2004-2005: Nova zgrada… Prvih petnaest godina… Šta dalje? – 25. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

“Ko misli da je lepše bilo ono vreme, neka ide u Irak da radi. Ovde je to doba, čini mi se, prošlo.” Dragoljub Žarković

Sam sebi zvučim smešno. Bulevar AVNOJ-a 64. Ni mladi taksista nije siguran o čemu pričam. Zna da je to negde na Novom Bedogradu, ali ne baš tačno gde. Kao što zna i da je AVNOJ nekada postojao i nešto značio, ali da ga ne pitam šta tačno. Kažem mu da idem u B92 i sada više problema nema. Crvena betonska trospratnica, bivši SDK. Tu je i mesna zajednica, samoposluga i šta se već nalazilo u  socijalističkom pravilniku za izgradnju  centra jednog novobeogradskog bloka. Tu je i nova velika sportska hala, a odmah do niče staklena višespratnica novopridošle inostrane banke. Vrata ¨na okretanje¨ i ljubazna recepcionerka. Pita me: ¨Kod koga idem?¨. Glupo mi je da kažem ¨Kod sebe¨ jer čak i tu novu zgradu smatram nekako svojom. IREX ,za koji sam radio, finansirao je najveći deo troškova rekonstrukcije zgrade koju je Narodna banka iznajmila  Kompaniji B92. Sve za šta su trebale pare plaćeno je od poslednje velike inostrane donacije. Sve ostalo ušlo je na kompenzaciju. Matić, Mirković i ostali pokusavali su više od dve godine da obezbede prostor koji bi doveo sve B92 aktivnosti pod jedan krov. Skoro da je bilo lakše ujediniti opoziciju, nego pronaći kuću za RTV B92. Svaka od 18 stranaka na vlasti sebe je odmah skućila, ali za B92 je uvek postojao neki problem. Na kraju, nema razloga da se krije, Mladjan Dinkić je bio taj koji je srušio bunker birokrata i dozvolio B92 da pod komercijalnim uslovima zakupi zgradu. A onda su usledili meseci za dobijanje potrebnih gradjevinskih dozvola. Pa borba sa američkim birokratama koji traže da se sve radi kao da smo u sred Vašingtona, a ne u Srbiji gde Miloševićevi mastiljari i dalje mrače i oblače. Gradilo se kako se moglo, čas brzo čas sporo. Na kraju sve je bilo na svom mestu. Program je krenuo iz novog studija, iako  je pretila opasnost da se tog jutra postavljena scenografija sruši na voditelja. Nisi mogao nigde da se nasloniš jer je sve bilo sveže ofarbano. Ali, niko nije kukao. B92 dobio je prostor dostojan bilo koje svetske kuće. Nije bilo fontana i vodopada kao u ¨Pinku¨, ali ni rupa u podu i roshodovanog nameštaja iz Doma omladine. Sve je bilo lepo, čisto i prostrano. Veranu Matiću nije bilo lako da se navikne na novu, veliku kancelariju.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨Dugo sam se osećao neprijatno ¨kaže mi Veran. ¨Mislim da smo pogrešili što smo napravili tolike kancelarije. Trebalo je da budu manje. Trebalo mi je vremena da se naviknem na samu zgradu ali sam u isto vreme bio i ponosan jer smo puno uradili da ljudima u B92 omogućimo što bolje uslove rada. Ljudi su uvek bili najvažniji.Sada kada smo ih sve stavili u jednu zgradu to je bio preduslov da pravimo  bilo kakav ozbiljan program razvoja. Kada smo ušli u tu zgradu i kada su ljudi počeli da dolaze u nju dobio sam utisak da su tek tada počeli da percepipiraju B92 kao ozbiljnu instituciju. Ne mislim da do tada nismo bili ozbiljni, ali sada smo napravili značajan napredak i na poslovnom planu. Na drugoj strani mnogi naši našli su se u čudu. Neke je taj novi prostor blokirao. Teško su se navikavali na tolike stepenice i hodnike, desetine ljudi koji su u svakom trenutku bili oko njih. Kad god nešto nije valjalo nova zgrada im je bila kriva¨

Oni koji su radili u radiju B92 uvek su na neki način bili izdvojeni. Na petom spratu DOB-a nije ih mnogo zanimalo šta se radi na drugom gde je bio smešten Opennet. Kada su bili u SM nisu imali predstavu kako je funkcionisala televizija po iznajmljenim stanovima ili na vrhu Doma omladine. Radio je uvek smatrao da je on B92, a da je sve ostalo manje važno. Sada, u novoj zgradi, shvatili su da su oni samo jedan  i to manji deo B92 i da ima i važnijih delova Kompanije od radija.

„Samo to spajanje sa ljudima iz ostalih delova B92 za neke sa radija je bio šok“  kaže mi Saša Mirković. „Neki su bili spremni za to, a neki nisu. Sada su mogli da vide koliko je čitav sistem velik, koliko tu ljudi ima, koliko to košta i zauzima prostora. Priša o televiziji unutar ljudi iz radija nije više bila ona načelna o tome kako „oni tamo“ u DOB-u imaju više ljudi nego što im treba i polovinu bi trebalo otpustiti. Sada vide i veličinu i utucaj televizije. Svestan sam koliko im je teško da sve to prihvate. Ipak, sve to ne znači da će radio biti u drugom planu.  On će i dalje biti jako važan deo B92 priče, ali sigurno ne i najvažniji. Radio će uskladiti svoje troškove i trebalo bi da bude samoisplativ. Takodje, interakcija izmedju radija i televizije trebalo bi da bude mnogo veća i da se ne svodi samo na povremeno snimanje gosta u „Kažiprstu“. Ljudi iz radija imaju veliku priliku da se promovišu i preko televizije i to bi trebalo da iskoriste. Tu postoji otpor medju njima jer se plaše da će televizija ugroziti budućnost radija. Svi mi znamo šta se dogodilo sa Studijom B i o tome mnogo vodimo racuna. Sa druge strane, razvijaju se nove tehnologije, internet, mobilna telefonija i tome takodje treba posvetiti dužnu pažnju. Ono što je sigurno je da niko u kući nikada neće diči ruke od radija.“

U mnogim RTV sistemima radio je „sakriven“ u nekom ćošku ili na poslednjem spratu. Tu su ostavljeni oni koji više nikome ne trebaju, koji nisu dovoljno „lepi“ da odu na televiziju ili su i suviše pametni pa im nije ni palo na pamet da tamo idu. B92 se trudi da radio ne izgubi korak u odnosu na televiziju. Postavljeni su novi predajnici i radio je došao u poziciju da moze da ga čuje više od 60% ljudi u Srbiji. Nema problema ni sa prostorom, uslovima rada. A opet, atmosfera je drugačija od one u DOB ili SM. To vide i oni koji ne rade u radiju.

