2000 – 2002 Milošević u Hagu… Tranzicija u Srbiji – 23. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Za zasluge se može dobit orden, ali ne i frekvencija¨. Zoran Đinđić

Nije bilo lako i stalno sam morao da vežbam. ¨Mi¨ smo IREX, B92 su ¨oni¨. Rich se uvek smejao kada sam pričajući o B92 govorio ¨mi¨. Znao je koliko mi je teško da sve te godine koje sam tamo proveo ostavim iza sebe. Sa televizijom je bilo lakše. Nikada mi ne bi palo na pamet da kažem ¨Mi sa TV B92¨. Ali, radio. To je bilo nešto drugo.

Od Petog oktobra B92 je postao RTV kuća. Radio se nikada nije vratio na 5. sprat DOB-a. Što bi Veran rekao: ¨Taj prostor je bio zagađen¨. A i tako su lepo bili ušuškani u SM. Televizija nije mogla da bira. U ¨veliku sobu¨ na 5.spratu uselio se marketing televizije, a u studio su uneta odela,sakoi, košulje i blejzeri a umesto tonaca tu su došli šminkeri i stilisti. Došli su tu i neki novi ljudi. Ti koji će reći: ¨Mi sa TV B92¨. Kada je Vuk ¨onomad¨ vikao ¨Oduzumaj vozila!¨ sa balkona Narodnog pozorišta, a mi se jurcali sa policijom ta deca su pisala u svesku sa malim i velikim linijama i strašno ih je nervirala profesorka iz poznavanja prirode i društva. Sada su bili tu, onako mladi i lepi. Nova lica nove Srbije. Problemi su, medjutim, ostali stari. Prvih dana posle ¨revolucije¨ razmišljalo se i o tome da B92 na velika vrata uđe u državni sistem. Kada su neki mogli u ministre, što B92 ne bi mogao na RTS.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨Bilo je tu svakavih zanimljivih ideja¨ kaže mi Veran Matić.¨Da B 92 preuzme državnu televiziju i kontroliše i razvija državni servis. Na jednoj konferecniji posle Petog oktobra Dušan Mihajlović mi je doturio ceduljicu na kojoj je pisalo: ¨Šta misliš o ideji da budeš direktor RTS-a i da B 92 preuzme RTS¨. Napisao sam:¨Nemoj se šaliti sa takvim stvarima. To je nemoguće.¨. Kasnije me je kontaktirao neko iz novog Upravnog odbora RTS-a i pitao da li mogu sebe da zamislim u ulozi direktora RTS-a. Ja sam rekao da sebe tu ne vidim i da imam puno posla sa B92. Veoma brzo smo shvatili da se neće mnogo menjati u samom sistemu. Da će proći godine dok se ne sredi stanje u RTS-u i medijima uopšte. Potpuno je bilo jasno da dubinskih promena neće biti. Kada su novinari ¨Poltike¨ počeli da pišu afirmativno o onima koje su najstrašnije  pljuvali  samo dve ili tri nedelje pre toga, bilo je potpuno jasno da se ulazi u fazu preuzimanja  tih istih ljudi i preuzimanja njihovih sposobnosti i njihove volje da rade za nove vođe i nove gospodare.¨

Još gotovo da nisu utihnuli bubnjevi u studiju televizije ¨Pink¨, a njen vlasnik, Željko Mitrović, bio je spreman da se pokloni novim gazdama. Bio je je on spreman da poput Radovana III vikne ¨Juriš, na njihovu stranu¨ i mnogo ranije, ali gada god bi otvorio usta glasa nije bilo. Mitrović je nekoliko puta tražio pomoć i ¨preporuku¨ Verana Matića kako bi se ¨otrgao¨ iz JUL-ovskih kandži, ali njih dvojica su uvek govorili različitim jezicima. Veran je pričao o moralu, a Željko o parama. Par dana posle 5.oktobra putevi su im se ponovo ukrstili.

¨Pozvao me je i tražio da se vidimo¨ priča mi Veran Matić. ¨Došao je u moju kancelariju u Narodnog fronta. Saša Mirković je takodje bio tu. Ponudio nam je da koristimo njegovo studijske kapacitete. Kaže : ¨Imam ih previše, a znam da vi nemate ništa¨. Ja sam bio šokiran. Primio sam ga iz najbolje namere. Nikada se nisam predstavljao kao ¨pobednik¨ i mrcvario ¨poražene¨. Pobesneo sam kada sam shvatio da pokušava da me kupi. Održao sam jedan ¨vatren¨ govor i rekao mu da bih ja na njegovom mestu rasprodao  svu imovinu, pola dao u dobrotvorne svrhe i – napustio zemlju.  Mirno me je saslušao a onda rekao: ¨Ovakva tvoja reakcija je za mene neočekivana. Moji prijatelji u DOS-u  biće sigurno jako iznenadjeni.¨. Tada sam shvatio da je on zapravo došao kod mene da bi se pohvalio prijateljstvom sa ljudima iz DOS-a. Par meseci kasnije na novogodišnjem prijemu u Skupštini Beograda na samom ulazu, bez ikakvog razloga, prišli su mi Žarko Jokanović i Tahir Hasanović i rekli:¨ Mi volimo više Željka nego tebe¨.Nisam ih ništa pitao, nisam im dao nikakav povod da mi to kažu. Ali, neko je imao potrebu da takve poruke šalje onima koji su puno uložili u oslobadjanje čitavog društva. Osetio sam se poniženim¨.

Željko Mitrović je uvek mislio da ga je Veran Matić ¨stavio¨ na listu onih kojima je kao perjanicama Slobinog i Mirinog režima bilo svojevremeno zabranjeno da putuju u zemlje EU i SAD. Vlast je priču o ¨onima koji prave spiskove¨ često koristila u borbi protiv B92 i Matića lično. Niti smo mi stavljali, niti smo mi skidali sa liste, ali ajde sad ti to nekome i objasni. Bogoljub Karić je takodje bio jedan od onih koji je na sve načine pokušavao da se ¨skine¨ sa spiska nepoželjnih u Evropi i Americi. Zvuči smešno ako se zna u kakvim su odnosima posle bili njegova i porodica američkog ambasadora Montgomerija. Samo Bogoljub zna koliko ga je to sve koštalo. U Karićevu strategiju ¨omekšavanja¨ Amerike trebalo je da bude uključen i B92.

¨Nekoliko puta me je zvao telefonom sa ¨raspojasanim¨ predlozima¨ seća se Veran. ¨Ajde da zajedno osvajamo Ameriku¨, govorio bi. Nije nudio pare, studije i predajnike, već je želeo da se ¨zajednički razvijamo¨. Nikada nisam želeo da se vidim sa njim i prvi put smo se sreli tek 2003. Tada se sve završilo na telefonskom razgovoru. Želeo je da emitujemo satelitski program za Ameriku. Tražio je partnera koji bi mogao da dobije dozvolu za to i mi smo bili logičan izbor. On sam je zbog liste nepoželjnih osoba u SAD zbog toga imao problem.¨

Od ostalih ¨tajkuna¨ i ¨tajkunčića¨ tu i tamo se se u prvih par postrevolucionarnih nedelja javljali ¨kuriri¨ sa porukom da bi bilo lepo kada bi primili mali poklon od njihovih gazda. Taj poklon bi, govorili su, mogao da bude i deset puta veći, ali tada bi sve moralo da ide preko neke od ¨pobedničkih¨ stranaka. Koliko bi na tom ¨proputovanju¨ nestalo to niko nije znao. Veran nije bio spreman na tu vrstu saranje i ubrzo su ¨biznismeni¨ pronašli druge kanale da pošalju svoje ¨pozdrave¨.

