Mart 2003: Atentat na Đinđića… ¨Sablja¨- 24. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Trećina ljudi u redakciji je plakala, trećina buljila u tačku a trećina simulirala da kao nešto radi.¨ Antonela Riha

Pii-pii-piiiiii.Pii-pii-piiiiii. Ko god da je izmislio mobilni telefon i SMS zaslužo je Nobelovu nagradu. Ili možda doživotnu robiju. Tog 12.marta 2003. Nebojša Spaić, tada urednik Beograda 202, poslao mi je kratku poruku: ”Pucali su na Djindjića ispred Vlade. Nije dobro”. Navikao sam se na svašta u Srbiji u 10 godina pod Miloševićem. Kriminalci su se svako malo ubijali. Tu i tamo stradao je i neki direktor, ali to mu opet dodje na isto. Ali, sada više nije bilo Miloševića. Niko ispred Savezne Skupštine 5. oktobra 2000 nije mogao ni da zamisli da demokratija u Srbiji znači i ubijanje premijera tri godine kasnije. Ili će pre biti da to baš i nije bila demokratska Srbija.

Živeo sam izmedju Beograda i Londona i uglavnom radio za IREX kao konsultant. Imao sam status polu-stranca. To mu znači da si jeftiniji od Amerikanca ili Engleza jer ti ne treba prevodilac, a da iz istog razloga radiš duplo više. Moj klijent je toga dana bio ”City” radio iz Niša, stanica koja je činila sve da svet dovede u Niš, samo što izgleda Niš to nije hteo. Uvek je radio sa najgorim narodnjacima imao više slušalaca od njih.Pričali smo o promenama u programu pred prolećno istraživanje slušanosti i i organizaciji rada u njihovoj maloj informativnoj redakciji kada su u Nemanjinoj ulici odjeknuli pucnji. Srbija se i danas svadja da li ih je bilo dva ili tri. Nema ko da izbroji. Dobro, ”odliv mozgova”, ali, zar baš toliko?

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

Usledile su nove poruke i telefonski pozivi. ”Nije dobro” u roku od nešto više od sat vremena postalo je ”Mrtav je”. Novinari ”City” radija bili su u šoku. Direktor marketinga je plakao. Iz konsultanskih cipela, uskočio sam u urednicke. ”Preuzeo” sam redakciju. Rekao sam novinarima da izadju na ulicu i krenu do sedišta lokalnog DS. Da se javljaju na svakih 15 minuta i donose snimke ”sa ulice”. Za sve ostalo biće na talasima ”City” radija zadužen B92. Njihov signal mogli smo da primimo preko satelita. ”Onog” koji sam dogovarao jos tokom bjeljinskih dana. Znao sam da ljudi u SM nisu u ništa manjem šoku, ali da će posao odraditi kako treba. B92 se nalazio na pola puta izmedju zgrade Vlade i Urgentnog centra. Nije bilo bolje lokacije za priču o atentanu na Djindjića. Antonela Riha bila je urednik informativne. Sanda je bila na porodiljskom, tako da je Nela bila ta koja je morala da teši, smiruje, naredjuje i organizuje.

”Ubistvo Djindjica bila je, u novinarskom smislu, jedna od najdramtičnijih situacija koje smo preživeli. ” kaže mi Antonela Riha. ”Javio mi se na mobilni jedan naš voditelj i rekao kako je čuo pucnje ispred Vlade. Prolazio je tu sa nekim svojim prijateljem, išao na železničku stanicu. Rekao mi je da je video kola kako ulaze u dvorište Vlade, Đinđića kako izlazi sa štakama iz kola i već je prošao dalje kada su odjeknuli pucnji. Sledila sm se. U tom trenutku na pamet mi nije palo da bi Djindjiću moglo nešto da se desi, ali i sami pucnji kod Vlde su bili dovoljan razlog za to. Suzana Trninić koja je trebalo da prati konferenciju za novinare Gaše Kneževića, bila je prva na koju sam naletala u redakciji. Rekla sam joj da momentalno ide dole. Od naše redakcije u Svetozara Markovića do Nemanjine trebalo je samo par minuta. Bila je prva koja je tamo došla. U isto vreme, Danijel Bukumirović bio je u Skupštini Srbije. Tamo je  Odbor za bezbednost raspravljao o fudbalskim navijačima. Načelnik javne bezbednosti, Sreten Lukić, bio je tu. Danijel nam je javio da je sednica prekinuta. Bilo nam je jasno da se nešto događa, ali nismo znali srazmere toga. Zvala sam Vladu i tamo su mi reklo ”Ma ko puca? Ništa se ne događa.” Zvala sam i Žarka Koraća, potpredsednika Vlade, i on mi je prvi put  u životu tresnuo slušalicu. Verovatno i sam uzbuđen, on je znao više od mene, ali nije želeo to da kaže. Samim tim što nismo uspevali da dodjemo do informacija počeli smo da slutimo najgore.”

