Glob teatar u Čortanovcima

Razgovarao: Ljubiša Vujošević, Izvor: Novi magazin

Nema obrazovanog čoveka i žene u Srbiji koji se s njim nisu upoznali, ili bar čuli za njega. A, lakonski rečeno: Nikita Milivojević (Inđija, 6. novembar 1961) je svestran, izuzetan, plodan i često nagrađivan pozorišni reditelj, univerzitetski profesor, osnivač i selektor Šekspir festivala i umetnički direktor Bitefa. Ostatak uvoda prepustiću dvema Nikiti dragim osobama koje ga poznaju i duže i bolje, te njemu samom. U knjizi, koju je pisala „s Nikitom i o Nikiti“, novinarka Olivera Milošević kaže da, ako bi kao profesionalac pisala kratak tekst o Nikiti Milivojeviću, „on bi izgledao ovako: Nikita je jedan od naših najautentičnijih reditelja. Njegova pozorišna karijera je bogata i raznovrsna, stalno raste i grana se u različitim pravcima. Može se smestiti u nekoliko okvira – od predstava koje su repertoar Narodnog pozorišta u Beogradu vodile u savremene tokove, preko angažovanih ostvarenja koja su kroz dela klasika i savremenih pisaca kritički reagovala na našu stvarnost, bogatog opusa koji ostavlja snažan trag u najznačajnijim grčkim pozorištima, važnih predstava u regionu, Šekspir festivala koji je osnovao i sa uspehom vodi, do ostvarenja koja je radio u, za pozorište, mitskim mestima“ (Nikita Milivojević: Ja ovde silazim, Laguna, 2022).

Stariji kolega, režiser i scenarista Boro Drašković, pak, procenjuje da se Milivojević „u svom vinogradu oseća najbolje, kao u odnegovanom domu, ili na pozornici. Učenik koji brzo ne postane Majstor, neće nikad. Majstor režije koji stigne do trenutka u kojem je pohvala njegovom vinu milija od pohvale predstave nadomak je savršenstva. Nisam stručnjak za vino, ali ću reći da je trideset godina naslovâ Nikite Milivojevića, kolekcija predstavâ – očaravajuća“. Sam Nikita je nešto skromniji, ali, reklo bi se, rečitiji. „Sve što sam imao da kažem o sebi, drugima, društvu, politici, ratu, ljubavi – uspevao sam kroz svoje predstave. To je bio neki moj način da komuniciram sa stvarnošću, često i mehanizam odbrane od te iste stvarnosti, jedan od načina da je lakše podnesem. Pozornica je za mene uvek bila nekakva veza s vlastitim unutrašnjim životom“. Imajući na umu njegov prisan odnos sa čitalačkom, pre svega, pozorišnom publikom, Nikitino bogato znanje, te ogromno rediteljsko i životno iskustvo, na početku 11. sezone Šekspir festivala u Čortanovcima, čiji se letnji deo odvija od 4. do 7. jula, nisam odoleo želji da u ime čitalaca NM razmenim nekoliko rečenica.

Kad ste 2012, na premijeri svog Henrija VI u Glob teatru, došli na ideju da u Srbiji osnuješ Šekspir festival, da li ste verovali da će manifestaciju otvoriti upravo Glob teatar sa Hamletom, i da će vaša ideja postati živa stvarnost koja ulazi u drugu deceniju postojanja i koja ima izvesnu, obećavajuću budućnost?

Mislim da ni u najluđem snu nisam mogao da zamislim da će za samo koju godinu posle premijere u Globu da se rodi Šekspir festival, i to u Čortanovcima, i da će upravo Glob teatar da ga otvori – ni manje ni više nego baš Hamletom!? Londonski Glob teatar u Čortanovcima – to mi sada pomalo liči na onu avanturu Fickaralda s operom, u čuvenom filmu Vernera Hercoga. Ali evo, već punih 10 godina, krajem juna – početkom jula, kao da smo svi u nekakvom bajkovitom Šekspirovom komadu: Dunav se pretvara u Temzu, Vila Stanković u Glob teatar, a svi mi zajedno postajemo nekakvi Šekspirovi vilenjaci.

I pored nezavidne situacije u kulturi, u Srbiji ne manjka pozorišnih festivala. Šta Šekspir festival čini posebnim u odnosu na druga pozorišna dešavanja?

Drugačiji doživljaj… Mislim da ljudi koji dolaze na Šekspir festival imaju potrebu za drugačijim doživljajem. U tom smislu veoma je važno što se festival dešava van grada. Naša čula drugačije reaguju kad dođemo u ambijent kakav je Vila Stanković. Sve više želimo da bar za trenutak budemo u nekom drugačijem okruženju, doživimo nešto novo, različito od onog rutinskog, svakodnevnog. To, recimo, znači da dolaskom na predstavu vi u stvari možete i čitav dan sebi drugačije da organizujete, kao nekakav mini-izlet. Mnogi odluče da dođu ranije, ručaju na Dunavu, ili odu u neki manastir na Fruškoj gori, prošetaju, obiđu Vilu Stanković, saznaju nešto više o istoriji ove neobične rezidencije, njenom vlasniku, dr Radenku Stankoviću, a onda uveče dođu i na predstavu. Mislim da sve to zajedno daje nekakvu posebnost našem festivalu.