„U novoj zgradi radio je dobio super poziciju.“ Kaže mi Vojkan Radoš koji je bio zadužen i za izgradnju i za raspored ljudi u bivšoj SDK centrali. “Neki uopšte nisu hteli da se sele, ali su na kraju morali da dodju pod isti krov. Napravljena je fer podela prostora i potpuno je normalno da televizija kao veći i moćniji medij zauzima više. I jedni i drugi koriste sličnu opremu i tu se ne pravi razlika. Uskoro bi sve trebalo da bude digitalizovano.  Na drugoj strani, utisak je da televizija polako „gasi“ radio. Novinari često kritikuju jedni druge i ne vidi se jasno gde sve to ide. U tehnološkom smislu radio ima i te kakvu budućnost.Uskoro bi mogao da bude pristupačniji ljudima van Srbije nego onima koji žive u njoj. Hiljade njih mogu da slušaju radio preko interneta u osto vreme i broj onih koji to čine priblizava se onima koji slusaju preko radija. Spremamo se za taj dan i postavičemo nove servere cim se za to ukaze potreba. Tu ogranicenja nema. Najveća opasnost za radio je i dalje sama televizija.  Neki ljudi su sa radija presli na televiziju i radio je time mnogo izgubio. Međutim, on će i dalje ostati najbrži medij. To mu jos neko vreme niko nece moci uzeti. Ja sam poceo da radim u B92 kada je postojao samo radio i zato mi je tesko da gledam kako se gura u drugi plan. Smatra se da on moze da funkcionise po automatizmu i da tu ne treba mnogo ni menjati ni ulagati. To nije dobro i neko bi trebalo da povede malo računa o tome. Radio nas je stvorio, a sad mnogi uopšte ne vode računa o njemu.“

U novoj zgradi  sve se na neki način vrti oko radija. Bar to tako izgleda. Studiji se nalaze odmah do centralnog deska gde jedni pored drugih rade i televizijski i radijski novinari. Tu, do radija, nalazi se i mali kafe, oaza za pušače. Ljudi iz radija su ti koji su „zaduženi“ za moral. Gorica Nešović i Igor Brakus, dele mali stakleni boks namenjen zabavnoj redakciji radija. Smešteni su izmedju deska i kafane. Igor svakoga popodneva dovodi slusaoce do suza. Medjutim, kada pričamo o budućnosti radija Igor je jako ozbiljan.

„Smem da budem sumoran?“ pita me Brakus i odmah nastavlja.“ Ja nisam optimista da će radio opstati pored televizije. Gde god su istoj kući bili radio i televizija radio je propao. Televizija donosi veći prihod, ali više i troši. Da bi se uštedelo kvalitetni ljudi iz radija prebacuju se na televiziju. Time radio gubi svoj identitet. Ja mislim da je radio B92 i dalje jači brend od televizije B92. Da kada se kaže B92 ljudi u 60% slučajeva pomisle na radio, a ne na televiziju.Ja lično ne volim televiziju. Volim da je gledam, ali ne volim da se na njoj pojavljujem.  I trudiću se što duže budem mogao da se na njoj ne pojavim. Sto bih se demistifikovao ako za to nema nikakvog razloga? Mislim da ovako funcionišem mnogo bolje  i da je smisao mog izražavanja verbalan a ne vizuelan. Sada, kada je radio povecao svoj domet,  postoje novi ljudi iz raznih  mesta, koji me nikada ranije nisu culi. I to je veliki izazov za mene. Ali, nedostaje nam „opšti“ entuzijazam. Da se  ljudi ne bore  samo za to da televizija bude strašno dobra, nego da se malo bore da i radio bude solidan. Radio je i dalje odličan, ali fali entuzijazma. Vidim ga u mojoj ekipi , jer eto mi smo ludaci, ali ne i kod ostalih. Kao da ljudi dođu da otaljaju posao. To nikada nije bila karakteristika radija B92. Mislim da sada 80% ljudi radi da bi dobilo platu i ništa više od toga. Ja radim i dalje  kao što sam radio pre jedanaest godina Na poslovnom planu i na emotivnom planu ja se nikada ne menjam. Znači, ja ako sam u nekoga zaljubljen prvog dana, takav sam isti i trihiljaditog. Ali, vremena se menjaju. Ranije, dok smo obarali Miloševića, dobijali smo pare iz inostranstva i onda je bilo potpuno svejedno šta radiš.. Može tu da dođe avangardna grupa i da igra trbušni ples, koji se  ne vidi i ne čuje i da bude super. Isplatiš im kintu i odu. Onda može da dođe Džoni Racković, skine se go čovek i urla. Super! Evo mu plata. Mega avangarda. A sad kad nema te kinte, kada nema ni Miloševića, moramo da se oslonimo na marketing. A tu, opet, firme ili osobe neće da daju pare za sve na svetu. I onda, hajmo da prilagodimo malo ovo, hajmo da prilagodimo malo ono da bi radio bio isplativ i da bi mogle da se plaćaju plate radnicima. Manje radnika, manje plata i eto gde smo.“

Gorica Nešović je i dalje spremna da se bori. Iako trenutno spada u „najstarije“ njen smeh je prvo što mnogi koji dodju na posao čuju svakog jutra. Kaže mi da bi volela da ljudi koji vode B92 prihvate da su 14 sati zabavnog programa koje stanica emituje bar podjednako važni kao i 3 sata informativnog.

¨Volela bih da naš radio zvuči kao vodeće svetske radio stanice¨ kaže mi Gorica. ¨Kada  poređaš inostrane stanice, jednu pored druge i slušaš po pola sata svaku od njih, ti vidiš da je tu nešto zajedničko. Da postoji odredjen odnos govora i muzike, načina na koji se govori, oprema programa… Kada u Srtbiji poredjaš stanice toga jednostavno nema. Nije bitan jezik, bitno je da mi na srpskom treba da zvučimo isto kao neka druga radio stanica koja se emituje iz Londona, Amerike..sve jedno. Da obratimo pažnju na te neke druge stvari na koje se  poslednjih godina nije obraćala pažnja zbog toga što je infromativno-politički program bio dominantan. Svo mi ostali radili smo praktično izmedju vesti. Sada kada je odnos zabavnog i informativnog programa 14: 3 možda bi mogao da se uloži taj ekstra napor da se i taj zabavni program dovede na nivo dostojan bilo koje evropske radio stanice.¨

Da li to mogu da urade oni koji su 1989. pokrenuli Omladinski radio B92. Pre svih Matić, Mirković i Andjelić koji imaju vodeću ulogu u upravljanju radijom. Ili možda treba naći neke nove klince od dvadeset i nešto godina, koliko smo imali mi kada smo počinjali u B92.

¨Mislim da mi sada imamo potpuno jedan novi prostor da dovedemo mlade ljude¨ priča mi Srdjan Andjelić.¨ Treba dovesti mlade ljude koji će se boriti za ¨svoj¨ prostor na radiju. Mislim da nemamo nikakvu konkurenciju, da su ovde sve ostale stanice ili mnogo glupe ili staromodne. Imamo bukvalno prostor kao 89.godine, u vreme Ante Markovića.  Pričali su nam da ćemo živeti ko Danska. Tada smo mogli da pričamo o svemu. Kao i sada. Svaka prljavšitna, svaka boleština našeg društva  biće kod nas  na programu. Sve što je veselo, što je duhovito, što je ohrabrujuće, takođe će biti kod nas na programu. Samo je bitno  da nam dođu novi ljudi kojima je to jako bitno. Da se stalno pojavljuju novi ljudi i da stalno dobijamo  podršku u ljudima koji su odrasli uz tebe. Da čujemo šta će oni da nam kažu u mikrofon. B 92 je medij koji treba da ukazuje na sve novo  što se dešava. Da ukazuje na nove probleme, da pušta novu muziku, da dovodi interesantne ljude pred mirkofon, da govori o izložbama i novim knjigama. Da nas putem interneta i putovanjima  približi svetu. Da nas ohrabri da putujemo. Zato  očekujem da nam dođu mladi ljudi sa ulice. Da jendostavno dođu i kažu:  ¨Ja bih da radim¨.  Moramo održati tu B92 strast. Nikao ne viidm B 92 kao grupu ozbiljnih ljudi koji su postigli užasne karijere , dobili nagrade u inostranstvu i rutinski rade program.¨