U salu u kojoj se održavala sednica Odbora za bezbednost Skupštine Srbije utrčao je službenik skupštinskog obezbedjenja. Pozvao je Dragana Šutanovca, predsednika Odbora i člana DS da izadje iz sale. U prolazu je nešto šapnuo Sretenu Lukiću koji je ostao da sedi. Izletao je napolje, a za njim i Danijel Bukumirović, koji je tu ”prikupljao materijal” za ”Kažiprst” i priču o fudbalskim huliganima.

”Kada je Šutanovac napustio salu, izašao sam i ja” seća se Danijel. ”Bio sam jedini novinar koji je istrčao za njim. Čuo sam ga kako priča telefonom i pominje neku pucnjavu. Ja sam pitao:¸¸Šta se desilo?’’. Rekao mi je: ”Nemoj molim te nikome da pričaš. Izgleda da je pucano na Đinđića’’. Vratio se zatim na sastanak Odbora za bezbednost, a ja sam otišao u poslanički klub Demokratske stranke na trećem spratu. Tu sam sreo Srđu Popovića, nekada mog prijatelja iz ”Otpora”, tada poslanika Demokratske stranke, i Gorana Vesića iz Demokratske stranke koga sam takođe dobro poznavao. Bilo je tu još ljudi. Oni su od mene saznali da je pucano na Djindjića. Krenulo je pomamno okretanje mobilnih telefona. U narednih dvadesetak minuta sam slušao živi prenos umiranja Đinđića preko mobilnog telefona. Goran Vesić bio je na telefonskoj vezi sa doktorom Bajecom koji je radio operaciju Đinđiću i pokušavao da ga spasi. U jednom trenutku čuo sam Gorana kako kaže: ”Kako mrtav? Zašto mrtav? Jesi siguran da ne možeš ništa da uradiš?’’. Usledilo je kolektivno plakanje. A ja sam sve vreme slao SMS poruke u redakciju sa vestima iz poslaničkog kluba”

”Sve se dešavalo jako brzo” kaže mi Antonela Riha. ”Javili su nam se naši slušaoci koji rade u Kliničkom centru. Oni su nam rekli da je Djindjić u kritičnom stanju, a kasnije i da je umro. Moja odluka je tada bila da mi ne budemo ekskluzivni. Da ne budemo prvi koji će reći ”Djindjić je mrtav”. Nije bilo potvrde iz Vlade, nismo znali da li je porodica obaveštena. Sačekali smo da strani mediji puste vest, a onda se pozvali na njih. Medjutim, naš program je već ranije bio promenjen. Srdjan Andjelić je bio u studiju i puštao svoju veselu kubansku muziku. Od trenutka kada sam čula za pucnjavu tražila sam od njega da spusti tempo. Kada smo mi saznali da je Djindjić preminuo krenuli su instrumentali. Još uvek ništa nismo objavili, ali su sluašoci pametni i mogu da prepoznaju vest i kada je ona rečena muzikom. Zvali su nas i plakali. Redakcija je bila u totalnom rasulu. Meni, kao uredniku, bilo je užasno. Trećina ljudi u redakciji je plakala, trećina buljila u tačku, a trećina simulirala da kao nešto radi.”

Danica Ilić spremala je svoj ”Kažiprst”. Okretala je telefone u pokušaju da otkrije ko i kako uvozi i izvozi struju u Srbiji. Kada joj je Antonela rekla da je pucano ispred vlade  sve se u trenutku promenilo. Ona je bila ta koja je trabalo da ide u Klinički centar.

