1999. Avgust B292 – 20. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Ime B292 mi je palo na pamet dok sam se tuširao.¨ – Milivoje Čalija

Kelneri na crnogorskom primorju bili su ljubazniji tog leta. Bilo im je drago da je bar neko došao na more. Vreme je bilo lepo, more čisto, samo ljudi nije bilo. Na kalendaru …juli. Više sveta je bilo u Kumanovu nego u Budvi. Opet  nam je Milošević čestitao mir i pozvao da obnavljamo ono što su nam ,dok smo pobedjivali NATO, srušili. A šta ćemo sa onim što su nam oteli? Ne NATO nego Milošević i ¨njegovi¨. B92 je bio njihov ratni plen.

Porodica Matić bila je ponovo na okupu. Istina, nisu još mogli svi zajedno da se vrate u Beograd, ali i pusta Budva bila je bolja od izbeglištva u Budimpešti ili Beču. Sreli smo se u jednom restoranu na Svetom Stefanu. Julija je došla iz Amsterdama par dana ranije i odmah smo rešili da odemo na odmor. Od svega. Bombardovanja, strahova, kampanja…Ali, pre odmora trebalo je da se vidimo sa Veranom. Da porazgovaramo o novom B92. Razgovor je bio kratak. Trebalo je da nadjem nekog ko će preuzeti moj posao u ANEM-u kako bi koordinirao informativni program novog radija. Nije bilo preterano prostora za manevrisanje. Sa malo para i malo ljudi trebalo je napraviti nešto veliko. Jednostavno, zar ne. Čalija i Mirković su vodili čitavu stvar, Vojkan Radoš i Erić su bili zaduženi za tehniku, a moje je bilo da okupim novinare. Veranova uloga bila je da izludjuje kelnere koji nikako nisu mogli da shvate šta taj bradonja po ceo dan kucka u taj svoj kompjuter. A tu se radjala televizija, izdavačka kuća, dokumentacioni centar… u hladovini uz po neko pivo, Anu i Djordja koji su se igrali i Lolu koja je bezuspešno pokušavala da ga ubedi da bar jednom udje u vodu.

Svi smo znali da bombardovanje kad tad mora da prestane. Od tog trenutka svaki minut van etra bio je izgubljen minut za ekipu pravog B92. Ali, nije bilo lako pronaći način kako se vratiti. Biti piratska stanica u Srbiji nije ništa loše, ali pod uslovom da se ne emituju vesti. Trebalo je naći način da se u okviru postojećeg sisteme pronadje prostor za  B292. Ime je već postojalo, ali je sve ostalo delovalo je kao nemoguća misija.

¨Ime B292 mi je palo na pamet dok sam se tuširao.¨ priča mi Milivoje Čalija. ¨Stajao sam i ispred sebe video hemijsku formulu B292. Sa malom dvojkom. Pod tušem jedino imam vremena da razmišljam kreativno. Ostalo vreme je operativa i završavanje poslova. Dan pre puštanja programa krenuli smo sa džinglom “ko je kriv za stanje u zemlji… pioniri”. To je jedan od najboljih koje smo imali u klasi onog ¨daću vam ništa a vi meni nešto.¨

Otprilike to je bilo i ono što smo mi mogli da ponudimo nekome u zamenu za frekvenciju. Ništa za nešto. Sagovornik je pronadjen u SPO koji je kontrolisao Studio B i kome je trebalo ¨vadjenje¨ kod stranaca za učešće u Miloševićevoj vladi tokom bombardovanja. Skoro ništa.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨U Beograd je kao predstavnik UN za ljudska prava došao Serdjo de Melo.¨ seća se Saša Mirković.¨Ne znam da li je još sve bilo završeno u Kumanovu, ali mi smo svi pozvani na prijem u švedskoj ambasadi. Tu si ponovo na jednom mestu moga da vidiš ljude iz nezavisnih medija, nevladinih organizacija i opozicije, sem naravno onih koji su se sklonili u Crnu Goru ili van zemlje. Tu sam razgovarao sa Ognjenom Pribićevićem koji je tada bio savetnik Vuka Draškovića. Rekao samu mu da bi bilo jako dobro da nam pomgnu da dobijemo na korišćenje jednu frekvenciju Studija B jer je SPO imao vlast u gradu i upravljao Studijom B. To se njemu učinilo interesantnim i već sutradan me je pozvao na mobilni i rekao: ¨Razgovarao sam sa Vukom, mislim da će od toga biti nešto.¨ Usledilo je nekoliko susreta sa ljudima iz SPO, izmedju ostalih i sa Vukom i Danom. Oni su zaista učinili sve da B292 počne sa radom. Sećam se da me jednom zove Veran iz Budve i  zabrinuto kaže: ¨Prošla Dana pored mene reč mi nije rekla¨. Ja ga onda smirujem i objašnjavam da smo se sve dogovorili. Istina, i mi smo se preko naših diplomatskih veza postarali da SPO bude ¨ohrabren¨ da nam pomogne. Na kraju je sve došlo i do Dragana Kojadinovića, direktora Studija B. Stavljen je praktično pred svršen čin, jer da je od njega nešto zavisilo ne bi baš išlo tako glatko. Ovako, lepo mu je rečeno.Ima da bude B292, daj im 99,1Mhz i startovaće 2.avgusta na Svetog Iliju.¨

A odakle će se emitovati taj B292? Sa Studiom B je dogovoreno da dobijemo njihov studio namenjen trećem programu stim da donesemo svoju opremu. Za redakciju je bilo potrebno naći prostor u Beogradjanki i tu su ljudi iz Poslovnog prostora pokušali da spoje lepo i korisno. Naime, na 17.spratu nalazile su se prostorije radija ¨Index¨. Da, ponovo Nenad Cekić. ¨Index¨ je mesecima bio zatvoren, račun im je bio blokiran i dugovali su mnogo para za najam prostora. Stalno su političkim dilovima uspevali da ih ne izbace, ali sada su ljudi iz Poslovnog prostora videli idealnu priliku da jedan radio koji ne plaća račune zamene jednim koji nikada nikome nije ostao dužan. A već su bili uradjeni neki studiji, pa se nije moralo ništa rušiti ili graditi. Svi srećni i zadovoljni. Osim Cekića, naravno.

¨Mi smo bili stanica koja je najduže bila zatvorena¨ priča mi Nenad Cekić. ¨Od 1998. smo bili deset meseci van etra i mi smo držali te prostorije u Beograđanki za vreme bombardovanja u želji da se vratimo kao piratska radio stanica. I spremali smo se za povratak. Čuli smo da B92 planira da udje u Studio B i Beogradjanku i to nam nije smetalo. Mi smo imali pre toga sličnu varijantu, pa su nam to sprečili. Rekao sam: ”Ako ovi to izvedu – svaka čast”. Mi smo rešili da krenemo kao pirati. Imali smo predajnik u tom trenutku, krenućemo sami i šta sad – ako nas zatvore, zatvore. Ono što nas je pogodilo je želja Verana Matića  da uđe u naše prostorije. To je bilo prosto nešto što nas je iritiralo. Nama konkurencija nije smetala, a to što smo se na kraju našli na istom spratu je moja zasluga. Beogradjanka je bila poluprazna.  Kada je Veran rešio da udje u naše kancelarije  otišao sam kod Dane Drašković koja je bila siva eminencija gradske vlade. Pobesneo sam . Rekao sam joj:”Ne damo! Branićemo šipkama, motkama…!!!”, Ona pita:” A gde njih da smestimo?”.  I sad ja, umesto da kažem:”Imate 13. sprat koji je prazan ili 18 sprat koji je bio prazan”, ja kažem:”Ma preko puta nas!”. Ali, to sam rekao samo da bih pokazao da ne moraju da se koriste naše prostorije i studiji.Dana kaže:”Stvarno ima?”. Okrenula je direktora Poslovnog prostora i pitala ”Je li ima prostora na 17. spratu…?”.  Ima. Tako je B92,odnosno B292 nastavio da živi. Mi nismo imali nikakav nesporazum do tog trenutka. I onda naravno opet ista priča. Zatražio sam punopravno članstvo ¨Indexa¨ u ANEM- u i uvid u finansije. Veran nas je isključio iz ANEM-a, što je bilo takođe potpuno besmisleno. Tu smo se mi, onako, potpuno razišli.¨

