1990. Prve demonstracije, prva tuča, prvi izbori – 3. poglavlje

Piše: Dušan Mašić, knjiga je objavljena 2006. godine u izdanju Samizdata

Ajde demokratija, ceo dan demokratija – pripadnik MUP-a

Dok su tog 13.juna naši tehničari ¨budžili¨ studio, a Milica i ja ¨Dnevnik¨, na Trgu Republike okupljali su se pripadnici opozicije. Znali smo da nam je  početak emisije obijanje vlastitog studija, ali sledeća tema bilo je baš ono što se dešavalo na par stotina metara od nas. Iz ¨konferencijske sale¨ i iz samog studija imali smo lep pogled na Trg i to nam je mnogo značilo svih ovih godina. Tada nismo imali ¨motorole¨, prenosne radio stanice za uključenje reportera, a znali smo da mobilni telefoni postoje- u Americi. Naša javljanja bila su zapravo ¨trčanja¨. Na smenu. Izađeš napolje, nešto snimiš, trčiš nazad, izmontiraš snimak, uđeš u stidio i pričaš šta si video. Kada sa jedan vrati u redakciju, drugi izlazi. Nekada smo išli i u parovima, pa jedan ostane duže. To u situacijama kada je bilo važno da se ama baš ništa ne propusti.

Talasanje Srbije je i slika jednog stanja duha, objašnjenje kako smo mogli da ostanemo normalni u vremenima o kojima je u knjizi reč. Prkos, inat, cinizam, naivnost, nevinost, principijelnost, poštenje, humanost, pravednost – čitav jedan sistem vrednosti svakako je ono što je povezivalo ljude i događaje u ono što je, u nedostatku preciznije definicije, moguće nazvati jedino – fenomenom B92. Taj sistem bio je suprotstavljen sistemu koji ga je okruživao. Taj sistem vrednosti, emitovan preko radio talasa, obuhvatao je u sebe i sve slušaoce B92, koji su postali njegov deo, svakako i sve čitaoce ove knjige.

U međuvremmenu, voditelj, dok ide muzika, izađe na prozor da vidi šta se dešava. Tako je to trebalo da funkcioniše i tog dana. Na Trgu je bilo dosta sveta. E, sad koliko, to je večita tema za raspravu. ¨Nekoliko hiljada¨, što bi se reklo kada ne znaš šta da kažeš. Raznoraznog sveta. Od takozvanih ¨vračarskih baba¨, gospođa u poznim godinama iz starih građanskih porodica i u najboljim haljinama koje  posle 20 godina izgledaju ¨kao nove¨, do onih koji su  na mitig došli  sa šajkačom i slikom kralja. Jedino zajedničko im je da ne vole Miloševića. Ako se ne varam, organizatori su bili advokati Velja Cvetić i Veljko Guberina i Demokratska stranka Dragoljuba Mićunovića. Guberina je vodio Narodnu radikalnu stranku, a Cvetić – da li se iko njega uopšte seća? Ne znam ko mi je delovao čudnije. Cvetić sa dugom sedom kosom, Guberina sa skoro kreštećim glasom ili Mićunović koji se verovatno i danas pita otkud on tu sa tom dvojicom. Sam skup nije bio ništa naročito. Kao ni stotine onih kojima ću kasnije prisustvovati i sa kojih ću izveštavati. Tokom samog mitinga, nama je na programu bilo važnije ono što se desilo prethodne noći i to što su slušaoci imali da kažu o ¨povlačenju¨ Indexa iz B92. Miting smo pratili onoliko koliko nam je bilo važno za ¨Dnevnik¨. Po završetku govora na Trgu, krenulo se u šetnju. Da pokažu koliko ih ima. Starački, polako, nogu pred nogu. Ne znam više ni gde su sve išli, ali kada su došli pred poslednje odredište, zgradu RTS-a , ¨Dnevnik¨ se već završio. A na mene je bio red da budem na ulici. Kolona je dolazila iz pravca ulice Lole Ribara, kako god se danas zvala, a ja sam išao prečicom kroz ulicu Majke Jevrosime. Izašao sam ispred njih i gledao dok su polako prilazili skandirajući ¨De-mo-kratija, De-mo-kratija!¨. Stotinak metara dalje, na uglu sa Kosovskom, skupljala se policija. Ne ona sa štitovima, šlemovima i gas maskama koja će ¨krasiti¨ beogradske ulice 96-97, već mahom ona obična. Istina, bilo je i tih sa šlemovima, ali ne mnogo. Kolona se zaustavila ispred zgrade televizije, iz koje su poleteli neki papiri. Službenice su bile načičkane na prozorima, a Mićunović je taman zaustio da kaže kako je ovo kraj te ¨veličanstvene¨ demonstracije demokratije kada je doletela patrona suzavca. Odmah za njom i druga. Demonstranti su se uskomešali, a onda se samo čuo bat čizama u trku koje su udarale u asfalt. Policija se sjurila iz pravca glavne Pošte. Usledilo je prvo batinjanje opozicije. Na udaru pendreka našli su se i Borislav Pekić i Dragoljub Mićunović. Mene je jedan samo okrznuo, mada sam više problema imao sa suzavcem. Kao i neki policajci koju su očigledno nepripremljeni krenuli u akciju. Biće da su oni sa šlemovima i gas maskama postupali ¨po knjizi¨ pa su pre nego što su počeli da biju bacili suzavac. Ovi obični policajci nisu imali maske, ali su bili spremni da upotrebe pendreke. Kao da je bilo juče, pamtim jednog brkatog sa šlemom na glavi, iskolačenim očima i isukanim pendrekom, koji je trčeći prema meni vikao ¨Ajde demokratija, ceo dan demokratija!¨. Iz njegove perspektive, problem je bio taj što su demonstranti otegli čitav događaj od podne do sada već 18h. Ko zna od kada su oni bili tu,¨u pripravnosti¨,  ali neko mu je sigurno pokvario neke planove. Sada je došlo njegovih pet minuta.  Samo me je malo okrznuo. Kada se nađete u takvoj situaciji, kao novinar a ne kao demonstrant, nekada je bolje da krenete ka policiji, a ne da bežite od nje. Kao da ih to zbuni. Oni najviše udaraju one koje sustignu. Ja sam više instinktivno to tada uradio i dobro sam prošao. Isti princip će mi pomoći i tokom intervencije policije na kontra mitingu 96., ali će me skupo koštati na Brankovom mostu. Kao i svaki trik. Nekada upali, nekada ne.

