„Faktor stabilnosti na Balkanu“ uzvraća udarac

Razgovarao: Dragan Stošić, Izvor: Novi magazin

Novinar, rok kritičar, muzički urednik, publicista – Petar Janjatović uporno ne odustaje od svoje rokenrol šetnje po balkanskim gudurama, marljivo, kao hrčak, nastavljajući da osluškuje, prikuplja i proverava podatke sa različitih strana, ne bi li svoj davno započeti posao – ispisivanje (Ex) YU rock enciklopedije, priveo perfekciji. Nedavno je taj neumorni rad krunisan petim, dopunjenim izdanjem knjige, koja je od svog premijernog pojavljivanja 1998, sa 228 došla na 448 strana, a više stotina enciklopedijskih jedinica obogaćeno je mnoštvom fotografija (sada većih, često kvalitetnijih i prvi put na čitavom tabaku u koloru). Čitaocu je tako pružena prilika da na jednom mestu doživi istoriju rokenrola na prostorima bivše Jugoslavije i sadašnjih njenih naslednika. Ova knjiga, neskromno, obrađuje SVE, ili gotovo sve, što se u „rokenrol državi od Đevđelije do Triglava“ desilo ili moglo desiti između 1960. godine (početne u svih pet izdanja) i (nedavno odbrojane) 2023.

„Ko danas traži pouzdane informacije o rok muzici, rok sceni i rok kulturi u bivšoj Jugoslaviji, ne mora tražiti dugo. Ne mora naučiti ni bosanski ni hrvatski ni crnogorski ni srpski. Ni slovenački. I u Vikipediji na nemačkom, engleskom ili ruskom piše o dosta pevač(ic)a i bendova iz (ex) SFRJ. YU rock enciklopedija je jedna od glavnih izvora tih autorki i autora“, piše u uvodniku za peto izdanje Rudiger Rossig, novinar iz Berlina, dodajući da je Janjatović „definitivno faktor stabilnosti na Balkanu. I ako je neko zaslužio zvanje profesora rokenrola, ko bi drugi?“ A, sagovornik Novog magazina, Petar Janjatović objašnjava kako i zašto, koliko i dokle. I, reklo bi se, potvrđuje da ne odustaje, pa mu, čekajući ŠESTU etapu na tom beskrajnom putu, prepuštamo reč.

Ni Srđan Gojković Gile ni Milan Mladenović… nisu 1980-ih imali neki posao u normalno radno vreme, pa su uveče rokeri. Živelo se tada od muzike, neki bolje, neki dobro, neki loše, ali živeli su. Oni su bili profesionalni rok muzičari, za razliku od danas, kad je vrlo teško, ili nemoguće, biti profesionalni rok muzičar. Opet, i u tim zlatnim godinama je bilo dosta dobrih muzičara koji su odustajali, i odlazili u kafane. Hoću da kažem da nisu svi mogli da funkcionišu. Ako si autor, međutim, i ako si, u krajnjoj liniji, posvećen tome, onda nema kafane. Recimo, Zdenko Kolar, basista Idola, koji nije bio autor u to vreme, kad su se Idoli raspali, on nije imao tezgu, i šta je uradio – seo je u tramvaj i vozio. I time se izdržavao. To je bilo fenomenalno, jer on nije prokurvao svoj rokenrol status. Svoje uživanje u sviranju. Vrteo je tramvaj po Beogradu i čekao neka bolja vremena. Onda se Vlada Divljan vratio iz Australije, i onda su svirali ponovo. I, u muzičkom smislu, za Kolara su došla bolja vremena. I pre nekih godinu dana objavio je i prvi album u životu. Što je jako lepo za nekog ko ima 65 godina.

Nakon četvrt veka došli smo do petog izdanja vaše Ilustrovane rock enciklopedije 1960-1997, koja se u međuvremenu pretvorila u Ex YU rock enciklopediju. Početak rada na njoj bilo je svojevrsno bekstvo od stvarnosti u tadašnjoj Miloševićevoj državi?

