1991. Početak rata u Sloveniji i Hrvatskoj – 5. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Lažeš ko Srbin¨ dete u Zagrebu 91.

Nije bilo vremena da uživamo u devetomartovskim lovorikama. Čitav protest se završio ispunjenjem zahteva studenata, ali ništa se u Srbiji nije promenilo na bolje. Naprotiv. Kada god je imao problema u samoj Srbiji, režim Slobodana Miloševića trudio se da pažnju javnosti usmeri ka ¨srpskim zemljama¨. Balvani su se zakotrljali krajiškim putevima još u avgustu 90., ali nikome nije padalo na pamet da će biti rata. Onog pravog. Ovi ¨naši¨i dalje su čvrsto verovali da su u većini i da je potrebno samo malo da se stvari okrenu u pravom smeru. Moj prijatelj, ¨političar¨ Petar Luković, nadao se da će spas doći iz Makedonije i Bosne gde se odselio izborni cirkus iz Srbije.

¨Sećam se konferencije za novinare koja je išla uživo na B 92  iz Saveza reforsmkih snaga, a koju sam ja držao. Bili su izbori u Makedoniji i dobili smo informaciju da je prvi poslanik koji je izabran u tamošnji parlament iz naše stranke u Makedoniji, što je meni bilo dovoljno da odmah proglasim pobedu Saveza refomrskih snaga u Makedoniji. Istog sekunda sam rekao i da je to krunski dokaz, jer smo mi kao već imali navodno neke analize, da će Savez reformskih snaga pobediti u Makedoniji. Ispostavilo se da su taj i još trojica  dobili mandate. Isto se desilo i u Bosni i mislim da smo tek posle ta tri poraza, a to je početak 91.,shvatili da će  ova politika  i režim trajati puno,puno godina. To ¨puno, puno¨ značilo je tri, četiri godine u vrh glave. Niko, ne posotji čovek, kunem ti se šta god ti ljudi pričali, nije postojao apsolutno niko ko je smatrao da to može trajati 6, 7, 8 ili 9 godina. Apsoltuno niko. O ratu se 91 godine pričalo, ali kao o nekim lokalnim sukobima, nešto malo neko zveckanje oružjem, nikad o velikim ratovima. Sankcije su bile reč potpuno nepoznata u srpskom jeziku. Niko nikad nije čuo za reč sankcije. Nama su bili uvek najsmešniji nekakvi mirovni pokreti u Americi, oni sa onim znacima,  ono make love not war, stvarno smešno. Nas koji smo tada imali 30, 35 ili 40 godina, sve do jednog, ništa nas nije moglo ubediti da će u svetu, u srcu Evrope u Jugosalviji da se vodi rat. Meni je to izgledalo besmisleno. Zemlja bratstva i jednistva, komunizam, mi svi putujemo po svetu, idemo na more….kakav bre rat.¨

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

Stvarno, kakav, bre, rat. Pa, Saša Mirković, Ljudmila Ćetković, Milica Kuburović i ja putovali smo u septembru 90. na koncert Dejvida Bouvija u Zagreb. Plavim trabantom karavanom. Moj ¨trofej¨ iz vremena Ante Markovića. Prvi i jedini novi automobil koji sam ikada kupio. Trabantom u Zagreb, a šest meseci kasnije rat. Kako je to moguće?

¨ Mi koji smo radili u ¨Vremenu¨ i ljudi sa B92 bili smo užasno povezani¨ nastavlja Petar Luković.¨ Ja sam gostovao i van ¨sponzorskog sata¨. Banem noću i puštam muziku. Javim se, kažem imam nešto novo, a oni kažu dođi i puštaj. Bili smo simboli  otpora Miloševiću i simbol otpora počecima rata koji se vodio već ‘91. godine. Kao što je neko čitao moje tekstove da bi zaključio da  je normalan i da još postoji neko ko je normalan, tako sam ja slušao B 92 jer mi je bilo drago da nisam samo ja tu i moje kolege, već da tu ima gomila sveta koja se javlja i radi. Dakle, nismo sami još nas ima, još imamo možda neku Borbu i još možda imamo neku partijicu ovde, pa nas ima. Ali, već tada smo polako  shvatali da smo manjina. I to BAŠ manjina.¨

Bio je to početak paralelnog sveta u kojem ću živeti narednih desetak godina. B92 nije nikada bio ¨bogata¨ kuća. Za razliku od onih ¨velikih¨gde je normalno da svako malo ideš na službeni put, spavaš u hotelu i uzimaš dnevnice, u B92 se vodilo računa o svakom dinaru. Zapravo, nije ni moralo da se vodi računa, jer para za tako nešto nikada nije ni bilo. Zato smo pronalazili najrazličitije načine kako da odemo negde i donesemo nešto interesantno, a da to ¨naš¨ B92 ne košta ništa. U mom slučaju rešenje se zvalo NIN. Cele te 1991, pisaću manje više redovno za njih, a oni će mi omogućiti da odem tamo gde ¨matorci¨ i ¨zvezde¨ uglavnom više nisu želele da idu. Hrvatsku, na primer. Na dan kada su se ¨desile¨ Plitvice, pozvao me je Ljuba Stojić iz NIN-a i pitao: ¨Hoćeš li na Plitvice?¨. Da sam imao vremena da razmisli ko zna šta bih mu odgovorio, ali sam ovako odmah rekao ¨Da¨. Kretalo se za sat vremena. Sada je još samo trebalo da to saopštim i roditeljima. Oni nikada nisu sa puno entuzijazma gledali na to što ja radim. Ocu je bilo krivo što sam digao ruko od fakulteta, a majka je želela da se bavim nečim ¨ozbiljnijim¨. ¨Idem na Plitvice¨, više sam telefonom saopštio majci, nego što sam je pitao.¨Nisi normalan¨ usledio je ¨odgovor¨. ¨Znam i zato idem¨. Tako se završio naš razgovor. Prvi, poslednji i jedini vezan za to da li bi trebalo da idem negde ili možda ne. A verovatno ni dan danas ne znaju gde sam sve bio. Odmah sam svoje oduševljenje podelio sa Veranom i Milicom i otrčao da se spremim.  A kako se oseća urednik kada zna da mu reporter sa dvadeset i nešto ide na ¨ratište¨?