”Uzela sam dodatni mobilni i krenula” priča mi Danica Ilić. ”Već na izlasku iz radija mi je neko dobacio “Izgleda da je Djindjić”. Sa tim saznanjem sam došla do Urgentnog centra. Nisam mogla da pridjem, a kamoli da udejm u bolnicu. Već je nekoliko novinara bilo tu. Krenula sam da se raspitujem okolo, da gledam kako mogu da udjem, da li uopšte mogu da udjem, koji doktori izlaze, koje medicinske sestre. Javljala sam se u program iako nisam imala mnogo toga da kažem. Onda sam pričala sa jednim tehničarem iz bolnice koji mi je rekao :“Ma Djindjić je mrtav samo to neće niko da ti kaže”. Na jednoj strani su stajale sve ekipe kada je izašao jedan doktor. Ja nisam znala o kome se radi, ali je neko rekao da je to direktor Kliničkog centra. Svi su ga okružili i počeli  da obasipamo pitanjima. “Da li je premijer živ? Kakvo je njegovo stanje?” Nije hteo da odgovori ni na jedno pitanje. Rekao je samo da će sve informacije dati Vlada Srbije. Onda sam ga ja peti put pitala istu stvar. Tražila sam  formulaciju iz koje bih bar nešto mogla da izvučem. “Možete li nam reći da li je premijer medju živima?”  On je tada izgovorio rečenicu: “Vlada Srbije će saopštiti ono što mora da saopšti”. To je bilo dovoljno da svi shvatimo da je Djindjić mrtav. Javila sam se u radio i samo sam razmišljala kako da zvučim dobro. Da me ne ponese cela ta vanredna situacija i opšta frka, već da moje uključenje bude kratko i jasno. Da rečenice imaju početak, sredinu i kraj. Da ne kažem previše i da ne kažem premalo.”

Urednici ¨Dnevnika¨ su uvek na neki način bili ¨zvezde¨ dana. Oni su bili ti koji su diktirali tempo. ¨Dnevnik¨ je uvek imao dva urednika. Prvi brine o sadržaju, dok drugi vodi računa o vestima koje stižu preko agencija. Imena Danice Vučenić i Biljane Vujasinović bila su upisana u raspored koji je visio na oglasnoj tabli u redakciji. Na njima je bilo da urede ¨Dnevnik¨. Emisiju koju je svakoga dana u 17h slušalo više od 150.000 ljudi. U kriznim situacijama kao što je bila ova i nekoliko puta više. Problem je bio što su u doba Miloševića ljudi mogli da pruže 150%. U danu kada je ubijen Djindjić deo redakcije je ¨pukao¨.

¨Sve mi je krenulo naopako toga dana.¨ priča mi Danica Vučenić. ¨Nekako sam razaslala ljude na dogadjaje, ali je problem bio što sam u 14h morala da idem u hrvatsku ambasadu da podignem vizu. Pucnjava ispred Vlade dogodila se oko 13h. Ja sam za to da je Djindjić pogođen saznala od našeg dopisnika iz Subotice. Ona je bila prijateljica sa ženom Jožefa Kase, koja je tamo radila kao urednik. Njoj je muž javio da je Djindjić ranjen. Nastao je haos, a ja sam morala da idem po vizu. Ceo grad je bio blokiran.  Srećom, u ambasadi su imali razumevanja za moj slučaj pa smo sve brzo završili. Po povratku u radio, zatičem redakciju u rasulu. A  do ¨Dnevnika¨ još dva sata. Sem dvoje ili troje ljudi  svi ostali su histerisali, plakali, unezvereno šetali. Od ¨Dnevnika¨ nismo imali ni D. Biljana Vujasinović, moj koourednik, držala je program. Ulazila je u studio na svakih par minuta, uključivala reportere i čitala vesti. Ono što se čulo preko radija bilo je potpuno drugačije od situacije u samoj redakciji. Jednostavno, nije moglo da se radi. Pitan Biljanu:¨Šta ćemo sa ¨Dnevnikom?¨ Kaže da ne zna. U trenutku sam eksplodirala. Razdrala sam se da me svi čuju:¨ Molim vas, ko mora da plače neka izađe napolje da plače. Ko može da ostane da radi neka radi.¨ Ostalo nas je troje i odradili smo ¨Dnevnik¨. Kada sam došla kući počela sam da se tresem. Sve ono što sam tokom dana pokušala da obuzdam krenulo je da izbija iz mene. Nedavno sam slušala snimak tog ¨Dnevnika¨. Glas uopšte nije ličio na moj.¨

¨Nikada ranije nisam bila u takvoj situaciji, a radila sam već 12 godina.¨ kaze mi Biljana Vujasinović. ¨Trebalo je da izadjem pred mikrofom i saopštim da je premijer mrtav. A nemam nikakvu zvaničnu potvrdu. Ne mozes da kazes kako nezvanično saznaješ da je mrtav. Tada sam prvi put pisala vest i uključivala reportere, a da nisam govorila ono što sam znala. Čekali smo zvaničnu potvrdu. Osećala sam se jako loše. Većina ljudi bila je u takvom šoku da prosto nije bila sposbna da funkcioniše. Drugi su pak u radu trazili spas. A u stavri nisu ni znali sta rade. Ja sam bila zaduzena za vesti, a delovala sam i najsmirenije. Saopštila sam kako ssu strani mediji javili ono što smo mi  znali, ali nismo zeleli da kazemo. Da je Djindjić mrtav. Uf, to je čudan osećaj. Ma koliko se čovek trudio da kontroliše neke svoje osećaje i da to sve deluje profesionalno, glas nije bio moj. Nije drhtao, nisam bila uznemirena, ali se ta tuga i potištenost mogla čuti.  Kada su u martu 2004 izbili neredi na Kosovu i kada sam prekinula program, kolega sa televizije Goran Dimitrijević rekao ni je da se oduzeo kada me je čuo. Znao je da je neko ponovo mrtav.