Veran Matić ni jednom nije ušao u prostorije radija ¨Index¨ tokom priprema za početak rada B292. Nije ni mogao jer je sve vreme bio u Crnoj Gori. Ja jesam. Ali, ne zato što sam želeo da vidim kraj ¨Indexa¨ već zato što nam je taj prostor bio ponudjen kao polu-sredjen za emitovanje radijskog programa. U tom slučaju ne bismo morali da idemo u ¨šupu¨ na 23. spratu i sve bi mogli da radimo odatle. I još važnije. Mogli bi smo da počnemo sa radom u roku od 24 sata. Ovako, iz kancelarija gde je nekada bilo neko osiguravajuće društvo ili agencija za registraciju automobila bilo nam je potrebno par nedelja da sve to dovedemo u red. Imao sam još jednu želju za B292 koji je trebalo da ¨koordiniram¨. Da izbacim iz upotrebe magnetofonske trake sa kojima smo se stalno mučili. Snimali i presnimavali, seckali i lepili. Pa, samo što nije došla 2000. Bilo je vreme da digitalna tehnologija dodje i do nas. Na Vojkanu i Eri je bilo da to sprovedu u delo.

¨Studio iz kojeg je trebalo da emitujemo bio je sve samo ne moderan¨, seća se Milivoje Erić.¨Nisu se ni ljudi sa Studija B mnogo trudili oko njega. Mi smo za njih bili avangarda. Potpuno smo kompjuterizovali program. Sve smo vukli iz kompjutera. Muziku, snimke, džinglove, reklame… apsolutno sve. Trebala su nam samo dva kompjutera za emitovanje. Najveći problem je bila mikseta koju smo tu zatekli.

To sam budžio i prepravljao. Napravili smo i novu komunikaciju jer nam je trebao studio sa više mikrofona za goste. Mikseta je bila identična onoj koju su deset godina ranije u B92 doneli momci iz ¨Index¨-a. Reporterski rekorder mikser sjajan –za muzej. Taj model više ničemu ne služe. Nemoguće je naći delove za njega. Sve je moralo da se budži i krpi i to je trajalo dva dana. Onda smo kod mene u stanu pravili police za kompjutere i uredjaje. Krojili i sekli a onda u kola pa u Beogradjanku na 23 sprat. Tu smo sve spajali i lepili. Za tri dana smo sve završili.Najveći problem bila je ventilacija. Tu nam je  Studio B izašao u susret, ali nam je trebalo mnogo  vremena da se ¨dogovorimo¨. Prostor jr bio mali i zatvoren. Gotovo da nije bilo vazduha. Tražili smo da se napravi prozor kako bi mogli da dišemo. Para vrti gde burgija neće. Samo je trebalo naći ko je sa kim se ¨dogovaramo¨. Naš tehnički sektor bio je mnogo jači od njihovog. Njima su bile potrebne procedure a mi nismo imali vremana za gubljenje. Deset godina smo to vežbali. Da nikad ne znaš šta će se dogoditi. Tako se navikneš da brzo razmišljaš i radiš.¨

Na 17. sprat ušao je ¨čovek od zadatka¨ Vojkan Radoš sa svojim kompjuterašima. Trebalo je da naprave što više sa što manje para.

¨Novinari su najzad počeli sami da montiraju svoje priloge.¨ priča Vojkan.¨Do tada je to bio posao tehničara, ali u B292 novinari su 80% posla radili sami. Na tehničarima je bilo samo da provere kvalitet i postave sve na mrežu. Svaki kompjuter je postao praktično produkcioni studio i čitav posao je jako ubrzan. Čalija je rekao da treba napraviti radio tako da košta što manje. U slučaju da nas ponovo zatvore. Na drugoj strani, tražena je efikasnost čitavog sistema. Sami smo nabavljali komponente i sklapali kompjutere. Iz ANEM-a smo preuzeli ¨crne kutije¨, uredjaj koji su pravili ljudi iz RTS-a a koji služi za snimanje telefonskih razgovora i unos zvuka iz uredjaja koji su korišćeni na terenu. Te ¨kutije¨se i danas koriste na B92. Trebalo nam je tri nedelje da sve to napravimo i povežemo. Onda su došli oni kojima je svet to bilo namenjeno. U početku su bili skeptični, ali obuka koja je za njih bila organizovana je odmah dala rezultat. Savladali su digitalnu montažu, slanje vesti sa 17. na 23. sprat i sve što smo spremili za njih. Njima je sve to bilo novo, a nama koji smo celi život proveli uz kompjuter potpuno normalno. Ja sam mislio da će sve to trajati jedno mesec dana i da će nas onda zatvoriti. Zato sam gledao da prodjemo što jeftinije. Tada smo naučili da pravimo stvari od danas za sutra. Da se selimo ko čergari i pravimo studio gde nam padne na pamet.¨

¨Lepo je znati da si ti bio prvi ozbiljni radio u Srbiji koji je sve radio uz pomoć kompjutera¨ kaže mi Erić. ¨Želeli smo mi da radimo sa novim tehnologijama, ali pravi razlog je bio što je ovako bilo mnogo jeftinije. Nisu nam više trebali izuzetno skupi uredjaji, profesionalni magnetofoni i gramofoni. Došlo je i do drastične uštede u potrošnom materijalu. Najteže je bilo ubaciti sve u kompjuter. Usnimiti svu muziku. Na drugoj strani deo terenske opreme sa kojom su radili novinari i dalje je bio analogan. Snimci su se sa kaseta unosili u kompjuter, novinari su ih sami montirali a onda je to sve mrežem slato sa 17. na 23. sprat u studio za emitovanje. Ljudi su se odlično snašli. Nisu radili 4 meseca i jedva su čekali da krenu. Bila je velika presija da se sve završi na vreme i da ljudi budu obučeni. Prosto su se takmičili izmedju sebe. Znali su da je sve ovo nešto novo i želeli su da budu najbolji. U B92 su uvek bili samo oni koji su želeli da rade. Oni koji nisu mogli tu da se uklope sami su odlazili. Svi smo bili u jednom timu. I radili smo kao tim. Bili smo svesni koliko smo dobri. Ja sam poštovao njih, a oni mene. Kada sam vikao na njih zbog nečega što je moglo da ošteti tehniku radija znali su da to ne činim bez veze. Takodje sam se trudio da razumem ono što je njima bilo potrebno vezano za tehniku.¨

Dok su tehničari užurbano radili kako bi se na Svetog Iliju oglasio B292, advokati su ¨sredjivali¨ papire. Kao što se režim uvek trudio da papirima ¨pokrije¨ svaku akciju uperenu protiv B92, tako smo se i mi trudili da što bolje ¨upakujemo¨ našu priču.

