1991. 9. mart – Zatvaranje i studentski protest – 4. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

¨Brate Srbine, Slobodane Miloševiću…¨- Branislav Lečić

 U nekom kalendaru Radija B92, onom što se svake godine deli ¨poslovnim partnerima¨, 9.mart bi trebalo da bude obeležen crvenim slovom. Zbog onoga što se dogodilo te 1991. godine. Ohrabreni uspehom na izborima 90., Socijalisti su na svakom koraku pokušavali da omalovaže opoziciju. To su za njih bili ne ljudi drugog reda, već, reklo bi se stotog, politička greška, prema kojoj je i Darvinov majmun pre zasluživao mesto u SANU nego oni. U tome su prednjačili ¨njihovi mediji¨. RTS, ¨Politika¨, ¨Novosti¨, ¨Ekspres¨…prosto su se utrkivali ko može nešto gore da kaže ili izmisli o tim ¨neljudima¨. Svako veče i svako jutro isto. Red napaćenih Srba iz Krajine, iredente na Kosovu i ¨izdajnika¨ iz redova opozicije. Niste shvatili koliko su ovi poslednji loši? Ajmo, ponovo. Iritirani takvim ¨medijskim¨ tretmanom čelnici najvećih opozicionih stranaka, pojačani akademicima poput Mihiza ili Miće Popovića, odlučili su da to nezadovoljstvo demonstriraju, gde drugde nego na beogradskom Trgu Republike. I to 9.marta u podne. U tom blaćenju opozicije režimu su pomagale raznorazne postojeće i nepostojeće grupe i udruženja. Jedno od takvih bio je i Pokret žena za Jugoslaviju, čiji je lider bila Bratislava Buba Morina. Udovica bivšeg prvog policajca Kosova, Rahmana Morine, Buba će kasnije postati jedna od viđenijih pratilja Mire Marković u JUL-u. Uvek spremna da sve što ima, kako sama reče, ¨rkne¨ na sto , Buba se sa svojim drugaricama, poznatijim kao ¨Žene u bundama¨ odlučila da napravi kontra miting koji će pokazati koliko one vole Slobodana Miloševića.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

¨Osmog marta, pošto je bio Dan žena, a znalo se i za paralelne demonstracije, ja sam smislila da meni dođu u ¨Intervju dana¨ Vuk Drašković i Buba Morina¨ priča Milica Kuburović. ¨ Kao, ovi su najavili demonstracije, a ovi kontra miting. Vuk tu nije hteo da dođe s Bubom, nego reče:”Kaži ti Bubi da je Komnenić svakog 8. marta, počasni predsednik SPO, pošto on najviše voli žene u našoj stranci i da je onda on njen parnjak za emisiju”. Onda ni Buba, kao veličina,  nije htela nego poslala neku siroticu. To je bilo nešto najstrašnije na kugli zemaljskoj. Ni Komnenić ,ni ja nismo više znali šta da radimo s tom ženom, jer je ona, ne znam, majka, domaćica, ne zna rečenicu da sroči. Kada  više nisam mogla uopšte da joj postavljam normalna pitanja, počeli smo da se ubeđujemo ko na pijaci. Nije sad tu bilo nekakvog dranja, nego žena ne razume šta je pitam. Kažem joj ”Kako one mogu da podržavaju vlast koja na ovakav, ovakav, ovakav, ovakav način, pobrojim pet primera , kinji celu opoziciju, tuče demonstrante na prvim demonstracijama ima državnu televiziju koja se ¨ubija¨ od laži i podmetanja?¨ a ona će :”Pa, ne znam otkud vam to?”. Ja onda kažem: ¨Evo, Spomenka Jović radi izveštaj iz Skupštine za RTS, a ja radim za B92. I nas dve sedimo na istoj sednici, to jest ona sedi na balkonu, a ja sedim u novinarskoj sobi, pošto nama nisu dali da uđemo i gledamo iz sale,  i naša dva izveštaja nemaju veze. Kao da smo bile na dva različita događaja.¨ A ona meni na to kaže:”Pa, možda ste sedeli na različitim mestima”.  Potpuno nadrealno.¨

E, te i takve u bundama spremale su se da udare na opoziciju te subote. I par hiljada policajaca bez bundi.

Boris Husović je došao u B92 u oktobru 1990. Željan promena u ¨društvu¨, čuo je oglas kojim smo tražili voditelje, pa je pitao tadašnjeg direktora Sašu Vučinića, kojeg je poznavao od ranije, a koji je opet nasledio Nenada Cekića, da li bi tu za njega bilo mesta. Saša, nekadašnji urednik NONa, bio je čista suprotnost Cekiću. Vazda veseo, ¨živeo¨ je zajedno sa nama u B92. Jedino što svaki put kada se nešto važno dešavalo on nije bio tu. Tog 9.marta bio je na skijanju na Kopaoniku. Saša je Borisa odmah ¨prosledio¨ kod Mamule , a na pitanje ¨Kada mogu da počnem?¨, Mamula je spremno odgovorio: ¨Od sutra¨. Tako je došao Boris. Košarkaški sudija nižerazrednih liga, uvek u kondiciji, do ¨bola¨organizovan i precizan. Dužio je kasnije, između ostalog, Saveznu skupštinu, ekonomske teme i sindikate. I danas je na RTV B92 kao ¨Intake¨urednik.  Jedan od onih što govori glasno i pamti sve i svašta.

¨Pošto živim vrata do SUPa u 29. Novembra peške sam dolazio na posao¨ počinje svoje sećanje na 9. mart Boris Husović. ¨Video sam ogromnu gužvu već u ulici Džordža Vašingtona, gde su bile prostorije Srpskog pokreta obnove. Ogromni kordoni policije. Tada sam shvatio da sam se pogrešno obukao. Imao sam bele pantalone i bele patike¨.

Dušu dalo za demonstracije. Toga dana vreme je bilo sunčano, ali prohladno, i ono što ćemo godinama posle sa zadovoljstvom pamtiti- jaaako vetrovito. Mi se u radakciji nismo ništa posebno spremali za to. Jedan miting opozicije više ili manje. Da neće biti baš tako shvatio sam tek kada sam pola sata pred podne došao u Knez Mihajlovu. Svet se tu tiskao jer se dalje nije moglo. Čitav trg bio je opkoljen policijom i sablasno pust. Na sredini su bila dva plava kamiona sa vodenim topovima, a malo dalje i borna kola. Tada sam ih prvi put u životu vide. Nisam znao da tako nešto postoji kod nas. Te sprave su bile rezervisane za televiziju, kada se bune seljaci u Francuskoj ili studenti u Seulu. Svi policajci imali su šlemove na glavi i gas maske pod miškom. Baš su se ozbiljno namerili da ne dozvole okupljanje na samom Trgu.