¨Ja sam sam imala 18 godina kada sam došla u radio i sa  25 već sam imala nekakvo iskustvo.¨ kaže Gorica Nešović. ¨Volela bih da nam i sada dodju ljudi sa 16 ili 17 godina pa da kada napune  23 ili 24  počnu da uređuju program. To bi bilo super.  Ali ne smemo ponoviti greške iz 1990. kada su samo  ljudi sa 25 uredjivali program. Mora tu da postoji neko sa strane koji ih neće plašiti već ohrabrivati. Neko ko će navoditi te mlade ljude da sazrevaju u nekim mnogo boljim uslovima. Ne kao neki opsani čika sa bradom koji će tu da bude strah i trepet već prosto kao neko koga tu mogu da pitaju. A taj neko će iskreno da im odgovori. Neće da čuva svoje zantske trikove kao svoju veliku tajnu i da pusti njih da se koprcaju. Mislim da neophodno da B92 napravi jednu novu generaciju koja će početi da se šeta ovom zgradom. Ja mladost  volim i favorizujem iako se i dalje osećam  mladom. Ipak, energija koju neko ima sa 20 godina je potpuno drugačija od energije koju neko ima sa 40. Nama treba da da razmenimo te neke energije.¨

Ako na mladima može svet da ostane zašto ne bi jedan radio. Makar on bio i B92. Ili je to samo još jedna od onih poslovica koje lepo zvuče, ali su u praksi neostvarive. Problem nastane kada se postavi pitanje vrednosti generacije koja danas ima 18 ili 20 godina. Generacije koja je odrasla pod Miloševićem. Oni su imali postere Arkana, Legije i Mladića u svojim spavaćim sobama. Za njih je Ceca veći fenomen od Beatlesa, a rok se završava sa Zdravkom Čolićem. Večina misli da je Vučić cool, a radikali OK. Ne smeta im kada se na pravnom fakultetu slavi 10 godina ¨oslobadjanja¨ Srebrenice. Za njih je Zapad  onaj što nam radi o glavi, a ne mesto gde se kupuju farmerke i ploče. Znam da će svi oni koji ovo čitaju, a spadaju u te mlade, poželeti da bace knjigu. Ne odnosi se ovo na njih. Pa ako ništa drugo oni se razlikuju od ovih drugih po tome što žele nešto i da čitaju. Ali, to je manjina. Ne samo manjina već veeeeeeeeeeeeelika manjina. Ta manjina mogla je da vodi malu beogradsku stanicu koja se čula u par ulica i radila na kućnim uredjajima. Gde su ljudi donosili svoje ploče i CD-e. Radili za džeparac koliko i kad su mogli. Radio B92 je sada nacionalna stanica sa skoro milion slušalaca , skupom opremom i velikim troškovima. Da bi ušao moraš da preskočiš vratara i čuvara. U starom B92 si mogao nogom da otvoriš Veranova vrata i niko te ništa ne bi pitao. Sada ti treba bar elektronska kartica i neko ko će ti pokazati put do njega. Zato je priča o mladima Srdjana i Gorice lepa, a ona Saše Mirkovića ili Borisa Husovića možda realnija

¨Ja mislim da je u ovoj fazi dostojanstvenog mainstrima,kako volimo za sebe da kažemo, B92 i generacijski formatiran¨ kaže Saša Mirković. ¨Mi ćemo stariti sa svojom publikom, sa svim svojim dobrim i lošim stranama. Imaćemo  povremene transfuzije sveže krvi ali da će doći do temeljne promene krven slike ovde- u to  čisto sumnjam. Ljudi u B92 su vezali svoje ambicije, budućnost i sve ostalo za ovu kuću. U međuvremenu su se poženili, zasnovali porodice… B92 više nije na margini, već raste u ozbiljan sistem. Kao u fudbalu. Ako si od jednog malog tima, trećeligaša, postao prvoligaš i boriš se za titulu, zašto bi napuštao taj tim?  Uz to ti B92 uvek pruža nešto što ni jedan drugi medij ne može. Tačno je da se dolaskom u novu zgradu atmosfera malo promenila. Znam da je mnogima teško da shvate kako nemam mnogo vremena da sedim sa njima u kafani. Nivo obaveza i odgovornsoti koje imam, ali i koje oni imaju dozvoljavaju nam da se ¨družimo¨ jednom u nekoliko meseci. Ali i teme za priču su se promenile. Retko ćemo pričati o tome  kako nam deca rastu  već pre o tome zašto je nekome plata niska, zašto će neko da dobije otkaz, zašto je ovaj ili onaj radi ili ne radi svoj posao. Profesionalizam vuče sa sobom i odredjenu surovost, gde za emocije i ¨drugarstvo¨ nema baš puno mesta. Iznenade se i oni koji su za B92 čuli kao za gerila radio, pa sada dodju i vide sve ovo. Naša firma ne izgleda mnogo drugačije od sličnih medija u svetu. Ovde radi nekoliko stotina ljudi, postoje odredjene procedure, protokoli i red. Možda se po tim hodnicima izgubio i taj neki duh B92, ali ja mislim da je on pre prilagođen  godinama koje mi imamo.¨

¨Naš najvažniji zadatak je da ¨napravimo¨ deset novinara koji će biti temelj Radija B92¨kaže Boris Husović. ¨Program za one koji donose odluke u ovoj zemlji. Da mogu da utiču na njih. Ja kada sam ušao u B92 imao sam 22 godine, ali mislim da je sada potrebno da se počne ranije. Mnogo ranije. Mislim da ima jako malo ljudi od 22 ili 23 godine koji su toliko ¨izgradjeni¨  da bi mogao odmah da ih gurneš u vatru ili ostaviš same u redakciji posle šest meseci. Teško je od njih očekivati kvalitetan izveštaj makar i sa konferencije za novinare. Sa druge strane, mi kao ¨stara¨ ekipa novinara Radija B92 ništa nećemo uraditi ako ne napravimo novu generaciju novinara. O tome sada najviše razmišljam jer su nam zaista potrebni  neki novi mladi ljudi koji će da dođu, nauče, na koje ćemo moći da se oslonimo i koji će moći da nastave da rade ono što se od B92 očekuje.¨

Milivoje Čalija je zavoleo B92 kao slušalac, onda došao da pušta muziku a danas je šef marketinga radija i televizije. Uvek je na neki čudan način ostao privržen radiju i trudio se da pored svih ostalih obaveza vodi računa i o ovom delu kuće. Sada, posle 15 godina siguran je da će radio ostati najbolja stanica na tržištu.