¨Oni su se ponašali slično SPS-u¨ kaže Matić. ¨Postojalo je uverenje da smo mi potpuno blesavi, da živimo u  nekom drugom svetu i da govorimo nekakvim drugim jezikom. U isto vreme nismo  bili ni dovoljno veliki igrači za njih. Tajkuni su uglavnom igrali na velike igrače i na taj način rešavali svoje velike probleme. Jako malo je bilo onih koji su želeli  i pokušavali da bilo šta urade sa nama. Mi smo imali principe za koje smo se zalagali i to smo skupo plaćali. Nismo mogli da dobijemo nacionalnu pokrivenost ili bolji poslovni prostor. Ali, bar smo obraz sačuvali. Usledili su i problemi sa Amerikancima. Mi smo ¨Prsten oko Srbije¨ kreirali kao dugoročni projekat i 5.oktobra on je bio 50% u funkciji. Otprilike je i toliko sredstava od ukupno odredjene sumo bilo potrošeno na to. Sada smo bili u situaciji da sve  te predajnike moramo da vratimo u Srbiju, da pravimo infrastrukturu za emitovanje iz Beograda. Tada su svi naši grantovi blokirani i to je ¨zasluga¨ ambasadora Montgomerija. Opstanak B92 bio je doveden u pitanje i ja sam hitno morao u Vašington kako bi razgovarao o tome da se sredstva odlede. Odjednom smo mi postali neko ko je pretnja demokratskim procesima ili je amabasador želeo, bez obzira što smo pre toga sa njim imali izuzetnu saradnju, da i dalje u potpunosti kontroliše razvoj demokratskih inicijativa u Srbiji. Želeo je da sve ide preko njega iako smo mi imali direktan kontak sa USAID-om u Vašingtonu. Tako da smo na samom početku ¨demokratije¨ došli u određenu vrstu sukoba sa američkim ambasadorom u Beogradu. Posle mnogo lobiranja i razgovora uspeli smo da svu opremu prebacimo u Srbiju i obezbedimo sredstva za konsolidaciju B92. Ipak, sve to je za nas bilo veliko razočarenje, a sledeće je usledilo kada smo videli da nova savezna vlast ne namerava da bilo šta učini za, da tako kažem, dostojanstveno tretiranje nezavisnih medija, elektronskih naročito. Za njih su ¨Pink¨ i BK bili važniji od ANEM-a. Ubrzo se na tom spisku našao i RTS, čak i ¨Palma¨, a mi smo ponovo marginalizovani. Kada smo tražili dozvole i frekvencije  dobijali smo obećanja da će se to brzo rešiti, a ni pet godina kasnije rešenja nema. Kada smo malo agresivnije pokrenuli to pitanje, savezni ministar za telekomunikacije Boris Tadić se jako uvredio i naljutio, pa smo morali da idemo kod njega da se ¨mirimo¨. Sve to je bilo dosta ponižavajuće i trasiralo je put za ono što će se kasnije dešavati. Kada je Zoran Djindjić u Vašingtonu rekao da će B92 dobiti ordenje ali ne i frekvenciju to je bio kraj jedne priče i nadanja da će biti bolje. Ta rečenica je potpuno odgovarala filozofiji koja apsolutno nije razumela šta mediji treba da predstavljaju u jednom društvu i koliko mediji u stvari mogu da budu pomoć demokratskim inicijativama. Nisu shvatili koliko mi možemo da im pomognemo, već su se opredelili za one koji su bili spremni da im služe. Njihova kola su već tada nezadrživo krenula nizbrdo.¨

B92 je imao dve informativne redakcije. Radijsku i televizijsku. Bili su razdvojeni i fizički i na svaki drugi način. Sretali su se usput, na ¨događajima¨. Nije bilo zajedničkih sastanaka, planiranja i dogovaranja. I političari su počeli da govore o radiju i televiziji B92 kao o dve odvojene kuće. Radio su kao voleli, a televiziju nisu.

¨Da se ne lažemo. Radio je postojao pre nego što su mnogi od njih postali opozicija¨ kaže mi Saša Mirković. ¨Radio pamti neke od njih ka režimske političare. Pre nego što su postali opozicija odnosno članovi DOS-a. Prema tome, oni su naprosto tu stvar morali da respektuju i oni su respektovali to što je radio sa njima prolazio zajedno kroz mnoge teške momente. Pojava televizije B 92 u njihovom slučaju koincidira sa njihovim dolaskom na vlast i oni naprosto ne mogu da percipiraju to kao nešto što je njima pomoglo da dođu na vlast već samo nešto što će pomoći  da oni siđu sa vlasti. Nisu naprosto mogli da se suoče sa time da postoji moćan mediji koji oni ne mogu da kontrolišu. Nekako, radio je uvek bio uticajan, ali je bio uticajan na način na koji je njima odgovarao. Kada je televizija počela da dobija  tu vrstu uticija, a oni nisu mogli da je kontrolišu , kada smo se deklarisali ka ¨čuvari¨ demokratije , oni to nisu mogli da podnesu. Počeli su da dele radio i televizuju.¨

U B92 su vrlo brzo morali da stave prst na čelo i da se zapitaju: ¨Šta sada?¨. Do sagovornika iz nove vlasti sve se teže dolazilo. Oni su sada imali svoj ¨Pink¨, BK i RTS. Nisu imali vremena za B92. Pa još da ih tamo neko pita o nečemu  o čemu oni ne bi želeli da govore. Moglo je dok su bili u opoziciji. Ali sada su vlast. Sa sve crnim limuzinama, sekretaricama i šefovima kabineta. Kako da dodje u SM kada tamo nema gde da se parkira? Šta, samo radio. Neće to biti i na televiziji? Počeli su da biraju. I novinare i emisije. I prijatelje i neprijatelje. A tebi ne preostane ništa drugo nego da se zapitaš: ¨Jesam li se ja za ovo borio?¨.

¨Nas je jedno vreme držao taj polurevolucionarni naboj, a onda više nismo imali kud nego da stvarno budemo novinari.¨ priča mi Danica Vučenić. ¨Nije bilo lako. Ljudi su bili u šoku. Više nisu mogli samo da poture mikreofon liderima opozicije kako bi oni reagovali na neki Miloševićev potez. To je prolazilo do 5.oktobra. Sada više nije moglo. Trebalo je uključiti mozak. Prvi put imali smo konkurenciju i svi su mogli da objavljuju sve. Suočili smo se sa problemom da se ne razlikujemo od drugih. Tu je B 92 izgubio oštricu. Nismo bili dovoljno kritični. Želeli smo da novoj vladi damo šansu. To nije pomoglo ni njima ni nama. I dalje smo ostali usredsredjeni na visoku politiku, a narod su zanimale i druge stvari. Šta može da se kupi, gde može da se putuje?Šta je poskupelo,a šta nije? Nismo baš mogli da se snadjemo u toj polutržišnoj atmosferi medija u kojoj nije bilo mesta samo za opoziciju i Miloševića. Polako smo počeli da pričamo i o drugim stvarima. Da pričamo o problemima običnih ljudi i svakodnevnom životu. Tu i tamo, na kašičicu. Ljudi  u B92 ni do danas nisu shvatili koliko je to važno. Stalno ih vuče ta ¨visoka¨ politika. Trebaće još dosta vremena da se toga oslobodimo.¨

Svetlana Lukić je znala da će dolazak opozicije na vlast promeniti mnogo toga. Možda ne u samoj zemlji, ali svakako na B92.

¨Sećam se kako mi je Biljana Vujasinović samo par dana posle 5.oktobra i slušanja ¨Novosti dana¨ radio Beograda rekla:¨Ovi isto izveštavaju ko i mi.¨ Odjednom shvatiš da u 24 sata, gubiš svu prednost koju si godinama imao. Ljudi u Srbiji vole  državne medije. Veruju im, a i bolje ih čuju. Nas su neki slušali silom prilika. Smatrali su nas izdajnicima, ali su znali da ne lažemo. I ništa im tu nije bilo čudno. Sada su mogli da se vrate ¨svojim¨ državnim medijima. Opet ništa nisu razumeli. A nama je preostalo da se ¨demobilišemo¨. Kao vojnici posle rata. Skineš uniformu i odložiš pušku. Treba da se ponašaš kao civilno lice. To jesete gadno. Stalno negde imaš nostalgično sećanje na rat.¨

Sanda Savić, urednik redakcije, trebalo je da ¨izleči¨ redakciju. Da odmori umorne, ohrabri obeshrabrene.

¨Shvatiš da ovi što su preuzeli vlast nemaju pojma. Ništa nije bilo jasno. Ni ko vodi državu, ni šta radi vosjka ili policija. Mi smo i dalje radili na adrenalin. Znaš, teško je bilo poverovati da je ¨onaj¨ zaista gotov. Kada su se drugi mediji otvorili, onda je počela naša prava tranzicij. Pričali smo o tom ¨danu posle¨ i ranije. Šta će biti kada više ne budemo ¨jedini¨.  U međuvremnu su ti naši mladi ljudi stasali u dobre novinare. Ulagali smo u njihovu edukaciju, krenuli su da putuju van zemlje. E sad, neki su žalili za dobom revolucije i Slobe. Sve dok on nije otišao u Hag mi u B92 smo bili u pripravnosto. Tek kada je isporučen ukinuli smo noćno dežurstvo.¨

Oni koji su u par sati iz opozicije prešli u vlast smatrali su da se podrazumeva da će ¨njihov¨ B92 ostati ¨njihov¨. Kako neko može da kritikuje pobednike? Spremaju se da ispišu novu istoriju, ceo svet im se divi, a tamo neki B92 priča o izneverenim očekivanjima.