¨Imao sam svake subote u podne emisiju koja se bavila domaćom muzikom i koja se zvala ¨Pop lava¨, priča Saša Mirković. ¨Tog  9. marta krenuo sam u radio, spreman da pričam o koncertu koji se prethodno veče održao u Domu omladine. Svirala je slovenačka grupa Miladojka Junid. Bilo je fenomenalno. Imali su super album koji smo mi mnogo puštali. Išao sam na posao i bilo mi je čudno što je policije bilo svuda, a demonstranata nigde. A zašto ih nije bilo? Prolazio sam kroz Pionirski park, kroz taj deo grada gde njima očito nije bilo dozvoljeno jer su oni bili dole u 27. marta – blokirani. Emisiju sam najnormalnije počeo kada je kordon na Trgu probijen.¨

Masa, hiljade ljudi u Knez Mihajlovoj, gurala je prvo sa leva, pa sa desna. Onda po sredini i na kraju, ko je odakle mogao. I kordon nije izdržao. Ljudi su se rastrčali po trgu ¨proslavljajući¨ pobedu. Iz Hotela ¨Mažestik¨probili su se i lideri opozicije praćni, prvi put sam ih tada video, malo ¨žešćim¨ obezbeđenjem. Nisu se pošteno postrojili na stepeništu ispred spomenika ¨čestitome Knezu¨ kada su krenuli vodeni topovi i suzavac. Jedna patrona pala je ispred mene i poslanika DS Slobodana Vučkovića. Obojica smo, ruku podruku krenuli da se izvlačimo iz dima. Ne znam ko je koga više vukao. Vodeni topovi i suzavac označili su i kraj Sašine ¨Pop lave¨.

¨Prekinuli smo program i rešili da direktno prenosimo što se tamo događa . Shvatiš da tu sada muzika postaje nebinta. I Miladojka junid i bilo koja druga. Da je glupo pričati o tome kada ti se istorija dešava ispod prozora. A za nas je to bila istorija. Tada je Vuk Drašković zaista bio jedina ozbiljna alternativa Miloševićevoj vlasti, šta god mi danas mislili o tome. Mi , iako nezavisni, znalo se kojem bloku pripadamo. Ta nezavisnost između ostalog značila je i da ti imaš podsmešljive komentare u vestima kada čitaš informacije vezane za Karadžića, za Tuđmana, za Slobu. Jedan cinizam koji je narod voleo ali koji recimo sada kad bi se čuo kod nas na programu bili bismo kritikovani najstrašnije na svetu.  Tada je bilo potpuno normalno da se ti svrstavaš na jednu od strana. Veran je tada prenoseći demonstracije na Trgu u jednom trenutku  rekao ¨Evo sada nas napadaju , a naši probijaju kordon ¨. Ili tako nešto. Znači,  postojala je i ta vrsta poistovećivanja koja je bila najnormalnija za ljude u tom trenutku. Ja mislim da je tada verovatno veliki broj ljudi strčao na ulicu da se priključi protestu, kao što je veliki broj njih, koji su se  nagutli suzavca utrčavao u Dom omladine i B 92 kao bazu, koja je svih ovih godina bila tu kada je bila neka frka u gradu . Dolazili su  isprebijani ili ugušeni suzavcem da i oni kažu šta se dešava na ulici.¨

¨Ja mislim da je i pre 9. marta B92 bio sinonim za vesti samo što to nije bilo toliko uočljivo.¨ priča o tom događaju Veran Matić. ¨Mi ništa specijalno nismo menjali na programu zbog protesta. Ja sam planirao da tek popodne dodjem na posao upravo zbog demonstracija. Tek posle deset mi je neko iz radija javio da se nešto neuobičajeno dešava u gradu. Onda sam došao i veoma brzo smo u toj gunguli otvorili program za ono što se dešava na ulici, što smo radili i u drugim prilikama. U studiju smo bili Zoran Mamula i ja i u jednom trenutku sam uzeo mikrofon, stao pored prozora da bi prenosio ono što se dešava na ulici. Tada sam osetio suzavac. Znam da sam plakao i da sam nedodmereno rekao nešto u stilu ¨Ovo je pravi gradjanski rat¨ . To sam rekao kada sam video policajca da gadja dimnom bombom demonstranta. I to u glavu. To mi je izgledalo tako divljački. Nije to bio pokušaj resterivanja demonstranata. Ovo mi je izgeldalo kao da hoće da ga ubije. Tada sam to izgovorio i onda mi je prišao Mamula i rekao :“Molim te, spusti loptu”. Onda je on preuzeo vodjenje. Gomila ljudi je dolazila i odlazila i tako je to trajalo do uveče. Ja sam pomislio da može tog dana da padne vlast, da je moguće srušiti Miloševića.¨

¨Bilo je užasno napeto u redakciji, užasno gorzničavo¨ kaže čovek u belom, Boris Husović. ¨Ja sam bio sve vreme unutra, uopšte nisam izlazio napolje. Svi smo isčekivali šta će se desiti. Prvi put se dešavalo nešto tako i nismo znali na koji način će se to završiti. Radilo se pešačkom varijantom. Reporteri su ulazili i izlazili. Kasete su donošene, puštane u program. Veran je vodio delom taj program kad je počeo da leti suzavac i pamtim taj gajtan koji je izvučen iz miksete da bi mikrofon mogao da dođe do prozora. Kada je Mamula preuzeo vođenje u jednom trenutku je uključio Dragoljuba Mićunovića i oslovio ga sa ”Kolega Mićunoviću”. Bilo je to između dva reportera. Ogromna količina energije je uložena da bi se slušaocima dočaralo šta se dešava na Trgu. I taj suzavac. Počeo je da se oseća i u redakciji jer su bili otvoreni prozori. Sećam se da sam počeo u jednom trenutku da trljam oči, a neko mi je  doviknuo niz hodnik:”Nemoj da trljaš oči, još više ćeš da plačeš!”.