O takvoj knjizi smo moje kolege i ja puno pričali tokom 1980-ih godina. Bila je ideja da sakupimo tim koji bi to realizovao, imali smo i neke ponude od izdavača, što naravno nikad nije realizovano zbog ritma kojim smo živeli i radili, dakle bilo je puno posla i bilo je još više provoda. I, odvojiti vreme za takvo nešto je bilo potpuno idealistički.

Sad dolazi 1992, 93, ratovi, grozni dnevnici… meni se obim posla smanjio, bio sam honorarac, a ti honorari su bili smejurija, pa još u vreme najveće moguće inflacije, i onda mi prijatelj gemolog (stručnjak za drago kamenje) ponudi da me nauči da pasujem kamenje u nakit. I krenem ja da to radim u neko normalno radno vreme, na primer od devet do tri, dođem kući i kapiram da sam željan pisanja, da mi je glava skroz slobodna, i kažem, pa ajde sad da probam da uradim tu enciklopediju. I, zahvaljujući tim zlim vremenima, Miloševiću najviše, ali i tom mom prijatelju koji mi je omogućio da familiji obezbedim egzistenciju, da mogu da se igram, da pišem svako popodne, svake večeri, vikendom, i da sve to bude na relativno dalekom štapu, u smislu kad bi od toga mogla i neka kinta da dođe… krenulo je. Naravno da sam u to vreme realizovao i neke radio emisije, pisao za novine, ali to je bilo neuporedivo manje od onoga iz 1980-ih, kad se dešavalo da pišem 70, 80 šlajfni teksta mesečno, i da uradim osam radijskih emisija. Hoću reći, radilo se neprekidno.

Uglavnom, krenuo sam u rad na enciklopediji sa priličnim predubeđenjem da je neću završiti, da je to preveliki posao, da nemam kapacitet da to iznesem. Da ne pominjem tada već nemoguću komunikaciju sa muzičarima u Hrvatskoj i Sloveniji… ali sam gurao zato što sam se dobro osećao. To je bila psihoterapija. Predivan osećaj – nekad mi se dešavalo da pišem po 12 sati dnevno – pa legnem baš umoran, ali je super. Osećaj zadovoljstva zbog toga šta sam sve uspeo da napišem tokom dana. I onda, prva stvar ujutro, uključujem kompjuter, pijuckam kafu i čitam šta sam juče uradio… ispravljam, dopunjujem i, ono, milina ti je.

Ta knjiga je rasla, u međuvremenu me i direktor Geopoetike, Vlada Bajac podržao, i naravno, neprekidno me forsirao, jer sam ja kasnio, kasnio, kasnio… U stvari, i nisam baš želeo da završim tu knjigu. Zato smo sada došli do petog izdanja. Hoću da kažem da je neprekidno pišem. E, onda je Bajac došao u kuću i oteo mi diskete, i kad se knjiga pojavila, video sam da su neke jedinice tek na nivou krokija. Što će reći, posao je nastavljen, do danas.

I, eto nas kod petog izdanja, a situacija ista. Pisanje encikopedije i dalje je bekstvo od stvarnosti, samo sada u Vučićevoj državi?

Ništa čudno, pa radikali su neprekidno na vlasti već tolike godine. Sve ovo što vidimo i čemu svedočimo, dovoljno je da ne želiš da te polivaju. Lično, vrlo selektivno pratim vesti, ali to ne znači da ne znam šta se događa. Prosto, eliminišem tu šumu gluposti kojima nas oni zaluđuju, i uzak je taj levak kroz koji nešto stigne do mene. Zahvaljujući Kesiću saznajem neke stvari za koje bi trebalo potrošiti dane i dane, i listati, gledati i slušati tonu materijala. Umesto da gubim vreme na imbecilne televizije ja „dobijem MP3 srpske gluposti“.