¨Za njih B92 više nije bio bitan.¨ kaže Veran Matić.¨ Ali, smetala im je kritika. Nisu to mogli da razumeju.U stilu: ¨Šta vam je sad. Zar nas niste do sada podržavali.¨ To je za mene bilo potpuno šokantno suočavanje sa stvarnošću. Zovu me i pitaju ¨Šta nam je?¨ Ne shvataju da su sada na vlasti, a da su pre toga bili u opoziciji. Jedno potpuno nerazumevanje uloge medija. Oni medije ¨cene¨ onoliko koliko su  oni u službi promocije raznih interesa vladajuće strukture. To bazično nerazumevanje demokratije  traje i danas.¨

Postoktobarsku demokratiju na svojoj koži osetila je i Nataša Kandić. Radikalski gradonačelnik Kikinde ¨zabranio¨ joj je ulazak u taj grad. Izbeglice sa Kosova i mladi fašisti sa Pravnog fakulteta pokušali su fizički da se obračunaju sa njom. 2005 u Srbiji. A upozoravala je na vreme šta može da se dogodi.

¨Mislim da je B 92 posle smene vlasti očekivao ono što i dobar deo demokratske javnosti.¨ priča mi Nataša Kandić.¨Da će stvarno doći do transparentnog prekida sa Miloševićevom vlašću i njegovim institucijama ,da će sada početi da se iznose argumenti, činjenice, podaci, dokazi o zločinima. O tome ko je planirao a ko učestvovao u tim zločinima. Brzo se pokazalo da su to nerealna očekivanja. Niko zapravo nije dovoljno jasno video kako je izvedena ta smena vlasti. Mi smo svi bili ushićeni tom jednom predstavom o tome šta se dogodilo, a nismo videli da je ta smena izvedena uz saglasnost i podršku značajnog dela institucija, pre svega policije i vojske. Vremenom je postajalo jasno da zapravo moć nije prešla u  demokratske ruke nego da su gotovo svi oni koji su bili značajni u vreme Miloševića i dalje ostali u vrhu. Malo su se primirili, zatvorili se, privremeno ćutali, dok se nije stvorio prostor  i dok  nije postalo jasno da te nove vlasti zapravo ne vladaju institucijama. Tako su se stvari menjale i u B92. Oni su stali na pola puta. Pokazalo se da čak i  B92  koji  je ‘98. imao najsvetlije trenutke svog istraživačkog novinarstva i objektivnog informisanja kada je reč o Kosovu, nema snage da otvori pitanje Miloševićeve odgovornosti za bombardovanje. Da je više zaokupljen svojom borbom za frekvencije i opstankom na tržištu. Mislim da su se i radio, a naročito televizija, suviše približili vlasti kako bi obezbedili prihod od reklama. Na toj televiziji nema  programa koji se  tiče te prošlosti i uredniku ne pada na pamet da mene više zove. B92 je sada fokusiran prema drugim vrednostima. Bilo je tu i suočavanja sa prošlošću , ali ne sa energijom kao što su nekada radjene neke druge stvari. B92 se ne razlikuje od nekih drugih televizija. Ne smatram to ni lošim ni dobrim. Jasno mi je da se u tom periodu tranzicije reorganizuju i mediji. Ali, da li izbegavanje priče o odgovornosti za ono što se desilo treba da bude cena koja će se platiti za to?¨

Dolaskom DOS-a na vlast za B92 se mnogo toga promenilo. Mnogi od lidera opozicije bili su na neki način prijatelji kuće. Kada deset godina radiš sa istim ljudima, normalno je da se medju njima razvijaju različiti odnosi. Ofelija Backović se udala za Zorana Šamija. Danijel je bio ortak sa Čedom Jovanovićem i Srdjom Popovićem. U parlament su ušli ¨naši¨ Dragan Pavlović, Miroslav Hristodulo,Branko Gligorić, Alen Selimović….sa 80% vlade si na ¨ti¨. Suviše smo ih dobro znali. Ali nismo znali koliko vlast može da promeni ljude. Prijateljstva se raskidaju preko noći. Odjednom je Petar Luković postao direktor u ¨Pink¨-u. I sad se on bori za ¨svoju¨ kuću. Tvrdi da je ¨Pink¨ drugačiji, baš kao i B92.

¨Mislim da B 92 ima dva preioda u svom životu.¨ kaže mi Luković.¨ Jedan je sa Miloševićem do 5. Okotbra i drugi period je posle Miloševića. To su dva neuporediva  perioda koja nemaju ništa zajedničko. To je nešto što važi za sve nas. Ta enrgija koju smo mi dali, koju smo pokušali da damo ili koju smo već hteli da damo, u 13 godina borbe  protiv Miloševića ,je nešto što se nikada u životima ni jednog od nas ne može ponoviti. Mi takvog protivnika više nikada nećemo imati. Sve ono što smo proživeli tih godina, više se nikada neće ponoviti. Ja sam posle 5.oktobra počeo svoj drugi život. I ušao sam u sukobe sa svojim nekadašnjim prijateljima iz prostog razloga što sam smatrao da dolazi jedno novo vreme  i da  ne smemo više imati isti odnos prema Zoranu Đinđiću i njegovoj vladi  na isti način kao u vreme Miloševića. I tu se nismo složili u prvom trenutku. Druga tačka razlaza između mene i B92  bio je odnos prema ratu i ratnim zločinima. Oni su  smatrali da to više nije tako bitno i užasno značajno kao što je bilo pre 7 ili 8 godina. Ja sam očekivao da to bude još bitnije i još značajnije iz prostog razloga što se nalazimo u takozvanom demokratskom periodu gde je sada moguće reći stvari koje nisi mogao reći ranije. Tu smo se posvadjali. Nismo se našli ni oko izbora gostiju, ni oko izbora tema ni načina na koji su te teme radjene.B92 nije više bio ¨moj¨.

Činjenica je da se u i oko B92 mnogo više pričalo o rejtinzima i novim predajnicama nego o ljudskim pravima i starim zločinima. Novo vreme uvelo je nova pravila. ¨Prevaspitani¨ Miloševićevi mediji najbolje su se u tome snašli. Njima nije smetao moratorijum na nove frekvencije.

¨Ja mislim da se nova vlast najviše ogrešila o B92.¨ kaže mi Dragan Djilas, koji se tada još uvek više bavio marketingom a manje politikom.¨Radim sa svim televizijama i znam da je Željko Mitrović  pametan i sposoban. Bio sam protiv revolucionara koji su zagovarali rušenje ¨Pinka¨. Ali, morala je nova vlast da obezbedi ravnopravne tržišne uslove za sve. Ne možemo da poredimo ¨Pink¨ koji je napravio sve to za vreme Miloševića sa novom televizijom B92. Nebitan je sam koncept te televizije i koliko je tu možda bilo grešaka. B92 je morao da u roku od mesec dana od 5.oktobra  dobije mogućnost da pokrije celu Srbiju. Da ima sve što ima Pink i BK. To je najveća sramota za Djindjićevu vladu što to nije uradjeno. Ne možeš da se takmičiš u maratonu tako što će neko biti na 35km a ti ćes tek krenuti. Kao, stići ćeš ga. Nema šanse da ga stigneš. To je problem. I zato B92 kaska i dan danas.¨

Nerazumevanja je bilo na sve strane. Mnogi su od B92 očekivali da govori o stvarima o kojima niko ne želi da sluša, a da onda funkcioniše kao komercijalna stanica koja zavisi od broja slušalaca i gledalaca. A ne vidiš se i ne čuješ van Beograda. Kamera košta isto. Slikao masovne grobnice ili zvezde ¨Granda¨-sve jedno. Iz dana u dan B92 je rastao i čitav sistem doveden je do pucanja. Nova vlada traži da ona bude ta koja će odredjivati koliku će koji medij pomoć dobiti. Ubiše se ko će pre stići na ¨Pink¨, RTS ili BK. Koaliciji 18 stranaka odgovarao je medijski haos. Svako veče mogli su da idu na drugu televiziju i pričaju koliko su dobri. Da ih je bilo samo 5 pobili bi se ko će gde da ode. A kada B92 kaže da to nije u redu ospu i drvlje i kamenje na njega. Veran Matić postaje najveći protivnik DOS-a. Dogovorili su se sa Vučelićima i Vučićima, ali B92 im smeta.