Trljao, ne trljao plakao si. Napolju nije bilo mesta gde si mogao da pobegneš od suzavca. Imao sam neki šal, pa sam disao kroz njega. To što sam u vojsi bio ABHO- jac pomagalo mi je samo što sam znao da je to CS suzavac i da ne treba trljati oči. Ali, čik izdrži, kada sve peče.

¨Bila sam na tu Trgu i onda kada je krenuo pičvajz umuvala sam se sa Vukom i ekipom u Narodno pozorište.¨ priča Milica Kuburović. ¨Tu nam je Dana Drašković podelila crni luk, iseckan na kriške i očišćen, pa kad ga staviš u usta i držiš u ustima, ono kao, suzavac ti ništa ne može. Dana nas je naoružavala time. Gledali smo odozgo sa balkona pozorišta, to čak ima na nekom od onih snimaka, vidi se moja ruka i kasetofon, kada je Vuk vikao: ”Juriš, oduzimaj vozila! Živela Srbija!¨

I ja sam uspeo da se uguram u pozorište. Da bog poživi Vidu Ognjenović, tadašnjeg upravnika, koja nam je otvorila vrata. Uleteo sam unutra sa Sandom Savić iz ¨Niko kao ja¨. Nismo išli na balkon, već smo stajali pored prozora i gledali šta se dešava ispod nas. A prozori novi, lepo dihtuju pa suzavac ne može da uđe. Zalete se jadni pa drugi. Policajci biju, a na njih leti sve i svašta. Od motki do kanti. U neko doba uleteše borna kola na Trg, neki skočiše na njih pa popadoše. Jedan demonstrant se sakrio iza poštanskog sandučeta od šmrka. Sve to gledaš i trudiš se da što više zapamtiš kako bi posle ispričao. Ni Sanda ni ja nismo mogli da verujemo šta se napolju dešava. Počnemo nešto da pričamo, kada nam pažnju odvuče bilo policija koja kreće u novi juriš, bilo demonstranti koji uzvraćaju. Sve vreme razmišljaš kako će se sve ovo završiti.

U neko doba policija se povukla. Mogao sam da odem do radija. Za to vreme demonstranti su prevrtali i palili napuštene ¨stojadine¨. Jedan takav je, kao uklet, ležao na krovu ispred Narodnog pozorišta. Gomila je veselo igrala oko njega.

¨Posle pozorišta i radija otišla sam u Skupštinu Srbije¨nastavlja svoju priču Milica Kuburović. ¨Tu su mi ¨špijuni¨ javili da su tenkovi kretnuli. Pre nego što su u Studiju B to videli sa svojih visokih spratova ja sam se uključila u program i to rekla. I danas sam ponosna na to. U novinarskoj sobi bio je ogroman broj novinara, a soba mala,  4 sa 4. Morala sam da se čučnem ispod stola da bih mogla da se javim i kažem za tenkove, a onda mi je šef informativne službe ,Zoran Đumić, prekinuo vezu pa smo se skoro potukli. Epilog je bio da su mene, Branku Mitrović iz Vjesnika i Aleksandra Čotrića iz Srpske reči izbacili iz Skupštine. Krenuli smo Terazijama i tu sam videla onu monstruoznu scenu gde pandur ,ogroman, 3 sa 3,  neki specijalni specijalac,diže klinca, obučenog ko navijač, demonstranta očigledno, diže ga i baca ga o ivičnjak, o ćošak od trotoara. Ne znam kako je dete preživelo. Potom nas je neki tip iz DB u civilu kod Moskve spasio batina, pošto smo vikali kada su počeli da biju :”Mi smo novinari”. Javio je da nas puste do Doma omladine. Došli smo i zatekli Brankinog školskog druga među DB-ovcima koji su preuzimali radio, ali nas je pustio da uđemo, pošto je nju poznavao. Imala sam gomilu tih nekih kaseta koje sam snimala i napolju i u Skupštini, i sa socijalistima i policijom ¨na kvarno¨, da ne znaju. Nisam znala da li će da nas pretresaju ili ne i onda sam počela da ih sakrivam u one posude na radijatorima gde se sipa voda. Mi tu nikada nismo sipali vodu, niti su ti radijatori radili, pa sam zato  tu  stavila kasete, ali neki kreteni su neku kafu koju nisu popili do kraja tu sipali pa mi je veliki deo tih kaseta propao.¨

Tokom dana nismo dobijali najave da bi radio mogao biti zatvoren. Mislili smo da ne radimo ništa loše. Verovatno kao i većina demonstranata. Oni su dobili batine, a B92 je prvi put zatvoren.

¨Niko se nije javljao, kao ni za neke druge dogadjaje.¨ priča Veran Matić. ¨ Imam utisak da su nas smatrali gubavima i da sa nama nije bilo uopšte potrebno komunicirati. Sa druge strane bilo je jasno onim razumnijima da svaka vrsta zahteva ne bi imala efekta već da bi se vrlo brzo to našlo u programu i da bi od toga imali samo štete. Niko se nije javljao do uveče kada sam čuo da su zabranili Studio B. Znao sam da će doci i kod nas. Nazvao me je Roganovic sa Studija B, da me upozori i oni su se pojavili posle 30 minuta. Bilo je 6-7 policajaca. Na čelu im je bio jedan čovek sa kojim se moglo pricati. Nije nasilno nastupio i činilo mi se kao da mu je bilo malo neprijatno to što radi. Rekao sa mu da ne vidim razloga da se prekine program, da ne postoje zakonski osnovi, da nema ničega u pisanoj formi  i da jedino tužilac može da izda takav nalog, te da ih molim da od tužioca dobijemo rešenje. Tu je bilo dvadesetak minuta natezanja. U redakciji je bilo dosta stranih dopisnika koji su se tu sklonili. On je bio malo zbunjen, zvao je nekoga i rekao da ide da donese nalog. Onda se posle 20 minuta pojavila druga ekipa, koja je ušla sa rečenicom ¨Prekidaj program, prekidaj program!¨ Pokušao sam da igram istu igru, ali su oni bili grubi. Pretili su da će sve polomiti i prekinuti program, pretući ljude, a ja sam ih zamolio za malo strpljenja i objasnio da će se brzo vratiti ekipa sa kojom sam prethodno razgovarao. To je upalilo. Sačekali smo tu ekipu, iako su malo demonstrirali silu kao zatvaranje vrata nogom i slično. Onda su došli ovi prvi i rekli da rešenja nema i da će biti doneto tokom veceri, ali da mi moramo da prekinemo program inače će oni to uraditi na silu. Ukupno smo dobili oko sat i po emitovanja u tim natezanjima sa policijom. Ušao sam u studio i saopštio to slušaocima . Sećam se koliko mi je glas drhtao. Oni su zatim tražili da nastavimo program ali da emitujemo samo Tanjugove vesti što sam odbio. Mislio sam da ću biti uhapšen i da će nekog tući i znam da mi je najvažnije bilo da ne dođe do nasilja nad novinarima, jer smo tada imali puno jako mladih saradnika. Narednih nekoliko sati sam proveo ubedjujući ljude da treba da odu kući i onda sam sa još nekim počo da telefoniram roditeljima  najmlađih saradnika i smirujemo njih. Ostao sam neko vreme sa policijom i došao kući posle ponoći.¨