¨Pošto više nije bilo B92 u pravnom smislu, bar ne za nas, mi smo morali da smislimo nešto što će omogućiti da se ¨prepoznatljivo¨ nastavi sa radom.¨priča mi Nebojša Samardžić.¨ Pošto nam je rečeno da postoji načelni dogovor sa Studijom B da se emituje na jednoj njihovoj frekvenciji, onda smo smislili da ANEM kao poslovno udruženje zaključuje ugovor sa Studijom B da ce proizvoditi program koji se zove B292 a da će ga Studio B emitovati. To je bio ugovor o poslovno tehničkoj saradnji. Mi vama program, a vi ga emitujete. Dobili smo na korišćenje studio na 23. spratu, a ostalo su bile zvanično prostorije ANEMa. Tu je bila praktično redakcija B292.¨

Da SPO kontroliše Studio B nije bila nikakva tajna. Njima taj koncept nezavisnih medija nikada nije bio baš preterano jasan, a ni ljudi u Studiju B se nisu preterano bunili. Sećam se da je jednom na jednoj konferenciji u Segedinu gde se razgovaralo o nezavisnim medijima, gradonačelnik Beograda Vojislav Mihailović izgovorio legendarnu rečenicu: ¨Moja stranka kontroliše najuticajniji nezavisni medij u zemlji-Studio B¨. Ulaskom u Studio B postojala je opasnost da se kompromituje nezavisnost B92. To što smo mi znali da radimo po principu ¨ništa za nešto¨ mnogi nisu želeli da prihvate.

¨Sećam se da je veče pred početak rada B292 bio prijem Gradjanskog saveza Srbije¨ priča mi Saša Mirković. ¨Skupili se svi u restoranu ¨Školjka¨, a GSS i SPO su tada bili u jako lošim odnosima. Prišao mi profesor Vojin Dimitrijević i onako zajedljivo me pitao:¨ A da li će jedna vanparlamentarna stranka kao GSS moći da bude prisutna u programu B292?¨. Rakao sam mu da hoće. Generalno su svi bili strašno sumnjičavi da B292 ne postane novi Studio B. To se nije desilo i moram da kažem da me tih meseci dok smo radili nisu zvali ni Kojadinović ni ljudi iz SPO da od mene nešto traže. A emitovali smo stvari koje im sigurno nisu bile drage, pogotovo kada je krenuo sukob izmedju SPO i DOS-a.¨

Baš kao i ljudi sa B92, tako su se i opozicioni političari oporavljali od ¨pobede nad NATO. Znali su da se ponovo nalaze na početku i da im je svaka pomoć dobrodošla. B292 nije krio da želi da im pomogne u borbi protiv Miloševića. Ali na način na koji su ljudi u B292 mislili da to treba da rade, a ne po zahtevu ove ili one stranke.

¨Bilo nam je važno da postoji glas da nije sve potonulo.¨ kaže mi profesor Dragoljub Mićunović. ¨Bilo je jasno da dolazi jedan težak period, ali i da Milošević nema dovoljno snage da može da se obračuna sa svima. Može individualno da zakači nekoga, ali ne može sve. Nije mogao ni na koji način da se sakrije poraz te politike, povratak tih tenkova i vojske, izbeglica sa Kosova. Ja sam na Skupštini kada je ministar odbrane  Bulatović podnosio ekspoze o našoj pobedi nad NATO i čuvanju suvereniteta rekao: ¨Da smo mi pobedili sad bi ekspoze podnosio Milošević a ne vi. Prema tome ostavite tu priču.¨ Bio sam izuzetno kritičan, ali to nije naišlo na neku veliku pobunu poslanika u Skupštini. Relativno su mirno to saslušali jer su svi bili depresivni. Posle sam na jednom prijemu sreo generala Krgu koga sam znao jer je nekada bio postdiplomac na Filozofskom fakultetu. Rekao sam:¨ Dobro generale, recite mi iskreno. Jel vi stvarno verujete da je NATO pobedjen?¨Tri druga generala su bila oko njega a on je tiho rekao: ¨Poraz je totalan¨. Ni oni dakle nisu verovali u te priče sem možda nekih beznačajnih trabanata. Time je valjda stvorena i klima da sada mogu malo i neki mediji da progovore. Oživele su nevladine organizacije , počele su da se stabilizuju opozicione partije, i jako nam je značila ta pomoć koju smo dobili od B292.¨

Čelnici B292 morali su u relativno kratkom vremenskom periodu da odigraju nekoliko ¨igara¨ na različitim frontovima. Saša Mirković se trudio da sa političarima i Kojadinovićem sve prodje kako treba. Milivoje Čalija držao je konce u radiju i trudio se da oživi marketing. Ja sam se prinuo o informativnom programu, dok se Veran Matić posvetio strateškom planiranju i radu sa donatorima. Iako je za naš program pred zakonom odgovarao Dragan Kojadinović, bilo mu je jasno da se ovde igra i neka veća igra.

¨Kojadin i ja smo se znali 15 godina¨ kaže mi Saša Mirković. ¨Njegova žena Danka mi je predavala engleski, bila student moje majke. Znamo se po više osnova i sasvim smo normalno komunicirali. Tu je bilo mnogo politike i Kojadin je znao da mu je bolje da se tu nešto mnogo ne buni. ¨Index¨ nam je u jednom trenutku napraviko ozbiljan problem kod SPO i doveo u opasnost čitavu priču.¨

Da bi obezbedio sebi opstanak u prostoru koji nije plaćao Nenad Cekić je morao da obeća da će pokrenuti svoj ¨Index¨ pre B292. Obezbedio je i podršku nekih donatora i spremao se da preuzme ulogu lidera u nezavisnom informisanju. Računao je da će, ako krene prvi, povući sve slušaoce pravog B92. U jednom trenutku pretila je opasnost da ubedi neke ljude da B292 nije ni potreban i da on može da napravi radio kakav treba opoziciju. A medju onima koji su nam pomagali bilo je i onih kojima je više odgovarao opozicioni nego nezavisni radio. Nije tajna da su čak i neke opozicione stranke tražile da strana pomoć namenjena medijima u Srbiji bude distribuirana posredstvom njihovih partija. Sada smo kao iznenadjeni šta se dešava kada su one došle na vlast. Neposredno posle bombardovanja, medjutim, bilo je potrebno obnoviti kontakte sa donatorima. Medju njima je bilo i onih koji su punim srcem podržali NATO intervenciju i nusu baš razumeli zašto je B92 bio protiv toga, ili zašto je ¨Vreme¨ nastavilo da izlazi.