¨Svi smo imali velika očekivanja, ali smo se jako brzo razočarali.¨ kaže mi Dragan Pavlović, koji je igrao značajnu ulogu u novoj Skupštini.¨ Ja sam bio u  drugom redu vlasti i prisustvovao sam mnogim dogovorima. Vlast se tada odlučila na brzu saradnju sa privatnim medijima koja je ocenjena kao najefikasnija. Mislim na BK i Pink, što nije bilo baš popularno. Odlučila je da se sa RTS-om  radi postepeno, jer je čitav sistem vrlo skup i politički komlikovan. Tu je zadržan status quo. B92 je imao najjači medjunarodni ugled. Mišljenje B92 se kod svetskih analitičara i političara uzimalo jako ozbiljno. To se nije svidelo novim vlastima. Očekivanja medija koji su dugo bili pod Miloševićevom represijom su izneverena. Svi znamo priču o ordenju i frekvencijama. B92 je imao potrebu da zadrži kritički odnos prema vlasti što je u redu, ali je stvorilo problem u medjusobnim odnosima. Ne mislim da je vlast htela da uništi B92, ali nije uradila ono što se očekivalo. Kao posledica silnih političkih kompromisa bilo je mnogo stvari koje su zasluživale kritiku i ona je stizala preko B92. Meni lično nije bilo prijatno. Sa jedne strane mislio sam da vlast nije učinila dovoljno za B92, a sa druge nije mi bilo prijatno da slušam kritiku vlasti čiji sam bio deo. Činilo mi se da nije bilo dovoljno razumevanja za te prve korake koji su morali da se povuku. Jednom sam sa Čedom Jovanovićem i Goranom Vesićem gledao izveštaj o skupštinskoj sednici. Odgledali smo BK, Pink i B92 i zajednički konstatovali da je B92 bio najbolji iako su ovi drugi na neki način bili naši navijači. Tada sam im rekao da bi za nas bilo važnije da budemo bolji sa B92 nego sa ¨Pink¨-om. To nije naišlo na razumevanje. Kasnije se sve dodatno iskomplikovalo sa radiodifuznim savetom.¨

¨Mediji koji su bili u konfliktu sa B92 počeli su da se utrkuju ko će biti više na usluzi novim vlastima¨ kaže mi Dragoljub Mićunović.¨Želeli su da što pre istisnu B 92 nudeći ono što B92 nije bio spreman da učini a to je da se stavi potpuno u službu novoj vlasti. Tu su nastali problemi pa B92 nikako nije mogao da nadje novi prostor. Preko B92 su se oglašavale i nevladine organizacije kojima su smetale spore promene i ostanak Radeta Markovića i Nebojše Pavkovića u novoj vlasti. Kritika nije bila prijatna. Ali, ja sa ponosom mogu da kažem da nikada nisam radio ništa protiv B92 i da sam ih uvek podržavao. Govorio sam svojim partnerima u koaliciji da ne možemo preko noći da zaboravimo šta je čija uloga bila . Zato u neke ¨naše¨ televizije  nikada nisam ni kročio. Poltičke stranke žele da imaju i medije uz sebe i tu se mnoge stvari  često rade neprincipijelno i  sa nedovoljnom moralnom osetljivošću. B 92 je ostao dosledan svom evropskom opredeljenju, želji da se stvara moderno, slobodno, normalno društvo, da se čuju svi tonovi i da se kritički govori o svemu. Pa, kome odgovra  neka bude srećan,a onaj kome ne odgovara neka se poravi ili ispravi. DOS-ova vlast je  malo zaboravila na ono što je B 92 nekada značio, ali nije bilo nekih niskih udaraca. Samo su neki drugi postali mnogo veći miljenici nego B 92.¨

B 92 je ¨šamaran¨ sa svih strana. Oglašivači su tražili pokrivenost. Političari, kako koji. Neki poslušnost, neki strpljenje. Apelovalo se i na razum. Stranci poručuju: ¨Ne pritiskajte ih mnogo. Još se nisu učvrstili.¨. Gde god se okreneš-problem.

¨Nije bilo teže nego za vreme Miloševića, ali je bilo komplikovanije.¨ kaže Veran Matić. ¨Pojavio se čitav niz novih izazova. Pod Miloševićem je bilo jednostavno. On i mi. Ko nije sa nama onda je protiv nas i obrnuto.  Tu je odnos bio dosta čist i u odnosu na to mogao si da praviš strategiju. Sada je bilo mnogo teže. Sve je kao kvazi demokratski i svi smo mi sada bili kao demokrate. Demokratija je pobedila, a opet sve ide kilavo i ništa nije onako kako smo očekivali.¨

¨U čitavom društvu je posle 5.10 postojala neka vrsta dezorjentacije¨ kaže Milivoje Čalija.¨Srušen je koordinantni sistem u kome je bilo sve jasno. Postojao je zli čovek protiv koga smo se svi borili i postojali smo mi kao neki pokret otpora. Padom Miloševića mnogima nije bilo jasno šta treba da rade. Ja smatram da se B92 od samog početka bavio promocijom kvalitativnih vrednosti, pre svega u humanističkom smislu, a ne idejom da treba da se obori Milošević. Ja sam kao slušalac B92 doživljavao kao socijalni pokret koji ima za cilj promociju generalnih vrednosti a ne da generiše energiju za smenu jedne vlasti. Trenutak poput 5.10 je taj koji sam iščekivao, a period posle njega taj u kome je trebalo da dokažemo da smi ipak nešto više od samog pokreta. Jedno je kada si pokret u uslovima represije, a drugo kada pokušavaš da u regularnim okolnostima dokažes da si kvalitetan medij. Period posle 5 oktobra je taj u kome B92 treba da dokaže sve svoje vrednosti , jer baš u ovakvim uslovima je najveći izazov dokazati da su vrednosti iza kojih stojis upravo one prave.¨

Ako želiš da proveriš da li se nešto promenilo najbolje je da odeš u sud. Pre će nešto u crkvi da se promeni nego tamo. Advokati B92 uspeli su da se otarase Nikaćevića i Zagradjanina, ali to više nije bio isti B92. Novoj televiziji bio je potreban novi prostor. Ako smo pod Miloševićem morali da radimo sa sedam lokacija, da li moramo i pod DOS-om? Na zatvaranje vrata pred nosom smo se navikli, samo što je sada više bolelo jer su to radili oni koji su do juče ¨jahali¨ na našim talasima.

¨Vrlo brzo smo shvatili da ćemo imati puno problema.¨ kaže mi Nebojša Samardžić. Najpre pravno formalnih koje je trebalo resiti, a onda i političkih. Omladinski savet preuzela je omladina DS koja nas je pitala šta je sa nihovim osnivačkim pravima. Tada sam išao da razgovaram sa Čedom Jovanovićem i objasnio mu da je to sumanuta priča i da ne rade ono što su radili SPS i JUL.Imali smo razgovor i sa Radmilom Hrustanović  oko prostora. Nismo znali gde ćemo se smestiti. Imali smo Svetozara Markovica, vratili smo se u DOB na deo drugog, peti, deseti i jedanesti sprat. Pričali smo sa Zoranom Živkovićem koji je došao na mesto predsednika Stalne konferencije  gradova od kojih smo iznajmljivali prostor na desetom i jedanaestom spratu DOB. Nismo nigde naišli na mnogo dobre volje. Uvek je bilo nekog zazora. Neki nisu želeli da pokažu da su sa nekima bliski i da kao čine usluge, a sa druge strane osetio sam da jedan deo tih ljudi smatra da je cela ta priča o nezavisnim medijima i NVO  nešto na šta je 6.10 stavljena tacka. Po njima sada je Vlada trebalo sve to radi. Da ona dobija donacije i odlučuje kome će ih dati. Veran i ja smo išli na sastanak sa Goricom Mojović i Ivanom Andrićem. Saopštili su nam da DOB ne želi  nam da dodatni prostor za TV studio. Mi smo već imali dogovor sa starim direktorom Ninoslavom Arandjelovićem, ali došli su novi, ¨demokrate¨. Odbili su nas jer je novi Savet DOB u kome su bili Andrić i Milja iz ¨Otpora¨ imali ¨svoje¨ palnove. Onda smo tražili svoje mesto u Muzeju Revolucije. Nije vredelo. Na kraju se pokazalo da je Mladjan Dinkić tu jedini pomogao. Bez obzira što smo mi zgradu zakupili pod komercijalnim uslovima, što je bio javni tender i što je to prošlo sve moguće kontrole. On je bio jedini spreman da razgovara o tome da B92 dobije neki prostor u komercijalni zakup. Niko nije ni imao ideju da će tu neko nekome nešto da pokloni, ali svuda smo nailazili na prepreke. Posle nam je već postalo normalno da nam svi zatvaraju vrata. Onda se pojavilo pitanje frekvencija. B92 nije više imao ni jednu važeću dozvolu. Istekli su i ugovori sa RTS-om .Videli smo se i čuli samo u Beogradu i nešto malo u Vojvodini. Savezna vlada u kojoj je  minister za telekomunikacije bio Boris Tadić donela je odluku o moratorijumu na izdavanje dozvola. To je praktično značilo da ko je šta dobio za vreme Miloševića-super mu je, a ko nije- on i dalje nema. Ni do danas se to nije rešilo. Mene je lično Tadić užasno nervirao svojim izjavama i  nisam želeo da idem na sastanke sa njim jer mi je delovalo da ne razume nista o celoj stvari. Onda smo ušli u postupak privatizacije pa je tu krenulo saplitanje. Beograd je u oktobru 2002 osvanuo izlepljen plakatima protiv Verana Matića. Togo nije bilo ni u vreme Miloševića. Osećao sam se grozno. Opet smo bili u istoj situaciji. Mi kao advokati pišemo nešto što treba da stvori osnov da neko kada negde izvrši politički pritisak  ima pravni okvir da se neka odluka i sprovede. Išao sam sa Mirkovićem na razgovor kod Djindjića. Krenuo je postižupak privatizacije i krenuo je napda na B92 sa sve plakatima protiv Verana. Tada se desilo sve ono o čemu je Montgomeri pričao u NINu i zbog čega je Beba Popović tužio NIN. Djindjiću je naloženo da se Popović, kao neko ko stoji iza kampanje protiv B92, skloni. Pre toga smo Veran i ja bili u Saveznoj vladi. Tvrdili smo da postoji razlog da se B92 izuzme iz odluke o primeni moratorijuma i daju privremene dozvole. Nije bilo dovoljno da nas samo savezna vlada isključi iz odluke o moratorijumu, već i da republičko ministarstvo za telokomunikacije da pozitivno misljenje. Tu je bila Marija Rašeta. Tek posle silnih naših pritisaka stvorili su se uslovi da B92 dobije privremene dozvole.¨

