prenet sa ove stranice.