Jeste li vi Srbin, Hrvat ili musliman?

Autor: Dragan Stošić, Izvor: Novi maagazin

Troje sarajevske siročadi, Najk Hacfeld, Lejla Mirković i Amir Fazlagić, rođeni tokom bratoubilačkog rata na prostoru bivše Jugoslavije (1993), isprepletali su sudbine kojih postaju svesni u apokaliptičnoj budućnosti, 2026/27. godine. Njihova priča počela je u jednoj (sarajevskoj) bolnici u trenutku kad Najk ima 18 dana, Amir 17, a Lejla 10, a celokupno (scenarističko-crtačko) zamešateljstvo osmišljeno u glavi Enkija Bilala, francuskog strip i filmskog autora, krenulo je 1998, planirano kao trilogija, završeno kao tetralogija 2007. godine.

SABRANA DELA: Sada, gotovo dve decenije kasnije, sva četiri albuma, sakupljena u integral pod zajedničkim naslovom Monstrum (originalno objavljen 2018, u izdanju Castermana), od nedavno su pred ovdašnjim ljubiteljima grafičkih novela i poetike „jednog od sto umetnika koji su obeležili 20. vek u Francuskoj“, poreklom iz bivše Jugoslavije, zahvaljujući beogradskom Stalkeru, i prevodiocu Branislavu Glumcu. Stalker, koji se nameračio da Bilalova sabrana dela, konačno, stavi u korice sa svojim potpisom – nakon trilogija Legende današnjice (scenario Pjer Kristen – Krstarenje zaboravljenih, Kameni brod i Grad koji nije postojao), i Nikopol (centralno delo Bilalovog opusa – Vašar besmrtnika, Žena klopka i Ledeni Ekvator) i SF Eksterminatora 17 (scenario Žan-Pjer Dione, u novom ruhu sa kolorima Hosea Viljarubije) – odlučio se za (svežijeg) Monstruma, pre Napada besa (Animal’z, Julija i Roem i Boja vazduha) i Kraja epohe (diptih – Falange Crnog reda i Partija lova), koji zatvaraju ovaj poduhvat.

Antiratna epopeja smeštena u četiri albuma, čiji su povod besmisleni sukobi 1990-ih godina i raspad jedne uređene države, informacije radi, već je ranije imala svoje srpsko-hrvatsko-bošnjačko izdanje, istovremeno sa francuskim (osim „prvog čina“ sa naslovom San monstuma / Le Sommeil du Monstre, koji se pojavio četiri godine nakon francuske premijere – Les Humanoïdes Associés, 1998), u prevodu Azre Pite, sa etiketom sarajevske Publike. Sledeća tri dela, 32. decembar (32 décembre / Les Humanoïdes Associés i Publika, 2003), Randez-vous u Parizu (Rendez-vous à Paris / Casterman i Publika, 2006) i Četiri? (Quatre? / 2007, Casterman i Publika, 2007), paralelno su se pojavljivala na sva četiri jezika, luksuzno spakovani u tvrde korice, na kvalitetnom papiru, u savršenom koloru. Reč je, koliko je poznato, i o prvom kolor izdanju jednog Bilalovog stripa na ex-Yu prostorima.

San monstruma, čin prvi

Isplovim, ujutru, iz snova: sami sretni anđeo! (…)

Uveče legnem: svinja doslovna. / Šta sam to činio između?

S ljudima sam se družio, ljudska prebirô govna.

Abdulah Sidran (Sarajevo, 1993)

ENKI / NIKE: Povezujući sećanje i budućnost, Bilal svoje glavne junake – Najka (anagram sopstvenog imena: Enki – Nike), Lejlu i Amira šeta svetom, od Njujorka i Sarajeva, preko pustinje Nefud, Sibira i Mosve do Pariza i Beograda, šaljući usput mračnu priču sadašnjosti u budućnost sa jasnim upozorenjima. Tetralogija Monstrum, više knjiga nego strip – kako autor sam objašnjava – govori o individualnoj i kolektivnoj memoriji, koja ispisuje i priču o raspadu Jugoslavije. Najk, tri decenije posle kreće se od 18. do prvog dana svog života (San monstruma), „plivajući“ u vekovnoj nerazumnosti ljudske vrste, u kojoj je homo sapiens najmanje naučio od svoje učiteljice (istorije). Autor, preko njih troje, hoće da opomene ljudsku vrstu na taj nedostatak, i u flešbekovima podseća da se istorija balkanskih sukoba, tri decenije kasnije, ponavlja, na globalnom nivou. U svetu su zavladali verski fanatizam, obskuranitizam, pokreti koji se bore protiv svega što je Misao, Kultura, Nauka. (Liči to i na Srbiju, naročito, 2024/25.) Okolnost koju su stanovnici „balkanskog grotla“, koji već gotovo četiri decenije žive istoriju, bolno osetili i osećaju u sopstvenim dvorištima.