On me je podsetio da mi zapravo nismo prekidali program zbog vanrednih vesti pune dve godine.¨

Jedna od tih koja je odlučila da tih dana radi više nego ikada bila je i Danica Ilić.

¨To je bila iracionalna odluka¨ kaze mi Danica.¨Istina, bila sam u boljem stanju od mnogih. Nisu me ponele emocije i vec sutradan sam bila zaduzena za Otvoreni program i ¨Dnevnik¨. Stalno sam sebi govorila kako program mora da bude na B92 nivou. Sve krizne situacije koje sam ja prezivela sa radiom bile su krizne i za sam radio. Bombardovanje, zatvaranje, izbacivanje… u tim situacijama kada je radio u pitanju svi polude i svi su mnogo besni. Svi urlaju, mnogo se sastanči, svi su u nekoj pozitivnoj panici. U ovoj priči toga nije bilo. To je bila stvar drzave. Mi smo bili samo radio koji mora da bude profesionalan. Tako sam ja pokušavala sebi to da objasnim. Nismo mi bili DS. Ubili nam šefa pa nam je sada dopušteno da sedimo, plačemo i ne radimo ništa. Mi smo Radio B92 od kojeg svi očekuju da ih prvi informišemo. I to na pravi, B92, način.¨

U nepuna 24 sata od ubistva premijera Srbija je ušla u vanredno stanje. Mnogo drugačije od onog za vreme bombardovanja. Mnogo drugačiji bio je i B92.

¨Mi smo danima bili u šoku¨ iskrena je Antonela Riha. ¨Najtezi urednički zadatak bio sabrati redakciju i naterati je da radi. Svi su oni hteli nešto da rade ali su bili potpuno pogubljeni. A nisi mogao da pobegneš od toga. Jedino o čemu smo pričali bilo je ubistvo premijera. Mislim da se ta naša rastrojenost nije čula na programu i da je to bio najveći kvalitet B92. Imali smo dobar program. Ni u  Vladi nisu bili  mnogo smireniji. Kada su to veče zvali urednike na sastanak svi su bili zbunjeni. Niti su oni znali što su nas zvali, niti mi što smo došli. Nisu ništa naredjivali. Molili su nas da ne objavljujemo izjave advokata i samozvanih eksperata, već samo zvaničnika.  Plašili su se da će sada razni ljudi, mozda i oni uključeni u organizaciju ubistva, početi da se javljaju medijima i da ih koriste za svoju propagandu. Niko nije znao šta bi sve moglo da se dogodi. Ja sam stvarno ozbiljno razmišljala koliko je bilo sigurno biti na ulici. Onda smo ponovo uveli smene i dezurstva. Na našem programu redjali su se intervjui sa ministrima.To je bio način da dodjemo do informacija. Istovremeno, i novinari su se trudili da se izbore sa svojim emocijama. Zoran Djindjić nije bio samo premijer. Oni je bio i neko sa kim se šetalo 96/97. Neko ko je bezbroj puta bio u B92. Ne samo kao političar već i kao prijatelj. U jednom trenutku neko je rekao da treba da napišemo čitulju. Bila sam u nekom svom haosu, nisam obratila paznju na to, pa mi je kasnije  došla cela delegacija iz redakcije sa tom pričom o čitulji. Sastavljali smo je pola dana. Svi smo se potpisali poimenično. To je bila jedna iskrena reakcija, i pitanje političke korektnosti nisam ni tada ni ikada kasnije postavljala. Ako je to bilo iskreno, a jeste, onda je sve u redu. B92 nije neutralan mediji, bez stava. Taj stav je nekada i glavni kvalitet B92. Biti profesionalan ne znači da ne možeš biti vrlo ličan  u odnosu na stvari koje se događaju. I dati čitulju Zoranu Đinđiću bio jedan lični gest. Kada mi je došla ta delegacija to mi je izgledalo nebulozno. Rekla sam: ¨U redu to, čitulja, ali ajde prvo da readimo ¨Dnevnik¨. Za ljude je ta čitulja bila jako bitna. Za mnoge je ubistvo Djindjića bilo gore od bombardovanja. To da će nas bombardovati smo znali i očekivali. Ovo je bio grom iz vedra neba.¨