Kada imaš takve prijatelje ne trebaju ti neprijatelji. Više od godinu dana trajala su natezanja oko toga da li će B92 da izadje iz Beograda ili ne. I deru te na svakom koraku. Plati za ovo, plati za ono. Samo su tehnički elaborati za nove predajnike koštali par desetina hiljada evra. A onda sami predajnici, najam antenskih stubova… B92 je ušao u bitku koja je pretila da ga potpuno finansijski iscrpi. Od cifri se i donatorima vrtelo u glavi. To je bio razlog da se postave neka pitanja Zoranu Djindjiću tokom njegove posete Vašingtonu. Posle toga smo okačili ordene.Srbija je postala mesto gde milion evra ne znači ništa. Pa to se moglo zaraditi preko noći na dobro ¨odradjenom¨ tenderu.

¨Ta prva godina protekla je u rešavanju problema kako pokriti Beograd televizijskim signalom i napraviti pristojan program¨ kaže mi Saša Mirković. ¨A onda je krenula bitka za Srbiju. Krajem 2001. godine na prijemu prodikcijske grupe Mreža u Medija Centru krenuo sam u priču sa Gašom Kneževićem, tadašnjim ministrom prosvete. Ja sam njega znao od ranije. Poslednji ispit na fakultetu položio sam kod njega. Rekao sam mu da imamo problem i da neko opstruira naše širenje po Srbiji. U medjuvremenu imali smo i direktan sukob sa Djindjićem oko ¨ordenja¨. Otvoreno sam zatražio njegovu pomoć. Da se raspita u Vladi i vidi u čemu je problem. Dan kasnije zvoni telefon. Gaša kaže da je ugovorio sastanak sa Djindjićem čim se ovaj vrati iz Dubajia gde je dočekivao novu 2002. I stvarno, prvog radnog dana u 2002 stiže poziv iz vlade. Već posle nekoliko rečenica bilo je jasno da će se stvari pokrenuti. Gaša je tu mnogo pomogao. Korak po korak stvari su se pomerale i TV B92 je uspeo da postane televizija sa nacionalnim pokrivanjem. Danas 80% stanovništva u Srbiji može da vidi B92.¨

U radiju B92 su bili svesni da je televizija postala najvažnija stvar za rukovodstvo kuće. Ušlo se u to i nema nazad. Ako televizija uspe i radio će živeti od nje. Ako propadne povući će sa sobom i radio. Zato su stalno gundjali kada neko od ¨dece¨ sa televizije napravi neku glupost. O njima su pričali kao o ¨onima¨ i retko ko je imao lepe reči za njih. Plašili su se sudbine Studija B kome je televizija uništila radio. Veran i Saša su pokušali da ih uvere da se tako nešto neće dogoditi i da će radio uvek biti važan. Ali, u postoktobarskoj Srbiji nisu mogao da budeš siguran da ćeš sutra osvanuti, a kamoli da li će neka televizija ili radio opstati.

Padom Miloleševića broj istorijskih dogadjaja po glavi stanovnika nije se smanjio. Dogadjaji su se redjali kao na traci. Od povrataka u svet do čarki unutar vladajuće koalicije. Ni kralj Artur nije imao dovoljno veliki sto da oko njega smesti sve lidere DOS-a. Taman zapušiš jednu rupu, a pojavi se nova. Posle perioda trojne vlasti, samo prisustvo Miloševića u zemlji ohrabrivala je sve one koji su mislili da ce DOS čudo proći za tri dana ili tri meseca. A onda, 1.aprila 2001., Slobodan Milošević je uhapšen. Nije bila šala. Ubrzo potom prebaciće ga u Hag. 28.juna 1989 okupio je milion Srba na Gazimestanu. Na Vidovdan 2001 zaspaće u ćeliji haškog tribunala. U B92 nije bilo razloga za slavlje. Uveliko se već pričalo: ¨Sve je isto samo njega nema¨.

¨Mene je potpuno izluđivala činjenica da on nije uhapšen ranije¨ kaže mi Veran Matić.¨Nisam  mogao da shvatim politiku koja je dozvoljavala da on bude na slobodi. Samo hapšenje zateklo me je u Tirani gde smo u hotelskoj sobi Veton Suroi, ja i još nekoliko ljudi sa ex yu prostora gledali BBC i CNN. Pamtim kako sam video Mišu Vesića, koji je izveštavao za B 92 , na BBC-ju. Direktno iz Tolstojeve. Ispod piše  ekskluzivno za BBC Miša Vesić iz B 92.  A onda prebacimo na CNN i tamo vidim  Miša Vesić  ekskluzivno sa B 92 samo za CNN. B92 je dominirao medjunarodnim medijima dok njihovi reporteri nisu stigli. Bilo je  zanimljivo gledati to u Tirani sa prijateljima iz bivše zemlje.¨

To je bilo vatreno krštenje za televiziju. Za radio to je bio još jedan od ¨onih¨ dana kada niko ne pita koliko je sati i ne žali se na umor. Dan koji će Brankica Stanković pamtiti celog života. Za jednu rečenicu koju je snimila dobiće godišnju nagradu B92 koja je iznosila dve njene plate. Rečenica je bila:¨Evo, sedim sa drugovima i pijem kafu¨. Izgovorio ju je Slobodan Milošević u noći kada su ga hapsili. Prva, poslednja i jedina njegova izjava za B92.