Sve je bilo zavšeno u trenutku. Demonstranti su se razbežali, a ja sam, ko bez duše, trčao ulicom Majke Jevrosime ka radiju. Plačem i razmišljam šta da kažem u program. Stigao sam otprilike kad i slab miris suzavca. Ušao u studio i rekao otprilike sve ovo, ne zaboravivši ni ¨Brku¨ pod šlemom.

Tamo ispred televizija, preko puta mene, na žardinjeru se popeo Nebojša Spaić, reporter Prvog programa radio Beograd. Par godina stariji od mene, bio je najmlađi u toj ekipi ¨Radulović, Stupar, Vlajić, Radovanović …..¨ koja je mislila da su oni ti koji koji će odbraniti radio Beograd od Miloševića. Izbačen je kasnije iz radija kao i svi ostali. On je , za razliku od mene,imao reportersku radio stanicu i prenosio ¨tuču¨. U prazno.

¨Nebojša je radio živo javljanje samo za Studio 17. jer je u međuvremenu Nikola Mirkov, direktor radija,  po naređenju Dušana  Mitevića,  zabranio da se Spaić javlja uživo.¨ priča Dušan Radulović.¨B92 je nastavio da ¨radi posao¨. Tog trenutka smo shvatili da su u stvari nama dani odbrojani i da će ta vrsta sloboda, bez navodnika, koju je B92 već počeo da osvaja  za sebe u stvari biti karta na koju treba igrati.¨

Prisećajući se tih prvih demonstracija Veran Matić ističe da je prebijanje demonstranata bilo potrebno nepotrebno.

¨Bio sam pomalo zbunjen. Nekome je odgovaralo da se uđe u taj koncept pokazivanja sile. Valjda kao prevencije da se ne ponove demonstracije. Te demonstracije su pokazale kako će se Milošević ponašati, da će uvek napraviti grešku. To je bilo gubljenje nevinosti i meni je krivo da tada opozicija nije mogla da pročita ono što će Milošević kasnije raditi. Da će on uvek imati ugrađenu grešku koja se može iskoristiti. Tog puta to je bila nepotrebna upotreba sile i prebijanje nekih viđenijih ljudi što je opozicija mogla još bolje da iskoristi. Umesto toga, opozicija je uletela u dinamiku koju je kreirao Milošević i nije ona nastojala da ima inicijativu već se sve svodilo na reakciju na neke postojeće okolnosti.¨

Kraj demonstracija nije bio i kraj radnog dana. Organizatori su se takođe povukli u DOB, više da se povrate od suzavca i svega što su doživeli ispred RTS-a. Sada je na Milici Kuburović bio red da ¨povuče¨.

¨ Prvo sam reporterisala, posle  snimala i onda na kraju balade montirala sve ono što se događalo. Na kraju smo ad hoc organizovali i tribinu u Domu omladine. Iskoristili smo to što smo na jednom mestu imali i govornike i posetioce. Posle smo Veran i ja penjali Pekića uz stepenice na peti sprat.  Peške,  jer lift nije radio. Teško je išao, ne zbog godina, već zbog udaraca koje dobio. I Mićunović je  dobio batine.  Bilo je tada  uobičajeno da se lift kvari 23 puta dnevno . I tako su se istomišljenici  skupili dole u Domu omladine i jedni druge hrabrili. Ja tebi vojvodo, ti meni serdaru. Onako, bilo je slatko.¨

Ti liftovi u DOB-u su mnogo uticali na našu programsku šemu. Nebrojeni ¨Intervjui dana¨ su kasnili zbog gostiju koji su se penjali na peti sprat. Možda su oni razlog što ¨Dnevnik¨ nikada nije mogao da počne u 17h. Redakcija je bila na drugom spratu, a studio na petom. Uvek se sve završavalo u minut do. Često su se trake donosile tokom samog emitovanja emisije. E, sad u zavisnosti od toga da li lift radi ili ne ,bili smo brži ili sporiji. Bilo je situacija kada su gosti išli peške iako je lift radio. Karl Bilt, na primer. Poverenik UN za Balkan imao je šest telohranitelja i svi su imali strogo naređenje da ni u jednom trenutku ne smeju da se odvajaju od njega. A lift prima četiri osobe.

Do kraja te 1990. godine dobili smo još mnogo partija. Mi na B92 pretvorili smo se u njihove hroničare. Tačno smo znali ko je sa kim, ko protiv koga. Ko ovi tabloidi danas, ko je šta i kome rekao, šta mu je ovaj odgovorio. Afera restorana ¨Rolex¨u Zemunu, gde su jedni od drugih uzimali SPO. Foto aparat iz publike koji je na promociji u DOB pogodio gospodina Kovača iz Saveza reformskih snaga. Vuk Drašković, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić,  Mirko Jović, Vojislav Šešelj, Vesna Pešić…svi su oni nebrojeno puta bili prisutni u našem programu. Neki više, neki manje. Nije bilo jednog mesta gde opozicija nije nešto radila, a da nekog sa B92 tu nije bilo. Ma koliko to nebitno bilo. Meseci su prolazili i bližili su se prvi višestranački izbori u Srbiji. Kao i svi posle njih i ovi su bili ¨istorijski¨. Za nas u B92 bez znakova navoda. Svoje mesto u opozicionim partijama tražile su i neke naše kolege. Tako je moj nepredvidivi sagovornik iz sponzorskog sata ¨Vremena¨, Petar Luković, postao portparol ¨reformista¨.