¨Prva velika debata vodjena je u Budimpešti i skup su organizovali Amerikanci¨ seća se Veran Matić.¨To je otprilike trebalo da predstavlja priču o tome šta ste radili u ratu drugari. Ko je bio na kojoj strani. Otprilike sam znao kako će to da izgleda zato što mi je Sonja Liht ispričala kako je jedna od konferencija za vreme bombardovanja izgledala i kako je ona prošla taj proces ¨toplog zeca¨. Kako su svi oni koji su pokazivali kritičnost prema bombardovanju imali veoma neprijatne debate i neprijatne duele. Jedno apsolutno nerazumevanje pozicije u kojoj smo se nalazili. Dodatni element tu bilo je ponašanje Crnogoraca koji su pokazivali trijumfalizam. U smislu ¨eto mi smo se ponašali politički korektno a ovi su bili nestašni¨ i sada mi treba da dobijemo sve međunarodne pare. Stalno su se žalili kako sva pomoć ide u Beograd i kako malo dolazi u Crnu Goru. Sada su se oni osetili izuzetno važnim i bitnim i hteli su malo da nametnu tu svoju priču. Mi smo se lepo spremili za taj skup i dobro smo zastupali naše stavove i ideje. Više sam pričao o budućnosti nego o prošlosti. Shvatio sam da nas vraćanje u nazad ne bi nigde dovelo, jer je bilo jako puno emocija. Želeli smo da napravimo kvalitatvini iskorak iz te atmosfere i izložili smo planove za nastavak rada ANEMa i nastavak rada B292. Tu se već govorilo o televiziji i satelitskoj mreži. A paralelno sa tim lansirali smo i ovu priču o procesu suočavanja sa prošlošću. Na kraju sam se osećao jako loše. Sve je bilo  prilično ponižavajuće. Jednostavno vam predstavlja nelagodu činjenica da neko posle 10 godina zastupanja određenih stavova stvalja pod lupu vaše morlane kvalitete i ono što vi zaista predstavljate. Ali  ja nastojim da uvek u tim situacijama poentirma na nekom drugom planu. Znam kakvi smo i šta smo radili i to mi je sasvim dovoljno uverenje za to da će to jednog dana biti taka prihvaćeno.Tada je trebalo da izguramo to do kraja i znali smo da  u tom trenutku u kojem postoji jedna dezorjentisanost po pitanju šta uraditi treba biti konstruktivan.I mi smo zaista bili veoma konstruktivni. Veoma brzo smo uspeli da naše ideje i inicijative dovedemo na nivo pre bombardovanja i  da ubedimo sve da je to jedini put kojim se mogu izvršiti promene u zemlji.¨

Veliki deo uspeha ideje B92 leži u načinu na koji se komuniciralo sa donatorima. Dok su mnogi sve te konferencije i sastanke tretirali kao ekskurzije i prilike za šoping, oni koji su predstavljali B92 uvek su se ozbiljno pripremali. Na tom sastanku u Budimpešti Julija je prezentovala projekat televizije na kojem je radjeno nekoliko meseci. Svakodnevno. Znali smo da je fandrejzig u uslovima u kojima smo bili značajan koliko i marketing i prodaja za komercijalne medije. Tu nije bilo prostora za greške i neozbiljnost. Hiljadu puta si od kojekakvih ¨eksperata¨morao da slušaš šta se ¨stvarno¨ dešava u tvojoj zemlji i ko je tu ko. Saslušaš, izbrojiš do deset a onda prezentuješ ono što si pripremio i u šta 100% veruješ. B92 je radio stvari u koje je verovao, ne ono što su donatori bili spremni da finansiraju. Bombardovanje tu ništa nije promenilo. I dalje smo nameravali da idemo putem za koji smo verovali da je ispravan bez obzira koliko se oni trudili da nas gurnu na jednu ili drugu stranu. Sećam se da sam tada u Budimpešti sreo Slobodana Stojšića, prvog čoveka novosadskog radija 021. Besciljno je lutao gradom. Pitam ga šta radi, a on kaže:¨Iživljavam se¨.Trenutak neverice a onda sledi objašnjenje: ¨Idem da predjem Dunav jednim mostom, a da se vratim drugim.¨-kaže Boba. Svako se ¨iživljavao¨ tada na svoj način. Jedni su se svadjali sa Amerikancima, drugi lutali gradom, a treći pričali o budućnosti i pomirenju.

¨Pitali su nas tada ¨Što ste vi izlazili?¨ seća se urednik ¨Vremena¨ Dragoljub Žarković. Ja mislim da je to vrhunac nerazumevanj između donatorske zajednice i medija odavde. Pitati to ¨Vreme¨ ili B92  je isto kao pitati ¨Zašto se zemlja okreće?¨. Pa, kada ćemo da izlazimo ako nećemo u sred rata? Mi smo novinari ne demonstranti. Nismo mi nevladin sektor koji može dok traje bombardovanje da okači na tarabu tablu ”Mi idemo kući da spavamo”.Prosto, priroda našeg posla je takva. I tada sam se prvi put zapitao: ”Bože, s kim sam ja radio sve te godine?¨ Dal ja nekom moram da objašnjavam zašto sam kad vlada glad  za bilo kojom vrstom informacija izlazio? U pauzi tog sastanka Veran i ja šetamo Budimpeštom. Onako, dosta depresivno jedno prepodene. Ja se nerviram u stili ¨Šta nas  ovo pitaju?¨ i spreman da dignem ruke od svega. Pričaju mi o genocidu na Kosovu. Zvali me na ručak a ja im rekao:”Važi, ali na ručku o leševima da ne pričamo, inače će da mi presedne ”. Čekajući taj ručak  šetam sa Veranom a on kaže: ”Ma, nemoj da se sekiraš, sad tek dolazi naše vreme¨.Imao je projekt nekih knjiga o tom ratu. I ja ga već vidim kako on formira novu ideju, kako iz nečeg što izgleda kao totalni nesporazum on kreira neki novi uređivački potez, nešto što bi trebalo da osvetli taj period.

Gordana Janković iz Sorosa je bila uvek tu da pomogne. Da nas smiri kad pobesnimo, da nas podrži pred drugima. Ona nije imali dilemu da li ili ne treba podržati B292.

¨To je bila  neminovnost.¨ kaže mi Gordana.¨ Znam da su ljudi unutar kuće mnogo negativnije odreagovali na to. Ja sam uvek bila politicki pragmata i shvatila sam da će se to jednoga dana rešiti . Morao se naći način da se sa nečim krene. XS4All je pomogao oko arhive i to je bilo jako važno. Činjenica da je B92 tada bila na sedam lokacija je strašna. To je trebalo iskordinirati, obavestiti ljude ko šta radi. Ko partizanski film. To je moralo tako da krene i ono što je bilo najvažnije je da su ljudi nastavili da rade i da su bili hrabri. Oni su ispočetka stvorili sve što je trebalo stvoriti.¨

A nije da nije bilo problema i u samom B92. Ljudi su bili sumnjičavi prema SPO i Studiju B. Deo novinara nije želeo da urednik ponovo bude Bojana Lekić. Nisu želeli ni Milicu Kuburović ponovo da vide na tom mestu. U informativnoj B292 nije bilo mesta za sve, ali je jos dramatičnija selekcija radjena u muzičkoj redakciji i tehničkom sektoru. Veran je bio taj čija je bila poslenja, ali najveći pritisak bio je na Čaliji, Mirkoviću i meni. Bojana je prekomandovana u televiziju i na radiju je zadržala samo audio izdanje svog TV intervjua. I Milica je ostala sa samo jednim ¨Intervjuom dana¨ i ¨Yutopijom¨ nedeljno dok je ostalo vreme bila sa Bojanom u televiziji. Timofejev je očekivao da će on preuzeti ulogu urednika i nije mu bilo baš svejedno kada sam ja imenovan za ¨koordinatora¨. Tražio je da ako nas dvojica dodjemo u sukob presudjuje Čalija ili Veran. Prihvatio sam.  Da ne bi bilo većih lomova Veran je rešio da nema urednika već samo koordinatora. Posao isti, a ime duže za pisanje. U suštini B292 je doveo do izmena u uredjivačkom timu. Željko Drašković više nije bio šef marketinga i otišao je iz B92. Njegov posao preuzeo je Čalija. Na čelu muzičke redakcije umesto Gordana Paunovića našao se Toma Grujić. Bojana Lekić i Milica Kuburović su ¨otišle¨ na televiziju, Aleksandar Vasović se udomio u AP i nikada mi neće oprostiti što ga nisam zvao u B292.