¨To nešto što vas jednostavno tresne i na šta nikada ne možete biti spremni¨ kaže mi Veran Matić.¨ Mi smo tada odlučili da jako pomognemo državi bez obzira što smo pre toga bili izuzetno kritični prema samoj politici koju je vodio Zoran Đinđić. Posebno zbog trulih kompromisima koji su ga zarobili. Počev od onih u sopstvenoj vladi i svojih potpredsednika, preko lobisitčkih i na kraju mafijaških grupa. Bez obzira na to, bilo nam je jasno da je moguće da se vratimo na staro. Da može doći i do državnog udara. Zato smo dali veoma jasnu podršku Vladi i nismo krili da dajemo podršku. Međutim, u isto vreme, znali smo koliko je to opasno i na to nas je stalno podsećao Beba Popović. On je već drugog ili trećeg dana krenuo sa užasnim neprijateljstvom prema B 92, prvenstveno prema meni. Na brifinzima u Vladi rekao je Saši Timofejevu: ¨Reci Veranu da ću vas uništiti i da ću zaustaviti privatizaciju. Dosta mi je i vas i svega što radite.¨.Ja sam bio na tim brifinzima nekoliko puta, ali meni se nikada nije obraćao. Te pretnje su se i obistinile. Mesec dana kasnije privatizacija B92 je zaustavljena. Cela ta priča sa Bebom nanela nam je puno štete. Držani smo u jednom neodredjenom statusu koji nas je sprečavao da mnoge stvari uradimo. Sistem B92 bio je konstantno nestabilan , ali nismo imali izbora. Mogao si da budeš ili za ili protiv onoga što je Vlada radila. Bilo kakav oblik kritike bi pretstavljao bi otvoreno neprijateljstvo. A nama je bilo važno da ljudi za koje smo znali da su kriminalci završe u zatvoru. Ali, ni ta ¨Sablja¨nije mogla da yameni ono što nije uradjeno odmah posle 5.oktobra 2000. Tada je propuštena prilika da se radikalno raščisiti sa prošlošću i da se raščisti sa onim ljudima koji su bili nosioci i režima i kulture Slobodana Miloševića.Umesto da nestanu iz javnog života oni su odmah postali  poluge novih vlasti. To im se sveti i dan danas. Srbija ima ogromnih problema sa reformama upravo zbog toga što su na ključnim pozicijama u raznim inisitucijama ljudi iz Miloševićevog doba.¨

Zorana Djindjića upoznao sam 1989.godine kao osnivača Demokratske stranke. Kada je izabran za poslanika 1990. počeli smo da se ¨družimo¨. Ni meni kao skupštinskom izveštaču ni njemu kao opozicionom poslaniku nije bilo lako medju više od 190 poslanika SPS-a. Bilo smo Saletovi ¨pacijenti¨. Kelnera u skupštinskom restoranu koji je nosio Titovu sliku u novčaniku i stalno mu lupao čvrge. On mu je bio kriv za sve. Od toga što nema benzina do toga da poslanici SPS-a pojedu sve kolače pa nema za normalne novinare i opoziciju. Ali, Sale je uvek nalazio načina da sakrije po neku porciju. B92 je živeo život opozicije, pa je bilo i normalno da je Djindjić bio deo tog našeg života. U redakciji je svako imao svoje favorite. Ja sam bio izmedju GSS-a i DS-a. Glupo bi bilo reći da nisam bio srećan kada je Zoran postao premijer. Kao kada ti drug iz osnovne škole postane neko važan. Medjutim, od polovine 2002 moj odnos prema toj vlasti se menja. Petooktobarske iluzije su se definitivno raspršile, a ljudi koji su izlazili iz njegove senke i predstavljali demokratsku Srbiju bili su oni kojima ne bih želeo ni da se javim na ulici. Vlast je većinu DOS-a potpuno deformisala. Izgleda da su tako deformisani postali mnogo lakše mete. Bilo mi je žao Ružice, Jovane i Luke, ali to više nije bila smrt prijatelja. Možda čak ni poznanika. Razne Bebe, Kostići, Dragoljubi i Čede napravili su zid oko njega i potpuno mi je bilo logično da Željko Mitrović plače a ja ne. Čak nisam imao ni potrebu da odem na sahranu. Gledao sam prenos i slušao internu komunikaciju  režije i reportera RTS-a koja je išla na frekvenciji Beograda 202. I to je bila politička predstava, a ne demonstracija tuge i snage normalne Srbije. Iako je kvazi demokratska Srbija ostavila svoje ožiljke i na uredjivačku politiku B92, tu su još uvek radili ljudi koji možda nisu imali iste političke stavove, ali jesu vrednosne. Zato, bez obzira da li si novinar, tehničar, muzički saradnik, čuvar ili računovodja znaš da će B92 kao celina naći način da zauzme ispravnu poziciju. Uvek će neka Ceca strčati da skuplja pomoć za izbeglice ili Miško pesmom pozvati u borbu protiv straha od policije na ulici.