¨Držao sam neku konferenciju za štampu u ime Saveza reformskih snaga. Sa mnom je bio, sramota me da kažem, Branislav Milošević. Znam da ni jedan radio, ni jedna televizija nisu doneli ništa sem 10 sekundi da je održana konferencija na kojoj je rečeno blablabla. Osim B 92 koji je maltene integralno pustio šta sam rekao. U ¨Dnevniku¨ su imali pravi izveštaj. Uoči izbora prvi put se videlo da mi imamo jedan radio koji nema nikakve blage veze sa svim ovim ostalim radio stanicama. Ja sam bio po svim tim stanicama, i tamo su uvek novinari čekali da im Tanjug stigne na teleks. Tu su sve dobijali. Dakle niko nije imao ni hrabrosti ni pameti da uzme mikrofon i izađe na ulicu. Da ide po gradu i pita ljude. Sve je tamo bilo užasno oficijelno, užasno zvanično. Kao da su se stideli da izađu iz kancelarija. Ne priliči radiju, nije stvar dobrog ukusam, šta li? Tamo uvek sagovornik dolazi kod tebe, ne ideš ti kod njega. I to su svi tada primetili. To da B92 više nije bio radio samo zabave i više nije bio samo radio omladine i više nije bio takozvani mladalački radio. On je postao jedini izvor pravih informacija. Istina, B92 je imao sreću da se pojavio na samom početku najužasnijeg i najluđeg vremena. Sve radio stanice su u to vreme bile ne samo na strani Slobodana Miloševića već su apsolutno bile glasnogovrnici jedne užasne nacionalističke politike. Gde su govorni programi na Radio Beogradu trajali 28 sati dnevno umesto  24 . Uvek kada upališ, uvek neko priča , a svi su ti glasovi sbili isti. Mrtvi ozbiljni i strašni. A na drugoj strani si imao jednu potpuno novu generaciju klinaca koji nisu bili opterećeni ni centralnim komitetom ni Osmom sednicom. Njima je bilo super da budu na radiju,da rade neke emisije, da rade potpuno drugačije i da rade onako kako to oni hoće. To je bilo apsolutno jedna vrsta slobode i rekao bih jedna vrsta pozitivnog anarhizma jer se ipak znalo ko šta radi.

Dušan Radulović će kasnije sa Nebojšom Spaićem napisati knjigu o tim prvim višestranačkim izborima. Za razliku od B92, on i njegove kolege u Radio Beogradu moraće da poštuju pravila koja je država propisala u predstavljanju kondidata na izborima.

¨Horda kandidata prošla je kroz radio i svi su imali isto vreme za predstavljanje¨priča Dušan Radulović. ¨Od neviđenih budala do ljudi koji imaju šta da kažu. A B92 je igrao svoju igru, gurao je one za koje je mislio da predstavljaju njegovu opciju. Demokrate koje nas vode u neki normalan svet. Ja sam verovao će Srbija biti prva zemlja koja će dobiti prvu pravcatu demokratsku vladu. Priznajem, nisam Miloševića video kao opasnost. Mislio sam da ima isuviše mnogo ljudi okolo u igri, konkurenata,  da će morati da zaigra na neku drugu kartu. Možda zato što nisam dovoljno putovao okolo da bih shvatio.U Zagrebu sam poslednji put bio u maju 90. Imam blagi utisak da su ljudi na B92 to shvatili mnogo brže od nas na Prvom programu, koji smo valjda bili zavedeni time da možemo da utičemo. Da smo mi ipak nekakva ,da kažem snaga, a nismo bili nikakva snaga.¨

A kakva je onda snaga mogao da bude B92 sa ta svoja ¨četiri ćoška¨gde se čuo?

¨Bio je snažan jer je promovisao ličnosti koje su bile na strani demokratske opozicije.¨nastavlja Radulović. ¨ B92 je igrao na tu kartu promocije ličnosti koje nisu toliko poznate javnosti, dok smo mi morali da imamo sve. To su bila pravila za nas, ¨javni servis¨. B92 nije bio time opterećen. I ono što jeste jako važno, to su, neko bi rekao pravila lepog vaspitanja, a ja bih rekao pravila osvojene slobode. Mi smo morali ,po tim pravilima, da dozvoljavamo da ovi pričaju šta god hoće, a da ne  možemo da se mešamo. Znači,to je njihova zagarantovana promocija. B92  je  išao na konfrontaciju, postavljao pitanja. Nisam te zvao ni pod kakvim pravilima pa te pitam šta ja hoću . To mi nažalost nismo mogli, jer svako od takvih pitanja bi bilo narušavanje pravila kojih smo morali da se pridržavamo. Ja nikad neću zaboraviti  kada sam hteo da izbacim Miloša Labana (SPS) iz studija. On nikome nije davao da dođe do reči, a u mojoj glavi nije bilo da ga ja napadnem kao čoveka koji je apsolutno nevaspitan, koji ne poštuje pravila igre. Meni je jedino bilo važno u toj debati sa šest učesnika da mi on ne uzme više vremena nego neki drugi Pera, pa će posle toga nama da govore kako smo mi dali više ovome, a manje onome. Znači, mi smo se trudili da kao svima damo podjednake šanse, a B92 je išao na ono što se kasnije u hiljadu prilika pokazalo kao atraktivnije za publiku. Pitao je ljude :Alo bre, šta ćemo sada sa ovim, šta ćemo sa onim, šta ste uradili sa ovim, šta ste sa onim. To nama nije bilo dozvoljeno.¨

Na Radio Beogradu, ali na Drugom programu,  u emisiji ¨Niko kao ja¨, tada je radila Sanda Kosanović (sada Savić).  Visoka, vitka( biće mi zahvalna za ovo) Splićanka. Zna ponekad da bude strašno tvrdoglava. Kada smo kasnije za jedan festival radili neke dokumentarne emisije ¨tukli¨smo se oko svake rečenice. Ja sam ,po pravilu,  gubio.