Pomenuli ste radikale – oni su prvi „glogovim kocem pokušali da oteraju Broza u Kumrovec“, nekako u vreme kad ste počeli rad na enciklopediji, a sada novi radikali obnavljaju svoj rat protiv Broza i Muzeja istorije Jugoslavije. Kako to komentarišete, koliko god iz aviona bilo jasno da je reč o izbornoj kampanji onih koji Beograđanima nemaju šta da ponude?

Prvo, veoma sam sklon Muzeju istorije Jugoslavije, jer su, između ostalog, prodavali moju Rock enciklopediju (smeh). To je stvarno bilo lepo – uđeš u muzej i u njihovoj suvenirnici, pored knjiga o Titu možeš da pazariš i Jugoslovensku rock enciklopediju. Mislim da joj je bilo pravo mesto upravo tu.

A, ovo sad, pa to je ta jeftina propaganda koju oni gaze već više od 30 godina, i koja je upućena ljudima koji su, ajde da kažem, malo neobrazovani. I koje je jako lako napaliti na te gluposti. Kao ono, Tito ustaša, vratimo ga u njegovu selendru. I to potraje par (potrebnih) nedelja i zaboravi se, kao i uvek. Jer to jeste još jedno od predizbornih obećanja. A pritom, budimo realni, taj Muzej i Titov grob su jedno od najatraktivnijih mesta u Beogradu, koje turisti nikako ne zaobilaze. Naprotiv. Lično znam masu ljudi, ne samo exjugoslovena, već i ljude iz belog sveta, koji kad dođu u Beograd, obavezno idu na Titov grob. Taj mit još uvek postoji. I sigurno je da ima dosta mladih ljudi koje zanima istorija, i takvi tu dolaze, oni drugi, pa oni idu na splavove, u Beton halu… i svako ima svoj muzej.

Rok kultura najšire, i rokenrol muzika, od početka su bili pobuna, protiv društvenih i političkih stega, i u svetu pa i SFRJ. A, Brozova Jugoslavija, i ako je bila autoritarna, nije bila suviše stroga prema toj potkulturi. Poslednje tri decenije, međutim, uglavnom je ugašena kičem turbo folk provenijencije?

Kad se pojavio rokenrol u Jugoslaviji, svi partijci su bili zbunjeni. Upalio se alarm, naravno. I, kao što su bili protiv džeza 1950-ih, i stripa i… svih tih potkulturnih oblika izražavanja, jer su bili poprišta slobodnog izražavanja, iznošenja stava, bunta, izbegavanje nečega što je pritisak sistema, tako su sumnjičavo gledali i na rokenrol.

A, rok kultura je, da napravim digresiju, u svetu, naročito u Americi, odigrala značajnu ulogu u antiratnom frontu koji se formirao nakon što je brojna rokenrol ekipa ustala protiv rata u Vijetnamu. Što smo i mi , na neki način, imali početkom 1990-ih godina.