¨Pomislio sam u prvom trenutku da je to kraj. Završili smo¨seća se ulaska momaka u perjanim jaknama Boris Husović. ¨Direktor Saša Vučinić nije bio tu,a on je  pravnik, šta da radimo? Ajmo, kao svi mirno da izađemo napolje. Izašli smo , razišli se – kud koji mili moji – i … mislio sam da je kraj, mada uvek postoji neka nada. Analiziraš, ma. ..možda će se nešto desiti, nema pismene zabrane, ne može na silu, možda će nas ponovo pustiti da radimo, onako kako klinac od dvadeset i tri godine to može. Pitaš se da li je moguće da je tako brzo došao kraj? Samo posle šest meseci. Pokušao si nešto da uradiš, da promeniš, ali ništa nisi uradio.¨

Bilo mi je jako teško da izađem iz radija te večeri. Možda sam se plašio da se nikada više neću vratiti. Plašio sam se i da će policija preturati po radiju i naći one kasete koje smo sakrili, a na kojima je bilo sjajnog ¨materijala¨. Kao da bih ja mogao da ih sprečim da su oni zaista želeli da preturaju. Veran je uspeo da me ubedi da će sve biti u redu i da treba da idemo. Iz radija smo izašli zajedno Mamula, Milica i ja. U samom holu DOB još je bilo malo ¨specijalaca¨. A ispred, između ¨Mornara¨ i ¨Sunca¨, tenk. Pravi, pravcati. Sa sve nekim zbunjenim klincem na vrhu u onoj smešnoj braon kožnoj kapi što pokriva uši. Ok, tenk u kasarni u Štipu, video sam jedan i na manevrima na Krivolaku. Kao kroz maglu se sećam i  nekih tenkova na prvomajskoj paradi sedamdeset i neke, kada smo u ponoć išli na Bulevar da gledamo generalnu probu. Od gužve nisam mogao da ih vidim , ali se sećam zvuka. I izrovarenog asvalta sutradan. Ali, ovo je 1991. Demokratija, višestranački sistem…čemu tenkovi? To mi je prolazilo kroz glavu dok sam se pozdravljao sa Mamulom i Milicom.

¨Tu u pasažu kod ¨Jugoeksporta¨, gde je sada ¨Sport cafe¨, sećam se nekih dvoje koji su očigledno tu stanovali¨ seća se svog puta do kuće Milica Kuburović. ¨Izlaze iz zgrade, nose neko cveće i poklone, valjda idu na neku svadbu..ko pali sa Marsa. Tenk parkiran ispred i policija krene da ih bije. A muškarac koji pokušava da zaštiti ženu viče: :”Ljudi, šta je ovo?”.Potpuno neverovatna scena. Nisam razmišljalo o tome da li je to kraj ili ne, samo su mi se ređale slike od tog dana i ja sam morala da dolazim k sebi od svake sledeće. Dolazim kući, a ono izbor za jugoslovensku pesmu Evrovizije u Sarajevu i moj prijatelj Senad Hadžifejzović to vodi. Sve ide uživo , a nema ni jedne reči ili aluzije na situaciju i zbivanja u Beogradu. Počinjem da pljujem po ekranu i da ga psujem. Vadim cigaretu i palim je prvi put u životu pred roditeljima. Tako su oni saznali da ja pušim, ali su mislili da pušim od tog dana.¨

¨Mislim da oni koji sada vode B92 treba sveću za žive da pale onima koji su doneli tu spektakularno glupu odluku da zatvore  B92 i Studio B¨ priča mi posle 13 godina od 9.marta 91. Nenad Cekić u svom kabinetu predsednika Saveta za radiodifuziju.¨ To je bio prvi put da se režim suočio sa ozbiljnim otporom, reagovali su potpuno besmisleno i posle toga su napravili  jednu instituciju sa kojom više nisu znali šta će. Jer, pretnja je uvek bolja nego realizovana namera pa korak nazad. Ovako su ispucali adut, a nisu dobili ništa.  Radiju B92 se otvorio veliki prostor posle toga, jer bi mnogo više političke energije bilo potrebno uložiti u gašenje B92 posle 9. matra. Da su ga ugasili 8. marta ništa ne bi bilo. Bukvalno, ništa ne bi bilo. ”Ugašen B92 – da, pa šta?”. Ali, posle  demonstracija, to je  bila velika priča. Oni su napravili od B92 veliku priču. Naravno,  taj koncept izveštavanja koji su oni imali je nešto što ja smatram prirodnim. Znači, to – dešava se ovo, ovamo, onamo. S moje profesionalne tačke gledišta, mi smo uvek imali neke kocepcijske razlike, ja sam uvek zamerao B92 na preteranoj težnji da konstruiše događaje, a ne da izveštava o njima. Ali, što se 9. marta tiče, ja mislim da je to bilo potpuno čisto. Da je bilo spontano i da je bilo normalno, a da je vlast zatvaranjem zapravo stvorila B92. Da nije bilo te genijalne intervencije vlasti teško da bi se cela priča o B 92 razvijala dalje ovako kako se razvijala.¨

Tačno…i da je baba imala trolu bila bi trolejbus. Demonstracije 9.marta mnogi osporavaju kao događaj koji je bio ¨istorijski¨. Ja, međutim, i danas pamtim ime Nedeljka Kosovića, policajca koji je tog popodneva poginuo. Kao i ime Brane Milinovića, demonstranta koji je kod ¨Londona¨ostao da  mrtav leži na ulici. Imena stotina policajaca koji su kasnije poginuli na raznoraznim stranama ne znam.