I danas, kao i te 1990., nema šanse da je ne primetite, ma koliko se ljudi na demonstracijama ili mitinzima skupilo. U ¨Niko kao ja¨ došla je tokom 89. tako što je kao student novinarstva dala izjavu novinaru te emisije o svom profesoru odbrane. Urednik , Svetlana Lukić, je čula izjavu i vratila tog novinara da pronađe Sandu i da je dovede da radi . A samo je rekla za profesora odbrane da je seksulano frustriran, moron, imbecil… i ostale birane reči. Još na samom početku B92 smatrala je da svi iz ¨Niko kao ja¨ treba tamo da pređu, jer se u Radio Beogradu nije još dugo moglo opstati. Na nas nikada nije gledala kao na konkurenciju već kao na ¨prijatelje koji rade istu stvar kao i ona¨.

¨Nismo sami, to je bilo najvažnije¨ kaže Sanda.¨ Ali, mi  smo se osećali negde važno zbog svih tih frekvencija na kojima smo se mogli čuti, velikog broja slušalaca. Znali smo da mi ne možemo da radimo na način na koji to radi B 92 , ali ipak smo ovo naše smatrali kao vrednije u tom trenutku. Da Srbija čuje, šta treba da čuje.¨

Sanda će na B92 preći ¨tek¨ 1993. Biće jedina osoba koja je direktno iz RTS-a došla na B92. Milorad Vučelić, tada direktor,  morao je da stavi šest potpisa za to. Danas je direktor vesti RTV B92. U toj prvoj predizbornoj kampanji često smo se sretali. Oboje smo mislili da radimo nešto jaaaaako  važno.

¨Mi smo morali da otkrijemo ljudima da se pojavilo nešto novo, jer ti ljudi koji su se pojavili su bili novi. Vreme Ante Markovića je prolazilo,imali smo nagli pad standarda i mi smo samo mogli slušaocima to da plasiramo kao neke nove ideje ,neke nove ljude . Ali, ni ti ljudi, poput Zorana Đinđića nisu znali to da iskoriste. Mislim da je on prvo kod nas došao, to je bio prvi njegov ulaz u neki veliki mediji. Taj čovek je govorio kao filozof.  Mi  nismo razumeli o čemu on priča, a kamo li da je mogla to da prihvati publika Radio Beograda.Nije on bio jedini. Svi su praktično ,za slušaoce, zvučali konfuzno, a ideje su im bile isuviše revolucionarne da bi publika to mogla da prihvati. No,  to je nama izgledalo  tada strašno važno . To što Mi radimo. Bilo nam je važno i zbog onih ljudi koji su se javljali i govorili :¨Da nema vas mi bismo otišli iz ove zemlje, mi ne bismo preživeli¨. Mi smo imali svoju malu borbu unutar sistema radio Beograda i tu neku kao veliku misiju uslovno rečeno.¨

Približavao se sam dan D. Izbori su se održavali po većinskom sistemu, što znači da je najveća partija imala najveće šanse. A najveći je bio SPS.  Srbija je bila oblepljena ¨blizancima¨, izbornim plakatima SPS-a, na kojima je u zavisnosti od izborne jedinice pored slike Slobodana Miloševića bila i slika kandidata. Mi smo se uglavnom kretali na relaciji B92-Pedagoška akademija u čijem potkrovlju su bile prostorije Demokratske stranke. Mi smo hrabrili njih, oni nas, pa smo svi na kraju mislili da je došlo vreme da Milošević ode.

¨Ajde da budem iskren¨ kaže Petar Luković.¨ Ja sam verovao da je jedan moj tekst u Vremenu ,jedno moje pojavljivanje na radiju B 92 i jedno pojavljivanje na nekim od silnih manifestacija na kojima smo bili dovoljno za pobedu.  B 92 je bio mediji koji je radio non-stop za razliku od  novina. Novine se prodju ujutro, a na radiju si mogao po ceo dan da budeš aktivan. Svako od nas ko se bavio politikom je mogao u bilo koje doba da okrene radio i da kaže ljudi imam neku stvar da saopštim ili hoću nešto da kažem ili ajde zovite me sad pa me nešto pitajte. Za nas je tada bio bitan taj urbani deo Beograda, nekakve građanske orjentacije, šta god to značilo, mada mi to sve izgleda smešno iz ove prespektive. I B92 je tada bio drugačiji. U vestima je bilo i kometara i zajebavanja. Nije to izgledalo kao danas kada su vesti na B 92 užasno ozbiljne. One su danas mnogo bliže Radio Beogradu nego što su bile ikada u ovih 15 godina. Tada  je bilo i zezanja. Čitale su se vesti do pola pa ako su dosadne voditelj to i kaže. Ili,  ako je neko nešto rekao, čita se do pola, a onda voditelj kaže da je ovaj pričao još, ali da to nije bitno. Pa, ako može tako da se priča o onima na vlasti, kako da ne pobedimo? I mislim da smo svi mi bili uvereni da mi imamo uz nas taj građasnki sloj. Da ti svi ljudi koji su protiv Miloševića, da mi imamo apsolutno nezapamćeno uporište ako imamo jedan nedeljnik, ako imamo jedne dnevne novine i jednu radio stanicu. Jebote, pa znaš ,kao, imaš ceo svet. I još smo onda bili ubeđeni da je međunarodna zajednica na našoj strani i kako sam to vreme radio u stranci refosmkih snaga ,odnosno budućeg Građanskog saveza ,mi smo onda  u privatnim razgovorima, čak i kada smo bili trezni, govorili o tome kako je potpuno realno da mi imamo pedesetak poslanika ili sedamdesetaktak, a da će naš predsednički kandidat Ivan Đurić sa lakoćom pobediti Miloševića ili makar ući u drugi krug . Uopšte se nije postavljalo pitanje oko toga. Išli smo na razne tribine u to vreme. Išao sam par puta sa Ivanom Đurićem po Vojvodini uz pratnju reportera B 92 i svi smo bili, uključujući i reportera ,sigurni da ako u nekom selu vidimo 100 ljudi da dođe na promociju Ivana Đurića da je to apsolutno poslednji ,krunksi dokaz da demokratija stiže ovde . A onda se sve to na izborima srušilo kao kula od karata . Savez reformskih snaga dobio je jednog jedinog poslanika ,Petra Popovića, u Vojvodini i nikog više. Ivan Đurić je slavno izgubio kao što su i svi mogući izgubili. To je bila tačka kada smo se svi mi otreznili od tog amaterskog poimanja politike i ideje da ćemo sa jednim radiom, jednim dnevnim novinama i jednim nedeljnikom i sa, ne znam ,jednom parijom ili dve evetnualno, uspeti nešto da uradimo.¨

