Feđa Štukan: Ideje o podelama su površne i nazadne

Piše: Tatjana Đorđević, Izvor: Novosti

Njegove životne uloge, od specijalca u ratu u Bosni, heroinskog zavisnika, do jednog od najuspešnijih glumaca u regionu, opisane su na 155 stranica njegove knjige “Blank”. Međutim, sarajevski glumac Feđa Štukan kaže da ima još neispisanih stranica. Kad ju je pisao nije mu bilo važno da li će iko da je pročita, a ona je doživela brojna izdanja i prevedena je na više svetskih jezika. Trenutno snima drugu sezonu serije “Kotlina” u režiji Danisa Tanovića i Aide Begić, a u slobodne dane putuje regionom, promoviše knjigu ili leti.

“Blank” opisuje vaš život do sada. Bili ste snajperista u specijalnim jedinicama Armije BiH, pacijent u psihijatrijskoj bolnici, student glume, narkoman i alkoholičar, beskućnik. Postali ste borac za pravdu, zaposlenik u Kamernom teatru 55 u Sarajevu, pilot, padobranac i otac ćerke. Na početku romana pišete: “BENG, gotov je.” Šta se zapravo dogodilo?

“Gotov je” je bila prva misao nakon pucnja. Ja sam pucao da ubijem, a to je za mene strašno. U metaforičkom smislu, “gotov je” je zapravo pucanj u svoju unutrašnjost. Tim metkom, srećom, nisam uspio da ubijem čoveka, ali sam uspeo da, u misaonom procesu nakon toga, shvatim da nemam drugog neprijatelja do samog sebe i taj izopačeni deo mene je tad bio gotov. Pošto sam ostao bez tog jedinog neprijatelja, za mene je rat bio završen. Tim metkom sam ubio svako neprijateljstvo i mržnju u sebi prema bilo kome, ubio sam atavizam koji evolucija još uvek nije uspela zatomiti ili prevazići.

Šta znači “biti normalan”

Pas Žuća koga ste prisvojili dok ste bili na liniji fronta jednog dana je stao na nagaznu minu. Opisujte u knjizi i scenu dok ste sa njim u rovu i zajedno se tresete od straha. Da li je njegova pogibija bila razlog da pobegnete iz rata i odete u ludnicu?

Žućina smrt, pucanje iz snajpera u čoveka i spoznaja da više ne mogu verovati svim ljudima s kojima ratujem. Te tri stvari su me promenile. Morao sam hitno otići odatle. Nisam video nikakav drugi način da se izvadim iz vojske. Pokušao sam se izvući na ludilo i, eto, pošlo mi je za rukom.

Boravak na psihijatriji opisujete kao još gore ludilo nego što je rat. Ipak ste izdržali i dobili potvrdu da niste sposobni za vojsku. Da li ste u tim trenutcima razmišljali o tome šta je čovek sve u stanju da podnese i koliko je zapravo malo potrebno da se naviknemo na ekstremne situacije i nenormalnost?

Bio sam nekoliko puta u napasti da odustanem i da se vratim na ratište, bilo je nepodnošljivo u početku, ali nakon ukidanja teške terapije stvari su se promenile. Bilo je strašnih scena, ali je kasnije sve postalo podnošljivije. Postalo je zabavno zapravo, toliko da više nisam hteo da izlazim vikendom, zavoleo sam te ljude, pomagao im, postao sam koristan i to me je ispunjavalo. Psihijatrija pokušava ljude, čije ponašanje iskače iz društvenih normativa, uvesti u normu jer to zapravo znači “biti normalan”. Ponašati se kao svi drugi, kao mi uniformni, oni to ne umeju jer im neuronska mreža nije strukturirana da mogu da prihvate našu realnost, tj. “normalnost”, i zato su zatvoreni. Ludih ljudi, koji nikad nisu klinički procesuirani a trebali bi biti, ima puno, ja ih prepoznajem. Ima ih dosta u politici na jako važnim funkcijama, pa su ti poremećaji postali normalnost i čak sastavni dio političke agende, tako da ne podležu kliničkim obradama.

U knjizi takođe opisujete kako je tokom opsade Sarajeva postalo normalno viđati mrtva tela na ulicama. U tom delu obrađujete i tematiku smrti, za koju na kraju romana kažete da je ništa, da ne boli. Koliko puta ste se suočili sa smrću i zašto ne verujete u Boga?