¨To uvek predstavlja problem¨ kaže Veran Matić. ¨Ne samo u rat, već kada nekoga pošaljete na ulicu za vreme demonstracija. Vi uvek morate da vodite računa da neko uvek može biti zaista ugrožen. Ali, niko nije kukao, niko se nije žalio. Nije bilo ljudi koji su odbijali zadatke, koji su govorili to je opasno. Potpuno je obrnut bio osećaj kod svih. To je i meni prilično pomagalo. Ono što smo nastojali da uvek u kući formiramo i da ubedimo ljude je da ćemo uvek stati iza njih. Iza bilo kakvog problema koji budu imali, bilo kakve nesreće ,i to na najautentičniji nacin. Celim srcem, znanjem i kapacitetima. To je pomoglo stvaranju jednog koherentnog tima koji je prošao kroz sve u tih desetak godina.¨

Dobio sam kola, dnevnice, fotoreportera. Osećao sam se kao ¨pravi¨ novinar. Tek posle par stotina kilometara počeo sam da razmišljam o onoj jednoj, jedinoj rečenici koju mi je majka rekla. Bila je u pravu, ali sada nije bilo nazad. Zamisli, da se vratiš u redakciju zato što si se uplašio. Ne bi te oprali ni Dunav ni Sava, iako se do tada iz redakcije B92 nije išlo na ¨ratište¨. Valjda zato što ih nije ni bilo. Plitvice sam odradio ¨korektno¨. Igraš po pravilima i onda ne treba mnogo da se brineš. Zaustavljali su nas i jedni i drugi, ¨martićevci¨ i ¨zenge¨, ali nije bilo problema. Na Plitvicama je bila i JNA, koja je tada još glumila neutralnost i postavljala se između zaraćenih strana.  Tada sam prvi put video mrtvog čoveka, u onom metalnom sanduku. Krajiškog policajca, mojih godina. ¨Ubile ga Ustaše¨- reći će mi njegova majka sivog lica i isplakanih očiju. Iz nje je govorio RTS. Oko mene su bili ¨ostaci zaklanog naroda¨ , kako  su u drugom TV Dnevniku  kojekve nacionalne veličine govorile o Srbima u Hrvatskoj. Međutim, nisu mi delovali ponosno i busali se o svoje srpske grudi kao oni na televiziji. Ovi su bili tužni i plakali su jer im je poginulo dete. Baš kao i neke majke u Zagrebu u tom trenutku.

¨Mi nismo slušali druge radio stanice da bi se poredili¨ priča mi Duško Radulović, tada urednik na Radio Beogradu 1. ¨ Možda smo bili i sujetni i mislili da  ne može niko da nam priđe pa šta nas briga. Više smo slušali druge sadržaje na B 92 nego vesti. Sa početkom rata počeli smo i da poredimo ko šta javlja. Sa terena je B92 donosio apsolutno drugačiji sadržaj od onog koji se čuo na  radio Beogradu. Izuzetak je bila  ekipa koja je radila na Drugom programu u ¨Niko kao ja¨, Sanda Kosanović, Danica Vučenić, Svetlana Lukić. One su odatle donosile potpuno druge priče ali to je teško prolazilo. B 92 je počeo da ima i svoje izveštače  iz Hrvatske, što je bilo za to vreme nepojmljivo, znači mogli smo da čujemo i drugu stranu, pa smo mogli da čujemo i stvari koje se dešavaju u onom miljeu koji je kod nas počeo da dobija sve manje prostora, znači u opozicionom miljeu Hrvatske, ljudi koji na drugi način gledaju stvari. A da ne govirm o razlici u izveštajima iz srpskih Krajina, gde je takođe B 92 imao korektniji odnosno. Radio Begrad  je tada ušao u svoju najgoru fazu. To je bila čista propaganda. Znači, tada smo počeli da upoređujemo vesti Radio Beograda 1 i B 92 i od tada sam ja bukvalno stalno na  talasu B 92 uz ,naravno, obavezu da čujem i ono što govri državni radio sobzirom da sam tamo radio. Sve manje i teže, ali i dalje radio.¨