Milica Kuburović bila je naš ¨predstavnik¨u press štabu Ujedinjene opozicije Srbije na Pedagoškoj akademiji. O svojoj ulozi novinara-aktiviste kaže:

¨Zvali su me Đinđić, Mićun, Vuk… Svi su oni tamo čučali, manje-više sve vreme i posle valjda neke konferencije za štampu kad su to, nešto, saopštili da će poluodvojeno – poluzajedno da izađu na izbore, onda su me pitali da im tu nešto pomažem. I ja sam im kao pomagala. Pisali smo neka saopštenja i slično. ¨

Da li si verovala da stvarno te 90. mogu da pobede?

¨Možda sam se, ničim izazvano, malo više nadala. Znaš ,’90. u decembru…dvadeset i jedna godina  i četri meseca. Toliko sam imala.  Malo sam se nadala, ali mi je, što reče Dobrica Ćosić, strepnja bila dublja od nade.Više sam bila u fazonu da bar desetak-petnaest ovih viđenijih i boljih govornika uđu u Skupštinu, pa da  tamo posle kinje ove socijaliste.¨

Rezultati prvog kruga su bili poražavajući za opoziciju. Kao i uostalom i celih izbora.

¨Svake izbore mi smo doživljavali kao sopstveni poraz¨ kaže Sanda Savić.¨ Stalno smo govorili čekaj ,šta smo mi radili. Pa i dan danas se to pitam, koga smo mi to ubedili uopšte u nešto jel’ ? Šta ću da kažem u svoju odbranu kad odem gore.¨

Sonja Liht nije te 1990. delila taj naš entuzijazam da će Milošević da padne na prvim višestranačkim izborima. I ona se, međutim, poput mnogih mučila da uhvati signal B92.

¨Ogromna količina informacija dolazila je sa tog radija. Moji prijatelji su, već tada, činili najneverovatnije stvari da bi uopšte mogli to da čuju. Oni koji nisu bili baš, što je govorio Ivan Stambolić ”u tri i po ulice” u kojima se čula  devedesetdvojka. Ok, on je preterivao, čula se u više. Međutim, ja znam kolko smo se  mi na Novom Beogradu mučili da bismo uspeli da uhvatimo dovoljno jak ton da čujemo o čemu se govori. Stalno ste selili radio aparat iz jedne sobe u drugu , izbacivali raznorazne žice kroz prozor. Sve, samo da uhvatite te radio-talase.¨

¨Ja sam već tada  bila jako skeptična¨ nastavlja Sonja Liht¨Vrlo dobro sam znala kako se te stvari odvijaju u drugim zemljama. I negde sam videla da mi počinjemo da idemo jako pogrešno. Da nema te  prevratničke energije, kao što je postojala u jednoj Mađarskoj ili Rumuniji. Drugo,jedan moj nekadašnji kolega je rekao da imam genetski strah od nacionalizma.Ne znam da li je to tačno, al je činjenica da je tada  taj nacionalistički naboj i ludilo bilo pri vrhuncu. Sećam se mitinga Vuka Draškovića ispred narodnog pozorišta.  Vuk govori , onako malo počinje da pada sneg, on sa onom dugom kosom, još uvek gura onaj nacionalni, nacionalistički… naboj ,koji je imao, mi se vrlo dobro sećamo dokle,sa sve Srpskom gardom i svim ostalim stvarima, a ja sa desetak žena i jednim jedinim muškarcem, a to je bio moj Milan (Nikolić), stojim pred kanadskom ambasadom i protestujem što su Ujedinjene nacije uvele obeležavanje Dana borbe protiv nasilja nad ženama na dan kad je jedan ludak pobio one silne devojke u jednoj kanadskoj školi. Svi su na Trgu, ja sam sa ovim ženama pred kanadskom ambasadom. Nesrećni kanadski ambasador istrčava, jer ne zna koji nam je, šta mi tu tražimo, dal smo mi delegacija sa Trga i zašto smo pred kanadskom ambasadom. Do te  mere smo mi ,na žalost, zbog naših problema, a i zbog naših ludila već tada bili zatvoreni u sopstveni krug, da nikome nije palo na pamet da neko može da demonstrira što je neko ubio neke žene u Kanadi. To je dakle vreme u kome ,s jedne strane,jeste da se nadam. Zato sam angažovana u svim mogućim stvarima, čak i u pravljenju partije kao što je Socijal-demokratska, što je vrlo neslavno prošlo. Više je bilo Udbaša i Kosovaca upakovano u tu malu partiju koju smo ovde osnivali, nego što je bilo ovih drugih. Apsolutno više i danas se  zna da je jedan od razloga bio taj što je Milošević smislio da hoće svoju stranku da zove Socijal-demokratska. Bila sam angažovana u ženskim nevladinim organizacijama,  između ostalog sam bila osnivačica Beogradskog ženskog lobija. Bila sam angažovana u raznim nevladinim organizacija, radila na Institutu za evropske studije, sarađivala sa B92, trčala na sve strane. Jedan broj nas je imao stravičan naboja da treba raditi, raditi, raditi grčevito zato što smo videli šta dolazi i pokušli da stvari gurnemo na pravu stranu. Ali, to je bila grozničavost jednog broja ljudi koji su pripadali ,tad ga još nismo tako zvali,  nevladinom ili civilnom sektoru i nedovoljno grozničavosti među političarima.¨