¨Mi kao kuća pripadamo generaciji koja je u protlih 15 godina sa Miloševićem imala ozbiljan problem sa evolucijom¨ priča mi Čalija. ¨ I medju nama postoji kritičan broj ljudi sa skoro 40 godina koji imaju poteškoća u razvoju jer su prošli kroz čitavu priču. Mislim da ta generacija treba konačno da odraste. Smatram da i dalje kao kuća treba da se bavimo promocijom pozitivnih vrednosti jer je osnovni razlog zbog čega je sve pokrenuto upravo promocija vrednosti. Sticajem okolnosti  došlo je do zaokreta u društvu koje je otišlo u ekstremnom smeru. Tako da su te stvari koincidirale. B92 nije osnovan da bi se Milošević srušio. On je nastao kada je pao berlinski zid, a naša zemlja to nije shvatila kao istorijski dogadjaj.¨

U svojoj kancelariji na prvom spratu bivšeg SDK Veran Matić je i dalje zatrpan knjigama i kasetama. Stalno je za kompjuterom i očajnički pokušava da održi u životu par biljki kojima ne prija novobeogradsko sunce. I dalje medju prvim dolazi na posao, a medju poslednjima odlazi. Nije naučio da vozi, baš kao što nikada nije uspeo da pronadje tih ¨par slobodnih meseci¨ i savlada engleski jezik. Kada pogleda oko sebe ima verovatno hiljadu i jedan razlog da bude zadovoljan onim što je uradio u proteklih 15 godina. Ipak, i dalje je zabrinut.

¨Ja sam postao zarobljenik B92¨ kaže mi Veran..¨U tom smislu da se od mene očekuje da odbranim taj duh B92, a uz to postoji jako puno stvari koje moram da radim a koje možda ne bih voleo. To mi  posle 15 godina predstavljaju ozbiljno opterećenje. Želeo bih da se bavim nekim stvarima koje bi za B92 bile mnogo korisnije nego ono što sada radim, ali ne može se. Sada je potrebno obezbediti sigurnu budućnost kući. Puno toga je učinjeno i  raščistili smo sve one nagomilane minuse iz prošlosti  koji su pravljeni zbog toga što smo morali da se dovijamo na različite načine da bi preživeli u prethodnom režimu. Sada polako dolazimo u situaciju da B92 više ne zavisi samo od neke ličnosti već od onoga što je postavljeno kao osnova u proteklih 15 godina. Radio je u poslednjih nekoliko godina zadržao svoju vitalnost i on je i dalje prepoznatljiv. Televizija je sasvim drugačije i na nju se drugačije i gleda. Deo demokratske javnosti nam nikada neće oprostiti što smo se uopšte usudili da se bavimo televizijom. Brend B92 se i dalje vezuje za radio i taj radio je dokazao da može da funkcioniše dobro i u izmenjenim okolnostima. Sada želimo da radiju obezbedimo vodeću ulogu na tržištu na duge staze. Mislim da je to moguće ostvariti sa dva kanala. Jednim nacionalnim koji bi bio više mainstream i drugim gradskim koji će biti više vezan za izvorne principe B92 u kulturološkom smislu, a nacionalan u političkom.

Mnogi B92 i dalje vide kao predvodnika nekog alternativnog pokreta koji se opet uglavnom ograničava na Beograd uz pionirske pokušaje nekih grupa u Novom Sadu ili Nišu. Mnogi traže da se B92 vrati svojim korenima i prepusti mesto lidera u informisanju ¨velikim¨ sistemima poput RTS-a.

¨Radio B92 je postao vremenom jedna podkultura i čini mi se da  će imati bolju budućnost nego televizija¨ kaže mi Dušan Janjić, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Ono što mene odvaja na neki način od te podkulture je taj ritam kojim se čitaju vesti i govori na radiju. Biće da sam prestar. To je generacijski radio koji radi u tom nekom hip-hop ritmu i ako bi hteli da imaju uticaj na nacionalnom nivou  onda bi morali da ponište ono što je suština B 92. Možda je bolje da se pomire sa tim da komuniciraju sa jednom podkuturom a da ostanu otvoreni za informacije, nego da imaju tu megalomansku pretenziju da budu opštenacionalni i onda dožive sudbinu ¨Politike¨. Takodje, ne mislim da B92 može biti komercijalan radio jer ima puno toga autorskog. Ne mogu da zamislim da će svi ti ljudi svoje teško osvojene minute prepustiti oglašivačima.¨

¨Ja bih volela kada bi taj radio ostao veran svojoj tradiciji¨ kaže mi Nataša Kandić, direktorka Fonda za humanitarno pravo.¨Da bude istraživački radio, bira teme koje su važne i osetljive, nekada ne baš politički lako prihvatljive. Teme koje doprinose saznavanju istine o toj prošlosti bez koje zapravo nema ni neke stabilne demokratske budućnosti. Šteta je za radio da bude kao i svi drugi. A sve više liči na to. To je najveći gubitak za B92. On nikada neće izgubiti svoje slušaoce ako bi se vratio onome što je bio . Da istražuje i govori istinu nezavisno od toga šta političke partije ili oni koji su na vlasti misle.¨

Dušan Radulović je i dalje urednik Prvog programa Radio Beograda. 80% slušalaca mu je starije od 50 godina, ali Beograd 1 i dalje sluša najveći broj ljudi. Postavljanjem novih predajnika B92 mu se približio i sada posle Beograda i Novog Sada pokušava da pobedi taj ¨veliki¨ radio i na nivou Srbije.  I to tamo gde je on najjači. U informativnom programu.

¨B92 mora da sačuva ono što je njegova suština, a to je ta njegova informativna funkcija.¨ kaže mi Radulović.¨ Ne samo političko-informativna već informativna na svim nivoima.  To je imidž koji taj radio ima. To je koren. Ako dozvoliš da se koren osuši, osušiće se i drvo. Mora da zadrži i taj svoj off prilaz i sve te ideje koje su iz njega izašle. Ne sme sebi da dozvoli da postane isti kao i drugi. B92 mora biti off radio pa makar imao svoju zgradu veličine Beograđanke. Sa svim  produkcijama, filmskim, književnim, ovim i onim. Ako postane običan, tog trenutka B92 više nije B92. Niko drugi nema ni Igora Brakusa, ni klince koji fantastično vode kontakt program. To je snaga B92 koju ne sme da izgubi.¨

Biljana Vujasinović ima najduži staž u informativnoj redakciji B92. Mnogo toga se promenilo od decembra 1990 kada je prvi put ušla u ¨veliku¨ sobu na petom spratu DOB. Danas vodi brigu o vestima i sa Markom Mrkićem ¨nosi¨ Dnevnik u 17h. Kaže mi da je sigurna da će B92 postati ¨medijski gigant¨, a da će radio ostati  ono što je uvek i bio. Stanica koja se sluša sa dubokim uvažavanjem.

¨Radio B92 će imati uticaj bez obzira na to ko bude bio na vlasti¨ kaže Biljana Vujasinovič.¨Svi znaju da je jako važno šta kaže B92. Mislim da će ostati na neki način i elitni radio u smislu da mu za komercijalni efekat neće biti važno koliko ga ljudi sluša i da li je tu jedna nula više ili manje. Kada neko hoće da sazna i da čuje nešto ozbiljno i pametno,taj će okrenuti B92 i to je to. Sada su neke stvari drugačije. Ovde sam 15 godina i ne mogu bez emocija da gledam na sve kroz šta smo prošli. B92 mi je bio prvi posao i nikada nigde drugde nisam radila. Sada postoji kvalitativna razlika i u programu i u tehničkim uslovima u kojima radimo. Ali, imalo je i ono vreme svojih draži. Takmičili smo se kome će Dnevnik duže da traje. Po sistemu što duže to bolje. ¨Tonovi¨ su znali da budu i po tri ili četiri minuta. Danas je to nezamislivo. Skoro da nema dužeg snimka od 30 sekundi. Cela priča traje dva minuta. Sve to ranije bilo je mnogo napornije, ali bili smo i mladji pa se to lakše podnosilo. Odlaskom Miloševića to je više postao posao nego ¨misija¨, ali posao koji se voli. A nekada  je dovoljno da samo dodjem ovde i odmorim se malo…. od dece.¨

Sanda Savić je direktor informativnog programa RTV B92. Mnogo više brine o televiziji nego o radiju, ali će nerado to priznati. Kaže da je za radio B92 najveći problem nedostatak prave konkurencije.