¨Po mom dubokom uverenju ,koje ničim nije do danas promenjeno, nerede je izazvala namerno policija pokušavajući da kompromituje opoziciju.¨ priča o 9.mart Dragoljub Žarković, glavni urednik ¨Vremena¨. ¨Prosto, da je milicija pustila te ljude da se tamo izgalame, verovatno bi mi imali više sreće. Bio bi Mitević direktor televizije, a ne Vučelić ili ovaj što je sad u zatvoru, Milanović. Naravno,šalim se, ali krenulo se sa minimalnim zahtevima a  pretvorilo  u jedan krvavi pir. Međutim,  taj događaj je pokazao da  sadrži u sebi energiju budućeg pokušaja da se jedna ličnost, jedna vlast, jedan sistem vlasti detronira u suštini, i u tom smislu je jako značajan. I tada se prvi put pokazalo da postoji kritična masa građana koja je spremna  da ako treba i uzme ciglu da se bije za tu vrstu rešenja. Vlast je pokušala jedino što je mogla u tom trenutku – da tu stvar lokalizuje i da je napravi ”beogradskom”. Međutim, zahvaljujući jednoj jakoj medijskoj slici koja je otišla, dok nisu pozatvarani B92 i Studio B i novina koje su tad pod pritiskom događaja iskočile iz rutine, Srbija je obaveštena da ta energija i želja postoji. I u tom smislu to je jako, jako značajan događaj. To je ta prva grudva koja je formirana. Posle toga trebalo je dugo vremena da se ona pretvori u nešto ozbiljinije, ali rekao bih da je uloga B92 bila značajna u tom smislu kao kad se pravi grudva od onog suvog snega, pa ona neće da se slepi. E, neko je u B92 dobro navlažio ruke da od nje ledenicu napravi i da ona onda može da bude nukleus neke posle velike grudve.¨

Milorad Vučelić je u tom 9.martu video nešto sasvim drugo.

¨Režim se tu poneo krajnje zbunjeno i krajnje neorganizovano. Čak i to izvođenje tenkova na kraju , bio je čin pod stresom, kada je ta stvar već bila stišana. Jedna krajnje nepotrebna, a u svakom slučaju neprihvatljiva vrsta intervencije. Ja mislim da je inicijalno u to vreme to što je radio radio B92 bilo dobro, predstavljalo je jedan kritički duh. Ali, mislim da se to nažalost stapalo ne samo sa jakim buntm naroda i potrebom mladih za opzicijom već i sa organizovanim kriminalcima koji su faktički prodrli u Narodno pozorište i rasturili policiju. Od njih su danas mnogi pokojni , ali tu je počela ta priča o tim udarima i pučevima ,uspešnim i neuspešnim, koja je tako nesretno završena 5. oktobra, a da bi se 2003. godine ubistvom Đinđića zatvrio jedan krug. Tada se otvorio jedan krug u kome  se plaća cena da bi se rušio ili pokušao da ruši režim ili njegov deo. Sklapa se ugovor sa đavolom, a onda đavo dolazi po svoje i uzima ti ili dušu ili život. Zavisi šta imaš. Iz današnje perspektive ne mislim da je 9.mart jedan značajan datum.On je jedan loš datum i nije istorijski. Ali i u tako neprihvatljivom događaju, uloga B92 bila je  značajnija nego što je poslednjih godina.¨

Tog 9.marta Veran Matić je izašao iz B92 ostavivši na programu tišinu, a u svojoj kancelariji policajce. Ipak, kod kuće nije pokazivao nikakvu nervozu.

¨Uvek sam nastojao da minimizaram problem.¨priča mi Veran¨ Lola je znala da ja to radim i nikada nije reagovala. Nikada nije padala u histeriju. Ne znam koliko se plašila, ali nikada to nije pokazivala. Valjda da meni  ne proizvede dodatne probleme.¨

¨Tada sam prvi put osetila pravi strah za njegov život¨ priznaje mi Lola Matić.¨Nisam mogla da dodjem do njega. U gradu haos,a telefonom ga je bilo nemoguće dobiti. Tog jutra sam saznala da sam u drugom stanju. Pokušala sam peške da dodjem do grada, ali nisam uspela. Posle svega sećam se samo beskrajnog čekanja da mi se Veran javi. Kada smo se najzad našli oboje smo bili u haosu. Ne zato što su njemu zatvorili radio ili što sam ja u drugom stanju, već što shvataš da živiš u zemlji u kojoj počinje rat.¨

¨Kasnije smo saznali da su zaista te noći probali da me hapse.¨nastavlja svoju priču Veran Matić.¨ U vestima je objavljeno da je podignutra optužnica protiv mene. Te noći su došli da me vode. Igrom slučaja, nekoliko meseci pre toga u ulici u kojoj sam stanovao su menjali brojeve na zgradama. Oni su stalno išli u kuću u kojoj nisam bio, tako da sam igrom slučaja prošao bez hapšenja. Da sam to znao verovatno ne bih išao na posao, ali to sam saznao naknadno. Očigledno je te noći neko pokušavao da uradi nešto radikalno, a da se do jutra situacija smirila.

To jutro, desetog, zaista je izgledalo strašno sa tenkovima na ulicama. Tuča i  demonstracije to smo videli i ranije, ali sada je uhapšen Drašković, a vrhunac su predstavljali tenkovi. Sve prethodno se može popraviti, ali kada izađu tenkovi onda teško. To znači da je neko odlučio da nešto ozbiljno uradi. Ja sam zaista tog jutra mislio da je zavedeno vanredno stanje i da je vojska preuzela vlast te da ćemo i mi dobiti nekog Jaruzelskog, a onda su ljudi počeli da dolaze i kada smo videli da ni ti policajci ne znaju o čemu se tu zapravo radi, onda smo krenuli da ih plašimo da ćemo emitovati program . Nije bilo pisanog rešenja o zabrani i ja sam od njih tražio da svakih pola sata zovu i vide kada će to da stigne, inače mi krećemo sa programom. To je trajalo do 11h. Tada smo im rekli da ćemo početi da emitujemo muziku i to je počeo da radi Miško Bilbija. Taj njegov izbor muzike kasnije će se godinama prepričavati. To je bilo spontano i tu nije bilo nekog dogovora. To je bio zapravo deo naseg koncepta. Public Enemy je dve godine bio kičma muzike na radiju samo je tada pravljen paket takve muzike. Kako su dolazile vesti da se studenti spremaju za protest tako je i nama raslo samopouzdanje pa smo im saopštili da u 20h počinjemo sa emitovanjem vesti. Kada smo počeli njih dvojica su telefonirali nekome i zatim tiho napustili radio. To je za nas bio važan trenutak. To je značilo da se nikada ne smemo predeti i reći: ¨Jebi ga, gotovo je idem kući ili u Nemačku¨. Za mene je to to značilo. Kada smo drugi put zatvarani 96. znao sam da nas nikada ne mogu zabraniti osim da nas pobiju. To je bilo prvi put da smo pobedili i narednih dana smo upumpavali energiju tom protestu. Identifikovani smo sa onim sto se dešavalo na ulicama.¨ Miško Bilbija bio je večiti buntovnik. Uostalom, njegova nakostrešena kosa je ukazivala na to. Odlučan i pomalo usporen, retko je pristajao na kompromise. Odlazio je sa B92 i vraćao se na njega.Znao je da kaže da se on protiv Miloševića bori muzikom bađ koliko i mi novinari rečima.