¨Moj status u B292 bio je specifičan¨ kaže mi Milica Kuburović.¨Radila sam te dve emisije, bila sama svoj majstor i počela da radim u TV produkciji. Tu mi je mnogo više prijalo i kasnije sam potpuno prešla tamo.Povremeno smo Bojana i ja radile nešto i za Studio B. Više me nije bilo na radiju. Znaš, dođe ti do ovde. Više od 10 godina radiš jedno isto, a ovo na televiziji bio je nov izazov. Nova forma, novi ljudi, novo ovo, novo ono i to mi je bilo strašno interesantno. Tu sam napravila drugu najdražu stvar u svojoj novinarskoj karijeri. Prva je ¨Titoteka¨ kviz koji smo uradili 1990 na B92. Ovo je bila TV emisija povodom 20 godina od Titove smrti koju je emitovao Studio B i ¨anemične¨ stanice. Skupljala sam snimke sa svih strana. Veran nije hteo da mi da pare da od kinoteke kupim neki materijal, pa smo onda ¨prosili¨ dokumentarne snimke po gradu. Najviše sam dobila od Željka Mitrovića sa ¨Pinka¨, koji je to maznuo od onog Popova. Imala sam 20 dana da napravim emisiju od pola sata.To je bilo takvo uživanje da montažeri nisu hteli da idu kući kad završe smenu.¨

Milica je pre nego što se otisnula u PR našla sebe na televiziji. Za Gordana Paunovića izazov se zvao Internet. Do danas se nije vratio na radio.

¨Moj odlazak iz muzičke redakcije B292 nije bio iznenadan¨ kaže mi Gordan. ¨Jednostavno, nisam voleo pravac u kojem se kretao radio u tom trenutku. Programski pre svega. Nismo imali problem sa političkim pravcem, već sa time što je postao previše trivijalan. I u sferi muzike i po načinu na koji su se radile informativne emisije. Glavni razlog zašto je ¨Peščanik¨ trenutno emisija na B92 koja ima najveću težinu je ne taj što se radi o emisiji dokumentarnog tipa, nego što vidiš da iza svega toga postoji jedno ozbiljno promišljanje. Da je neko razmislio da ponudi nešto drugačije od te brze i kratke forme koja se ovde ustalila. Za mene je bila neprihvatljiva ideja o rasformiranju muzičke redakcije kao takve i na to nisam hteo da pristanem. Ja bih mogao to da razumem da je to primenjeno i na ostatku radija, ali i dalje imaš situaciju da možeš da otpustiš dve trećine ljudi koji ti rade a da će radio i dalje da funkcioniše sa 90% kapaciteta. Mi smo stigli sa radiom na pola puta. B92 danas i dalje nije dovoljno komercijalna stanica. B92 je trebalo da se potpuno komercijalizuje. Da zauzeme takvu poziciju, da bude neprikosnoven. On je možda i u ovom trenutku neprikosnoven, ali ne zbog samog sebe, već zbog odsustva konkurencije. Mogli smo da dodjemo u poziciju da uzmemo sve pare na tržištu, a da ostavimo prostor za malo drugačiji program na drugoj stanici koja je mogla vrlo lako da se uspostavi. Sada je možda već kasno za to.¨

Ni Željko Drašković nije potpuno otišao iz B92.

¨Nisam bio u ekipi B292, ali sam i dalje ostao vezan za tu firmu i ti formalno tu bio zaposlen. Prebacio sam se u finansijske vode i posredovao u nekim transakcijama. Oni  Raša i Muhamed  dobili su madjarska imena i sve oko priliva novca podignuto je  na mnogo viši nivo. I mnogo elegantniji. Nije više bilo tako opasno. Skoro pravi posredničko- bankarski posao. Tako sam koliko-toliko ostao vezan za B92 što je meni izuzetno značilo. I u tim trenucima to je bilo ostrvo gde ti možeš da odeš i da ti uvek bude lepo.¨

Tim B292 brojao je na početku tridesetak ljudi. Nismo imali para za više. Polovina njih bili su novinari. I to kakvi. Sanda Savić, Aleksandar Timofejev, Zoran Mamula, Antonela Riha, Tamara Pupovac, Biljana Vujasinović, Boris Husović, Danica Ilić, Danijel Bukumirović, Miloš Milić, Brankica Stanković… Čvrsto smo rešili da okupimo sve što vredi i napravimo najjaču redakciju u gradu. Zato ¨Index¨ nikada nije uspeo da parira B92. Kod njih su ljudi samo prolazili, dok su u B92 ostajali godinama. Ako se tu doda i doprinos Bojane i Milice, novih ljudi poput Marka Mrkića i još nekih koji su tada došli zaista smo bili mnogo jaki. A želeo sam da budemo još jači. Zato sam u B292 pozvao i deo ekipe raspuštenog dopisništva ¨Slobodne Evrope¨ na čelu sa Dušanom Radulovićem. ¨Moj najveći motiv za dolazak na B292 bila je ekipa koja je iz biroa radija ¨Slobodna Evropa¨ prešla tamo.¨kaže mi sadašnji glavni urednik Radio Beograda Dušan Radulović. ¨Mene je istog trenutka kada sam ostao bez posla pozvao Žarković iz  ¨Vremena¨ i ponudio mi da tamo predjem. Rat je još trajao. Osnivanjem B292 cela ta ekipa koja je radila u birou otišla je tamo i to je bilo dovoljno da i ja budem tu. Znao sam ljude sa ¨pravog¨ B92 i nisam se preterano dvoumio. Jedan od većih izazova bio mi je to što sam mogao malčice da radim sa tim ljudima, znači da se vratim u pravi dnevni radio. Nisam više ¨agencija¨, jer ono što smo radili u birou je više bio ¨agencijski¨ posao  nego što je bio radio. A ja sam stalno želeo ¨pravi¨ radio. B292 je to bio. Ta dva dana nedeljno, koliko sam radio, su za mene bila praznik. B292 je već počeo na neki način da pravi neku vrstu transformacije u formi emisija što je za mene kao profesionalca bilo jako jako važno.I ono što jeste bilo lepo to je što je tamo vladao taj princip danas ja radim za tebe sutra ti radiš za mene. To je neki entuzijazam koji ja ne znam da li ću više ikada sresti u životu.¨

Pre B292 Danica Vučinić bila je na pola puta da udje u B92. Osim u ¨Slobodnoj Evropi¨ radila je kod mene u ANEM-u i potpuno je bilo logično da kada sam se ¨vratio¨ na  B292 da sam pozvao i nju da dodje. Nije joj bilo baš sve jedno iako je veliki broj njenih prijatelja već radio tu.

¨Radio B92 i ljudi koji su tu radili su nama koji smo bili sa strane uvek delovali kao jedan zatvoreni krug¨ seća se Danica.¨Uprkos činjenici što sam ja imala prijatelje u B 92 i to ne poslovne nego one sa kojima sam se privatno družila, to mi je sve delovalo kao neka sekta. Ljudi koji rade,pokušavaju da kažu istinu, otvoreno govore o svemu, ali ipak sekta u koju nije lako ući. U trenutku kada sam ušla u B292 to i dalje tako funkcioniše. Nas nije mnogo zanimao spoljni svet u smislu drugih redakcija. Sa onima koje su radile za Miloševića nismo imali nikakve kontakte, ali ni sa ostalima nismo nešto bili mnogo bliski. Imali smo prijatelje u ¨Vremenu¨ ili ¨Beti¨ ali smo bili na distanci. Sa zazorom smo gledali na neke stvari koje se dešavaju kod njih i trudili se da se sačuvamo u svom krugu. Zadatak je bio jasan. Da se stavimo na stranu demokratskih snaga, da se malo manje bavimo novinarstvom a malo više tom borbom. Ali to je bila svesna odluka i potpuno sam se uklopila u to i radila kao deo tima.¨

Danicina kuma, Sanda Savić, postala je moj prvi saradnik. Njih dve se znaju još sa fakulteta i posle rada u ¨Niko kao ja¨ Sanda je došla u B92 dok je Daca otišla na ¨Radio Politiku¨, ¨Slobodnu Evropu¨ i ANEM. Sada su ponovo bile zajedno u B292.