¨Već godinama čekamo na pravog konkurenta¨ kaže mi Sanda Savić. Radio Beograd je bolji nego što je bio, povratio je deo svojih slušalaca, ali to još nije konkurent koji bi mogao da natera ljude ovde da se zabrinu i pokrenu. Mislim da je takodje važno što se televizija već formirala, a da je radio sačuvao svoju poziciju. To ovde još niko nije uspeo da uradi. Greše oni koji tvrde da se radio promenio. Naša misija je ostla ista i mi i dalje ne odustajeno od nje. Hoćemo modernu, građansku, evropsku Srbiju i kraj priče. Koliko god to zvučalo kao floskula, mi hoćemo pristojan život u Srbiji.To je od početka bio naš cilj i ništa drugo.¨

Danica Vučenić je jedno vreme vodila informativnu redakciju radija B92, a onda je preuzela ¨Kažiprst¨ pa sada svakog radnog dana preslišava svoje sagovornike. Tokom svog ¨mandata¨ promenila je špice informativnih emisija i čitavom programu dala jedan nov, moderan ton.

¨U vreme vanrednog stanja, kada je Đinđić ubijen , mi smo skinuli sve naše strare špice koje su bile  zaštitni znak B 92.¨ kaže mi Danica .¨ Nevolja sa njima je bila u tom što smo stalno morali da ih menjamo, jer su likovi iz njih i ono što su oni govorili jednostavno zastareli posle 5.oktobra. Svaka promena špice je veliki posao i onda smo odlučili da napravimo one koje će imati duži rok trajanja. Koje će imati jasnu audio poruku, ali ne i neku verbalnu kao što je to do tada bilo. I tako smo došli do ovih špica koje su energične i koje bi trebalo da poruče da ne odustajemo od onoga što radimo i da smo i dalje ono što smo bili. Može to sada nekima i da se ne dopadne, ali jednostavno B92 više nije partizanski radio. Pokušavamo da se prilagodimo nekim modernim tokovima, odrasli smo i ovo je jedna velika kompanija koja zapošljava mnogo ljudi. Radimo zajedno sa ljudima sa televizije i imamo mnogo novih slušalaca. Oni su drugačiji od onih koje smo ranije imali. Sećam se jednog pisma koje sam dobila  krajem 2002. od jednog našeg vernog slušaoca. Kaže da je radio uvek doživljavao kao svog najboljeg komšiju koji misli isto kao i on, bori se zajedno sa njim i zajedno idu na mitinge. Sada ima utisak kao da je  B92 otišao u inostranstvo, tamo se školovao i vratio kao mladi japi. Neće više da se druži sa straim komšijom koji je ostao na nivou Otpora i večite opozicije. Ovo nije u potpunosti tako, ali delimično sigurno jeste. Uljudili smo se, umili, ali to je jednostavno zahtev vremena u kome živimo, a ne zato što se neki od nas pojavljuju i na televiziji. Naprotiv, trudimo se da radio bude drugačiji. I dalje smo kritični i agresivni, ali nikada bez razloga. Zalažemo se za neke principe i ne umivamo ono što ne treba umivati. Promenio se i odnos prema televiziji od kada radimo zajedno. Uredjivačka politika je na neki način uskladjena na nivou cele kuće, ali tu se pojavio jedan novi problem. Mi smo postavljeni u situaciju da  radimo zajedno i dve informativne redakcije dobro funkcionišu ,ali imam utisak kao da mi jedni druge doživljavamo kao konkurenciju. Ja hoću na radiju da uradim nešto bolje nego što su oni uradili na televiziji. Zaboravljam da su moji konkurenti zapravo druge radio stanice, a ne moja televizija. To je psihološki problem koji će se valjda prevazići. A možda neko izračuna da poseban informativni program radija nije više isplativ i da radio treba da dobije novu ulogu. Još uvek se o tome ne razgovara dovoljno otvoreno i nema neke jasne strategije. Ja kao pojedinac ili čak kao šef informativne radija mogu nešto da želim, ali bez podrške ljudi iznad mene to će ostati samo na željama.¨

Svetlana Lukić je odlučila da u okviru radija napravi kutak za one ¨čuvare vatre¨ 96-97. U svom ¨Peščaniku¨, zajedno sa Svetlanom Vuković, obračunava se sa svima. I sa samom sobom i svojim verovanjima da će postmiloševićeva Srbija biti normalna. Ne sećam se kada sam je poslednji put video da se smeje. Brine je sve.Od Koštunice i Tadića do menadžmenta B92.

¨Mislim da unutar B92 postoje velike neizgovorene razlike¨ kaže mi zabrinuta Ceca Lukić. ¨Čini mi se da rukovodstvo trenutno upošte ne zna šta će da radi sa radijom i da je on jednostavno prepušten da se sam kotrlja po nekoj inerciji. I onda ti se neke stvari jednostavno nameste, dodje ti ovakva vlast i tada radio ima prednost koju je imao svih ovih godina. To me uznemirava. To što se mi oslanjamo na spoljne okolnosti a ne na unutrašnju snagu. Kao da priželjkujemo na neki perverzan način, da nas napadne neko spolja kako bi se mi učvrstili iznutra. Ne znamo sami to da uradimo. Nama je potrebna vanredna situacija da bi normalno funkcionisali. Plašim se da je radio prepušten sam sebi i da se urušava i kadrovski i materijalno. To su mnogi i očekivali jer je akcenat stavljen na televiziju, ali ne smemo da doživimo sudbinu Studija B. Ja sam generacija koja je odrasla uz taj radio, pa sada kada ga negde čujem to mi je baš simpatično i setim se tih starih vremana. Ali, taj radio više ne slušam. To može da se dogodi i radiju B92. Da postoji i 30 godina, a da ga niko više ne sluša. Dobro, ja sam katastrofična, pošto živim u Srbiji, ali posle ovoliko godina provedenih u ovoj kući sigurna sam da se ne može sve raditi spontano. Nije isto raditi sa 15 ljudi koji misle isto i sede zajedno i pre i posle posla i voditi organizaciju sa više od 400 ljudi.  Taj sistem organizacije B92 nije se mnogo promenio. I dalje se misli da je za dobre rezultate dovoljno imati ispravna uverenja i biti požrtvovan. To vreme je, medjutim, prošlo. Ne zato što ljudi neće više da rade , već zato što je nemoguće više tako raditi. Mora neko da kaže šta je zajedničko za tzv.  komercijalizaciju programa   i onoga što smo mi nekada zvali misijom. Nema tu velike filozofije i ja sam im posle 5.oktobra govorila. Možeš da kupiš stan od 150 kvadrata u centru grada, ali znaš šta posle moraš da uradiš da bi vratio pare i opremio takav stan. Meni je uvek bio dovoljan stan od 40 kvadrata na periferiji, ono  što je B92 bio.Ja sam mislila da je nama dovoljno ono što je 96-97 bilo na ulicama Beograda. Možda još  pedesetoro ljudi u Nišu, pedesetoro u Čačku i da mi treba da se orjentišemo na tu vrstu Srbije. Da ne treba da povlađujemo nekim ukusima koji jednostavno nisu naši. Ja mislim da smo mi izabrali nešto što je krupan zalogaj za nas. Sada to podrazumeva odredjene kompromise. Mislim da mi to nismo morali da uradimo, a sada kada je to tako nemaš previše izbora. Prilagodi se ili jednostavno idi odatle.¨