¨Svi smo mi učestvovali u tim demonstracijama¨kaže mi Bilbija.¨I sve što smo radili bilo je pod utiskom onoga što se dešavalo na ulici. Bilo da smo pričali u program ili puštali muziku. Sve je bilo odraz onoga što se dešavalo napolju. Tenkove na Terazijama doživeo sam kao pretnju na lični integritet.  ažem. Ali ne sećam se da sam tada imao neku ideju da je to kraj svega. Više me u tom trenutku pogodilo to što vidiš na Terazijama zaista tenkove i što ti je nekako ono baš onako direktna nekako pretnja na lični integritet. I tada nije bilo ni cenzure i autocenzure. Kršenje pravila bio je izazov. Pa tako puštaš “I fought the low” od Clasha ili razne druge dok ti policajac sedi u stanici. Uključujući i one sa porukom ¨Fuck the police¨.onda smo sa engleskog prešli na srpaki. Muzika je odražavala naš bes. Da li smo imali pripremljene spiskove pesama? Nismo. Sve je bilo inspiracija i improvizacija. Tu na 5.spratu DOB-a stvarno smo se osećali sigurnio i stvarno ne znam šta bi rekao tim momcima koji su tu bili da su ušli u studio i pitali: ¨Je li dečko, kakva je ovo muzika?¨ O tome jednostavno ne razmišljaš.¨

Kada nema programa možete da premeštate radio iz sobe u sobu, razvlačite žice po komšiluku, ali ništa se neće promeniti. Međutim želja da čujete ¨vaš¨ radio je ogromna. Stalno mislite, mora da mogu još nešto da uradim i oni će biti ponovo tu.

¨Nikad nisam mislila da će B 92 zaista nestati.¨priča mi o tom prvom zatvaranju Sonja Liht. ¨Nisam to mislila tada, nisam to mislila kad je bio zatvoren decembra ’96, pa čak nni onda kad je sve bilo najgore, a to je pred sam rasplet. Ja sam znala sve više ljudi iz tog radija i ja sam imala neko duboko, istinsko poverenje da će oni uspeti da nađu načina da opstanu u etru na ovaj ili onaj način. Ja sam na jedan dosta mitski način imala pristup i filmu ”Crni bombarder”. Iako je bilo velikih debata da li je to urađeno ili nije urađeno po priči  B92, ja sam htela da verujem da jeste. I ja sam znala, da ako ništa drugo, pomalo detinjast pristup, onda će se emitovati iz nekakvog kamiona, iz nekakvog kombija, iz nečega. Mi smo shvatali koliko su nam strašno važne informacije. Naročito je to bio problem za nas koji smo ponekad mogli, a ponekad nismo mogli da hvatamo radio. Bez informacija mi smo bili potpuno pogubljeni. Konačno to je , na neki način , i moja profesija. Znam šta je manipulacija, znam šta je uskraćivanje informacija i  mislim da je taj  9. mart bio jako značajan jer B92, taj jedan potpuno alternativni medij ,počinje da biva deo meinstrima. Mislim, meinstrima, mi to nikad nećemo tako zvati, ali to je to – počeo je da biva jedan ozbiljan radio¨.

Dan posle demonstracija, Milica Kuburović se probudila i jedino što je bilo sigurno da će se desiti bilo je pitanje njene majke: ¨Milice, jer moraš baš da pušiš?¨. Sve ostalo bilo je pod znakom pitanja. Otišla je na konferenciju za novinare u Vladi Srbije, ne znajući da li će njen izveštaj ikada biti objavljen.

¨Razmišljala sam, ako bude negde objavljeno bude, ako ne – nikom ništa,  ali negde sam se ipak nadala da ćemo nastaviti. Makar iz nekog podruma ilegalno da emitujemo, ili da će nas pustiti  jednog dana kad sve to prođe, pa neka postiji ¨materijal¨. Pred novinare su izašli Radmilo Bogdanović i Predrag Todorović. Mislim da sam jedina koja se seća njegovog imena, ministar pravde, onaj koji je rekao to ”ocenjeno je da je ova stanica uticala na podsticanje agresivnosti”. Tu je bio i Pera Žebeljan. On je bio sekretar za informisanje u Vladi i zahvaljujući njemu sam  dobila priliku da održim govor na pres konfernciji, koji naravno nije imao veze sa postavljanjem pitanja, nego:”S kojim pravom ste Vi zabranili…. ovo, ono”. Imala sam i tremu, pošto  imam tremu kad govorim pred nepoznatim ljudima ili  više njih. Ali, odradila sam to – stoički. Novinari su bili u fazonu ”Joj, al su ovi hrabri… Ludi ali hrabri… iz  tog B 92” . Ministrima je bilo neprijatno, jer je to valjda bilo prvi put da im neko ne govori da su visoki, plavi, lepi i bledi nego naprotiv, baš se raspravlja sa njima i svađa , a mrko su gledali Peru Žebeljana koji je vrlo brzo posle toga bio smenjen.¨

Po povratku u redakciju Milica je bila naš heroj, kao i mnogo puta posle toga. A B92 je dobio ¨tonove¨ ta špicu ¨Noćnika¨, večernje dnevne informativne emisije koja će tih martovskih dana krenuti. Za količinu događaja u Srbiji više nije bio dovoljan samo ¨Dnevnik¨, a špica ¨Noćnika¨ , sa Todorovićem i onim ¨ocenjeno je…¨, vrteće se više od 10 godina.