Ova priča o moći i samovolji, o beznadežnosti, „prebiranju po ljudskim govnima“, ima i svoju finalnu poruku – ljubav. Ne samo kroz hepiend za troje protagonista, već, možda, i u poslednjoj inkarnaciji „nepopravljivo zlog“ Doktora Optusa Vorhola – Dr Holrov (anagram – Vorhol) Džeferson (brutalni umetnik / „Gangrenozna umetnost“) – Sutpo Ravhlo (anagram anagrama – Vorhol / Holrov), koji uzima obličje „dobrog duha čovečanstva“. (Nakon apsolutnog Zla na planetarnoj lestvici, Vorhol sad propoveda Dobro.)

A do toga se stiže nakon oko 250 tabli, koje, ukratko izgledaju ovako: U Snu monstruma ta priča, na izgled konfuzna, ide paralelno u dva smera. Radnja se odigrava u realnom vremenu (budućnosti), likovi se otkrivaju obrnutim hronološkim smerom. U drugom tomu (32. decembar) Bilal je narativno precizniji, gradeći priču iz tri ugla, čitaocima nudi jasniji tok radnje. Treći tom – Randevu u Parizu, stilski i medijski „beži“ od prethodna dva, i narativno i grafički je određeniji i bliži stripu. Četiri? je narativno-vizuelni finiš koji se može posmatrati kao „šlag na torti“ priče koja u svom završetku nudi i (potencijalni) novi početak.

KREATIVNA TESKOBA: Priča je to i o Bilalovoj vezi sa ex-Yu prostorom (rođen je kao Enes Bilalović 7. oktobra 1951. u Beogradu, od oca Hercegovca i majke češkog porekla, sa majkom i sestrom preselio u Pariz kada mu je bilo devet godina), iako je intelektualni bekgraund sticao u Francuskoj. (Nije slučajno radnja smeštena i u Beogradu, Sarajevu i Parizu.) Priča koja se rodila iz autorove nužnosti i lične uznemirenosti, iz teskobe koju je u njemu, svakako prouzrokovao rat na prostoru bivše Jugoslavije 1990-ih godina.

„Kad sam počeo rad na stripu, rekao sam – za trideset godina sećanje koje je taj čovek imao na prvi dan svog rođenja, u Sarajevu, služiće samo kao ponavljanje istog. Tri decenije posle vratiće se svi užasi, samo na planetarnom nivou. Neko možda misli, sećamo se svih užasa, zaustavićemo se… Ne, nije tačno. Hoćemo. Naša memorija ničemu ne služi… Kao što Balkan svakih toliko zaroni, regularno, u krvoproliće, tako se to događa i planetarno. Dakle, kad sam počeo rad na ovom projektu, počeo sam od dimenzije budućnosti, više od trideset godina nakon što se moj junak, Najk, rodio u leto 1993. pod bombama u Sarajevu. Obdaren darom izvanredne memorije, on se seća svakog trenutka svog života sve do osamnaestog dana rođenja, a onda, kad počinje priča, treba da se seća unazad, do trenutka rođenja. To je moralo precizno da bude izvedeno. Kao autor, tu sam se postavio kao reporter memorije. I, to je bio skelet. Reč je o 18 priča, 18 tekstova. Moja vizija, moja reportaža rata, iz moje glave, šta se dogodilo u tom periodu“, objasniće će Bilal u jednom intervjuu.

Konačno, on je svoja tri junaka nacionalno „pomešao“, jer, kako kaže, ne veruje „da postoje samo loši, Srbi, i samo dobri, ovi drugi“. Ili, obraćanjem Najku jednog od likova, poručnika Kobea – „Još jedna sitnica, kako bismo mogli da zatvorimo vaš slučaj… Jeste li vi Srbin, Hrvat ili musliman? Srpski musliman, ili hrvatski Srbin, ili…“

Da zaključimo, Bilalov rad je prepoznatljiv, ali, kao i uvek, drugačiji. U svojoj karijeri vizuelnog stvaraoca, kad je reč o stripu, on je vrlo radikalan – i u svim etapama svog razvoja preciznosti crteža uvek je suprotstavljao boju, sa kojom neumoljivo i dosledno eksperimentiše. Fantastični efekti koji proizlaze iz takvog pristupa, ukršteni sa narativnim delom, odnosno, sa pričom koja je fantazmagorična i razbarušena, ali precizna (ostavština od nekadašnjeg saradnika Pjera Kristena), njegov su zaštitni znak.

Enki Bilal isprobao se i u filmskoj umetnosti, i kao reditelj potpisao nekoliko kratkih i tri dugometražna igrana filma (sa prepoznatljivim vizuelnim pristupom koji je razrađivao u svom stripskom opusu) – Bunker Palace Hotel (1989), Tykho Moon (1996), i Immortel – ad vitam (2004). Ali, to je neka druga priča.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.