Dragoljub Mićunović će uspeti da uđe u Skupštinu posle ovih izbora kao jedan od 7 poslanika Demokratske stranke. Ali, tek posle drugog kruga. On kao razloge neuspeha opozicije navodi  to što ona nije imala pojma šta se dešava u provinciji.

¨ Bili smo malo nekritični¨priča mi profesor Mićunović.¨ Bilo je velikog optimiza i neke stvari mi smo prosto prevideli, dok o nekima nismo želeli ni da govorimo. Polazili smo od jedne analogije da ako padaju režimi u Češkoj, Bugarskoj, Albaniji i ne znam gde sve,  zašto bi ovaj naš režim preživeo.  Građani su najzad dobili šansu da slobodno glasaju, trpeli su taj režim ,kako ko, decenijama i sada je to šansa da oni  progovore. Bilo je nekog odušveljenja u onom delu javnosti koji je uvek bio glasan i koji je lako bilo videti.To, studenti, intelektualci, gradski nekakav svet i neki ljudi koji su živeli u inostranstvu pa se vraćali. Ali te margine su za nas bile potpuno neprozirne, mi nismo imali pojma šta se misli u provinciji u tim selima u zabitima i nije bilo prosto vremena da se svuda stigne. Bila je još jedna zabluda, mislim da je nju najviše platio Drašković. On je pravio te mitinge, uveden je jedan populizam, narod je dolazi to da sluša i on je verovao da iz te masovnosti tih mitinga sledi velika popularnost. Sećam se kad mi se posle toga žalio: ¨ Jesi li video ti ovaj naš narod.Više je bilo na mitinzima nego što smo posle dobili glasova na izborima.¨ Normalno, dolazili su. Neki iz radoznalosti, neki po zadatku da slušaju, neka ista publika se šetala od mitinga do mitinga i to je stvaralo jednu pogrešnu sliku o toj moći. Ima tu još jedna stvar koja je bila važna. Mi nismo imali ni vremena ni iskustva da organizujemo kontrolu izbora. Bili su većinski izbori i bilo je dovoljno da neko ima 50 posto plus 1 glas da dobije. Vrlo je zanimljivo da kad pogledate te analize da u 80 posto slučajeva socijalisti dobijaju sa 50, 001 ili 002 ili 005%. Ovo što smo mi dobili, to se dobijalo sa 56 ili 57 posto. Dakle, očigledno se radilo o vrlo uskoj  pobedi, a i dodavalo se. Mi smo kasnije nalazili glasove u kesama, po potocima, svašta je bilo. Bili smo u tom pogledu nepripremljeni i mogli smo da budemo masovno pokradeni . Ne kažem da bismo tada dobili jer je bio većinski sistem,ali odsustvo kontrole bilo je očigledno. Takođe, odmah su se pojavile surevnjivosti i takmičenja među strankama, neki mali nagoveštaji rascepa, a što je sve umanjivalo našu ubojitost na tim izborima.¨

¨Otrežnjenje od tog poraza bilo je jako bolno¨seća se Petar Luković.¨Bežalo se i u alkohol i u lake droge. Prvi dan je bila jedna neverica. Niko nije mogao da poveruje da je o istina da Milošević dobije toliko. Oni su se svi tešili, pa možda nisu svi glasovi izbrojani do kraja, pa kad su izbrojani pamtim sledeću fazu ludila koja glasi – dobor izgubili smo u Srbiji ali sada u Bosni i u Makedoniji nema šanse da izgubimo. Izbori u Bosni i Makedoniji su išli nakon izbora u Srbiji. U tom svom ludilu mislili smo da stvari mogu da se promene preko Bosne i Makedonije i da Hrvatska i Srbija ostanu kao neke  lude zemlje, a ove dve budu normalne pa da se to sve kao nekako složi. Sada sve izgelda potpuno kretenski, ali to je bila neka ideja.¨

Strašno je kada dan posle takvog poraza moraš da ustaneš  i odeš na posao.

¨Nemaš drugi izbor jel’, ako si napravio izbor da se baviš time onda nema druge nego da nastaviš tu gde si stao.¨objašnjava Sanda Savić.¨ Osim toga, svi smo hrabrili tu malo jedni druge. Mislim, seti se, ja sretnem tebe pa se kao malo hrabrimo, pa sretnem Đinđića pa se hrabrimo, mislim, nemamo šta drugo, ništa nam drugo nije preostalo.¨

Dve nedelje kasnije, posle drugog izbornog kruga, čak smo i slavili. Opozicija je pobedila u centralnom delu Beograda,tu i tamo još po negde, uzela dvadesetak poslaničkih mandata.