Tokom večeri stizale su informacije da se nešto ¨kuva¨ u Studentskom gradu. U našoj redakciji, tada je kao ¨spoljni¨ saradnik radio i Žarko Jokanović. Još iz dijaloga sa Petrom Prličkom u filmu ¨Užička Republika¨, ¨Čiko, jel sav ovaj lebac tvoj. Pa što ga onda ne jedeš¨, Žarko je bio ¨dečko koji obećava¨. Angažovao se u omladinskim organizacijama, bio delegat u društveno-političkom veću Skupštine Srbije pre višestranačkog sistema. On i pet, šest omladinaca su u to vreme bili jedina opozicija ostalima i time su privukli našu pažnju. Glasali su i protiv onog Ustava koji je reklamiran pod sloganom ¨Srbija iz tri dela sad je cela¨. Po izlasku iz Skupštine, Žarko je imao ambicija da postane novinar. Otišao je, međutim, u politiku. Bio je na balkonu Narodnog pozorišta 9.marta, ali Terazijska česma je mesto koje će ga ¨proslaviti¨.

¨Naša ekipa novinara krenula je u Studentski grad¨seća se Saša Mirković. ¨Sa njima u kolima bio  je i Žarko Jokanović. On je u redakciji bio deo ¨inventara¨ sa još nekim ljudima tipa Milana Božića, Dražena Pantića, koji su tu nešto cirkulisali i bili na neki način sa B92. Izašao je iz kola kod Terazijske česme, jer je jedna mala grupica studenata tu već bila, da vidi šta se tu događa. Izašo i otišao direktno u legendu. Žarko Jokanović je tada postao političar, popevši se prvi na česmu.¨

Pošto je bilo hladno, dao sam Žarku kad je izlazio iz redakcije šal. Onaj koji mi je prethodnog dana pomagao da dišem u oblaku suzavca. Žarko će narednih dana dolaziti u B92 da malo odmori i odspava, a moj šal će ostati negde na česmi.

U tim kolima koja su krenula ka Studentskom gradu bila je i Milica Kuburović. Zajedno sa studentima krenuće peške ka Terazijama. Na Brankovom mostu dočekaće ih policija i suzavac.

¨Sećam se da mi je jedan policajac spasio život, ili me je bar spasio velikih batina.¨priča Milica.¨ Ispucavali su suzavac sa strane starog dela grada ka nama koji smo dolazili sa novobeogradske strane. Bukvalno ispred mene pala je  jedna patrona suzavca, a vetar je sve meni naneo u lice. Ja, kao prava seljanka, krenem da trljam oči, i bukvalno oslepim. Krenem tako da teturam i neki policajac me dohvati.Shvatila sam po tome da mi priča ispod maske i da je obučen kao svemirski putnik. I vukao me tako onom padinom u Pop Lukinoj, dok nisam malo progledala, i doveo do Terazija.

Dragan Đilas nije bio u Beogradu 9. marta 1991. Poput mnogih u redakciji B92 nije od mitinga opozicije očekivao išta naročito. Đilas je tada bio i student prodekan na Mašinskom fakultetu i protest koji je krenuo iz Studentskog grada za njega je bilo ¨ono pravo¨.

¨Bio sam na skijanju na Brezovici¨ priča Dragan Đilas ¨Nisam ocekivao da će se tog dana desiti ista posebno sem još jednog u nizu mitinga opozicije. Sve što se kasnije desilo izazvano je besmislenom i glupom reakcijom policije. Ja sam te večeri na Brezovici gledao dnevnik RTSa gde smo zviždali na ono što smo čuli sa RTSa. U isto vreme tu su bili lokalci koji su bili na strain SPSa. Bilo je zanimljivo gledati ta dva sveta. Nije bilo sukoba jer je nas skijaša bilo više nego lokalnih konobara, pa su ovi pametno ćutali. Onda sam se sutradan vratio najgorim autobusom preko Prištine i Uroševca. Stali smo u nekoj kafani gde su od bezalkoholnih pića imali  pivo. Kada sam se vratio otišao sam pravo na česmu. Studentski protest je vec počeo. B92 je bio prozor u svet za sve te ljude i zbog toga je i bio zatvoren.

Ja sam se angažovao kada je trebalo organizovati susret Miloševića sa studentima. Uveo sam ljude iz B92 jer je u Sali bio samo RTS. Onda smo mu jebali majku. Mada se on dobro držao. Govorio sam kao treći ili četvrti, postavio par pitanja. Bila su to revolucionarna vremena. Svi smo bili uzbuđeni i osećali smo se jako važnim. Mlad si, nemaš pojma o pola stvari. Ne kapiraš da se iza svega vrte neke milijarde i pokušavaš nešto da kao promeniš. B92 je tu bio ključ jer bez njega i Studija B ničega ne bi bilo. Vlast je onda shvatila da je gore ugasiti te medije nego da ih puste da izveštavaju. Ali, prekasno. Taj 9. mart je dao B92 veći značaj nego sto je on realno imao.¨

Sa početkom studentskog protesta B92 je postao ¨pravi¨ radio. Emitovao je program non-stop. Stalno smo bili na, pored, oko, u…. česmi. Pravili smo i poseban program koji se sa same česme emitovao preko zvučnika posle 20h. Istovremeno, dijalog vlasti i opozicije, uz ¨mrtvu stražu¨ policije, preselio se u Skupštinu Srbije. Milica i ja smo bili akreditovani izveštači i nismo izbijali odande.

¨Pamtim sam ulazak u Skupštinu, kada je Drašković uhapšen¨ seća se Milica.¨ Došli su Dragoljub Mićunović i Velja Simonović tada poslanici. Policija nije htela da ih pusti i nazvali su nadređene da pitaju šta da rade. Iz policijske motorole se čuo njihovo pitanje ovima na ulici: ¨Kakva im je namera?¨ Ne znam šta su mislili da će ovi da urade. Tu Slobodan Unković, tadašnji predsednik Skupštine,odigrao neviđeno pozitivnu ulogu. On je tražio da se policija povuče i da se o svemu raspravlja u Skupštini. I posle se danima i noćima zasedalo. Sa sve onim poslanikom SPS-a iz Požarevca i njegovom pričom o dedi i unuku sa tužnim krajem. I sad pamtim Unkovićev vapaj ¨Pa dajte da čujemo tužan kraj¨.  Njega sam znala još iz Indexa, jer nam  je bio u izdavačkom savetu. Pošto smo se znali, stalno mi je tokom te sednice kukao kako će on morati ili da podnese ostavku ili će ovi njegovi da ga najure, jer je kao previše mekan prema opoziciji. Njegovi su ga kasnije poslali u Kinu za ambasadora.¨

Kako su se poslanici SPS-a ponašali prema tebi kao nekom sa B92?