U Spinozinog Boga mogu da verujem bez problema, međutim u Boga koji je dobar, ali je u stanju da večno muči ljude u paklu, jednostavno ne mogu. Bogu koji može mirno gledati Aušvic, Jasenovac, Srebrenicu ili Gazu nikad se ne bih poklonio, makar večno goreo

Odgovor zašto ne verujem u Boga je jednostavan. Zato što ne postoji ni jedan dokaz da on postoji. Malo mi je već muka da se pravdam za svoj ateizam, naročito na prostoru gde su do pre 30 godina svi bili ateisti, a sada ne mogu to nikako da razumeju. Licemeri. Ja sam čovek koji se u svakodnevnom životu jako puno oslanja na nauku. U avijaciji sam više od 20 godina i moja sigurnost u vazduhu zavisi isključivo o mom poznavanju tih nauka, one su u ogromnoj meri objasnile sve prirodne pojave zbog kojih je religija i nastala. Mislim da je u svoje vreme bila najprogresivnija hipoteza nastanka svega, u okvirima u kojim su se stvari tad uopšte mogle pretpostavljati. Ljudsko znanje je tada bilo prilično skučeno i ogromna većina tih pretpostavki je odavno naučno oborena. No moram da naglasim jednu bitnu stvar ovde: to što ja ne verujem ne znači da On ne postoji, već da ja, Feđa Štukan, na osnovu dosadašnjih saznanja i iskustava ne verujem da postoji. U Spinozinog Boga mogu da verujem bez problema, međutim u Boga koji je dobar, ali je u stanju da večno muči ljude u paklu, jednostavno ne mogu. S druge strane, Bogu koji može mirno gledati Aušvic, Jasenovac, Srebrenicu ili Gazu nikad se ne bih poklonio, makar večno goreo.

Dugo ste imali problema sa narkoticima, do trenutka dok niste sami odlučili da želite da živite. U čemu greše doktori koji leče zavisnike?

Leči se posledica, a ne uzrok koji je najčešće trauma iz detinjstva, tj. osećaj odbačenosti koji dovodi do gubitka vere u sebe i gubitka samopouzdanja. Alkohol i droga vam daju samopouzdanje, a kad ga imate, lepo se osećate. Nekad dobijete toliko samopouzdanja da mislite da možete da prebijete pola kafane, ali ujutru kad bez njega ostanete, idete uokolo i izvinjavate se svima. Mislim da medicina u slučaju zavisnosti treba da se fokusira na rešavanje traume koja je uzrok manjka vere u sebe, što je i razlog početka uzimanja supstanci koje menjaju stanje svesti. Droga i alkohol su samo privremeni lek za taj problem, a svako želi da bude psihički jak jer jedino tako može biti sretan. Ja sam dokaz da je moguće, a ako sam ja uspeo, može bilo ko, jer mi smo svi gotovo identične genetske kopije. Treba menjati pristup.

Religiji ste posvetili posebne stranice, za nju kažete da je “kult smrti, najmorbidnija stvar koju je čovek ikad izmislio i da postoji samo zbog novca”. Zbog takvog stava postali ste neprijatelj mnogima, i katolicima i pravoslavcima i muslimanima. Trudite li se i dalje da promenite nečija uverenja?

Ne trudim se da menjam uverenja. Ako ste odgajani u duhu vere, bićete vernik, ako niste, nećete biti. Strahovi i traume se prenose transgeneracijski. Oni koji slave smrt deo su kulta smrti i jako često za žive ne osećaju nikakvu empatiju. Ako vam nije morbidno nošenje mošti po ulicama, pokazivanje i ljubljenje ljudskog leša, onda ja ne znam šta reč morbidnost znači. Pogledajte ikonografiju, smrt, krv, mučenje, ubijanje, patnju. Bog ne može imati veze s tim, to je isključivo ljudsko zlo, za šta je sva krivica prebačena na njega i skinuta sa onih koji su zaista krivi. Zašto bi Bog tražio da se za njega ubija, pljačka ili siluje? Zar nije sve njegova kreacija i zbog čega bi tražio od čoveka da uništi kreaciju koju je sam stvorio? Mislim da svako ko kaže da je smrt lepša od života čini zločin prema čovečanstvu. Onaj koji svoj život posveti smrti troši vreme uzalud, onaj koji vidi spas, nadu i duhovnost u njoj debelo promašuje poentu života. Ali to je samo moje mišljenje i ne mora ga niko prihvatiti.

U jednom intervjuu ste rekli da se ne možete svrstati u Bošnjake, Srbe ili Hrvate jer vam je to jednostavno premalo u odnosu na čitav svemir. Interesantan je vaš razgovor sa vanzemaljcem u knjizi, koji je pomislio da puške i bombe služe za proizvodnju energije. Na jednostavan i smešan način objasnili ste kako zapravo stvari funkcionišu. Jeste li vanzemaljca uveli u priču zato što ste možda osetili da vas niko ne razume u društvu u kojem živite?

Jasno mi je da svako može da shvati onoliko koliko mu kognitivni kapacitet dozvoljava. Samo ja znam stvarnu težinu krsta koji nosim, a šta neko o tome misli, to me ama baš nimalo ne zanima. Oni koji nemaju kapacitet da shvate mogu samo da osude, i to će uvek tako biti. Mi smo svi sačinjeni od atoma oksigena, hidrogena, karbona. Karbon se stvara u eksploziji zvezde. Bez ikakve alegorije, mi smo zvezdana prašina, deo smo kosmosa, deo postojanja, u periodnom smo sistemu hemijskih elemenata, deo sve materije i energije. Potičemo iz dubina svemira i vibriramo na istoj frekvenciji kao i ostatak sve materije u univerzumu. Ja ne mogu biti Bošnjak, Srbin ili Hrvat, za mene je to premalo, preglupo i presmešno. Bilo kakva ideja o različitostima i podelama je površna i nazadna. Problemi s kojima se suočavamo nisu nacionalni nego globalni. Nacionalnost nam tu neće pomoći, kao ni molitva. Imamo problem kao civilizacija i ljudima koji to ne mogu shvatiti ne može pomoći ni priča o vanzemaljcima ni bilo šta drugo. Jer da su imali kapacitet da shvate, dosad bi shvatili.