Vrlo brzo postao sam pravi ¨terenac¨. Rat je dolazio u Zagreb, pa sam tu počeo da provodim sve više vremena. Često sam spavao kod svog najboljeg prijatelja iz vojske u Dubravi i to je bio još jedan razlog što nikako nisam sebe mogao da vidim u tom ratu. Da ja budem na jednoj, a Goran na dugoj strani. Od šezdeset i nešto vazdušnih uzbuna u Zagrebu, ja sam doživeo više od četrdeset. Možda sam time ispunio uslov za hrvatsko državljanstvo. Četiri dana u Zagrebu, a onda nazad u Beograd da napisem tekst za NIN i izmontiram materijal za B92. Ukupno tri dana, pa nazad.  I tako par meseci. Sve dok je moglo da se putuje. Sećam se raketiranja tornja na Sljemenu, prvi put sam ušao u jedno sklonište, tunel ispod Gornjeg grada i rekao nikad više. Video sam, tačnije nisam video Zagreb u mraku. Izašao sam jednu noć iz Hotela ¨Dubrovnik¨ na Trg Bana Jelačića da vidim kako izgleda to potpuno zamračenje. A izgleda tako da ne vidiš ništa. Opipavam put kad začuh glas: ¨Stoj!¨. Ko velim, nije to meni namenjeno, pa nastavih da se pomeram. Sledeće što sam čuo bilo je ¨Stoj, pucaću!¨. Tu je vrag već odneo šalu. Stojiš u mrklom mraku i- ništa se ne dešava. Niko ne dolazi, ništa se ne čuje, a ti ne znaš šta da radiš. A onda polako, mic po mic, nogu pred nogu, ko velim neće me videti, nazad u hotel. Nije mi više padalo na pamet da izlazim kada je zamračenje. Dosta vremena sam tada provodio u zagrebačkom radiju 101. Stariji od B92, mladalački duhovit, ovaj radio je bio dugo ono čemu smo mi težili. Velike prostorije, dobra tehnika, puno novinara. Sve ono što smo mi želeli da budemo. Neka od tih uzbuna zatekla me u njihovoj redakciji. Još od ranije sam poznavao sve urednike i novinare tamo, bio njihov ¨prijatelj iz Beograda¨ a povremeno i dopisnik. Zazvonio telefon, nikog da se javi, pa digoh slušalicu. Kao da mi je svraka popila mozak, ničim izazvan izgovorih sledeću rečenicu : ¨Radio 101. Dežurni urednik poručnik Pavlović, izvolite¨. Dotrča moja drugarica Branka Vujnović, koja će se kasnije preseliti u Beograd i udati za Zorana Mamulu, i ote mi slušalicu. Sa druge strane bio je neki njihov voditelj, koji se baš primio na ¨domoljublje¨ pa je i uniformu nosio. Pokušava Branka da mu objasni, ali ne vredi. Prestrašio sam čoveka i rešen je da dođe i da mi kosti polomi. Nisam bio dovoljno hrabar da ga sačekam, ali više mi nije ni padalo na pamet da se ¨šalim¨ na taj način. Rat je ozbiljna stvar.

Tokom svojih boravaka u Zagrebu videću i penzionere koji na Gornjem Gradu sa flašom vina u jednoj i olovkom u drugoj ruci popisuju prozore na soliterima gde gori svetlo u toku uzbune. U soliterima su uglavnom stanovala ¨vojna lica¨. Naleteh i na grupu dece koji se igraju policajca i lopova, pa kad se posvađaše jedan mali će drugom: ¨Lažeš ko Srbin¨. Stajao sam na ¨kolodvoru¨kada je puklo u Banskim dvorima. Pre toga se čuo avion. Napisao sam to u NIN-u, pa su me Stefan Grubač i Rajko Đurđević najstračnije ¨razvlačili¨ na redakcijskom. Kao, ko si bre ti pa da budeš jedini u Srbiji koji će da tvrdi da je neko gađao Banske dvore. Možda nisam bio u pravu, ali sam avion zaista čuo. Kada sam čelnike vojnog vazduhoplovstva potom pitao na konferenciji za novinare u Beogradu, šta je to letelo nad Zagrebom, pitali su me da li sam čuo klipni ili mlazni motor. Jebeš ga, ja sam čuo avion.

I početak rata u Sloveniji zatekao me je u Zagrebu. Sa kolegama iz radija 101 krenuo sam njihovim kolima put Ljubljane. Ušli smo u Kranj, sve je bilo mirno. Videli smo nekoliko ¨teritorijalaca¨ i to je bilo sve. Na putu ka Ljubljini ostali smo ¨zarobljeni¨. Kolona automobila, ne može se ni napred ni nazad. Naravno, niko nema pojma šta se dešava. Ispred i iza našeg auta- cirkus ¨Medrano¨. Sa sve lavovima i žirafama. Da čovek ne poveruje. I onda se ti pitaš : ¨Šta ja ovde tražim?¨. A ne možeš ni da razmišljaš jer smrdi iz kaveza sa slonovima samo tako. Jedva smo se iskobeljali i vratili u Zagreb. Sutradan se već nije moglo ući u Sloveniju. Tako se završilo moje ¨učešće¨u slovenačkom ratu. U izveštajima za B92 sam potom pričao o tome kako se u Hrvatskoj gleda na ono što se dešavalo u Sloveniji. Navijali su za Slovence i sa zebnjom iščekivali šta će njih snaći.