¨Pa, kako koji.¨ nastavlja Milica Kuburović. ¨Ovi seljaci iz unutrašnjosti  kad čuju da si B92 odmah povraćaju. A ovi neki tu,  urbani – socijalisti, oni su bili OK. Neki su nam čak kasnije dojavljivali kada se na nekim tamo njihovim forumima raspravljalo o nama. Javno su nas u svojim izjavama kritikovali, ali su posle snimanja bili mnogo blagonakloniji. Bar prema meni.Posebno je Aleksandar Prlja bio sladak tih noći kad je skupština zasedala. Mi radimo 24 sata i sad se ja kao javljam i izmišljam rupu na saksiji ne bi li, držali slušaoce jer se ništa zapravo ne dešava.  I onda mi  sedimo i jedemo noću, u skupštinskom restoranu i oko dva sata ujutru dođe Prlja koji je vazda voleo da  sedi s novinarima. Čak i sa nama nepodobnima. Plati turu i popriča. Dođe on tako i dok je čekao hranu pojede mi sve kolače iz tanjira. Ja u sledećem javljanju, kad je on otišao,  to ispričam, a njemu ćerka javi. Sutradan kada sam ponovo došla on pravo na mene; ”A cinkarila si me da sam ti pojeo kolače!”.  Bilo je interesantno tih dana .¨

Jedno od znamenitih mesta sa kojeg sam izveštavao u tih ¨Deset dana marta¨ kako se zvala kaseta koju smo posle izdali a na kojoj su se našli svi biseri i snimci sa onih kaseta koje smo sakrivali u posudama na radijatorima, bio je i miting na Ušću, gde su se okupili zaljubljenici u lik i delo Slobodana Miloševića da, kako reče Dušan Matković, ¨upute poruku onima tamo na Terazijama¨. Auuu, kakav svet. Igraju i pevaju sa ogromnom slikom Miloševića u rukama. Treba ti jedno 50 njih da sastaviš sve zube u gornjoj i donjoj vilici. Pa ta opozicija, ona daje drogu našoj omladini. Kolektivno ludilo. Mislim da mi se tu vratila vera da ne možemo da izgubimo. Jednostavno, biologija je radila za nas. Samo ,izgleda, mnoooogo sporo.

Na Terazijama tih dana, špartajući u trouglu B92-Česma-Skupština naleteh na Radovana Karadžića. ¨Šta vi ovde radite?¨upitah uključujući istovremeno kasetofon. A on, kao, čuo za sve to na česmi pa rešio i da vidi. I onda udri u priču o Srbima koji treba da se ujedine, a ne da se dele i slično. To je bio drugi put da Karadžić priča za B92. Prvi put je bilo još 89.

¨Doveo ga je u redakciju Gojko Đogo. To je bilo odmah po osnivanju radija¨seća se Milica Kuburović.¨ Doveo ga iz svoje knjižare i rekao:” Ovo će da bude, po svoj prilici budući lider bosanskih Srba, predsednik SDS-a”. I kao ”Jesi li zainteresovana da napraviš neki razgovor s njim i da ga imaš prva?”. Ja sam rekla: ”Normalno da jesam”, pošto je tad bila ta priča, prave se  stranke u Bosni, i on meni pokloni svoju knjigu sa posvetom, koja je nestala u preuzimanju radija 1999.¨

Tih dana da je neko krenuo po Terazijama da prodaje male radio aparate sa slušalicama velike pare bi zaradio. Baš kao oni sa pištaljkama 96. Nije uopšte bilo neobično da vidite ljude koji hodaju sa slušalicama na ušima, zabrinuti da nešto ne propuste. Dragoljub Žarković je bio jedan od takvih.

¨U svima nama postojala je ugrađena svest da je B92 nešto u šta možemo pouzdano da verujemo i što može da nam pomogne u raznim životnim situacijama. Martovski događaji pokazali su  značaj jednog brzog elektronskog programa koji pouzdano obaveštava ljude o tome šta se događa u njihovom okruženju. Otvorena je mogućnosti da svi relevantni akteri imaju šansu da kažu nešto o tome šta misle. Zbog toga smo ja i moja supruga nabavili dva mala radio-prijemnika, kvalitetne SONY, koji hvataju i glas Nju Delhija i B92 , jer sam shvatio da bez toga u džepu verovatno ne treba izlaziti na ulicu.  I svaki put kada nije bilo B92 čovek se oseća nekako manje sigurnim nego kad ima mogućnost da čuje glas, ne bih rekao alternativne, nego jedne normalne Srbije.¨

Deveti mart doveo je u redakciju B92 i Aleksandra Vasovića. Crn, visoki Čačanin, pevač i gitarista u ¨Bonafidesu¨. Danju radi, noću peva. Obožavao je oružje, ratove i kompjuterske simulatore letenja. Uvek pomalo mrzovoljan, za koga je Saša Vučinić govorio da verovatno stalno razmišlja o tome ¨kada će ta penzija¨, Vaske će postati naš ¨vojni komentator¨. Pun tajenstvenih ¨izvora¨ i sa Aleksandrom Bakočevićem,  kao rođenim tečom. Sa nestrpljenjem smo svakog drugog ponedeljka čekali priču sa porodičnog ručka. Vasović će ostati na B92 do 1999., a potom otići u AP. Danas je šef dopisništva AP u Kijevu, Ukrajina.

Nema nikakve dileme da je mart 1991. doneo radiju B92 mnogo. Mala, krčeća,  beogradska, omladinska radio stanica našla se u svim svetskim medijima. Studio B je tada bio za dve klase iznad nas i neuporedivo važniji. Zahvaljujući ¨spektakularno glupoj odluci režima¨ da zatvori radio, što bi rekao Nenad Cekić, ali i odvažnosti svih koji su tu radili, B92 je tokom tih ¨Deset dana marta¨ postao simbol borbe da se ono što se dešava oko nas i čuje. Od tog trenutka, prva asocija na B92 u glavama većine slušalaca biće – vesti. Informacija će pobediti muziku. Vesti će biti sve više, a muzike sve manje. Jer, dolazila su vremena u kojima, što bi rekao Vib ¨Ko peva zlo ne misli, a ko misli nije mu do pevanja¨.