Ivan Radovanović – „Biti Arif Vuković“

Dosta je to
prosta stvar,
biti
Arif Vuković.
I nisam to
uglavnom pričao,
uglavnom nikada,
i uglavnom nikom,
ali Arifa sam
upoznao,
baš tokom
rata,
baš
u Sarajevu,
u hotelu koji
se zvao
„Beograd”.
I pomislio sam,
tada,
na tom
čudnom
mestu:
O, kako je to
prosta stvar,
biti
Arif Vuković.

Nikada,
suštinski,
nisam o njemu
ništa znao.
Osim da je
svake večeri
dolazio
u hotel
„Beograd”,
u Sarajevu,
na koje se pucalo,
u kojem se pucalo.
I da je,
svakog
sledećeg jutra,
odlazio
nekud,
na posao,
te mi se činilo,
sve zajedno,
kako je to
sasvim
prosta stvar,
biti
Arif Vuković.

Uveče smo,
kada se vrati,
umoran
i bled,
sedeli
on i ja
u hotelu „Beograd”,
u Sarajevu,
u restoranu
u kojem su
blebetali
novinari,
političari,
umetnici,
i sličan polusvet,
oni što
znaju sve
o ratu, miru,
zločinu i žrtvi,
najviše o laži,
a nisu nikakvu
predstavu imali
kako je
prosta stvar
biti
Arif Vuković.

I svake večeri,
Arif Vuković
donosio je
knjige,
čitav naramak,
ali o tim
naslovima,
o piscima i
delima,
sada neću,
nije im ovde
mesto,
nije im bilo
ni tada,
tamo,
u Sarajevu,
na koje se
pucalo,
u kojem se pucalo,
a opet su
bili tu,
pisci,
knjige,
poneki
pesnik,
jedan Berđajev,
i još nešto,
o duši,
tu, usred
rata,
u kojem je
to tako
normalno
i prosto,
kada si
Arif Vuković.

I nemam
šta da
objašnjavam,
njegov
doživljaj
Prusta,
pošto
je
izgubljeno
vreme
tada bilo
pronađeno,
tu,
za stolom
prekrivenim
prljavim,
nagorelim
stolnjakom,
knjigama,
vinjakom,
tu,
među
polusvetom,
ratnim
intelektualcima,
prolaznicima,
znatiželjnicima,
tu, gde je
sve što će biti
odavno prošlo,
osim te
činjenice.
Da je
bilo tako
prosto,
biti Arif Vuković.

Kakva idiotarija
i kakav blagoslov
pričati
o knjigama,
u ratu,
u kojem
svi postajemo
nepismeni.
Obrazlagati verse,
razmišljati
o sentencama,
sintagmama
i metaforama,
dok
napolju gruva,
banalno
i bukvalno,
bez ikakvog
značenja,
osim onog
koje ti
kaže da
sagneš glavu,
pred
nepismenim
mecima,
gurneš je
među knjige,
u izgubljeno
vreme,
ono bez
municije,
i da se sakriješ
između korica,
u kojima je,
tako prosta
stvar,
biti,
Arif Vuković.

Posle sam ja
otišao,
iz Sarajeva
za Beograd.
I jednom sam
uspeo da
čujem,
nekako su
veze
telefonske,
baš tog dana
radile,
da Arif više
ne priča
o knjigama,
nego plače,
nad banalnošću
bez slova,
nad granatama,
i sobom,
odavno poginulim,
u istom takvom,
poginulom
vremenu,
trulom
i raspalom.
I pita mene
kako iz toga
da izađe.
A ja nisam znao
nikakav odgovor.
Ja,
koji inače
dobro znam
da je sasvim
prosta stvar
biti Arif Vuković.