¨Dok je bio rat u Sloveniji mislim da do te mere niko nije verovao da rat počinje, verovatno ni ja sama, da smo to posmatrali kao neki film, nešto što se dešava, negde van nas.¨ priča Sanda Savić, sada direktor vesti RTV B92.¨ A onda kad je krenulo  u Hrvatskoj, tad  smo postali svesniji da se zapalilo i da će da stigne i do ovde. A kod mene lično sve je bilo još komplikovanije zato što je moja porodica bila u Splitu i privatni život mi se strašno iskomplikovao zbog toga. Imali smo prekid komunikacije jedno vreme, nismo imali ni telefone, ništa,  ja nikakvu vezu više nisam imala sa roditeljima i bratom, nego su ljudi koji su odlazili u inostranstvo zvali moje roditelje da im kažu da sam ja dobro. Ja nisam išla tamo, nastao je problem sa dokumentima, imala sam dokumenta iz Splita, nikakve papire ovde i sve je išlo preko Mađarske. Jednom sam bez važećeg pasoša uspela da pređem granicu. A profesionalno, ja sam govorila ijekavicu na Radio Beogradu, i naši  slušaoci su se toliko bili navikli na to. Znam po tome što kada su nama ubacili Dubravku Kenić, koja je došla sa TV Sarajevo i kada se žena pojavila pred mikrofonom  krenula je lavina protesta zašto ta govori bosansku ijekavicu. Onda sma ja rekla pa i ja govorim ijekavicu, a oni su me ubeđivali da je to nešto drugo. Ali onda su krenula pisma adresirana na Sanda Kosanović – Mesić ,na primer. To mu liči na ovo Savić sada. Bilo ih je dosta. Nisam bila u Sloveniji, ali smo Danica Vučenić i ja bile u Borovom selu, kao¨Niko kao ja¨, i posle redom.B 92 tada nismo imali ni vremena da slušamo. Nebojša Bugarinović je tada radio paralelno i kod nas i kod njih i on nam je donosio neke snimke koje smo mi puštali.Slušala sam tada ¨Dnevnik¨kada god sam mogla, ali radili smo kao psi i išli puno na teren. I moj prvi utisak kada sam kasnije došla na B92 bio je da tu ljudi ne idu puno na teren. Umesto toga bilo je neke vrste  elitizma unutar  redakcije . Lako su se donosili  zaključci  na osnovu priča iz ¨kruga dvojke¨.

B92 nije samo izveštavao o ratu u Sloveniji i Hrvatskoj. Aktivnosti ljudi u stanici bili su usmereni u tri pravca.

¨Mi smo ušli u spiralu rata  već u martu te 91.¨ priča Veran Matić.¨Tada se kreće sa funkcionalizacijom tog sukoba u Hrvatskoj. Mi zapravo stalno igramo na dva ili tri nivoa. Prvi je ta demokratizacija Srbije, drugi je antiratni angazman i već tada je bila izražena naša želja da participiramo u tom antiratnom pokretu. Praktično u tim prostorijama oko B92 se okupljaju prve grupe aktivista koji su želeli da učine nešto više protiv ratnih zbivanja. Oko B92 je nastalo dva ili tri antiratna pokreta. Jedan je vodila Sonja Liht, drugi je Centar za antiratnu akciju . Tu je bilo dosta okupljanja oko pojedinih inicijativa. Neki protest, tribina ili međunarodna manifestacija. Mi smo to podržavali mnogo više od ostalih medija. Imali smo ih mnogo više na našem programu . Kada je Slovenija proglasavala samostalnost 26.juna mi smo se dobro pripremili za to. To je bio dokaz naše zrelosti u profesionalnom izveštavanju , da smo imali i drugu ili treću stranu. Izvore sa jedne i sa druge strane. Mi smo dosta dobro pokrili te događaje i to je kasnije obeležilo način izveštavanja B92 u svim drugim situacijama. Uvek smo nastojali da dobijemo profesionalni izveštaj kolega iz Slovenije, Hrvatske ili Bosne, njihove političare, uvek smo bili otvoreni i za druge. U vreme sukoba u Sloveniji mi smo imali intenzivnu saradnju i sa državnim medijima u Sloveniji. Nismo više bili na nivou Radio Študenta i alternativnih medija nego smo radili i sa državnim medijima. Ja sam tamo sve više govorio kako neko koga oni pozivaju da govori i komentariše neke događaje nego kao izveštač iz Srbije. Te 91.  ja prestajem da izveštavam jer nemam više vremena za tako nešto, ali unutar kuće postoji niz dopisnika velikog broja medija. I ne samo to, već smo mi bili veoma otvoreni za bilo koju redakciju iz bilo kog kraja sveta. Kad god bi nas nazvali uvek bi dobili neki izveštaj. Uvek smo uspevali da se dogovorimo da neko odvoji vreme za to. Tako da je B92 dosta dugo bio neka vrsta medija centra za medije i novinare iz celog sveta. Kad god bi kasnije dolazili u Beograd da nešto izveštavaju prvo bi došli u B92 da se raspitaju i pokupe telefone. To je dosta pomoglo širenju uticaja i imidžu B92.¨