Koje granice?

U filmu “Ratni suveniri” (Souvenirs of War) italijanskog režisera nemačkog porekla Georga Zellera pojavljujete se u ulozi pilota, dok vi i vaš prijatelj Adnan Hasanbegović, koji je protagonista filma, letite iznad Sarajeva. “Ratni suveniri” donose priču o ratnom turizmu i postavljaju pitanje kad rat zaista završava. Pa u kom trenutku rat prestaje?

Voleo bih da se mladi drže isključivo nauke, a ne pretpostavki. Da što više putuju, čitaju i bave se sportom. Da uče na mojim greškama. Droga ubija, neka je se klone jer život je jako retka pojava u kosmosu

Zavisi od toga sa čim ste odlučili da se identifikujete. Rat će prestati kad čovek prestane da traži identitet u masi, umesto da ga traži u sebi. Dok se potenciraju stvari koje nas dele, zaboravite na mir u svetu. Mi smo svi, bez obzira na rasu i naciju, nastali od dvoje ljudi. Doslovno smo svi u krvnom srodstvu. Braća i sestre. Religije nas dele, nacionalizmi, rasizmi, seksizmi. Moramo evoluirati brže, a to možemo jedino kroz nauku.

Dakle, ne identifikujete se ni sa jednom državom, a za nacionaliste kažete da su loši ljudi. Kad letite, kako izgledaju granice iz vaše perspektive?

Koje granice? Ja ih nikad nisam video. Granica nema nigde osim u ograničenom mozgu.

Upoznali ste se i radili sa Anđelinom Žoli i Bredom Pitom. Kako vam se dopada holivudski život, jeste li sebe zamišljali nekad tamo?

Svaki čovek koji se zamišlja u tom poslu zamišlja se u Holivudu. Međutim, to nije život kakav bih mogao da živim. To je potpuni gubitak slobode kretanja, a sloboda kretanja je skoro pa sve što me u životu zanima.

Šta mislite o trenutnoj situaciji u vašoj zemlji? Bojite li se ponekad za budućnost svoje ćerke?

Ne, dokle god imam pilotsku dozvolu i spremnu letelicu u hangaru.

Kad ste počeli sa pisanjem romana “Blank” rekli ste da vam je svejedno da li će iko da ga pročita. Knjiga je prevedena na nekoliko jezika, a ušla je i u obaveznu literaturu na nekim fakultetima. Na koji način želite da je mladi shvate?

Volio bih da shvate da je realnost nešto što sami kreiraju. Što više pravih informacija u glavi imaju, imaće više kombinacija i mogućnosti i njima se neće moći manipulisati. Da se drže isključivo nauke, a ne pretpostavki. Da što više putuju, čitaju i bave se sportom. Da uče na mojim greškama. Droga ubija, neka je se klone jer život je jako retka pojava u kosmosu. Da budu zahvalni na neverovatnoj slučajnosti što su baš oni dobili priliku da ga iskuse. Da se klone alkohola jer je mnogo opasniji od onoga kakvim ga prikazuju. Nisu mali i beznačajni, oni odlučuju o svemu, bitni su, mogu menjati sve. Da razvijaju individualnost i klone se grupisanja bilo koje vrste, jer što je grupa veća, slobode i razuma je manje. Da čine druge sretnima i pomažu im, ali da ne pripadaju nikome.

Kakav neustrašiv lik, pomislila sam nakon čitanja knjige. Šta je za vas život?

Život je najdivniji dar koji smo mogli dobiti, on nije ni loš ni dobar, on nema obavezu ni prema kome ni da bude dobar, ni da bude pravedan. Život je samo ono što od njega sam napraviš. Ako se prepustiš “sudbini”, tj. samo nemo postojiš, životariš i život će vrlo verovatno biti okrutan i nepravedan. Ako preuzmeš kormilo i živiš ga potpuno, sve ćeš okrenuti u svoju korist. Vremena je jako malo i zato želim da se posvetim samo dobrim stvarima. Koliko god da se loših stvari desilo i koliko god ih se još desi, to je sve samo život, i takav je, nekad se stvari ne odvijaju baš onako kako ti želiš, ali to je OK. Što pre to shvatiš i prihvatiš, to će biti lakše i lepše živeti. Da nije loših stvari, dobre ne bi imao s čim uporediti i ne bi imale nikakav značaj. Da nema poraza, ne bi mogao naći pravi put do pobede. Da nema smrti, život bi bio besmislen. I nakon sveg pakla koji sam video i preživeo, mogu ipak da kažem – život je divan.

Tekst je prenet sa portala Novosti.