¨B292 mi je značio jer sam ponovo imala posao¨ iskrena je Sanda Savić.¨ Spasli smo firmu iako niko nije znao koliko će sve to biti uspešno. Ali, vratili smo se jači nego što smo bili. Kao i uvek. Sada smo se još dalje čuli. Svi smo bili srećni kada smo uspeli da napravimo taj B292. Medjutim, tu negde počinje tranzicija za tu B92 ekipu. I u programskom i u poslovnom smislu. Čitava ideja B92 se preispituje. Iz one  revolucionarne misije prelazimo u nešto što treba da preraste u ozbiljan, moderni radio. Meni lično se taj sam naziv radija nije svidjao. Ta dvojka mi nikako nije bila jasna. I najviše me je bolelo kad čujem taksistu koji je slušao ranije B92 da ne zna da postoji ¨novi¨ B92. Njima to da li je B92 ili B292 nije bilo baš jasno. Ubila sam se objašnjavajući im razliku. To je uostalom bilo jedino lepo što nam se dešavalo. Sve ostalo je delovalo beznadežno. Mislili smo da će Milošević da vlada još jedno 30 godina.¨

Meni se ime B292 svidjalo. Uključujući i tu malu dvojku koja je kasnije nestala. Biće da su godine koje sam proveo učeći hemiju ostavile traga. Medjutim, stručnjaci za marketing će vam reći da to i nije bilo baš najpametnije što je moglo da se uradi. Koka kola kada pravi novo piće ne pravi Kuku Kolu. B92 je nešto što ne sme da se dira ukoliko želi da se očuva brend. To kažu knjige. Činjenica je da je B292 u roku od tri meseca uspeo da postane ubedljivo najslušanija stanica. Nekima se svidjalo, nekima ne, jadni su bili zbunjeni a drugi tvrdili da to nije ¨onaj¨ B92 koji su oni voleli.

¨Taj B292 je bio zajebancija¨ kaže mi Petar Luković. ¨Ne kažem da on nije bio ozbiljan radio, ali bio je treći program jednog Studija B. Samo ta činjenica je zvučala neozbiljno. Nikad nisam uspeo da ga doživim kao B92. Doživljavao sam ga kao nešto privremeno, nešto što mora tu da bude. Ta situacija je bila grozna iz prostog razloga što je taj  Studio B imao jednu senku. To je taj  nesrećni SPO koji je tu godinama carovao. I zato me ništa ne može ubediti da B292 nije bio pod paskom Draškovića ili senkom Ibarske magistrale.  To jednostavno nije bilo to i nisam mogao mnogo da ga slušam. To nije imalo veze sa nekim inicijalnim i autentičnim B 92 iz razloga koje ja razumem. Jednostavno, kad si podstanar u tuđoj kući ne osećaš se kao domaćin.¨

Ne želim da pričam o tome šta ja mislim o tadašnjim liderima opozicije, ali Vuk Drašković sigurno nije medju omiljenima na mojoj listi. Moram, medjutim, da kažem da niko iz njegove stranke uključujući i Kojadinovića nije za tih šest meseci koliko sam ja bio na čelu informativnog programa pokušao da progura i pogura nešto na B292. Drugi jesu. Taj period obuhvata i Ibarsku magistralu. Histerija u koju je upao Studio B nije zahvatila njegov Treći program.

Za mnoge sa B292 Studio B nije bio ¨tudja¨ kuća. Deo je tu prošao kroz ¨Ritam srca¨, a Aleksandar Timofejev je tu učio zanat. Kada je prelazio u B92 odneo je Kojadinoviću dva litra viskija, a ovaj je tvrdio da sa konja ide na magarca. Ne znam sada kako se u tu njegovu logiku uklapa B292, ali za Timofejeva, povratak u Beogradjanku nije bio problem.

¨Ja to ni u jednom trenutku nisam doživeo kao nešto što ima veze sa Studijom B.¨ kaže mi Saša Timofejev.¨Taj ponovni odlazak na 23. sprat nije kod mene izazvao ni pozitivne ni negativne emocije. U daleko većoj frci sam bio kada smo krenuli da radimo prvi ¨Dnevnik¨ pa kada je sve puklo. E, to jeste izavalo emocije, što su čuli i nekoliko spratova niže. Nema traka, sve je u kompjuteru. Sednem, kažem: ¨Dobar dan dragi slušaoci ovo je Dnevnik…¨ krenem da pustim prvi snimak – nema ga. Ajde što njega nema, nego nema ni jednog. Zaustavili smo emisiju i krenuli da vidimo šta nije u redu. Ispostavilo se da je na 17.spratu naš sistem inženjer isključio server. Čovek je jedan od najvećih stručnjaka za kompjutere i sada je u Švajcarskoj. Našao sam ga kako sedi i plače, gleda siroma’ šta je uradio. On je ugasio sever zato što su oni svaki dan gasili server u to doba zbog nekih testova. Zaboravio je da je tog dana krenuo program. Sve smo ponovo uključili i krenuli ¨Dnevnik¨ ispočetka. Nije više bilo problema. Ja sam tada odgovarao za popodnevni program, stavljali smo vesti direktno na sajt, i sve je bilo jako skromno. Ja sam to  shvatao kao nastavak mog posla u mojoj firmi. Da smo se svi dogovorili da idemo da vozimo taksi godinu dana da bismo mogli da kupimo radio, ja bih vozio taksi. Mi smo bili ti koji smo ¨vozili” tu priču sve te godine i potpuno mi je bilo svejedno u kojoj ću zgradi ili na koji način to da radim¨

Entuzijazam nas starijih delili su i mladji novinari B292.

¨To je bilo divno samim tim što smo pronašli mesto odakle ćemo moći da radimo i emitujemo.¨ seća se ¨mala¨ Danica Ilić.¨ Svi smo bili veliki entuzijasti. Sastančili smo, pričali šta ćemo i kako raditi, kako će to izgledati. A izgledalo je drugačije. Bilo nas je manje, ali smo bili kvalitetno odabrani za to prvo vreme kada je moralo toliko da nas bude. Ja sam zakasnila dva dana na početak obuke za digitalnu montažu koja je uvedena, ali sam brzo savladale sve te nove tehničke stvari. Bila sam srećna jer sam znala da mora da bude sve dobro, jer je radila ista ekipa ljudi. Trebalo je samo da se malo naviknemo da nam studio nije na par metara od redakcije već nekoliko spratova iznad. Da moramo ranije da krenemo kako ¨Dnevnik¨ ne bi kasnio. Tu smo već počeli da shvatamo da moramo da krenemo malo komercijalnije da nastupamo. Da se menja i informativni program, ali to su bile dobre novine. Uostalom, ja tada nisam nešto puno znala o svemu tome pa da mogu  da se opirem. Uveli smo ¨Otvoreni program¨ u kome je jedan od zadataka bio da se svaki snimak koji se donese u redakciju prvo pripremi za taj program, što znači da se odmah emituje, a ne da se čeka ¨Dnevnik¨ u 17h. To je bilo nešto na šta ja nisam bila navikla kao uostalom ni drugi, ali je bilo zanimljivo razmišljati na taj način .Ja sam to videla kao izazov i dopalo mi se. Jedino što to ,ipak, nije bilo naše. To je bila zgrada Studija B, tu je sam Studio B koji nas gleda onako sa strane, pa zatim radio ¨Index¨ preko puta. Ali, u tih nekoliko prostorija gde smo mi bili, bili smo- naši. Tu smo gde jesmo, nije bajno, frekvencija nije bas sjajna, mnogo ljudi u centru grada nas ne čuje, ali dobro je što smo se uopšte vratili.¨

Niko od nas nije znao koliko će čitava ta priča trajati. Igor Brakus je otvorio program i svi smo bili jako ushićeni. Sada je trebalo sačekati odgovor vlasti. Oni sigurno nisu bili ushićeni.