¨Ne postoji protokol koji odredjuje kako radio radi u vanrednim okolnostima.¨kaže mi Milivoje Čalija.¨ Ali, ako postoji išta što je uigrano u timu B92 uigrane su tzv. vanredne situacije. To je posledica iskustva. Svi ljudi, od kafe kuvarice do direktora uključe ono što je najsnažnije i najkvalitetnije u njima.To daje rezultat. Dodje do spontane reorganizacije, ljudi se prebacuju u drugi mod i to besprekorno funkcioniše.¨

¨Nisu ni sve vanredne situacije iste¨ priča Toma Grujuć, muzički urednik B92.¨Ova sa Djindjićem je bila od onih sa elementima tragedije. Sa druge strane postoje one poput velikih demonstracija ili studentskog protesta koje jako lako preživiš jer te jednostavno ponesu. Zanimljivo ti je. Kada neko ubije premijera tu nema mnogo toga zanimljivog. Reaguješ  u trentuku jer jednostavno  nikada nisi dovoljno spreman za tako nešto. Muziku ljudi često lakše primete od govora. Jedna pogrešna pesma i krenu da zvone telefoni. Tu ne možeš da se ispraviš. Malo okreneš da vidiš šta puštaju druge radio stanice i onda se pitaš da li mi živimo u istoj državi. Mi smo i kada je ubijen Djindjić i kada su u martu 2004 bili neredi na Kosovu baš onako smanjili ton. To znači da puštaš više instrumentalne, laganije muzike i ništa tvrdo, ništa radosno. Neka sedativ varijanta. Ja bih to tako nazvao. Uzmeš spisak pesama i kreneš redom. Ne, da, da, ne, da, ne, ne, ne… bukvalno precrtavaš šta može a šta ne da ostane na programu. A onda čuješ da neke stanice ništa ne menjaju. Udri, što zabavna što narodna. Čekaj, jesmo li mi nešto pogrešno shvatili?  Jel treba da se radujemo što su ubili premijera ili što pale na Kosovu? Uvek smo sami diktirali način na koji ćemo se odnositi prema nekoj situaciji. I mislim da nikada nismo pogrešili.¨

B92 nije od onih stanica gde Bah i Betoven čekaju da neko umre. Uvek me je fasciniralo to komunističko nasledje po kome ozbiljna muzika služi za situacije kada neko umre. Ne shvataju da i ozbiljna muzika može da bude vesela. Oni koji nikako ne mogu da shvate zašto vruća rakija nije topli obrok. Pa i kako bi kada je za njih violina instrument koji se vidja samo na svadbama. Verovatno misle da se kupuje tamo gde i venčanica. Okreneš tako folk stanicu na dan žalosti, a tamo fuga fugu stiže.Srbija u žalosti ili žalosna Srbija. Svejedno.

I oni koji su zaduženi za zabavu na B92 znaju šta u takvim situacijama treba da rade. Igor Brakus je jedan od  simbola B92. Sa svojom ekipom čudnih ljudi za koje nikada ne znaš da li su samo ludi u programu ili i van njega. Igor govori trista na sat. U školi je svojevremeno osvojio nagradu za brzo pričanje. Izuzetno je kreativan, mada nekada predje granicu dobrog ukusa. Večiti borac protiv autoriteta, cvikeraš koji sam za sebe kaže kako su devojke uvek smatrale da je od onih koji su ¨dobri za druženje¨. U trenutku se uozbilji kada pričamo o ozbiljnim stvarima.