Već dugo ste nosilac i akter brojnih uloga u i oko pozorišta. Prošle godine ste svojim aktivnostima na tom planu pridodali i ulogu umetničkog direktora Bitefa. Kako uspevate da sve to postignete?

Nemam pravi odgovor na to. Verovatno ima veze sa energijom, možda sa činjenicom da ne moram mnogo da spavam, ili možda s tim da sam u horoskopu u znaku škorpije? Mada bi, u stvari, najtačniji odgovor bio da je to nešto genetsko, nešto što sam nasledio od majke. Postoji još nešto, što je važno reći kad je reč o praktičnim stvarima vezanim za Šekspir festival – poslednje dve godine, upravo zbog obaveza u Bitefu, veliki deo posla na Šekspir festivalu obavlja moj kolega i prijatelj Boris Liješević, tako da mi je njegov udeo u celom poduhvatu od ogromne pomoći.

U skladu sa sloganom ovogodišnjeg Festivala – Ah, što luda nisam ja?, kažete da „ludosti nikad dosta“, pogotovo u današnje vreme. To potvrđuje i program u kojem se, od četiri predstave, tri mogu označiti kao komedije. Da li to znači da nam kao društvu treba više smeha i istinske zabave?

Rekao bih da zabave i smeha ima, ali imam utisak da nema dovoljno pravog, dobrog humora. To su različite stvari. Naše vreme je površno, ubrzano, prilično banalno, te shodno tome i sadržaji koji se nude, nažalost, odgovaraju takvim potrebama.

Šekspir festival neguje posebnu programsku liniju koja se doskoro zvala Moj Šekspir. Od prošle godine naziv je proširen u Moj prvi Šekspir. Da li je njeno ustanovljenje olakšalo rad selektorskom timu?

Jedna od ideja Šekspir festivala je da vidimo kako sve drugi igraju Šekspira, zašto ga igraju, na koji način, šta sve pronalaze u njegovim komadima… U tom smislu, namera nam je da ohrabrimo, pokrenemo maštu, da i sami krenemo u neko svoje istraživanje i tumačenje Šekspira. Tako smo došli do ideje da Moj prvi Šekspir postane deo programa. Još uvek nisam siguran koliko dugo ćemo da zadržimo ovu programsku liniju. Najvažnije je da ona postoji i za sada potpuno ostvaruje svoj cilj.

Poslenici u kulturi žale se da država ne finansira njihove projekte, ili ne u dovoljnoj meri i blagovremeno. Bi li redovne, dovoljne i garantovane finansije značile veći izbor, bolji kvalitet predstava i garanciju sigurnog opstanka Šekspir festivala?

Sasvim sigurno… to bi zaista olakšalo mnogo toga, u organizacionom smislu, pre svega, u selekciji predstava… Jednostavno, učinilo bi festival još boljim.

Grad teatar u Budvi – XXXVIII

Moto ovogodišnjeg festivala je citat iz drame Nadpop Kojović, koju je pisala Vida Ognjenović – Mene često pohodi daleka budućnost, da znaš. Kreirajući program festivala rukovodili smo se time koje su to vibracije koje se dešavaju, ne samo danas u teatru nego u svijetu izvođačkih umjetnosti uopšte, ali i teme koje zaokupljaju autore. Imamo međunarodnu i regionalnu produkciju i zaključili smo da vizija budućnosti ne mora biti nužno apokaliptična već da smo mi ti koji je formiramo. Projektima koje ćemo imati na ovom festivalu kao i razmišljanjima koja ćemo na njemu donijeti, utičemo i radimo na tome kako će naša budućnost izgledati sa željom da budemo zadovoljni životom koji nam je dopao – najavljuje 38. festival Grad teatar u Budvi direktorka JU Grad teatar, Milena Lubarda Marojević.

Ovogodišnji pozorišni program te manifestacije otvoriće Nadpop Kojović Vide Ognjenović, koja je taj komad i režirala u Gradskom pozorištu Podgorica. Predstava će premijerno biti odigrana u prostoru Između crkava u Starom gradu, 5. jula od 21 sat. Književni program Grada teatra biće otvoren već sledećeg dana na Trgu pjesnika u Starom gradu u 21 sat. Gost je Slobodan Šnajder, dobitnik nagrade Stefan M. Ljubiša za 2021/22, kome će članovi žirija (Dragana Kujović, Saša Radojčić i Velimir Visković) i uručiti nagradu, ali i ukazati na poetičke tokove ne samo Šnajderove proze, već i dramske književnosti. Muzički program festivala počinje 10. jula od 21 sat Između crkava. Tada će Crnogorski simfonijski orkestar pratiti Vlatka Stefanovskog, izvodeći poznate kompozicije u novim aranžmanima i pod rukovodstvom dirigenta Emina Džijana. Likovni program započeće 13. jula u prostoru crkve Santa Marija in Punta, otvaranjem izložbe Petar Lubarda – Novo kadriranje, koju su, povodom pola veka od smrti tog autora, pripremili Filip Mikić, Snežana Ivović i Miloš Marjanović.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.