¨Upitili smo faks Ministarstvu za informisanje gde je socijalista Miljkan Karličić bio zamenik.¨ seća se se Saša Mirković. ¨On je imao poseban pik na nas. Obavestili smo ga da Treći program Studija B počinje da emituje program B292. Moram da priznam da sam  očekivao da taj program neće trajati duže od par sati. Da će oni ulteti i to zaustaviti. Međutim, na neku foru je to nastavilo da funkcioniše i bogme trajalo do 17. maja 2000. I dobro je funkcionisalo.¨

Veran Matić se vratio u Beograd krajem avgusta. B292 je radio već nekoliko nedelja i svi su bili srećni što nam se ponovo priključio. Ali, posle nekoliko dana rečeno nam je da će on svoju kancelariju izmestiti iz B292. Nije nam bilo baš pravo, ali, ako ništa drugo, dobili smo jednu slobodnu kancelariju. Taj prostor nam je itekako trebao.

¨Sklonio sam se odatle¨ priča mi Veran.¨Dobio sam informaciju da me stalno prate i nisam hteo da i druge izlažem tome. Naizmenično sam bio u prostoru u Svetozara Markovića koji je bio namenjen ANEM-u i u stanu koji smo iznajmili kod bioskopa ¨Odeon¨. Sam  B292  projekat je funkcionisao najviše  zahvaljujući ljudima koji su ga realizovali. Tu nije trebalo mnogo voditi sa strane. Nisam bio vezan za sam program i bio sam potpuno posvećen stvaranju uslova da on može da bude generalno realizovan, a ne šta će tu da se dešava na dnevnom nivou. Mnogo značajnije bilo je napraviti strategiju u kojoj sebi ne bi smeli da dozvolimo duže prekide emitovanja kao što je to bilo za vreme bombardovanja. Ali bilo je znači to je jedan period u kojem se morao stvoriti alternativni plan šta uraditi. Morali smo da napravimo plan u slučaju da nas ponovo zabrane. A to je stalno visilo nad glavom. Frekvencija je praktično bila iznajmljena, vezani ste za političku strukturu koja trenutno upravlaj gradmo i tako dalje. Prilično nesigurna pozicija i dosta smo radili na tom stvaranju uslova da možemo da nastavimo program u roku pd par sati. Tada se razvijaju sve te mogućnosti koje su kasnije realizovane posle sledeće zabrane uključujući i projekte za Bosnu. Radili smo na udruživanju donatora što nam je uspelo i u roku od svega par meseci skupljeno je dosta para i donete neke odluke koje su kasnije omogućile opstanak nezavisnih medija u Srbiji.¨

Ma koliko se trudili, bilo je teško sprečiti obračunavanje kroz program sa ¨lopovskim¨ B92. Igor Brakus i Srdjan Andjelić nisu jedan dan da izdrže bez ¨pozdravljanja¨ Nikačevića, Zagradjanina i Nemanje Djordjevića. Jednom, kada je Nemanja bio gost radio ¨Indexa¨ morao sam prvo sebe a posle i druge da obuzdavam da ga ne pretuku dok je čekao lift u hodniku. To što smo imali B292 nije nam pomoglo da manje želimo ¨naš¨ B92.

¨Ja taj B92 nisam mogla da slušam¨ kaže mi Lola Matić.¨ Par puta sam potpuno slučajno tražeći nešto na skali naletela na njih. Istog trenutka počnem da ih mrzim. Bilo mi je mučno da pogledam DOB. Vozim kola, izlazim iz tunela pa pogledma onu antenu i pobesnim.  Ili stojim kod Doma omladine pa treba da pređem ulicu. Prosto sam obilazila taj deo grade jer mi je bila muka. Veran se bolje držao. I njemu je bilo mučno, ali ne toliko. Govorio je ¨OK tu su, ali izaći će jednog dana. Ne može doveka da bude tako.¨ Ja ga pitam kako sada razmišljaš o ovoj anteni, a on kaže ¨Ma pusti debile¨. B292 mu je značio mnogo, ali je i mnogo problema imao oko toga. Stalno su ga napadali po novinama, kritikovali i sa jedne i sa druge strane. Ali, to je opet bila  pobeda. Radio je funkcionisao. Nek’ sede Nikačević i onaj Nemanja u onoj pustoj zgradi, neka vode  program koji ne liči ni na šta, neka im, ali Veran  opet radi ono što on hoće.¨

Aleksandar Nikačević i Vlada Zagradjanin pokušali su da ignorišu postojanje B292. Isto je radila i vlast u Srbiji. Kada god bi tražili od njih da komentarišu nešto za B292 govorili bi ¨To ne postoji.¨.Sada mi pričaju da im je bilo drago kada smo se mi oglasili na 99,1MHz.

¨Kada se pojavio B292 meni je bilo super.¨ kaže mi Nikačević.¨Oni furaju svoj stari fazon, njihovi stari slušaoci su otišli kod njih, ali novi su došli ovamo. Možda je B92 pogrešio kasnije što nije napravio dve stanice. Jednu koja je više za šire mase i jednu alternativnu za uži krug ljudi.¨

¨B292 nama nije bio konkurencija.¨ priča mi Zagradjanin.¨ Nama koji smo bili B92. To je bio drugi koncept, druga šema. Mi se nismo nigde dodirivali. Oni su vratili svoje stare slušaoce, mi smo dobili nove.Što se politike tiče, ja sam znao da je neko tu hteo nešto da mešetari. Mi smo to uradili kao omladina, a B292 nije imao nikakvog zakonskog osnova da radi. Tu je neka politika stajala iza njih. Neko iz samog vrha je želeo da napravi ravnotežu.  Država nije htela to da zaustavlja.¨

Nisam uspeo da saznam zašto nas nisu odmah zatvorili. A možda im je samo trebalo malo više vremna da smisle kako to da izvedu. U medjuvremenu su nas ignorisali, što je pravilo mnogo problema u svakodnevnom poslu. Nisu nam dozvoljavali pristup u Vladu, Skupštinu, na njihove konferencije za novinare. Snalazili smo se kako smo znali i umeli, ali smo uvek bili tamo gde je trebalo. Ono što je čudno je da mi i pet godina kasnije Ivica Dačić objašnjava kako su bili u pravu

¨B292 nije bio poseban mediji nego je bio jedan od programa Studija B¨ objašnjava mi Dačić.¨ U Vladi Srbije nisu želeli da prihvate da se B292 tretira kao poseban medij i onda smo i mi u partiji to prihvatili…

To što sada pričate više liči na formalni izgovor nego na političku odluku da se jednom mediju onemogući normalan rad?

¨B292 nije bio registrovan kao mediji i tu je bila suština problema. Nikada se nije desilo da mi osporavamo da neko ne može da radi, ali je nama tada skrenuta pažnja iz ministarstva da taj medij nema registraciju. To je bio razlog i ništa drugo.¨

Da se pretvarate da B292 ne postoji?