¨Toga dana uopšte nije trebalo da radim.¨ priča mi Brankica Stanković.¨ Sedela sam kod kuće i slušala vesti. Kružile su razne nezvanične informacije. Da je već uhapšen, prebačen u Palatu pravde. Spakovala sam se i otišla u redakciju. Tu je bilo već puno ljudi. Tako B92 funkcioniše. Nema potrebe da me pozove urednik. Kada se nešto dešava svi novinari su tu. Krenula sam besumučno da okrećem Miloševićev kućni telefon. U redakciji je bila gužva. Svi su zvali na sve strane i proveravali vesti koje su stizale do njih. Zabila sam se u jedan ćošak i okretala i okretala….U jednom trenutku neko mi je rekao:¨ A kako bi bilo da radiš nesto korisno. Ko zna gde je Milošević. Nikad ga nećeš dobiti¨. Rešila sam da ¨radim nešto korisno¨. Nastavila sam još upornije da okrećem telefon. Posle jedno stotog zvanja javio mi se Bane Ivković. U prostoriji smo bili Miša Vidić i ja. Ubedjivala sam Ivkovića da mi da Miloševića na telefon. Popustio je. Rekla sam: ”Dobro veče, gospodine Miloševiću”. Tog trenutka je Miša Vidić skočio i otrčao do redakcije. U trenutku, cela redakcija je bila oko moje glave. Krenuli su da mi otimaju slušalicu. Da čuju da li je to stvarno pričam sa Miloševićem. Pitala sam ga šta radi i samo molila Boga da se sve to snima. Rekao mi je da ¨sedi sa drugovima i pije kafu¨ i da se ne plaši. I to je bilo to.Prvo sam bila u šoku, a onda u drami da se snimak negde izgubio. Preslušali smo ga bar sto puta. Posle mi je Miša prepričavao, da je otišao u redakciju i rekao:”Ej, ljudi, ova priča s Miloševićem”, a da su svi rekli ”Ma, daj’. Nisu mu verovali dok nije rekao:”Ozbiljan sam” i onda su svi dotrčali. Prosto niko nije verovao da možemo da ga dobijemo u takvoj situaciji. Ali,desilo se. Mislim da je to zbog toga što sam stvarno zvala sto puta. Kada se sve smirilo usledile su čestitke. To uvek postoji na B 92. Neće te samo kritikovati kada uradiš nešto loše. Reći će ti kada misle da si uradila nešto dobro. Bila sam ponosna na to šta sam uradila i što je ponovo radio B92 bio najbolji.  Zove me posle jedan drug iz Češke da mi kaže kako je Kristjana Amanpur javila iz Beograda da je Milošević ¨jednoj lokalnoj stanici¨izjavio da je dobro i da pije kafu sa drugovima. Pita me da li smo mi to objavili. Kažem mu :”Ne mi, nego sam ga ja lično snimila , a Kristijana Ampur samo to citirala”. Nisam se osećala kao zvezda već mi je bilo drago što smo uradili nešto veliko. Sutradan sam jurila Miru Marković, ali nisam uspela da je ¨ujurim¨. Ipak, od tada kada treba dobiti nekoga koga niko ne može da dobije kažu: ¨To će Brankica da uradi”. Dobila sam status nekog ko možda može da dobije nešto što baš nije tako lako dobiti. Ono da će ¨pustiti Brankicu¨ na sagovornika ako nastavi da nas izbegava i nervira dobila sam još ranije.¨

¨Mala¨ Brankica Stanković postaće zvezda ¨Insajdera¨. Tu će nastaviti da dolazi do onih do kojih drugi ne mogu. Kaže mi da se zarekla da će pronaći Ratka Mladića. Prvo ona pa Karla del Ponte. Ne sumnjam da i on negde ¨pije kafu sa drugovima¨.

Kada je počeo da se bavi novinartsvom Danijel Bukumirović je imao samo jednu želju. Da bude taj koji će ući u studio i reći: ¨Uhapšen je Slobodan Milošević¨. Nije mu se ispunila.

¨Godinama sam pričao da mi je to najveća želja, a onda sam prestao jer mi je to izgledalo nadrealno.¨ kaže mi Danijel Bukumirović.¨I taj 1.april zatekao me je u Americi, na univerzitetu Djuk, gde sam proveo mesec dana. Bilo mi je  potupuno strašno što nisam u Beogradu, jer znam da bih bio tamo, na licu mesta. Ljudi koji su pregovarali sa Miloševićem bili su moji ¨izvori¨ i znam da bih imao sve informacije i to dobro odradio. Umesto toga, organizovao sam na Djuku proslavu hapšenja Miloševća. Bilo je tu  tridesetak novinara iz celog sveta, naše studijsko putovanje se završavalo i ja sam pozvao sve u moj apartman da to proslavimo i  gledamo ¨live¨ prenos na  CNN-u. Problem je bio to što se to veče igralo finale NCAA košarke, gde je univerzitet na kome smo bili igrao  u finalu. Sad, 29 ljudi od 32 je htelo da gleda košarku te večeri, a nas troje sa Balkana smo hteli da gledano CNN. Bila je to velika borba za daljinski upravljač. Ono o čemu sam ja sanjao njih nije zanimalo.¨

Tri meseca kasnije Danijel je ipak delimično ispunio svoj san. On je bio taj od koga je Srbija prva čula da je Slobodan Milošević na putu za Hag.

¨Danima smo čekali da se to desi¨seća se Danijel.¨Priča je krenula u subotu, a isporučen je narednog četvrtka.Čekali smo i čekali, a onda, pošto sam bio odredjen da radim ¨Yutopiju¨ tebalo je da putujem  u Bosanski Šamac. Saznao sam da je tamo na odmor od dve nedelje došao haški optuženik Simo Zarić. Ubedio sam ga da mi da intervju iako im je to bilo zabranjeno i krenuo sam na put ne znajući da li će se on na kraju predomisliti i šta će od svega toga biti. Krenuo sam sa vozačem 28. juna, u šest ujutru. U Šamcu upoznajem Simu Zarića. Simpatičan lik. Ne znam da li je ratni zločinac ili nije, ali je neverovatno radiofoničan. Dva sata snimamo razgovor u parku. Prvi deo priče o tome kako je njemu, a drugi sam gurao na priču o Miloševiću. Znajući da može da se desi da bude isporučen tražio sam od Zarića da mi kaže šta ga sve očekuje kada dodje u Hag. Čak sam ga terao da počne rečenicu sa ¨Kada Milošević dodje u Hag….¨ U Beograd sam se vratio oko 18h. U redakciji svima pričam o super materijalu za ¨Yutopiju¨. Bio sam u toaletu i prao ruke kada sam čuo mobilni koji je zvonio. Razmišljam dal sad da trčim s mokrim rukama  da se javim na taj telefon ili ne. Neko iz redakcije ga je uzeo i doneo do WC-a. Viče:¨Danijele, telefon!¨. Javim se a glas sa druge strane mi samo kratko kaže: :¨Gotovo je¨. Ja pitam šta je gotovo,a on kaže:¨On je u vazduhu, možeš da pustiš vest¨. Pitam šta znači u vazduhu, u avionu ili helikopteru, a on je pre nego što je prekinuo vezu samo kratko rekao :¨U helikopteru je¨. Bio je to Čeda Jovanović sa kojim sam imao vrlo prijateljske odnose od 96. godine kad je on postao studentski lider, a ja novinar. Putevi su nam se stalno preklapali i on je meni 2000. obećao da ću kada Milošević bude odlazio u Hag ja biti prvi koji  će dobiti tu vest. Ja sam na to zaboravio, a on je to svoje obećanje ispunio. Bilo je oko 18.30. Okrenuo sam se prema Antoneli Rihi i Tamari Pupovac koje su bile tu i rekao: ¨Ljudi, Sloba je na putu za Hag¨. Pitale su:¨Kako znaš?¨, Rekoh: ¨Znam¨. Kako sada da pustimo vest? Nemamo drugi izvor. Nemam potvrdu te vesti. Otvorila se debata. Deo njih traži da se vest ne pušta dok se ne dobije potvrda. Ja sam rekao :¨Znate šta ,ili verujete meni ili mi ne verujete. Ja vam tvrdim da on jeste u helikopteru.Ja preuzimam svu odgovornost. Dajte mi otkaz ako vest nije tačna¨. Svi smo ćutali nekih tridesetak sekundi, a onda prelomili. Puštamo vest. Išla je repriza ¨Peščanika¨, a za miks pultom bio je moj najbolji prijatelj Marko Gojgić. Rekao sam mu: ¨Seci emisiju. Idem u studio¨. Ušao sam u studio i izgovorio ono što sam priželjkivao ceo život. ¨Poštovani slušaoci, prekidamo program zbog važne vesti. Izvor Radija B92 nam je upravo potvrdio da je Slobodan Milošević na putu za Haški tribunal. Ukrcan je pre nekoliko minuta¨ Preznojio sam se za tih desetak sekundi. Izašao sam sav mokar. Da li sam rekao sve kako je trebalo?¨

Antonela Riha je bila dežurni urednik i na njoj je bila odluka da li će se Danijelova informacija saopštiti ili ne.