¨Ja se sećam i dan danas te euforije¨sa ushićenjem priča Petar Luković.¨ Bili smo na Pedagoškoj akademiji i ja sam  kao predstavnik Saveza refomrskih snaga sedeo u čelnom stolu sa Mićunovićem, Mirkom Jovićem, priznajem i on je bio tu, Draganom Veselinovim… bilo ih je još.To je bila apsolutna euforija .Sedam poslanika Demokratse stranke posle onog poraza u prvom krugu, ne mogu da ti opišem, kao da je svako od nas dobio Nobelovu nagradu. Ma, manje bi se radovao nego za tih 7 poslanika. Već smo mislili,  mora vlada da padne, pa će biti vanredni izbori, mi ćemo tek sada da krenemo . To su svi pothranjivali. Tada u redakciji ¨Vremena¨, gde sam radio, nije bila vest da je Milošević pobedio, već da je opozicija uzela 7 poslanika.  B 92 je u to vreme to takođe radio. Bili su  sati i sati analize sreće gde su se javljali slušaoci oduševljeni pobedom. Borba je na naslovnoj strani pisala o 7 demokrata, a ne o 200 i više socijalista u parlamentu. Svi smo u to vreme imali potpuno iskrivljenu političku sliku . Nije nam bilo jasno kako ljudi  mogu svako veče na RTS-u da gledaju Ratka Dmitrovića, Momu Kapora, Branu Crnčevića  a da se ne smeju. Ja nisam mogao da pretpostavim da posotje ljudi koji su u stanju da to gledju po 14 sati i da im je to malo, oni bi hteli po 20 sati. Čak i snimaju pa gledaju naknadno.¨

Dragoljub Mićunović se slaže da su ti, ¨nezavisni¨ mediji pomogli da se opozicija ¨uspava¨.

¨Mi smo se uljuljkivali onim što smo videli u Beogradu. Raspoloženje tu bilo opoziciono i tamo dokle smo mi mogli da stignemo i gde se čuje upravo B 92, u ovim centralnim beogradskim opštinama ,tu smo dobili.  Ali,  tu smo mogli i da kontrolipemo, tu je bilo i neke međunarodne kontrole. Malo,malo pa bi neko došao do Starog grada ili Vračara da pogleda, ali ostala je sva ta ¨siva¨ zona koju mi nismo mogli ni da kontrolišemo a verovatno na nju nismo mnogo ni uticali. Tri stvari smo tada naučili. Prvo, da je ta kontrola važna i da to treba obezbediti .Međutim, to nije lako, jer je ogroman broj tih biračkih mesta .Treba vam hiljade, desetine hiljada ljudi u koje možete imati poverenja. Drugo,da je unutrašnjost najveća naša slabost i da moramo da razvijamo te odbore po unutrašnjosti i da se borimo za tu unutrašnjost. I treće, zaključili smo da ako nemate lokalnu vlast vi ostajete bespomoćni u organizaciji tih izbora i njihovoj kontroli.¨

Ako su to tada naučili, kako im se onda to toliko puta ponavljalo, pitaće se neki. Naša opozicija je uvek učila na vlastitim greškama. Na kraju, neke stvari izgleda nikada nisu ni naučili, pa su se posle 2000. ,kada su došli na vlast, počeli  u nekim situacijama  da se ponašaju kao ovi pre njih.

¨Mi smo uvek sa opozicijom imali jedan ozbiljan problem.¨ priča Veran Matić. ¨ Najjači deo opozicije je imao ugrađenu grešku: nacionalizam koji je pripadao nekom prošlom vremenu. Oni nisu imali tu modernost, nešto novo. I stalno je tu bilo problema. Uvek je oko tih ljudi koji su želeli demokratiju bilo nekih mufljuza koji su čitavu stvar vukli u nazad. Kao da je neko to namerno instalirao. Mi tada nismo imali svest da je Miloševic zapravo debelo instalirao DB u sve političke partije a da je neke DB i osnovala kao što se kasnije saznalo. To je uvek bio naš problem kada smo procenjivali političku situaciju. Uvek je  postojala ta naša svest o tome da postoji taj deo koji nikada nije mogao da bude deo neke nove Srbije . I ona je stvarala osećaj rezervisanosti. Međutim,često  smo gubili osećaj o našem uticaju. Uvek smo imali osećaj da smo mnogo jači od onoga sto smo bili. Vodili smo računa o feedbacku koji smo dobijali od drugih medija i u tom krugu gde smo se kretali. I tu je odjeka bilo puno. Kao i danas u Beogradu. Teško moze da se vidi beda. Ako imamo 10% gradjana koji zive dobro to je u Beogradu 200.000. To je dovoljno da popuni sve kafane u centru i da ti misliš da je sve u redu. Ali, tek kada izadjes iz centra, ili odeš van grada suočiš se sa pravom slikom. Mi smo stalno imali tu lažnu sliku. Beograd je bio kosmopolitski grad i to je bio naš veliki problem. Jedan veliki grad koji je bio moderan i multietički i koji je imao tih nekoliko centralnih opština. To nam je pomoglo da ostanemo normalni, to nas je spaslo, ali to nam je i pomoglo da stvorimo tu lažnu sliku. Bili smo neoprezni i nismo ¨segmentirali¨ Srbiju. To je dugo vremena bio i problem opzicije. Oni nisu mogli da racionalno prave strategiju prema realnom stanju . Tek kada smo uključili lokalne stanice, tada je počelo ozbiljno infiltriranje naše priče u Srbiju. Ali, ovo je bilo prvo veliko razočarenje koje se kasnije ponavljalo više puta¨

Da li si razmišljao da  sve napustiš?

