Izložba “Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću”

Izvor: CZKD

Izložba će trajati u periodu 18 – 27. 01. 2023. i biće otvorena za posetioce od 12h do 18h svakog dana osim nedeljom.

Zbornik radova Nezgodni suglasnički sklopovi – poetika ritma i otpora Miodraga Stanisavljevića uredio je Saša Ilić, izdavači su Užička književna republika i Radnička komuna LINKS iz Beograda. Autori su: Branislav Jakovljević, Ksenija Radulović, Angela Richter, Nenad Veličković, Saša Ilić, Ružica Marjanović, Nikola Gelevski, Miloš Živanović, Nevena Bojičić i Zoran Jeremić. Zbornik Nezgodni suglasnički sklopovi – poetika ritma i otpora Miodraga Stanisavljevića nastao je kao deo projekta Čitaj glasno! koji je podržala švajcarska Agencija za razvoj, saradnju i demokratiju, čiji program Kultura za demokratiju u Srbiji implementira Hartefakt fond.

Reč na otvaranju izložbe „Ne znam ništa o Miši Stanisavljeviću“

Piše: Mirjana Miočinović – Peščanik (pescanik.net)

Čast da otvorim ovu dragocenu izložbu posvećenu mom dragom prijatelju Miši Stanisavljeviću, uz koju ide i promocija knjige o njegovom po mnogo čemu jedinstvenom književnom delu, odlučila sam da iskoristim osvrtom na njegovu hrabrost i lucidnost s kojima je godinama rasklapao jednu paklenu političku mašinu koja do dana današnjeg sprečava da na videlo izađe istina o jednom od najsramnijih razdoblja u istoriji srpskog naroda. Taj teški i opasni posao započeo je početkom devedesetih pesmama uključenim u knjigu Jadi srpske duše (Beogradski krug, 1995), a nastavio se 11 godina dugom saradnjom u listu Republika (od 9. februara 1994. do januara 2005). Navodim samo nekoliko naslova iz pomenute zbirke: „Srpsko-hrvatski rat“ (3 pesme), „Iznad purifikovanih naseobina“, „Omarska“, „Srbi pišaju na Sarajevo“. Njegova kolumna, pod nazivom ‘umor u glavi, u ukupnosti je imala 185 tekstova i iz njihovog hronološkog niza nastala je, po mom uverenju, jedina pouzdana istorija iz koje treba učiti šta je započelo dolaskom Slobodana Miloševiće na vlast, a nije se završilo njegovim odlaskom. Njegove sam tekstove u Republici smatrala nekom vrstom esejističke proze u kojoj se kombinuju „satirički sjaj“ (Kanetijeva definicija Grosovih karikatura) nemilosrdne poruge, rablezijanska razgaljenost pred primerima ljudske gluposti i „metafizička jeza“ što nastaje iz susreta sa čistim zlom. I pitala sam se koliko će još dugo Miodrag Stanisavljević morati da prati tragove tog nasleđa, da odgoneta njegove metamorfoze, da poziva na oprez i da budi našu uspavanu savest. Pokazalo se, nažalost, da je svoj čudesni dar trošio uzaludno i lišio nas tako melanholije svojih lirskih pesama i najlepše poezije za decu koju ova književnost ima. I završiću poslednjom rečenicom iz Mišinog teksta „42 rečenice Dobrici Ćosiću“, objavljenom u Vremenu 3. avgusta 1992. Ona glasi: „Ovaj narod, nadajmo se, smoći će snage da na smetlište istorije baci one koji su njegovu prošlost učinili otužnom, sadašnjost jezivom, a budućnost postiđujućom“. Mi u ovom času, sasvim bez nade, živimo upravo u toj postiđujućoj budućnosti.

Izložba o Miši Stanisavljeviću (fotogalerija)

Sve fotografije pogledajte na sajtu: pescanik.net