¨Vrlo je rizično kada treba da objavite tako nešto, a ne smete da kažete ko vam je izvor i ne možete da dobijete potvrdu¨ kaže mi Antonela Riha.¨Pošto je naš ¨izvor¨ bio neposredno pored Miloševića rešili smo da vest pustimo. Danijel još nije ni završio svoju rečenicu, a telefoni su počeli da zvone. Sve moguće agencije i mediji su zvale da pitaju odakle nam vest. Uvek je bilo to tako kada B92 nešto objavi. Onda smo se podelili ko će za koju svetsku kuću da priča, a ko će da nastavi da radi posao. Nije bilo velikih emocija ili slavlja. Valjda je najprirodnija stvar da čovek koji je optužen za ratne zločine ode u Hag.To je već bio nejgov problem a ne naš. Za nas je to bio samo još jedan ¨dogadjaj¨ koji smo dobro odradili  i bili brži od svih. Uvek sam na oprezu posle takvih ¨ekskluzivnih¨ informacija. Vladi je trebalo skoro dva sata da izda zvanično saopštenje i da se Nemanja Kolesar pojavi pred novinarima. Tek tada sam u stvari odahnula.¨

I šta sad? Nema više Miloševića. Ko će sada da nam bude kriv za sve što ne valja?

¨Što se mene tiče on je mogao i da ostane.¨ kaže mi Dragoljub Žarković, urednik nedeljnika ¨Vreme¨. ¨On se nikada više ne bi vratio na političku scenu. Gubio bi bez obzira na postupke tih magaraca unutar DOS-a. I možda bi to za njega bila veća kazna  nego ovo u Hagu, gde se on i dalje prsi kao neki branitelj srpstva, junak, jedini posednik pečata istine.  Čitava njegova prića prerasla je iz politčke drame u porodičnu tragediju. Ćerka nervno rastrojenja negde u Crnoj Gori, žena u bekstvu, sin ko zna gde…  B92 je tu našao pravu meru i ne ¨iživljava¨ se nad njim. Izabrao je dobrog izveštača iz Haga, Ljubicu Gojgić, koja vrlo verno, verodostojno i kvalitetno prenosi ono što se tamo dešava. B92 se, kao i ¨Vreme¨, transformisao. Do pada Miloševića svi smo bili u jednom frontu. Da nešto što je uništavalo ovu zemlju najurimo. Mi smo kanalisali i artikulisali jedan način mišljenja. Bili smo manje mediji, a više interesna grupa, pa i grupa za pritisak. Pokušavali smo da uobličimo tu energiju koja će da otera Miloševića i njegove. Sada je ovo kolko-tolko regularan politički život s puno manjkavosti, nedostaka pravila, profesionalnih iskustava, veština i znanja. Potpuno je prirodno da čujem u programu sve vrste političkih opcija. Mislim da je najveći napredak za radio B92 posle Miloševića bio taj što smo tu mogli da čujem sve relevantne ljude i da je retko ko odbio da tu gostuje.¨

U zgradi SPS-a na Studentskom trgu portiri gledaju TV B92. Retko ko dolazi, ni telefon ne zvoni, ali predsednik Ivica Dačić nije nezadovoljan. Njegovi poslanici podržavaju manjinsku vladu, a i B92 više nije onaj od pre 5.oktobra.

¨Mislim da je 5. Oktobra  završena jedna era u odnosima SPS-a i B 92.¨ kaže mi Dačić. ¨Posle toga ostao je taj odnos prema Miloševiću, razni filmovi i priče o tom vremenu i dalje su omiljeno gradivo B 92, ali ako bih gledao odnos B 92 i SPS-a ,nevezano od Miloševića, mislim da je tu došlo do značajnog pomaka na bolje. Čak smo u jednom periodu od svih medija  najviše prostora imali na B92. Svi ostali su bili zatvoreni za nas. Ta nova vlast je medije shvatala na isti način kao i prethodna. Želela je što više da ih kontroliše. Takođe, nesvesno, B 92 pomaže Miloševiću time što prenosi suđenje iz Haga. Jedini je medij koji to radi. Naravno, B 92 to radi zato što smatra da je Haški tribunal u pravu, ali to više nije bitno. Zato mu je SPS zahvalan, a mislim i sam Milošević. Ironija. Mediji koji ga je srušio direktno prenosi tu njegovu poslednju odbranu. Vreme čini svoje. Veoma mali borj ljudi se i dalje seća svih tih detalja u odnosima B92 i SPS-a od 1990. Što se mene tiče mislim da bi bilo dobro da stavimo tačku na sve ono što se dešavalo. Da podvučemo crtu i vidimo kako ćemo dalje. SPS će opstati kao politčka stranka, a B92 će biti i već jeste medij sa nacionalnim pokrivanjem. Saradnja mora da postoji.¨

U ¨novom¨ B92 gostovao je i Goran Matić, bivši savezni ministar informisanja. I to ne samo jednom.

¨Posle svega, mogu neki da se ljute na mene i da imaju razna mišljenja, ali nikada nisam tretirao B92 kao ostrašćene političke protivnike.¨ kaže mi Matić.¨ Verana Matića sam tretirao kao čoveka koji je prešao granicu novinarstva i otišao tamo gde idu politicari. Mislim da je vreme da se  bavi politikom. On nije novinar. Ali, svi ovi sa kojima sam radio  mogu da kažu kakvu su komunikaciju imali sa mnom. Tretirao sam ih kao svoje kolege jer sam se i ja tako osećao. Kao čovek iz radija. Uvek su bili drugačiji od RTS-a i svih drugih medija. Po načinu rada i pristupu. B92 je medij koji je životni, blizak i ima neku drugačiju atmosferu. B92 pripada vrsti radija koji ima najbolji tempo i dobar osećaj  za političke i druge situacije. Sad, što smo bili na politički suprotnim stranama , pogotovo u vreme B292, bilo pa prošlo.¨

Taj privid normalnosti nije mogao da prodje bez samih lomova unutar B92. Normalno je da dodje Ivica Dačić i kaže kako je on uvek cenio B92. Ko se seća nekog Nikačevića i Zagradjanina. Normalno je da dodje Goran Matić i hvali profesionalni pristup B 92 sudjenju u Hagu. Normalno je da urednik televizije Bojana Lekić, uzme nagradu od Bogoljuba Karića. Ajde što je uzela nagradu, nego i tridesetak hiljada nemačkih maraka. E, tu su stvari pukle. ¨Talibani¨ iz radija rešili su da isteraju stvari do kraja.

¨Nije problem što je otišao Milošević, a ovde ostavio ceo svoj ¨prtljag¨, već što je u našim redovima došlo do panike i  presvlačenja.¨ kaže mi Svetlana Lukić. ¨Ti sada vidiš da ti ljudi sa kojima si bio na istoj strani, da oni negde nestaju, da se gube. Bojana Lekić je odlučila  da uzme nagradu od Karića. Neko je odlučio da ona uzme nagradu. U radiju haos. Zovu slušaoci. Voditelji ne znaju šta da kažu. Prodju tako ponedeljak i utorak a onda ja stanem na hoklicu u ¨Peščaniku¨  i 2 minuta pričam sve što mi je na srcu. E, onda je to nezgodno. To je neko iz tvoje kuće. Bile ste na istoj strani. Nije kolegijalno. A optet, ne možeš to da prihvatiš i prećutiš. I sećam se tih nekoliko rečenica koje sam izgovorila u svom uvodniku. Da postoje ljudi na B92 koji smatraju da od Karića ne može da se uzme nagrada. Ako smo mi govorili da su te pare krvave, da je taj čovek  isisao iz ove zemlje  milijarde dolara kada su ljudi umirali, nemoguće je od njega uzeti nagradu pa makar ona bila 3 marke a ne mnogo više. Ti ljudi ne mogu više tu da ostanu. Ali, ko sam ja da donosim odluke? Logično je da mi možemo da se razlikujemo u ovoj kući i da neko smatra da treba podvući tanju ili deblju crtu ispod prošlosti,ali ti ne mogu da reprezentuju kuću. Ja bih dala otkaz jer ne bih mogla da prihvatim da moju kuću reprezentuje neko ko smatra da se od Karića može uzeti nagrada. Dobro, nije nosio pušku, nije bio Arkan ali je u svom domenu itekako upropastio  zemlju. Nastalo je komešanje i B92 se podelio. Radio je bio na mojoj strani, televizija većinom na Bojaninoj. U radiju je bilo to neko ¨staro¨ jezgro, a na televiziju su dolazili ljudi ¨sa strane¨. Mi smo bili ¨prvoborci¨, a oni su možda pravilno shvatili da je došlo novo doba.¨

Bojana Lekić je otišla iz B92. Kada sam ,posle pune tri godine, pokušao da razgovaram sa njom o tim danima briznula je u plač i nekoliko sati nije mogla da se smiri. I Veran je sve to teško preživeo i ne želi o tome da priča. Nema tu baš mnogo nevinih. Najviše je tu izgubio sam B92. Ono što ga je uvek razlikovalo od drugih, jedinstvo ljudi koji u njemu rade, narušeno je. To je bila i kap koja je prelila čašu gorčine kod Milice Kuburović. Posle punih 12 godina zauvek je napustila B92.