¨Uvek je postojala ta greška kod Miloševiža. Odmah si mogao da prepoznaš krađu, neravnopravni tretman i ti si uvek bio u tom filmu. To je bio odbrambeni mehanizam i to te je sprečavalo da potoneš. Uvek si mogao da nađeš određenu količinu opravdanja za ono što se dogodilo i da kažes-  aha, ovo se mora promeniti. Onda radiš da to promeniš.¨

Da li je moglo biti drugačije da se B92, recimo, čuo te 1990. tamo gde se čuo Radio Beograd. Dušan Radulović je i danas ubeđen u to.  ¨Apsolutno mislim da bi rezultat bio drugačiji. Potpuno. Pre svega sa tim stavom, mangupsko – bezobraznim¨ Alo, kaži mi šta te pitam, odgovori mi na pitanje¨  I hvatanja pitanja u letu. Da se podsetimo, tada su novinari bili mnogo mlađi i po meni nisu imali tu dozu nekog političkog opterećenja. Možda ne samo političkog, jer i ova ekipa koja je otišla iz Radio Beograda , bila je čaršijsko bezobrazna, ali i u nekom smislu ograničena uzusima profesije i onoga što smo mi tada na Radio Beogradu 1 tobož negovali kao stil. B92 je bio mnogo otvoreniji. Kud i kamo je bilo jasnije na B92 čuti namere nekih ljudi i pojedinih političara, nego uopštene priče koje su pričali na Radio Beogradu ili puku agitaciju koju su plasirali preko nas.¨

Ma koliko cenio Duška, ne mogu baš potpuno da se složim sa njim. Oni koji rade,  ili su radili u medijima, baš kao i političari, često precenjuju njihov uticaj. Pogotovo radija. Kasnija istraživanja će pokazati da u najslušanijem terminu , 10 ujutru do 12, tek svaki četvrti stanovnik sluša radio. Ne B92, već radio uopšte. 65% ljudi na radiju prvenstveno traži muziku koju voli, a tek ili ¨samo¨ 13% njih informacije. Istina, B92 tada nije bio ¨običan¨ radio. Da nije tako ne bi prijateljica Zorana Jeličića, tada novinara ¨Vremena¨, tražila stan u Beogradu sa radio aparatom u ruci. Prvi uslov ,da bi uopšte gledala stan, bio je da se u svakoj sobi može čuti B92. Naći stan u Beogradu nije lako, a takav-to je bio izazov. Radio je za nas, kao i za neke naše slušaoce bio način da ¨izlečimo¨ neke naše frustracije. Kada smo se radovali, to smo radili ¨iz srca¨. Kada smo tugovali, to se moglo čuti, a oni koji su bili sa nama mogli su to i da vide.

¨Ničim izazvano, otvarali smo šampanjac na Pedagoškoj akademiji¨seća se ¨pirove pobede¨ iz 1990. Milica Kuburović.¨ Mićunović i Đinđić su ¨prošli¨na Starom Gradu i Vračaru. Pamtim da sam tada, posle više godina,  srela Srđana Kusovca (doći će na B92  šest meseci kasnije) i da smo se jedino nas dvoje pitali- zašto ovi slave? Al dobro, pili smo šampanjac, a to je zapravo bilo lečenje frustracija zbog velikog poraza. Poraza do bola¨

Te noći, sve do jutra, kolone automobila sa zastavama DS i SPO kružile su gradom. Sirene su budile već usnule penzionerke Starog Grada i Vračara, koje su svojim glasovima omogućile prvim predstavnicima opozicije da uđu u srpsku skupštinu.

¨Sećam se kako sam ih vodila kad je bila konstitutivna sednica¨ priča Milica koja je od samog početka B92 bila skupštinski izveštač.¨Ovi mučenici nisu znali ni gde je sala, ni gde su kancelarije za poslaničke klubove, ni gde je restoran – pa sam ih ja kao turistički vodič ili kustos  u muzeju vodila. Zoran Anđelković-Baki mi je dobacivao kako gubim vreme sa gubitnicima koji ne znaju ni gde je WC u Skupštini, umesto da radim nešto pametnije zbog čega ću i da napredujem i da zaradim pare. Onda sam ih upoznala sa mojim ¨špijunima¨ u Skupštini Srbije, službenicama koje su tu radile. One su im onda doturale materijale pre nego što počne sednica, jer su ih ovi socijalisti kinjili tako što im ni dnevni red nisu davali. Tako da su oni preko mojih ¨špijunki¨, Branke i Cilke,  saznavali šta će da bude na dnevnom redu, kakav se tekst zakona priprema. Upoznala sam ih i sa ¨špijunima¨ u Vladi. To su bili naši fanovi, koji su kasnije postali i moji veliki prijatelji, pa smo se i družili, išli na ručkove. Tako sam upoznavala i njihove prijatelje koji su često za nas bili jako bitni. To je bila ,tako, jedna mala lepa hipi komuna.¨

I ja ću dobrim delom biti deo te hipi komune. Uz Milicu, biću akreditovan za praćenje Skupštine. Zajedno ćemo nervirati Zorana Đumića, večitog šefa skupštinske službe informisanja. Upoznaćemo i Saleta, konobara u skupštinskom restoranu, koji je bio poznat po tome što je u novčaniku nosio Titovu sliku i stalno mu lupao čvge. Pitaš ga ¨Šta ima da se jede?¨, a on kaže ¨Sve sem svinjske glave. Bio Dača Marković i pojeo celu glavu¨. Socijalistima je stalno preporučivao ono što je tog dana bilo najgore na jelovniku. Svako se borio na svoj način. Deo vremena provodiću i u NIN-u, kao jedno od ¨dece¨ Ljube Stojića. Tu ću sresti i Aleksandra Tijanića, koji će mi jednom prilikom reći kako možda i znam da pišem. Saša je sedeo iza Ljube u velikoj redakciji NIN-a i njih dvojica su se stalno svađali jer je ventilator iz Sašinog kompjutera duvao pravo Ljubi za vrat. Sam kompjuter, Tijanić je uglavnom koristio za igranje Tetrisa, a ton, koji je mnogo nervirao Tomu Džadžića koji je sedeo preko puta, eliminisao je tako što je u onu rupu gde se stavljaju slušalice gurao minu od hemijske olovke. Na B92 dobiću da uređujem i svoju prvu nedeljnu emisiju, nešto tipa ¨Vi pitate, mi odgovaramo¨ koju je vodila Ivana Bojić, kasnije zvezda ¨Ženskih razgovora¨na Trećem kanalu i ¨Pinku¨. Počeo sam da se predstavljam kao ¨novinar¨. Izgleda da sam bio na putu da to i postanem.