¨Meni je u stvari najviše značilo  to što se B92 grčevito borio protiv rata, ali stvarno grčevito¨ priča o radiju B92 iz tog perioda Sonja Liht. ¨Toliko antiratnih emisija nije bilo nigde, toliko antiratnih aktivista nigde nije moglo da nastupi, pa i konačno i vrlo konkretnog aktivizma. Šta god je bilo vezano za neku vrstu antiratne aktivnosti  B 92 je bio tamo. Od samog početka to ni jednog jedinog trenutka nije bio vrednosno neutralni medij. Nije trebalo da bude i nije mogao da bude.  Naročito nije trebalo i nije mogao da bude zato što smo, s druge strane, imali do te mere režimski ne samo obojene, nego i režimski determinisane medije. Ja sam od prvog dana bila u tim antiratnim aktivnostima, bila sam u svim mogućim akcijama. Bila sam na osnivačkoj skupštini i Centra za antiratnu akciju 15.jula i na osnivačkoj skupštini ove druge organizacije koju je osnovao profesor Miladin Životić. Tipična srpska posla, istog dana su osnovane dve različite organizacije. Bila sam u tim raznim akcijama ispred skupštine, savezne, republičke, sa ženama, u akcijama koje je pravio Građanski savez sa listom ¨Republika¨ zajedno, odvojeno, nije važno – B 92 je stalno bio prisutan. Stalno i uvek. Nije bio jedini medij, ali niko nije bio do te mere prisutan. Onda, ono što je bilo takođe vrlo važno, od prvog dana vi imate informacije i sa tih ratišta koje su , kolko je god  to moglo, bile ¨alternativne¨.  Sećam se kada sam organizovala mirovni karavan. ’91. u septembru . Helsinški parlament građana je, uz ogromnu podršku mirovnih organizacija iz Italije organizovao karavan građana Evrope građanima Jugoslavije. Krenuli smo iz Trsta, preko Mađarske, nije moglo da se ide auto-putem, konačno doputovli  u Beograd. Naravno,  B 92 je bio jedan od domaćina, cela stvar se odigravala u Domu omladine. I to je na neki način uspelo da sačuva radio od tog nekog nacionalno, nacionalističkog naboja, jer je do te mere ta pacifistička strana  prevagla. Kada smo, u tom karavanu, bili u Zagrebu onda su me intervujisali za jedan radio.Stavili su me  u reporterska kola i malo sam slušala emisiju pre nego što su mene pitali nešto oko antiratnog karavana. To je bilo stršno, to je bilo manje-više otprilike:”Ne kupujet peciva od Srbo-četnika”. Neka reklama za neka peciva  u kojoj su se na neki način pojavili četnici. Bila sam šokorana. Narednih desetak dana, po završeku karavana u Sarajevu, provela sam u inostranstvu. Kada sam se vratila u Beograd, uključim RTS. Pričaju o Ustašama i ¨ostacima zaklanog srpskog naroda¨.I onda mi se ovo iz Zagreba i ovo iz Beograda stopilo u jednu jedinstvenu sliku i znam kako sam sebi rekla:”Ma nema nikoga ko ovome može da odoli!!!”. Oni koji čitaju ili će čitati ovu vrstu sećanja, a nisu živeli u takvim situacijama jednostavno ne mogu do kraja da shvate, kao što mi nismo mogli da shvatimo u potpunosti naciste i Staljina. Ja sam jako mnogo čitala o holokaustu, ja sam jako mnogo čitala o staljinističkim zatvorima i staljinističkom tipu manipulacije. Dok to nisam doživela na svojoj koži nisam mogla da shvatim koliko je to duboko. A nikad mi se nije toliko iskristalisalo nego, kažem, upravo u toj slici, to sa tim radiom u Zagrebu i sa RTS-om. ¨

Kako se  medijsko ludilo širilo sve je teže bilo ostati normalan. Oni koji su se to trudili morali su da se očajnički drže zajedno.

¨I  ¨Vreme¨ i B 92 su se trudili da što više u novini i programu, bez obzira na takozvanu objektivnost , gostuju oni koji su bili na našoj strani¨ priča Petar Luković.¨ Komentari su bili na našoj strani, očajnički smo tražili bilo koga ko je na našoj strani ,da pokažemo da nas ima više i da možemo da zadamo bolan ili bilo kakav udarac režimu. Režim je učestvovao u tome samo kad je morao. Ali su tada i pitanja slušalaca i pitanja voditelja, bila više nadmetanje nego profesionalni razgovor. Uvek neka vrsta svađe i uvek na takav način da slušalac  bude uveren da njegovi ljudi u medijima su na njegovoj strani. Nema pomaka i nema uzmak. Mi smo imali jedan okean ludila i imali smo jedno malo ostrvce na kome smo se mi nalazili i to nam je bila uteha jer smo na tom ostrvcetu bili svi, pa smo obilazili jedni druge, pa smo se svi tešili da okean nije baš toliko strašan i da talasi oko tog ostrvceta nisu baš užasni.¨

Svoje mesto na tom ¨ostrvcetu¨ potražio je tih dana i Goran Basarić. Snimatelj ¨TV Bastilje¨ koji je radio za ¨Dnevnik¨ ušao je u našu redakciju sa foto aparatom. Jedan od ¨onih¨ što će da nas davi, pomislili smo, već naviknuti na mnogobrojne što strane što domaće novinare koji su dolazili u B92 da nas slikaju i pitaju sve i svašta. Za razliki od njih Goran će ostati sa nama danima, nedeljama..mesecima.Pre toga ,za vreme studija, radio je priču o restoranu Fakulteta dramskih umetnosti gde je godinu dana snimao studente na pauzi. Ćutlji, proćelav, sa naočarima u srednjim tridesetim, Goran će nas slikati vesele i tužene, užurbane i opuštene, u programu i van njega.