Dakle, 1960-ih oni su zbunjeni, ne znaju šta da misle o tome. Desi se Gitarijada na Beogradskom sajmu i onda serija tekstova u Ninu, Politici… protiv „drekavaca, majmuna…“ i, odjednom to splasne. Jer, očigledno je u tom aparatu bilo ljudi koji su kapirali, otprilike, ovi su bre klinci, bezazleni, nemaju, pri tom, nikakvih ambicija da ruše sistem… jer, kao što znamo, tri stvari nisu tada smele da se pipaju – Tito, Partija i JNA. Toga u rokenrolu, do panka i novog talasa nije bilo, i onda su partijci videli da to može biti pozitivno mobilisanje ogromne količine mladih ljudi, i onda su počeli Domovi kulture da daju prostor bendovima da vežbaju, da sviraju na Zaječarskoj gitarijadi, gde je bilo obavezno da jedna od dve autorske pesme bude posvećena NOB, kasnije radnim akcijama, dakle pripitomio se taj rokenrol. I, budimo realni, vrlo malo, gotovo uopšte nije bilo nekakvih subverzivnih pesama ili tekstova, pogotovo 1968. Prosto, rokenrol u SFRJ je bio premlad da bi postojalo takvo nešto. I kroz omladinsku štampu, i studentske kulturne centre, koje je finansirala država, rokenrol je dobio tu bazu za egzistiranje. Rokenrol je prosto išao na ruku jer je bio umiven, a to malo što je bilo na nivou nekog bunta, bilo je tipa Če Gevara, levičari, Palestina… To je bio način na koji se država nosila sa rokenrolom. A, sa druge strane, imali smo zemlje Istočnog bloka gde su rokeri trpani u zatvor. I dan danas. U SFRJ, jedina zakonska kazna je bila kod Dade Topića, ali to je bilo zbog izbegavanja vojnog roka. I to je neka druga priča. Uglavnom, mislim da su uslovi za bavljenje muzikom bili gotovo idealni.

Kad se pojavio pank i novi talas, Tito je umro i onda su već krenuli da se otimaju širom Jugoslavije, svako je želeo svoje parče kolača… i nije ih više bilo briga o čemu pevaju rokeri.

A, kad se pojavio pank i novi talas, Tito je umro i onda su već krenuli da se otimaju širom Jugoslavije, svako je želeo svoje parče kolača… i nije ih više bilo briga o čemu pevaju rokeri.

Lično znam masu ljudi, ne samo exjugoslovena, već i ljude iz belog sveta, koji kad dođu u Beograd, obavezno idu na Titov grob. Taj mit još uvek postoji. I sigurno je da ima dosta mladih ljudi koje zanima istorija, i takvi tu dolaze, oni drugi, pa oni idu na splavove, u Beton halu… i svako ima svoj „muzej“.

Da preskočimo zlatne 1980-te, to valjda svi znaju, da se lagano privučemo početku 1990-ih. Imamo nekoliko bendova koji su puno značili tokom prethodne decenije i onda se ljudi iz tih grupa, Milan, Cane, Anton, Gile… ozbiljno ušli u klinč sa sistemom – projektom Rimtutituki?

I Rambo…

Svakako. Zanima me mislite li da se tada desio neki zenit tog antiratnog rokenrol otpora, načetog 1980-ih?

Naravno, što kažu, na muci se poznaju junaci. Članova tih bendova koji su tokom 1980-ih pokazivali da misle svojom glavom, i imali tekstove koji su se bavili zemljama tadašnje Jugoslavije, okruženjem, ličnim paranojama, odreagovali su na jedini mogući način kad je počeo rat. To ujedinjenje u Rimtutituki i, ta pesma, koja je otišla tamo i u Hrvatsku i u Bosnu… i kasnije su mi ljudi iz Sarajeva i hrvatskih gradova u kojima je već bilo rata, rekli da kad su čuli tu pesmu bili su u fazonu, pa ovi nama ovde pričaju da su svi Srbi poludeli, da su svi četnici, a vidi ovi naši (smeh). I to je bilo jako bitno i nama i tim ljudima. Jer je zaista pokazivalo – ma, ovo sranje će se završiti. Hoću reći, ta vrlo napeta situacija isprovocirala je prave ljude u rokenrolu. Kao što su i nova imena 1990-ih bila vrlo angažovani, kapirali su o čemu pevaju, kad je unaokolo sve grozno. Meni su Goblini jedni od najvećih heroja 1990-ih. Pre neko veče sam bio na njihovom koncertu u Zappa bazi, i sve teče normalno, oni se publici obraćaju normalno, i onda masa, ničim izazvana, počinje da skandira „Vučiću p…“ To govori o tome kakav su oni bend, tačnije, kakva im je publika. Desilo se to bez bilo kakve provokacije ili navođenja publike. Onda krene pesma Ima nas gomila, i to je jedna od tih pesama koje pozivaju na ulicu. Nažalost, danas mi nemamo takvih pesama koje pozivaju na ulicu. Bendovi koji imaju stav, kritički govore o ovom režimu u kome smo, marginalizovani su. Oni ne postoje. Imaš Kralja Čačka, recimo, koji se u Mama, kupi mi propeler bavi masovnim odlaskom intelektualaca iz novonastalih državica iz one Jugoslavije. Imaš onu pesmu Nikole Čuturila – Ne sa efektnim sloganom Od….i, ja ne bi’, nju nikad nećeš čuti na nekom od ovih radija ili televizija, i publika koja to čuje na koncertima, naravno ispravno reaguje, ali sa njegovog albuma na kome je ta pesma, izvukli su dve, ono, pesmu posvećenu ocu, i onu posvećenu sinu, na primer. I, tako, benigne pesme se puštaju u program.