U proteklih nekoliko godina informativnu redakciju radija napustilo je dosta ljudi. Neki su prešli na televiziju, neki prestali da se bave novinarstvom. Niko nije otišao ne neki drugi radio. Redakcija koja je nekada imala i trideset ljudi, danas ima tek desetak. I oni pomažu televiziji, baš kao što je sve više onih novinara sa televizije koje možete čuti na radiju B92. Odlaskom Bojane Lekić iz B92, Aleksandar Timofejev je prešao na televiziju. Tada se govorilo da je to poslednja velika žrtva radija prema televiziji. Nije bila. Posle njega u televiziju su prešli i Boris Husović, Miloš Milić, Brankica Stanković. I Sanda Savić je više tamo nego na radiju.

¨U trenutku kada je Bojana otišla ja sam bio čovek sa najvećim televizijskim iskustvom i Veranova odluka da me prebaci sa radija je bila očekivana¨ kaže mi Timofejev. ¨Na drugoj strani ja sam preživeo u Studiju B ¨ubijanje¨ radija i znao sam kuda bi sve to moglo da vodi. Odmah sam svima rekao da se to ovde neće dogoditi. Ne zato što ja mogu tako da odlučim, već zato što sam ja i danas jako naklonjen i zainteresovan za sve što radio radi. Rezultat toge je, čini mi se, i što nas ljudi sve više doživljavaju kao jedni kuću. Dugo vremena su radio i televizija B92 bili percipirani kao dve odvojene firme. Ne samo izvan već i u samoj kući. Mi sada zaista jesmo jedna kuća i hoćemo, želimo i možemo da tako i ostane. Ovo mu  zvuči kao radna akcija, ali mi smo sada u fazi u kojoj zaista televizija pomaže radiju i obrnuto.¨

Nenad Cekić je preživeo sva osporavanja njegovog člansvta u Savetu za radio diuziju. Krajem 2005 ovaj Savet nije još uvek izdao ni jednu dozvolu za emutovanje, nešto zbog čega je pre više od dve godine i formiran. Predsednik Cekić sada pokušava i da reinkarira pretplatu za RTS. Da objasni ono što mnogi ne mogu da shvate. Da se pretplata za javni servis mora plaćati čak i onda ako ga ne gledate. Izmedju njega i B92 i dalje postoji ogromno nepoverenje. U zgradi na Novom Beogradu imao onih koji misle da se Cekić sprema da svoju ¨hladnu¨ osvetu servira u obliku neizdavanja nacionalne frekvencije. On sam kaže da ¨nije lud¨ da sebi navlači nove probleme na vrat, ali i da B92 ne može sam da postavlja pravila po kojima želi da čitav sistem radiodifuzije funkcioniše. Lično misli da je opasno pod istim krovom imati i radio i televiziju.

¨Primer Studija B je vrlo jasan¨ kaže mi Nenad Cekić.¨ Jedna dobra radio stanica se pretvorila u jednu lošu televiziju i možda još goru radio stanicu. Ako imaš dobar radio izdvoj ga. Nek se on zove B92A ili kako god. Jednostavno, poslavanje radija je podtpuno drugačije od televizije. Kada su zajedno onda se tu non-stop nešto presipa iz šipljeg u prazno i uvek televizija odnese primat. Mislim da B92 i svaka radio stanica koja radi zajedno sa televizijom mora da se osamostali.  Da li će to biti i formalno-pravno  ili će se naći neki drugi model  to je manje bitno pitanje. Važno je da se zna tu šta je čije i ko za šta odgovara. Da se ne bi gušilo nešto što je vredno zarad nečega što je neizvesno. Radiji moraju da se profilišu na određene načine i taj profil ne mora uopšte da bude paralelan profilu televizije koju vodi  ista kuća. To je potpuno drugačiji proizvod. Ako se govori o nekom duhu B92,ne može isti duh da provejava sa televizije koja je po definiciji mediokritetski medij i sa radija koji trpi inteligentne ekstreme. Televizija ne trpi ekstreme čak i kad su inteligentni. B 92 je tome jako sklon i zato  bolje čuvati to što se ima, a sa televizijom ići dokle se može¨

U Srbiji se i dalje o radiju i televiziji pod ostim krovom govori kroz primer Studija B. Televizija B92 proslavila je peti rodjendan. Uspela je da dodje do četvrtog mesta na nacionalnom nivou, ostavivši iza sebe i dva kanala RTS-a. Radio čvrsto drži poziciju broj 1 u Beogradu i broj 2 u postmiloševićevoj Srbiji. Mnogi su mislili da će se njegovim odlaskom okončati i era dominacije B92. Činjenica je da pravih konkurenata na nacionalnom nivou, bar što se tiče radija, još uvek nema. Televizija B92, pak, ¨juri¨ one koji su počeli mnogo pre nje i koji su zadržali sve ono što su stekli služeći Miloševiću. Kada će B92 postati primer kuće gde je televitija i radio mogu da funkcionišu zajedno? Činjenica je da se uvek više govori o lošim nego o dobrim stvarima, pa će tako i Studio B uvek dobiti prednost u odnosu na B92. Sa druge strane, činjenica je da u samom B92 nisu još uvek kompletirane unutrašnje promene koje bi čitav sistem postavile na čvrste noge. Tek kada se to završi moći će da se govori o uspešnom ¨modelu B92¨

¨B92 mora da postane kompanija.¨ kaže mi Miloš Živković, koji je posle 2000 pokušao da pomogne da Srbija dobije dobar zakon o radiodifuziji. ¨B92 ne može više da bude  gerilska grupa. Ja sam prvi bio deo te gerilske grupe. Mi  smo se borili sa malo prava, malo ne prava, malo pritisaka, malo buke a sada treba da postanemo kompanija.  To će biti najbolnije zato što će ta tranzicija unutar kuće biti veliki problem. Ozbiljne kompanije, veliki sistemi, a B92 je sada veliki sistem, jednostavno moraju da funkcionišu po nekim pravilima. Mi možemo da se držimo jos godinu, dve dana kao porodica, ali toliku firmu voditi na porodičnoj osnovi nije moguće. Tu će morati da dodju neki direktori, neki ljudi sa kravatama i odelima koji su završavali neki ¨masters of buisnes administration¨ Ljudi iznutra će morati sa tim da se pomire, a mi kao pravnici ćemo morati da se pomirimo da smo pravni savetnici, a u suštini smo bili consilere.Ako će B92 opstati, a nadam se da hoće, on će kao firma morati da se organizuje po ugledu na druge. Korporativna struktura, direktori, podeljena odgovornost medju direktorima. To će morati da se uvede. A što se tiče programa, tu sam siguran da ko god bude vlast ovde da će B92 biti neomiljen i da će da kritikuje . Nekada su čak, posle 5.oktobra, za moj ukus  bili i preterano kritični, ali uvek se stavim u kožu socijalista i radikala sve vreme postojanja B92. Za njih je B92 i u svim onim godinama koje ja smatram herojskim bio preterano kritičan. Mislim da što se tog  uredjivačkog  koncepta tiče da nema šanse da ga B92 napusti. Ono što mora de se promeni je taj poslovni deo i to  je užasno teško¨