¨Stvari su se gomilale u meni još od 97. i samo se čekala ta kap¨ priča mi Milica. ¨ To je bio taj svinjski odnos rukovodstva kuće prema Bojani i činjenica da je B92 bila jedina televizija koja nije pustila ni jednu Bojaninu reč,osim te večeri kad je dobila nagradu. A svo pljuvanje je posle moglo da ide, samo Bojana nije. Krenuli su sastanci i rasprave. Tu su Matić i Mirković. Svadjamo se i pominjemo 89. Ova deca gledaju ko mule, nemaju pojma s kog smo mi Marsa pali. Održala sam govor, rekla Veranu  sve što sam imala da mu kažem, obavestila Mirkovića da ću dati otkaz i otišla. Pokupila stvari i otišla. Ne bez žaljenja, ali  bez trunke dileme. Onda mi advokat  Miloš Živković kaže:”A da ti malo razmisliš? Da odeš na odmor, pa kad se vratiš da vidimo…”. Kažem mu da nisam  adolescentkinja koja danas misli jedno, a sutra drugo. Tačno je falio taj neki okidač. Da se on desio godinu dana ranije, ja bih otišla godinu dana ranije. Dodatna stvar bila je priča oko privatizacije. Osnivačka skupština akcionara. Mi potpišemo da je bio sastanak koji nije bio, da smo dali ovlašćenja Mirkoviću da sa sobom, Veranom i  Ksenijom potpiše ugovor o dokapitalizaciji. Tu ja tek saznajem da se na KVS vodi oprem, a ne na B92. Na spisku vidim ljude koje godinama nisam srela. Jedva sam čekala da odem iz svega toga. A nisam imala nikakvu rezervnu varijantu. Provalili su mi u stan i opljačkali svu uštedjevinu koju sam imala, izgubila sam VOA , ali nisam više mogla da izdržim. Mislila sam da ću umreti ako ostanem. Ljudi su plakali kada sam odlazila. Zorka Bera i još neki iz informativne. Mesec i po dana sam bila bolesna. Sve bolesti koje nisu mogle da dođu do izražaja od poslova i adrenalina su krenule da izbijaju jedna za drugom. Onda sam dobila ponudu za novi posao i nijedan jedini put mi nije nedostajao B92. Uglavnom ga ne slušam i ne gledam sem u specifičnim situacijama.  Čujem glasove koje ne prepoznajem. Kao kada razmišljaš o svojoj osnovnoj školi. I onda tu školu koja je bila bela neko okreči u žuto. Pa joj novi direktor dozida još jedan sprat. Pa onda kad se promeni vlast još noviji direktor otvori novo krilo. I onda ti prođeš tu i kažeš:”Majku mu,  jesam li  ja išao u ovu školu?”. E, tako ja danas gledam na B92. Nema onoga po čemu je bio poznat. Bilo, prošlo, porasla sam, stavila  tačku na sve to. Za neke stvari mi je žao, za neke nije, al generalno gladano kad podvučem crtu – bilo, prošlo, ne znanima me, doviđenja, prijatno!¨

Vreme posle Miloševića lomilo je i mladje po stažu od Milice. Oni, od kojih se očekivalo da nastave ono što su ¨prvoborci¨ započeli, teško su nalazili snagu da se bore za rejtinge i oglašivače.

¨Imao sam ozbiljnu dilemu.¨ kaže mi Danijel Bukumirović.¨I nisam bio jedini. Gde da pronađem motiv da radim ponovo ovaj posao? Vesti više nisu bile tako strašne, nisu bile  ekskluzivne. Mediji su se otvorili. Svi su imali svoje ¨izvore¨ i malo je bilo onih samo naših. Jedno pola godine posle odlaska Miloševića u Hag ja nisam više znao da li uopšte želim više da se bavim tim poslom. Ne zato što mislim da sam sve naučio ili video, nego me to više nije ¨palilo¨. Vesti koje sam pravio, slušao, gledao, postale su mi dosadne. Pokušao sam da se bavim temama kao što su ekonomija. Da probam nešto novo  da radim. U jednom trenutku sam morao da odlučim da li želim i dalje da budem novinar. Da i kada je dosadno pronadjem nešto što nije. Posle mnogo razmišljanja i premišljanja prelomio sam da treba da nastavim da radim. Da shvatim da je ovo ipak samo posao, ali da ga radim najbolje što umem.¨

No, nisu ljudi samo odlazili iz B92. Neki ¨stari¨su se i vraćali. Više od 100.000 ljudi u Srbiji budi se svalo jutro uz glas i smeh Gorice  Nešović. I danas je ista kao pre petnaest godima. Vesela i nasmejana, stalno u spidu sa novim idejama kako da B92 bude još bolji.

¨Kada sam se 2001. vratila na radio bila sam najsrećnija na svetu.¨ kaže mi Gorica.¨Svađta su mi govorili. Te ljudi su ovde ovakvi, te promenili su se odnosi. Ne mogu da baš sve najgore. A ja mislila da će svi da hvale svoju firmu. Ako ništa drugo da kažu čisti su nam prozori.Ne, vrlo iskreno mi je rečeno kako sve tu funkcioniše. Mnoge ljude sam poznavala, ali sam većinu videla prvi put u životu.Bez obzira na sve to ja sam bila najsrećnija. Imala sam utisak da sam se vratila u period od pre devedesete. Ja sam sa istim žarom i entuzijazmom dolazila svakodnevno i bilo mi je super. Mislim se: ¨ Pa smiri se bre koji ti je đavo, bre. Matora si sad kobila. Čekaj, zašto sad ta euforija?¨ Mene ta pozitivna energija kada je u pitanju B92  posle četiri godine i dalje drži.Ništa mi  nije teško. Treba da dodjem i otvorim program u 7, a ustajem u 5 ujutru. Da bih se probudila skroz, i da bih u 7 bila, ne budna, nego da zvučim kao da je 12 sati. Ne moram ja to da radim, niko mi to nije naredio nego ja prosto imam potrebu da sve što je vezano za B92 bude najbolje.A kada se setim da sam sa nekim ljudima koji su na sreću još ovde 1982. pričala o omladinskom radiju. A sadaimamo ne radio, već i našu televiziju, novu zgradu. Od onog dupeta od redakcije došli smo u ovi zgradurinu koju, istina, organski ne podnosim. Od sobe u DOB sa dva zida u staklu i gde promaja duva non-stop došli smo ovde gde je sve klimatiziranio i gde, zamisli, ne sme da se puši. Ubacuju mi neki vazduh, ulazim na karticu. I opet, lepo mi je.¨

Porodica Matić nastavila je da živi normalno. Odlazak Miloševića u Hag nije tu ništa promenio. Lola Matić i dalje radi u ¨Galenici¨, stan su morali da pregrade kako bi Ana i Djole imali svoje sobe, ali se i dalje trgnu kada u neko doba zazvoni telefon.

¨Meni je na poslu potpuno isto pošto je moja firma katastrofalno radikalska i tu nikada nema promena¨ kaže mi Lola.¨Nikada nisam obraćala pažnju na to šta govore ljudi oko mene, pa tako ni sada. Što se familije tiče, tu smo u boljem položaju. Po njihovim kriterijumima dostigli smo nekakav priznati društveni status i živomo normalno. Verana ne napadaju mnogo. Malo ga ga pljunu po novinama ali nije strašno. Na slavama se i dalje priča o politici. Krene normalno, a onda se uvek pretvori u ono što Veran najviše mrzi. Da ga pitaju šta će  i kako će biti.¨

Nije ni čudo što mrzi. Svako bi želeo da pobegne od razmišljanja o tome kako Dačić i Vučelić obezbedjuju većinu vladi Vojislava Koštunice. Teško je prihvatiti činjenicu da je Aleksandru Vučiću falilo 2000 glasova da postane gradonačelnik Beograda, dok je Maji Gojković to bez problema pošlo za rukom u Novom Sadu. Ko bi mogao da zamisli da će Bidža i Raka i dalje harati Svilajncem i Trstenikom i da će se na pravnom fakultetu u Beogradu obeležavati desetogodišnjica oslobodjenja Srebrenice. Da Zoran Djindjić neće stići da radiju B92 da ni orden ni frekvenciju. Ubiće ga oni sa kojima se dogovarao u želji da beogradskim ulicama 5.oktobra 2000 ne poteče krv. Njegova će poteći 30 meseci kasnije.