¨To je bio jedini način da se pobegne od te neke grozne stvarnosti koja je tada bila je  da se otkrije neko svoje ostrvo, da se čovek osami, da pobegne od medija i svih tih izveštaja sa rata.¨priča mi pred otvaranje izložbe fotografija o B92 u okviru proslave 15 godina radija Goran Basarić.¨Tražio sam priču koju bih mogao da fotografišem, priču koja bi me odvojila od svega toga. I u tom momentu Radio B92 je bio jedina svetla tačka u Beogradu, jedino mesto gde se nešto zaista pozitivno dešavalo.  Došao sam kod Verana i rekao mu:”Slušaj, ja bih voleo ovo da fotografišem”. Veran je pitao:”Kolko to košta?”, ja sam rekao:”Ništa”, kao:”Ne treba ništa da platimo?”, ”Ne treba” – ”OK, dođi slikaj”.I tako je to krenulo. Novinari i svi ljudi iz B92 već su bili naviknuti na tu medijsku pažnju koja im se poklanjala. Uvek je bila neka TV ekipa ili neki foto-reporter iz inostranstva . Ja sam ispeko zanata na tom restoranu gde te prvo ljudi gledaju sa nevericom i kao:”Dobro, bre, oćeš već jednom da se smiriš i da sedneš. Skloni taj aparat!”. Međitim, čovek treba da bude uporan, da sedi, da snima, da se muva dok se oni ne naviknu. Posle je bilo lako. Sećam se, jednom me je tonac  Vlada Janković-Slonče izbacio iz studija, jer sam mu škljocao. Ali posle su se navikli. Shvatili su da sam ja tu, da nemam nameru da odem i onda su se pomirili sa sudbinom i trpeli.¨

Goran je škljocao, a mi smo radili. Želeli smo da u programu imamo sve koji mogu nešto da kažu o tom ludilu. Još više smo želeli da to ludilo koje je počinjalo prestane.

¨Dok su radili telefoni snimali smo i Kurtu i Murtu¨ priča Milica Kuburović¨ Mi smo bili valjda tad jedini koji su imali nekakve Slovence i Hrvate i Muslimane, iz Alijine vlade, na programu. Koristili smo razna prijateljstva dopisnike stranih agencija ili televizija koji su bili negde na terenu, sve i svašta. Niko nije imao tolko. Sve pomoću štapa i kanapa , opet, sve pokriveno. I mislim da je to buli pristojno, relativno izbalansirano.¨

A kako je sve to izgledalo onome koji je to gledao kroz objektiv foto aparata?

¨Drugačije B92 doživljavaš kao slušalac i kao gledalac u redakciji.¨ kaže Goran Basarić.¨ Kada to posmatraš kao slušalac misliš da tu ima mnogo više entuzijazma, slušaš samo montirane priloge. Znači, sve ono dosadno je izbačeno. Kada se nađeš kao gledalac u samoj redakciji ,drugačije je,mnogo dosadnije. Na radiju je sve mnogo više kondenzovano. Kako na filmu. Nekada se dva minuta snimaju i nedelju dana. Ali, videlo se da su svi ti ljudi koji su tada bili u radiju živeli s nekom idejom da se bore protiv nečega, da stvaraju nešto bolje, da će se promeniti nešto.Iznenadilo me je da sam našao vrlo sličnu atmosferu kao u onom studentskom restoranu. Znači, drugarstvo, prijateljstvo, zezanje. Nisam osetio nikakvu tenziju između ljudi. Ja sam potpuno čist ušao u  tu priču, nisam znao nikoga tamo. Nisam znao šta se tu događa, ali video sam da su i ljudi  koji su  tu bili  jako ¨čisti¨. Nisam u njima mogao da vidim ono zlo koje sam viđao kod ljudi koji su u to doba radili na Bastilji.¨

¨Za razliku od drugih medija B92 je imao empatiju prema tome što se zbiva¨ priča mi Borka Pavićević o tome kako je ona videla radio na početku rata u bivšoj Jugoslaviji.¨  To je bio izvor ne samo informacija o tome, nego je imao  sućut prema tome. Puno sveta je još u to vreme živelo unutar traume jugoslovenskog raspada. Sve do Dejtona trajalo je to osećanje o kojem  je Rade Šerbedžija  govorio: ”Odsekli su vam nogu, samo Vi mislite da je i dalje imate!”.  Ta empatija prema drugim se mogla čuti, to uzimanje drugih kao sebe samoga je bilo spojeno sa tim što se zove ”urbani Beograd’. Taj Beograd bio je povezan, ne sa nacijama, nego je bio povezan sa ljudima kao pojedincima, sa grupama, sa ratnom traumom. Baš zato što je bio lokalan i ¨urban¨ na B92 nisu postojali ¨drugi¨. To je bio jedan paralelni svet sa onim  u kome su bili velika televizija, ¨Politika¨ i drugi državni mediji. Sećam se kada sam u ¨Politici¨ pročitala: ”Slovenci propali na pozorju”. Te ’91, bila je predstava iz Mladinskog gledališća i onda su  kao¨Slovenci propali na pozoruju¨.  Može predstava da propadne ili da bude loše primljena, zašto sad Slovenci? E pa, krenulo je od toga. Ja sam  na B92 učetvovala u mnogo emisija, ali nije to bilo bitno. Bitno je to da je B92 bio deo antiratnog pokreta. On je bio glasilo svih nas. Ako se sećate sveća, ako se sećate Crnog flora, ako se sećate Poslednjeg zvone, žute trake… sve to što smo radili bilo je povezano sa B92. Bilo je povezano mentalno i idejno, ali bilo je vezano i organizaciono. Tako da je nisam shvatala nikad B92 kao nešto gde se ide, nego nešto što se nalazi zajedno s tobom u nečemu. To što hoće to B92 da objavi ili o tome da govori izazivalo je da mnogi od nas nešto čine. A to što smo mi činili je opet, pak, postojalo preko Radia B92. Tako da je pomoću Radija B92 bilo notirano da u Beogradu postoje i neki drugi ljudi, a ne samo ovi koji  se dernjaju u ime nacije i u ime rata.¨