¨Završili smo privatizaciju i sada je B92 doša u neku poziciju kada bi mogao da počne da se takmiči na tržištu.¨ dodaje Nebojša Samardžić, srećan što će kao advokat uploviti u normalnije vode.¨Sada konačno počinjemo da radimo marketinske ugovore, sponzorstva, ugovore sa bankama koji su normalni za poslovanje jedne velike medijske kuće. Još uvek ostaje veliko pitanje frekvencija i dozvola za emitovanje programa. Zakon o radiodifuziji se ne primenjuje i ne zna se da li će B92 dobiti nacionalne dozvole za radio i televiziju. Nije se promenio ni odnos prema advokatima B92. Istina, na nekim nižim mestima gde su neki novi i mladji ljudi tu ima prijateljskog stava. To su ljudi koji lično doživljavaju sebe kao deo neke B92 kulture. Ali, i dalje smo mi neko ko pravi probleme. I dalje kada dodje neko iz B92 tu je neki problem koji nervira nekoga ko treba to da reši.¨

Teško je reći koji je to ¨recept¨ primenio B92 kako bi došao do ovakvih rezultata. Ono što je sigurno, to je da se nije plašio tehnoloških izazova i da je uvek bio ¨prvi¨ kada je trebalo naći tehničke odgovore na političke izazove.

¨Na budućnost radija B92 trebalo bi gledati u okviru budućnosti samog radija kao medija u 21.veku¨ kaže mi Voja Žanetić, čovek koji je doneo prvi kompjuter u B92 početkom devedesetih. ¨B 92 je poslednji veliki trzaj velikog medija u Srbiji. Radio je sve više jedan prijatelj u kolima dok ne smisle neku televiziju koja može da se projektuje na šoferšajbnu i ne smeta. Meni se dopada ideja da B92 bude ¨radio bez muzike¨ na kome  u bilo koje doba dana ili noći možeš čuti šta se dešava. Jasno, kredibilno i intelektualno. Nekada davno je nama mnogima bilo važno da to znamo, sada će biti važno nama malobrojnima. A onda treba da otvori i drugi, treći, četvrti programa pa da radi ostale stvari koje radi. Ako se u ovih 15 godina trudio da bude BBC pa neka uradi ono što oni sada rade. BBC emituje 8 različitih radijskih programa.Neke terestrijalno, neke digitalno. To bi bila jedna od mogućih budućnosti. Ja sam za B 92 kao brednom sada vezan na potpuno drugačiji način. Ja ga doživljavam kao  najkredibilniji internet mediji. Moj B 92 se preselio na internet. Kao što si nekada sedeo u društvu i komentarisao vesti, sada je dovoljno da klineš i vidiš najrazličitije komentare.  Meni više ništa ne znači ko te vesti čita,ne treba  mi nikakav glas. Važno mi je da B92 poredja vesti kako on misli da treba kako bi mi pomogao da utvrdim šta je bitno, a šta ne. Nekada redjaju kako treba, nekada ne, ali stvari će vremenom biti sve bolje. Mogu da vidim i vesti na svom mobilnom telefonu ,pa kada čekam na neki blesav sastanak ja se zanimam sa vap servisom. Dakle, budućnost B92 je počela a da radio toga možda nije ni svestan. Kod mene u kući ta budućnost je postala svakodnevnica.¨

Budućnost svih nas, pa i radija B92, zavisiće od onih koji budu na vlasti. Teško da će ikada Srbija biti Luksemburg gde nema dosadnijeg  zanimanja od bavljenja politikom. Balkanska politika je borba na život i smrt. Ovde se vlast uzimala a ne predavala. Mediji su bili u službi politike pre nego gradjana. Da stvar bude gora sami mediji nisu tu videli nikakav problem. Naprotiv , mnogi i sada žele da služe političarima. Srbija još nije odlučila kojim putem će ići. Onim koji vodi u svet ili onim mimo njega. Slažem se da se za pet godina nije moglo izgraditi ono što je porušeno za Miloševićevih deset. Problem nastaje kada ovi ¨novi¨ ili sada već ¨polovni¨ dodju do spoznaje da ono pre i nije bilo tako loše  za one koji su na vlasti. I to mi je razumljivo, ali kao da su zaboravili kako su na vlast došli i gde su sada oni u čije su fotelje zaseli. Milošević je želeo da uništi B92. Tadić, Koštunica i ostali su na dobrom putu da započeto završe. Nespremnost vlasti da raskine sa prošlošću kada su mediji u pitanju nije više pitanje ni neznanja i nesposobnosti. Jednostavno, oni misle da im se tako može a na B92 i sličnima je da nastave da se protiv takvih bore. Aleksanar Vučić i Ivica Dačić znaju kako je to imati B92 za neprijatelja. Kažu da su mnogo toga naučili i da se neke stvari više ne mogu ponoviti.

¨Medijska scena je daleko bolja nego što je bila ranije¨ kaže mi Vučić. ¨Ne mislim da je dobra, ali je svakako bolja jer je omogućeno svim političkim opcijama da se čuju. Trudim se da čijem Dnevnik u 17h na B92. Postavili su se kao neko kao neko ko će kritikovati ono što je loše u vlasti  i puštati različite strane. Ali,  B92 je imao užasan problem što nije imao radikale u programu, kao najjaču političku stranku u Srbiji. Stvari se ipak polako menjaju. Danas je jasno da je Radio B92 politički na strani bivšeg režima, mislim tu na Borisa Tadića, ali čuju se tu sve strane. Nadam se da su ljudi tamo shvatili kako jedino mogu da opstanu na tržištu. Možete da me volite ili ne volite, ali da bi opstali na tržištu morate da me imate.Moraš da pokušaš da napraviš program što je profesionalnije moguće jer ćemo uskoro imati normalnu zemlju.U njoj neće biti strašno ako jedni padnu, a drugi dodju na vlast. To neće biti pitanje života i smrti. Ako me pitate da li bih radio nešto protiv B92 ako dođem na vlast -ne, ne bih. Ja nisam čovek koji je spreman da kaže da ne poštuje one koji su jednom ubedljivo pobedili. Iz toga sam izvukao pouke, naučio mnoge stvari. Hteo B92 to ili ne, mi ćemo na vlast doći. I želimo da čujemo kritiku na B92.Ali, to mora da bude razumna kritika. Ne u stilu ti si kriv li  zato što si ubio tog i tog. Izvinte, nisam nikog ubio. E tu vrstu kritike ne mogu da prihvatim. To je unštavanje i mog života i života moje dece. Onaj koji je ubio neka ide u zatvor. I sve mogu da prihvatim. I da ovaj valja, a ovaj ne valja.Ali da vam neko kaže ti si ubica ili ti si ne znam šta, a da za to ne da nema nijedan  dokaz nego i  zna da je neistina, to ne mogu da prihvatim. Nadam se da su ta vremena iza nas .Vreme je  da postoje partnerski odnosi između političara i svih medija i da Srbija postane normalna zemlja u kojoj politički neistomišljenici neće automatski biti i neprijatelji.¨

¨Sada, kada nema velikih politčkih protesta i demonstracija  B92 manje treba onima koje je doveo na vlast.¨ kaže Ivica Dačić. ¨Pokazalo se da je B92 sa Bebom Popovićem ratovao na isti način kao sa SPS-om. Tada je on napadao način na koji je privatizovan B92. Radili su upravo ono zbog čega su ranije kritikovali socijaliste. Samo čekam kada će se ovlažiti kabl. Radio će ipak uvek imati svoju publiku. Nažalost , u Srbiji najgori sadržaji  imaju najveću publiku.¨

Htedoh da ga pitam da li su zbog toga milioni Srba glasali za Miloševića, ali to bi onda ličilo na ¨onaj¨ B92. Stari, drzak, sarkastičan i jasno orjentisan protiv Miloševićevog vrednosnog sistema.Da, u mnogo čemu i neprofesionalan.  I danas, kada pričam sa prijateljima i kolegama poput Dragoljuba Žarkovića, urednika nedeljnika ¨Vreme¨, ne možemo a da se ne doteknemo ¨onih vremena¨. Kada smo se borili da ostanemo normalni.