Mnogo kasnije,
moja majka
je čula,
na televiziji,
u vestima,
da je,
tamo negde,
u Bosni,
ubijen neki
Arif Vuković,
i ušla je u moju sobu,
i rekla,
baš to
što je čula,
da su,
tamo negde,
u Bosni,
ubili nekog
Arifa Vukovića,
a onda me pitala,
začuđena
ratom i
smrću:
„Zar mi
nisi pričao,
on je čitao knjige,
zar ne?”
A ja sam
na to
rekao:
„Izađi, molim te”,
i onda sam plakao,
banalno,
bukvalno,
nepismeno,
bez svesti,
bez ijednog slova
u suzama,
i čudio se
što su takve
ipak tekle,
isto kao
što teku
rečenice,
one bez kraja.
Valjda je znala,
i nepismena voda,
kako je to
prosta stvar,
zar ne,
biti
mrtvi
Arif Vuković.
Tamo negde,
u Bosni.

Više od
dvadeset godina
kasnije,
skoro
trideset,
sasvim slučajno,
čitajući o tome
šta se dešava,
tamo negde,
u Bosni,
naleteo sam,
i stao,
kao da sam
nekada,
nepismen,
zaleđen,
i sada,
nepismen,
odleđen,
pa ne razumem
dobro,
ili je to do
musavih
naočara,
šta god,
svakako sam
stao,
kada sam
naišao
na tekst
o Arifu Vukoviću,
ipak živom,
koji je,
na nekom od
mnogobrojnih
suđenja,
onih posle rata,
besmislenih,
i bez
pravde,
svedočio o
tome
kako su ga
mučili,
umalo streljali,
vodili golog
po gradu,
s kaišem
oko vrata,
i tukli,
sa dve palice,
pred čovekom
koji je
sve to vreme
večerao,
i kako su ga
držali,
tako golog,
na haubi,
venčavali,
uz cveće,
s drugim,
istim takvim,
prebijenim,
golim,
dok im je
jedan od
komandanata
rata
razdragano
mahao,
iz kola,
„golf” je valjda bio,
onaj iz Bosne.
I pomislio sam
posle toliko godina,
ozaren,
i skoro
nimalo
tužan,
kako je
prosta stvar
biti
Arif Vuković,
živ.
Posle rata,
tamo negde,
u Bosni.

I hteo sam
da odem,
tamo negde,
u Bosnu,
da ga nađem,
i da mu vratim
Prusta,
kojeg mi je
poklonio
u Sarajevu,
u hotelu
„Beograd”,
u gradu
na koji su pucali,
u kojem se pucalo.
I da mu
kažem
da je
vreme
pronađeno,
ono koje smo
izgubili,
i da je, ponovo,
živo.
Da su sve
sintagme
još tu,
i poneka
metafora,
jer su metafore,
jebiga,
dosta ubijali,
ali, ipak,
preostale su
neke,
a ima i onih
koji to razumeju,
a rat,
nikada,
nisu.
I da
mu kažem
onda
kako
sam sve
shvatio,
gotovo
objasnio,
i da sada
znam
kako je to prosto,
biti
Arif Vuković.
Tamo negde,
u ratu,
u miru,
u Bosni.

To sam hteo.

A onda
sam ponovo
pročitao,
u novinama
koje su,
a on je to znao
jer je voleo
Benjamina,
u novinama
koje su,
dakle,
ponižavanje
i jezika
i smisla,
odvratno
jedno mesto,
za reči,
e baš tamo,
pročitao sam
vest:
da je,
negde,
u Bosni,
umro
on,
profesor
filozofije
i književnosti,
a u ratu
šef kabineta
jednog od vođa,
i da je umro
od posledica,
psihičkih
i fizičkih,
što,
evo,
mogu da
posvedočim,
nije tačno.

Jer,
ja znam:

Kada si
Arif Vuković,
umreš
od pismenosti.
Da nepismeni,
nauče da plaču.
I, kao ja,
prestanu
da misle
da je
prosta stvar,
biti
Arif Vuković.
Tamo negde.
Neću da kažem
Gde.