Jedna od onih koja nije pristhvatala ¨ratne igre¨ bila je i Sonja Biserko. Srstavana u grupu ¨najvećih izdajnika¨ od strane Miloševićevih nacionalista, Sonja će kroz svoj Helsinški odbor za ljudska prava pomoći mnogima. Te 1991. izaći će iz jugoslovenskog ministrastva inostranih poslova gde je radila i zajedno sa Srđom Popovićem uključiti u formiranje Evropskog pokreta u Jugoslaviji, posle Centra za antiratnu akciju . Sarađivaće i sa svima ostalima.

¨B 92 je bio za nas glas razuma.¨ priseća se tih događaja Sonja Biserk u jednom kafeu u Zmaj Jovinoj ispred zgrade u kojoj se nalazi njen Helsinčki odbor.¨Živeli smo u jednom totalnom medijskom ratu, jednoj propagandi koja je bila stvarno nemilosrdna, pogotovo u elektronskim medijima. B92 je bio jedino mesto gde smo svi mi koji se nismo slagali sa tim mogli nešto da kažu. Imali smo tada antiratne mitinge, poziv na otpor mobilizaciji,  žene što su  išle u Ministarstvo odbrane,  u kasarne. Za tu grupaciju ljudi koja je nošena emocijama ušla u tu borbu protiv rata B92  je bilo jedino mesto gde su mogli da iznesu svoje stavove i neke svoje poruke. Taj radio je tada bio  mali, nije se čuo ni u celom Beogradu, ali je zato nekako simbolizovao, ako ništa dugo, glas taj tih ljudi koji su pobunili protiv te većine u Srbiji koja je bila sva u euforiji, koja je činilo se izgubila razum. Ja se sećam priča prvih izbeglica preko B92. Nisu tu bili podeljeni ljudi po nacionalnosti, nego prosto po osećanju onoga što se dešavalo i po tragediji koju su pojedini od tih ljudi prolazili ili doživljavali. Jedna humana priča sve vreme. Vremenom, radio je rastao, a potom i dobio podršku kad ga je svet prepoznao kao mogući instrument u borbi protiv Miloševića. Dobio je tu poršku i  narastao u jedan projekat koji je, kao što smo  posle pada Miloševića videli, postao simbol ili model za druge zamlje u svetu za skidanje diktatura .¨

Niko tada, osim donekle možda Verana, nije razmišljao na taj način. Živeli smo od danas za sutra. Tačnije, od jutra do mraka. Pravili smo taktiku za danas, a strategiju za sutra. Sećam se kada sam na jednom od svojih tadašnjih poslednjih putovanja u Hrvatsku, sedeo u vozu koji je stajao u Vinkovcima. Na radiju sam čuo da je ¨narod¨ upao u kasarnu Maršal Tito u Zagrebu. U isto vreme u Beogradu, ¨majke¨ predvođene Milanom Komnenićem iz SPO su ušle u Skupštinu. A ja u Vinkovima. Ni tamo ni ovamo. Po dolasku u Beograd odmah sa stanice sam otišao u Skupštinu. Privilegija akreditovanog izveštača koji može uvek da uđe u Parlament. Posle su i to pokušali da ukinu pravdajući se da akreditacije važe samo kada je zasedanje u toku. Nisu uspeli. Pamtim uvek smirenog Aleksandra Bakočevića, Vasketovog teču i tada predsednika Skupštine, koji pokušava da uvede neki red. A neki ¨narod¨ stoji ispred njega na onom stolu namenjenog predsedavajućem. Bakočević u svom belom sakou spusti ruke na sto i rukavi crni ko zift. I on se tog dana, kao Boris Husović 9.marta obukao pogrešno. Baš kao što smo se mi u B92 i naši prijatelji svakoga jutra u tih deset godina budili u ¨pogrešnoj¨ zemlji. Možda smo baš zbog toga bili toliko uporni.