Tako je, doduše, bilo uvek. Ali, opet, recimo, na Drugom programu Radio Beograda Kremer i ja smo puštali E moj druže Beogradski, i gunđali su, mrštili se urednici, ali nisu to zabranjivali, jer im je bilo jasno da bi time napravili veću štetu. E, onda ja traku sa tom pesmom pozajmim mojoj prijateljici Anici Nonveje, muzičkoj urednici sa Prvog programa Radio Beograda, i ona to, vrlo nesmotreno, pusti u emisiji Argument više, koja je bila jedna od Miloševićevih udarnih pesnica. Te večeri, na Dnevniku se pojavljuje Šešelj koji poziva da se ona linčuje. Još se preziva Nonveje (udato prezime)! Znači, strani plaćenik. Ona je sa suprugom i decom, u roku od pet dana, prodala stan i otišla u Kanadu. Zbog jedne pesme, žena je promenila život i sebi i svojoj porodici.

Rokeri koji su tokom 1980-ih pokazivali da misle svojom glavom, i imali tekstove koji su se bavili zemljama tadašnje Jugoslavije, okruženjem, ličnim paranojama, odreagovali su na jedini mogući način kad je počeo rat 1990-ih. To ujedinjenje u „Rimtutituki“ i, ta pesma, koja je otišla tamo i u Hrvatsku i u Bosnu… i kasnije su mi ljudi iz Sarajeva i hrvatskih gradova u kojima je već bilo rata, rekli da kad su čuli tu pesmu bili su u fazonu, pa ovi nama ovde pričaju da su svi Srbi poludeli, da su svi četnici, a vidi ovi „naši“ (smeh). I to je bilo jako bitno i nama i tim ljudima.

Kako sada izgleda rokenrol postava na prostoru bivše Jugoslavije?

I ti bendovi koje ću ja sad pomenuti rade već 15, 20 godina. To je i pokazatelj da ja ne mogu da uprem prstom u neki bend koji je nastao pre tri-četiri godine. Meni recimo, tu je Ida Prester, pametna, mlada žena, sa tekstovima koji se bave onim kroz šta takva osoba prolazi. I zato je ona sad prodala dve Amerikane (sala u Domu omladine Beograda), i na koncertima je bilo više od 80 posto žena. Jer, ona im se obraća na pravi način, obrađujući probleme koji tište savremenu ženu. Sa druge strane imaš Letu Štuke. Oni su rasan rokenrol bend sa ukusom. Koji, takođe, u svojim tekstovima, na vrlo fini način, govore o stvarima kroz koje prolaze. U Sloveniji ne mogu da izvučem neki bend, jer, recimo, ovaj Džoker aut, koji je napravio evropsku karijeru, to je benigna pop-rok grupa. Super je što su popularni, ali takvih bendova sa pesmama koje ništa ne znače ima mnogo. Ili, bar meni ne znače. Umorila se rokenrol muzika, to je suština.

af

Biti rok muzičar

glo

glo1

glo2

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.