¨Šok, neverica i plač. To su mi prve asocijacije na ubistvo Djindjića¨kaže mi Brakus.¨Bio sam u radiju i pamtim da su ljudi bili potpuno u šoku i da su mnogi plakali.Ja nisam. Retko kad plačem i to uglavnom sam. Niko nije hteo da poveruje u to da je moguće ubiti premijera isperd zgrade Vlade. Nisam znao šta da mislim u tom trenutku. Sve mi je to bilo toliko neverovatno. Potom je usledilo vanredno stanje i mi nismo radili. Ali, dolazio sam na radio, družio se sa svojim saradnicima. Šetali i pričali. Šta da radiš? To je bio besmislen period. Gledaš televiziju, komemoracije i opsedanje kuća. Opako izgledaju oni pod maskama. A onda se pitaš  gde su ti ljudi brate bili  pre pet-šest godina? Zašto nisu izlazili malo, nego se makljao narod . Ali, ko velim, nije to moj posao.Mogu samo da postvaljam pitanja.Iskreno, plašio sam se da se ne vrate oni stari. Ja nisam politički opredeljen i nemam nikakvu vezu sa  bilo kojom političkom strankom, ali globalno gledajući, na osnovu vizuelnog identiteta i na osnovu stvari koje je radio, Đinđić je bio jedini čovek koji je tu nešto mogao da uradi na kvalitetan način. Uz to je bio i  školovan. Mogao je da povede zemlju napred,a da zbog toga previše ne patimo. Da nam bude bolje i da zaradjujemo više. Kad ubiješ njega, jedino što može da se desi je da se sve vrati na staro. Nisam video ni ljude ni političku snagu koja bi mogla sve to da nastavi . I naravno,  bio sam potpuno u pravu. Svi su se pogložili međusobno i došli smo do ovoga što imamo sada.¨

Za razliku od Brakusa, Sradjan Andjelić je i te kako politički opredeljen. Monarhista i sledbenik Vuka Draškovića još od 1990. Često je dolazio u informativnu redakciju da raspravljamo o politici. Nekada mu je smetala naša ¨neutralnost¨ iako je znao da neutralni nismo bili. Borili smo se protiv istih stvari. Na različite načine. Za njega je B92 uvek bio deo jedne mnogo šire priče.

¨Kada je ubijen Djindjić ja uopšte više nisam razmišljao o B 92.¨ priča mi Srdjan Andjelić.¨Nisam razmišljao ni 5.oktobra o radiju B 92. Iako sam još od Vidovdanskog sabora imao užasne primedbe na Demokratsku stranku, a imam ih i danas, atentat na Djinjića me je užasno pogodio. To je značilo da je ova zemlja i dalje mračna. Djindjić je imao hrabrosti da izruči Miloševića Hagu,a da ga nije izručio ,da je on bio na Dedinju tog dana, sigurno bi preuzeo vlast. Mogu da se kladim u to. Sa vojskom i sa DB-om preuzeo  bi vlast i onda bi radio ono što nije imao vremena da uradi. Krenule bi čistke. Tih dana mi je bilo samo važno da pohvataju te kriminalce. I danas sam ubedjen da iza svega  stoje mnogo ozbiljniji negativci.Bilo mi je drago što je B92 bio deo te borbe. Bili smo jako aktivni i imali puno bitnih gostiju. Ali pre svega mi je bila bitna ta opšta slika društva. Nije me zanimalo da se ponašam profesionalno. Bio sam čovek kome je bilo važno da se  pojavi P od pravde. Da čujem  ko je to uradio? Ko je to naredio? Ko ga je ubio? Zašto se to desilo? I onda ti posle  2-3 godine, cela ta bolumenta od te ogavne štampe i svih tih spodoba i  pandura koji su ušli u novinarstvo sve to ogadi.Treba ti jedan godišnji odmor od 5 godina  da se pročistiš od svega toga. Ja pokušavam da pobegnem od tog djubreta, ali nema zaštite. Hteo, ne hteo uprlja te. Zato je mnogo dobro otići na more. Da ne čuješ  srpski jedno 10 dana pa da nekako misliš da ti se to nikada nije ni desilo.¨

I Svetlana Lukić je od onih koji na atentat na Zorana Djindjića gledaju mnogo šire. Ona je od onih koja u takvim situacijama prvo zapita: ¨A šta sam ja uradila da do toga ne dodje?¨.