¨Najbolje u svemu je to što za razliku od optužbi SPSa i Miloševića fašista, ovde ničeg nije bilo organizovanog¨ priča Petar Luković.¨Saradnja između ova tri medija ( B92, ¨Vreme¨ i Borba) i tih off grupa  nije bila ustanovljena po nekom ¨vojnom¨ modelu  u kome mi moramo svi isto da mislimo Ovde je bilo reči o jednoj užasnoj spontanosti kakva se dešava verovatno samo u takvim vremenima ugroženosti. Nikada meni ni Veran Matić ni Dragoljub Žarković nisu morali da kažu kako da mislim i šta da kažem. Ono što sam ja govorio i ono što su oni govorili ja sam uvek unapred mogao da poptišem znajući njihova uverenja i znajući šta govore i šta rade. Danas to naravno nije slučaj. Stojan Cerović i ja smo bili prvi novinari iz Srbije koji su u Martu ’92. godine bili i govorili u Zagrebu. Dakle prvi posle Vukovara koji smo otišli u Zagreb i govorili. Vratio sam se i pozvao Verana,  rekao da sam došao tog jutra, da  imam neke nove ploče i priču o Zagrebu. Rekao je  dođi u radio. U 15h sam gostovao u ¨Intervju dana¨, prvi pustio pesmu grupe Film ‘E moj druže Beogradski’. Sutradan sam je dao Anici Nonveje koja je najebala na Radio Beogradu kad ju je pustila. Mene niko nije pitao šta ću da pustim, šta ću da pričam o Hrvatskoj, šta ću da kažem,  a ja sam pričao kako je izgledao moj intervju za Jutel, gde kada su me pitali kao sam spavao u Zagrebu ja sam rekao da sam spavao kao zaklan. I onada su se javljali slušaoci. I uvek se javi neki slušalac SPSovac, koji to sluša iz mazohističkih ili već ne znam kakvih pobuda, da te pljuju i to je uvek izgledalo super, ali ta vrsta spontanosti bila je užasno, užasno bitna. Nikad nisi znao ko će se pojaviti u programu, nikada nisi znao šta će se desiti, ali si uvek znao da će se pojaviti pravi ljudi. Nisi morao da brineš da će se sad pojaviti neko od ludaka, pa će sada nešto da priča, nego će biti neko iz neke naše ekipe i  baš  je super kad ga čuješ  i kažeš ¨Super je bio, jebo im je majku, tako treba pizda im materina.¨

Sam Vukovar je bio priča za sebe. Našeg direktora, Sašu Vučinića, su mobilisali i on je stalno u nekom blatu kod Šida čekao da ¨krenu¨. Još neki naši saradnici su bili mobilisani. Niko od naših nije bio u Vukovaru. Tu i tamo bi neko otišao na dan ili dva kao ¨fikser¨ za neke strance. Noću smo snimali Radio Zagreb na srednjim talasima da bi čuli šta oni kažu. Koristili smo i snimke novinara ¨Niko kao ja¨ koji su bili nepodobni  za puštanje na Radio Beogradu.Tih dana smo preko radija slali poruke u kojim delovima grada mobilišu. ¨Večeras hvatajte autobus Zvezdara- Bežanija ili Vračar-Bežanija¨. To je značilo da će se to veče vojni pozivari razmileti po Zvevdari i Vračaru. I meni je stigao poziv za Vukovar, ali  sam ga odbio. Neću sada pričati ko mi ga je doneo i kako je sve to bilo, jer sam to , iz gluposti, ispričao novinaru HTV-a pa sam bio suspendovan mesec dana. Radiju su se  zbog toga javljali manijaci sa pretnjama da će baciti bombu, neki oglašivači su počeli da otkazuju svoje reklame, a B92 je dobio ¨divna¨ metalna vrata na ulazu i obezbeđenje. Na mostovima iznad Gazele Beograđani su tih dana sa tri prsta pozdravljali kolone tenkova i topova koje su išle za Vukovar. Neki drugi su se , poput mog poznanika, krili u sanduku za posteljinu dok su pozivari lupali na vrata, a jedan je krenuo u čarapama sa 14. sprata niz požarne stepenice u želji da im pobegne. Većina muškaraca iz redakcije nije spavala kod svojih kuća. Mislio sam da ima smisla da idem u rat kao novinar, a ne kao vojnik. Rat je postala reč koja se najčešće tih dana čula na radiju.

¨Rat u Sloveniji se razlikovao od svega ostalog.¨priča mi danas Veran Matić.¨ To je bio jedan ozbiljan incident koji je bio programiran da toliko traje. To je bilo opravdanje za ono što će uslediti posle toga , a to je samostalnost Slovenije. Ono što je od tada počelo da bude dominantan osećaj je mučnina. Sve vreme jedna ozbiljna mučnina i mrcvarenje. To nisu bili ratovi to su bila mrcvarenja. Nije se više mogao naći ni jedan racionalni razlog zbog čega se oni vode, uništavaju gradovi, ubijaju civili. Na samom početku avgust, septembar, sve ono što se događalo oko Vukovara, bilo je potpuno jasno da nema više ni jednog političkog cilja koji bi to mogao da opravda. Stradanje civila u Vukovaru ništa nije moglo da opravda. Sav besmisao rata bio je vidljiv na početku. U isto vreme ono što je za nas bilo strašno je taj jedan konsenzus koji je oko rata vladao u Srbiji. To je bilo veoma depresivno i teško je bilo raditi u jednom takvom okruženju gde je postojala podrška ratu. Podrška koja je proistekla iz jedne užasne indroktrinacije. Tu se javlja jedan hendikep koji je B92 imao sve vreme a to je da je , mnogo više nego da gradi svoj autentični koncept , morao da  stalno  vodi računa da bude protivteža. Da bude kontra propaganda. Da pokuša da minimizira štetu, da ispravi nešto. To nas je onemogućilo da razvijamo neku svoju potpunu autentičnost.¨

Rat u Sloveniji trajao je dve nedelje. Ovaj u Hrvatskoj mnogo duže. Kada su ukinute telefonske veze i uvedene vize postalo je skoro nemoguće pratiti šta se tamo dešava. Tu i tamo bi neko iz ovog ¨našeg¨ sveta tamo otišao ili odande došao. Ovi iz ¨njihovog¨, gledali su se preko nišana i razgovarali preko RTS-a i HRT-a. Ja tebi ¨ustašo¨ti meni ¨četniče¨. I svi srećni. Žalosno.