¨Mnogi su skloni da to smatraju herojskim vremenom i kad je reč o B92 i kad je reč o ¨Vremenu¨, priča mi Dragoljub Žarković. ¨Ja čak srećem i novinare koji kukaju za tim ¨dobrim starim vremenima¨. To je smešno.I sad, ove zamerke koje slušam na račun B92, posebno televizije, oko komercijalizacije, oko želje da se pokrije što širi spektar.Ono vreme je imalo svoje limite. Ono nije imalo limite iz našeg nerazumevanja prirode medija kojim se bavimo. Imalo je limite iz dva razloga.Prvo, postojala je postreba za strasnom ideološkom borbom protiv jednog režima, a drugi limit je postojao što smo mi  sa oskudnim sredstvima morali da se fokusiramo na određenu stvar i nismo mogli da širimo dijapazon tog našeg interesovanja. Prosto, u nekim trenucima bio bi smešan, na primer projekat Rexa, emisija tipa ¨Kulturni nokaut¨ ili ne znam šta. To su produkcijski zahvati koji koštaju. To je bilo sirotinjsko,herojsko doba, gde smo zbog potrebe za jednom vrstom obračuna sa represivnim režimom mi bili fokusirani na to. Prirodno je da je svako od nas u tom trentuku imao veći osećaj važnosti. Veći nego što ga ima danas. Danas smo mi jedni od pedeset koji radimo taj posao. U onom trenutku mi smo bili ekskluzivci. Ustaneš ujutru, pa ti je dobro jer se boriš protiv nečega. To vreme na svu sreću prolazi. Sama promena vrste muzike na B92, ublažavanje tog jednog alternativnog tona i mali otklon ka muzici koja je slušljivija za širu populaciju, govori o tome da  to vreme ekskluzive, herojskog mitskog otpora nekom režimu prolazi i da se sad taj razvoj mora situirati ka onome što smo mi, ako ćemo pošteno, donatorima i obećali.Da ćemo mi predstavljati jednu vrstu meinstrima. Ako novine ili radio stanice ili televizijske stanice sa određenom profesionalnom stabilnošću, kvalitetom, garancijom da se neće pokloniti bilo kom ko je vlast, preuzmu meinstrim funkciju onda to  garantuje određanu vrstu društvene stabilnosti. Mi još radimo na tome. Niti je ¨Vreme¨ meinstrim, niti je B92 meinstrim, ali to polako ide ka tome i tu  nema pomoći. Kome se to ne sviđa, ko misli da je lepše bilo ono vreme, neka ide u Irak da radi.Ovde je to doba, čini mi se, prošlo.¨

Prelistavam novine ovih dana. Marko Milošević se sprema da se vrati u zemlju i ponovo pokrene radio. Vlada ponovo menja zakon o radiodifuziji tako da u narednih 20 godina može da kontroliše ko će dobiti dozvolu za emitovanje, a ko ne. U opštinskim radio i TV  stanicama neće se menjati ništa do kraja 2008. Ponovo se po novinama delimo na patriote i izdajnike. Po uzoru na ¨majku¨ Rusiju traži se zabrana finansiranja medija iz inostranstva. Radikali tuže B92. Aleksandrar Tijanić napada Verana Matića. Nenad Cekić ratuje sa ANEM-om i brani RTS. Aloooo, bre. Gde mi to živimo? Ovo je ponovo ¨ono¨ vreme.

¨Imam utisak da je Veran stalno u nekoj početnoj fazi¨ kaže mi Lola Matić pokušavajući da sagleda poslednjih 15 godina svog života i braka. ¨Kao da je B92 juče počeo da radi. Prvo je bio radio, onda internet, sada televizija….i uvek smo na početku borbe. Kada televizija bude stala na noge sigurno će nešto drugo da izmisli. Ne mogu da zamislim da će se ikada baviti bilo čime osim B92. On se nikada neće promeniti. Možda sam u nekom trenutku mogla da budm upornija i da sada živimo u inostranstvu  Možda ne bi bili srećni, možda ni sada nismo srećni, ali on bar  radi ono što voli da radi i bar je neko zadovoljan. Znam samo da bi ponovo bila spremna da krenemo ispočetka. Koliko god znam da nekada budem histerična i da vičem, znam da on radi ispravnu stvar. I znam da je uporan i tvrdoglav kao mazga. Da je svojevremeno odlučio da nastavi sa fudbalom, sigurna sam da bi bio dobar fudbaler. Ali, smetalo mi je što je imao treninge dva puta dnevno. Mislila sam da će mu kao novinaru biti bolje. Kad ono ¨trenira¨, od ujutru do uveče.

I tako više od 15 godina . U fudbalu bar postoje neka pravila. U ovoj našoj igri stalno se nešto menjalo. Odjenom utrči njih deset na teren, donesu nove lopte, šire i skupljaju gol po potrebi, menjaju strane kad god im se približiš, polivaju te vodom i tuku na svakom koraku… Veran Matić i dalje igra tu igru. Ja sam okačio svoje kopačke o klin. Tu i tamo dodjem na ¨stadion¨ da vidim šta se dešava. I uvek isto. Oni te napadaju, ti se braniš. Pitam i njega i sebe: ¨Gde smo to porešili?¨

¨Sigurno bih mnoge stvari uradio drugačije,ali nikada ne bih odstupio od osnovnih principa¨ kaže mi Veran Matić.¨ Najveći problem je što nisam uspeo da izgradim još nekoliko ljudi koji bi mogli da me u potpunosti zamenjuju u celom ovom projektu. Zbog toga se osećam kao zarobljenik B92.To je kardinalna greška. Ni sada ne znam kako sam to mogao da izbegnem, ali sam siguran da sam mogao¨.

Ostavio sam ga u hrpi papira  i uronjenog u ekran lap topa. Podigao je glavu i rekao ¨Dovidjenja¨ a prsti su nastavili da skakuću po tastaturi. Traže prijatelji iz sveta da im pomogne u borbi za slobodu medija u Belorusiji, Zimbabveu, Indoneziji…..Nije naučio da kaže ne. Silazim niz stepenice zgrade B92 na Novom Beogradu. Na zidovima fotografije  Gorana Basarića snimljene na petom spratu DOB-a. Tu su i one sa krova kada smo uključili svoj prvi predajnik. Koju god da pogledaš neko je tu nasmejan. I onda kada je bilo najteže i sada kada se senke prošlosti ponovo nadvijaju nad B92. U novoj zgradi neki novi ljudi spremni su da odbrane ¨NAŠ RADIO¨ ( i televiziju).