¨Ja sam toga dana videla Djindjićev auto.¨ seća se Ceca Lukić. ¨Išla sam na intervju sa Vesnom Rakić – Vodinelić. Bila sam u taksiju sa Svetlanom Vuković i skrenule smo ka Slaviji. Njegov auto je izjurio iz dvorišta Vlade. Izgovorila sam ¨Djindjić¨ i onda smo ućutale. Razmišljala sam o tome dokle će taj  čovek da me nervira. Tokom te tri godine uspeli smo sebe da ubedimo da je za sve što ne valja on kriv. Ide nam na živce što ga vozaju  po centru grada. Što mu ne nabave neki helikopter da sleće na tu zgradu Vlade a ne da ovako jurca. Otišle smo na intervju i onda je u sred razgovora ušla  sekretarica i rekla da je pucano na njega. Ja sam verovala da će on da preživi. Da nema teoretske šanse da taj čovek umre. I onda sam se suočila sa mukom na radiju. Ljudi su plakali u krug. Mislim da je tu bilo i nečega što je bila neka vrsta  griže savesti. Ne samo što smo mi tog čoveka  znali, što je to čovek koga smo viđali na protestima, što smo bili na istoj strani , nego zbog toga što nam se činilo da smo pratili sve grešeke koje je on pravio i ponašali se jako kritično. I u toj kritici  nekako smo izgubili širi pogled. Da sagledamo  u ime čega se to radi i šta dolazi iza  toga. Mislili smo da će se ljudi menjati sve dok na vlast ne dodju oni pristojni. Nismo uopšte analizirali šta je bio 5. Oktobar. Ko je tu pobedio? Ponašali smo se kao da je to bila  kristalno čista pobeda. Da je na ulicu uzašao B92  i neki slični nama i srušili onog skota. Zaboravili smo na svilene trenerke, na pregovore pre toga, na vojsku i legionare. Ponašali smo se kao da živimo u normalnoj demokratskoj zemlji. I zato nam je sve to tako strašno palo. Imali smo neku vrstu griže savesti u odnosu na njega i to što je on reprezentovao. I sada kada ti  dobiješ ovakvu vlast  i ove likove koje si dobio izgleda da smo izvukli tu vrstu pouke. Ona ne mora da se toliko vidi u programu , ali ljudi razmišljaju o tome. Šta sledi? Mi smo na neki način rušili Djindjićevu vladu radeći svoj posao. Ne zato što smo hteli već zato što su se oni toliko puta nameštali. U svemu tome izgubili smo svest o tome šta je bitno a šta  sporedno. I tako, kao što ona  glupava poslovica kaže:¨Koga  zmija ujede i guštera se plaši¨. Mi smo u slučaju Djindjića vidjali zmije čak i kad su gušteri bili.¨

¨Sada smo dobili novo ohrabrenje¨ kaže mi Srdjan Andjelić. ¨Čašćeni smo sa Tadićem. Ako i ovo upropastimo, onda stvarno nešto nije u redu. Činjenica je, ipak, i da su nam se kriterijumi snizili. Ali, još uvek postoji šansa. Neko je to dobro rekao. Moja politčka struja je EU. Oni će nas ipak terati malo. Koliko god da se mi tu pravimo pametni, da smo bahati, bezobrazni i nekulturni… uteraće nas nekako. Ne nas sve  već  ove koji nisu ¨mi¨. ¨

Neće svi u B92 čekati da nas Evropa uteruje u nju. Neki će krenuti u Evropu i svet bez B92. Odlazili su i za vreme Miloševića, odlazili su i posle njega. Od onih koji su osnovali B92 ostalo ih je samo nekoliko. Otišao je i veliki broj onih za koje smo 96-97 mislili da će nas naslediti kada se mi , prvoborci, povučemo. Danica Ilić je jedna od tih mladih B92 glasova koji su obeležili postmiloševićevu Srbiju. Medjutim, i ona je posle Slobodana Topovića, Dejana Radojevića i Nataše Narančić rešila da iz B92 ode u BBC. Zašto?

¨To je najteže pitanje.¨ kaže mi Danica.¨Kada sam odlučivala da odem razmišljala sam ovako. Idem samo na godinu dana, da naučim engleski, malo vidim sveta i malo živim u Londonu. Ipak je to bolje mesto za život od Beograda. Ako ništa,drugačije je.Ta emotivna veza sa radiom i shvatanje radija kao porodice promenila se u poslednjih godinu dana. U 2004 nisam B92 doživljavala kao onaj iz  DOBa. Tada sam prestanak emitovanja, ili grešku u ¨Dnevniku¨ doživljavala lično. Moja veza sa B92 se promenila i postala mnogo profesionalnija. Negde sam shvatila da je to moj posao, a ne moja kuća i porodica. To je valjda normalno. Tako i svoj odlazak doživljavam kao prelazak sa jednog posla na drugi. Ali i dalje mislim da je to samo privremeno. Presudilo je to što se radilo o Londonu i BBC-ju.¨

Danica je već dve godine u Londonu. Ne razmišlja o povratku. Sastane se taj naš ¨londonski klub¨ pa pričamo o B92.  Još malo pa će ih tu biti više nego onih, iz mog vremena, koji su ostali na radiju. A i oni koji su ostali plaše se da će ih  televizija pojesti. Da će ih stići prokletstvo Studija B? Radio B92 je i krajem 2005 najslušanija stanica u Beogradu. Druga po slušanosti u zemlji, za petama radio Beogradu. Sa druge strane, vesti radija B92 u Beogradu sluša tek svaki treći od onih koji su ga slušali krajem devedesetih.