¨B292 je iskoristio to za svoj nastup. Mislim da je tu bilo inaćenja sa obe strane. I sa strane B292 i sa strane ministarstva. Sve je to moglo da se završi kroz akreditaciju Studija B, ali se insistiralo na ovom drugom. Mi da smo to prihvatili ispalo bi da ne podržavamo ono što ministarstvo za informisanje radi. To sada sa današnjeg aspekta izgleda sve smešno i banalno, ali u tom periodu je postojalo ministarstvo za informisanje koje je vodilo pravi rat oko te registracije.U tom momentu SPS nije imao drugog izbora osim da ispoštuje tu odluku jer smo na to bili upozoreni.¨

Neće baš biti da je sve to samo zbog papira. Probali smo mi i sa akreditacijama Studija B, ali su nam oni tražili za svaku konferenciju za novinare novu akreditaciju. Ne sa potpisom urednika B292, već sa potpisom Studija B. Želeli su da nas uvuku u Studio B i pretstave kao deo SPO propagandne mašinerije. Mi smo se od toga branili insistiranjem da smo mi nezavisna producentska kuća koja proivodi program koji se zove B292. Nekada su oni gubili nerve, nekada mi pa bi dali nekom od kolega kasetofon i zamolili ga da postavi ¨naše¨ pitanje. Goran Matić, koji je istu igru sa B292 igrao na saveznom nivou, ima još luđu teoriju.

¨Nismo želeli da priznamo postojanje B292¨ priča mi tadašnji savezni ministar za informisanje.¨Tu smo već imali konflikt sa vama zato što su išli izbori i bila je potpuno druga atmosfera. Posle bombardovanja imamo radikalizaciju političke scene gde u jesen kreće priča o obaranju vlasti, privremenoj vladi, o tome da je Milošević gotov, o vaninstitucionalizovanom preuzimanju vlasti. Tada kreće sukob niskog intenziteta u odnosu na režim u Beogradu. Taj sukob je po svim definicijama bio klasični ratni sukob niskog intenziteta koji je završio 5.10.2000. U tom sukobu su učestvovale i službe i strukture i ako pogledate knjigu Tima Maršala sve je to jedna velika i lepa režija. Nema tu ni narodnog bunta, sve je to organizovano. B292 je deo toga. U jesen 99 koncentrišu se svi mogući potencijali za obaranje vlasti. S jedne strane imamo obnovu zemlje i pokušaj da se saniraju posledice bombardovanja a sa druge pritiske koji teku iznutra i spolja i finansiranje tih pritisaka spolja. To je jedan klasičan sukob niskog intenziteta koji je tekao i tekao. Mi smo u jesen uspeli da to prevladamo nekim političkim merama. Da se razbije pokušaj ujedinjenja opozicije i to je preko Vuka uspešno radjeno. On je tada bio ¨na vez¨i kao i uvek. Problem cele naše opozicije je što je ona stvorena iz jednog centra. Isto kao i vlast. I uvek je šurovala i pravila odredjene računice. Posle te jeseni kada je izgledalo da je sve razbijeno onda je u proleće to koncentrisano i postignuti su čvrsti dogovori da nema izdaje i prevare unutar opozicije. Sklonjen je Vuk. Uloga medija je bila strateška i bitna, ali ne toliko. Mediji su radili ono što su radili svih ovih godina,a ja ne mislim da je to bilo toliko bitno.Meni je B292 bio medij koji  nisam mnogo konstatovao. Imali ste internet sajt i to sam jedino koristio.¨

Najgori odnos B292 imao je sa Srpskom radikalnom strankom, posebno u prvoj polovini 2000. Spremio sam se za Vučićevo vikanje rešen da čujem i priču tadašnjeg srpskog ministra za informisanje.

¨Nisam imao nikakve veze sa Radiom B292.¨ reći će mi Vučić.¨Jedino što sam ga  slušao. Kao što čitam sve novine tako slušam i sve relevantne radio stanice i gledam sve televizijske programe. Istina je da je Radio B292 vodio najžešću i najgoru moguću kampanju i protiv naše stranke i protiv vlasti u tom trenutku. Sukob je eskalirao kada je B292 na najgori mogući način zloupotrebio i promenio smisao Šešeljevih reči sa konferencije za novinare posle ubistva Pavla Bilatovića. Postojala su saznanja naših obaveštajnih službi da iza toga stoje strane obaveštajne službe. Šešelj kaže: I svi oni koji se na takav način plaćaju i finansiraju, ako mislite da će te nas ubijate i dalje, nećete jer mi ćemo da se branimo.. I šta se onda dešava. Dolazi politička odluka, ne medijska, ne profesionalna, ne objektivna: ¨Zabranjujemo pojavljivanje radikalima¨. Gde to ima? Jesmo li vas mi ikada ugrozili fizički na bilo koji način? Jesmo li vam uzeli nekada nešto? Oteli nekada nešto? Napali nekog od vaših novinara? Je li mu se dogodilo nešto loše kada je išao sa nama? Nije. Takvu odluku donosite i nama je jasno da je neko rešio da u potpunosti zatvori stranku, da je to njegova namera. Vi otvoreno kažete:¨Naša je namera da tu političku stranku uništimo¨. I naravno da će naš politički odnos prema Radiju B292 biti izuzetno loš i da će takav biti naš odgovor. Da ćemo reći: ¨B292 je stanica koja je direktno uperena protiv vitalnih interesa naše države. B292 je politička radio stanica koja direktno pomaže onima koji žele da prihvate čak i otvorenu okupaciju naše zemlje.¨Pa, mislim, to je sasvim jasno.¨

I ovo mi je sve Vučić sasuo u lice 2004.godine u sred kampanje za gradonačelnika Beograda. Toliko o promenjenim radikalima.

U prostorije B292 na 17.spratu ¨Beograđenke¨ ušetao je jednog dana Goran Basarić. Sećate ga se? Onaj što nas je ¨maltretirao¨ sa svojim foto aparatom. Došao na par dana iz Kanade, pa rešio da nas vidi. Naravno, poneo je i foto aparat. Da nas ovekoveči.

¨Razlike u duhu u odnosu na B92 nije bilo.¨ kaže Goran.¨ Bili su tu novi ljudi, bila je nova tehnika, novi prostor, novo sve. Ali razlike u duhu nije bilo. Moj problem sa tim B292 bio je u tome što je studio bio potpuno odvojen od redakcije. I jako mali i mračan. Nisam mogao da uđem u njega i mislim da su sve moje fotografije sa druge strane studija. Tada ste prešli na digitalnu tehniku. Ta za mene više nije  bilo fotogenično. Ranije sam imao gramofone ili magnetofone, bila je neka tehika. Sada je sedeo čovek ispred monitora sa mišem i puštao muziku. Potpuno nefotogenično. Za mene je najgore kada dva čoveka sede u studiju i pričaju. Uz to ne možeš da ih slikaš sa svih strana i jedino što možeš da dobiješ je dosadna fotografija. Naravno, ako nemaš Mjehura ubicu ili Ramba u studiju.¨

B292 je imao Mjehura. I Brakusa i sve one koji su bili zaštitni znak ¨mog¨ B92. Zato je tih šest meseci možda i bilo intresantno jer smo imali B92 iako ničega što je ličilo na B92 nije bilo oko nas. Pokazalo se da su taj radio činili i da će ga uvek činiti ljudi koji u njemu rade, a ne oprema, studiji i predajnici. Za mene je tu došlo vreme da podvučem crtu i krenem negde dalje. 20.1.2000 imao sam svoj poslednji ¨Intervju dana¨ na B292 i gost mi je bio Goran Svilanović. Umalo se nisam rasplakao kada sam se na kraju opraštao od slušalaca. Čuvam tu kasetu i danas, ali se plašim da je preslušam. Garant ću se rasplakati. Zbog MOG radija. (Jok,zbog Svilanovića)