Milica Vučković – „Smrtni ishod atletskih povreda“

Piše: Veran Matić

Te godine kada je rođena Milica Vučković osnovali smo Radio B92, prvo je što sam pomislio kada sam u knjižari vagao da li da kupim knjigu… Imao sam približno toliko godina koliko ona danas. Na prvu loptu zanimalo me kako, i o čemu, razmišlja i piše neko ko je rođen te godine koja je bila prekretnica u mnogim našim životima. Gledam već plodnu, bogatu bibliografiju knjiga proze i poezije.

Uzeo sam knjigu u ruke, radoznalo, i pročitao je za noć. Već na prvim stranicama me razbudila i znao sam da je neću ostaviti dok je ne pročitam. Jednostavno vas zarobi radnja, sudbina, nepodnošljiva lakoća trpljenja zlostavljanja, perfidnost i beskurpuloznost zlostavljača, samooptuživanje žrtve i težak, pretežak život, egzistencija, ljubav sa ugrađenom greškom.

Milica ima odličan stil pisanja koji vas tera da i način pisanja zavolite, pored same radnje. Zarobi vas knjiga, budete besni, ljuti što ne možete ništa da učinite da pomognete, da se umešate, da olakšate patnju. Da prekinete torturu, često tešku psihičku a često i fizičku.

U prisustvu deteta i roditelja, poznanika i rođaka.

I osećaj da oko nas kao da svi žive takvim životima.

Izuzetan roman kojeg preporučuje i Božo Koprivica.

„Eva je suvišan čovek. Ima promašen život, promašen i srećan, jer je to put iskrenosti i radoznalosti. Ovo je knjiga teskobe i ljubavi. Suzu vaga vadi trn iz oka. Roman apsolutne iskrenosti. Knjiga za retke, za one koji tu iskrenost mogu da izdrže. Nije ovo knjiga za šmokljane.

Ovaj bi se roman dojmio Džeku Keruaku i, posebno, na dan šesti, mladom Rastku Petroviću. Knjiga po tragu pomodrelih ožiljaka: sve sam naučio sam, sopstvenim kolenima naživo. Knjiga o radničkom surovom životu u Nemačkoj , levičarski roman: moji nokti bili su izlistani do krvi, vrhovi prstiju boleli su me kao sveže amputirani. Što veći teret, to lepši stav tela. To veća radost tela, tišine, ritma.

Milica Vučković je kao Kasijus Klej, kao Muhamed Ali. Vučković od reči šporet, krpljeno, fleka, oklembešeno… čini poeziju. Od reči rajsferšlus, koja se javlja kao refren, pravi solo partiju za džez klarinet. Vučković piše u ritmu džez varijacija s bluz deonicama. I raste to sve do izvrsnog finala romana. Huči tiho i strašno kao Dunav, kao smrtonosna bolest. Kao u romanima Margaret Diras. Sokoli na život. Ljubav kao bol i kao čudo. Ljubav je čudo koje prelazi preko ruba romana, romana i pameti…“

I Lana Bastać dodatno

„Proza Milice Vučković ne dopušta nam buržoasku utjehu „lijepe“rečenice, niti nam pruža laku katarzu srećnih krajeva. Ona beskompromisno iscrtava kompleksnu mrežu zlostavljanja koju narcisoidni „majstori lijepih rečenica“ neretko stvaraju oko svojih „muza“. Vučković vešto rekonstruiše obrazac poetizovane „velike ljubavi“ kojoj smo od malena učeni, a potom ga jednako vješto objelodanjuje kao košmar bezizlane toksične igre“.