Albanci i pravoslavlje

Piše: Petrit Imami

Tada su Albanci priznavali jedino vlast svoga bega i glavara plemena kome su pripadali. Ni od kakve pomoći ne bi bili sultanovi fermani da nije postojala zakletva ovih plemena. Manastiri Visoki Dečani, Pećka patrijaršija i Devič bili su pod zaštitom albanskih plemena Gaš i Klimenti. NJihovi glavari su davali časnu obavezu (besu) da će braniti te božje hramove od svakog ko bude nasrnuo na njih. To je značilo, kako ističe albanski etnolog Mark Krasnići, da će onaj ko bude napao biti u sukobu sa čitavim plemenom, praktično sa celokupnim albanskim stanovništvom na tom području, jer su plemena živela u svezu. Po kanonu Leke Dukađinija, običajnom pravu Albanaca, „crkveni posedi i imovina su neprikosnoveni“. Poznato je da su pojedina plemena čuvala i stare srpske ćirilične rukopise, kao „svete knjige“.

Po mišljenju Stojana Novakovića, ovaj običaj potiče iz srednjeg veka kada su seljaci sa manastirskih i crkvenih imanja bili dužni da vode brigu o posedima tih hramova. Po tradiciji, Visoke Dečane je čuvala muslimanska porodica iz plemena Gaši iz Dečana, Pećku patrijaršiju porodica Nikči, islamizovani pripadnici katoličkog albanskog plemena Klimenti, iz sela Veliki Štupelj, a manastir Devič takođe pripadnici plemena Gaši, porodica Vojvodići iz bratstva Marišići, koji su iz katoličke vere prešli u islam oko 1735. godine. Prezime Vojvodić (pre 1918. Vojvođ) dobili su kao čuvari manastira Devič.

Čuvanje manastira postalo je nasledno, na primer Patrijaršiju u Peći čuvale su vojvode iz porodice Žij Rugove (iz plemena Klimenti), Dečane iz porodice Salih Ruste (iz plemena Gaši), Devič u Drenici iz porodice Behram Vojvode (takođe iz plemena Gaši), iz sela Lauše, Albanci su čuvali i manastir Sv. Marko Koriški kod Prizrena, manastir Gorioč kod Istoka, crkvu u Bijelom Polju kod Peći, crkve u okolini Prizrena i dr. (Manastirski vojvoda koji je čuvao Pećku patrijaršiju u Prvom svetskom radu dobio je od države penziju)

Miloš Milojević je 1872. pisao da su Dečani sačuvani skoro 550 godina, i „nesu im ništa naškodili okolni Arnauti“, jer ih poštuju kao i svoje bogomolje („pa još i više“). „Dolaze u njih, tu im se čitaju molitve, leže pod moštima sv: Kralja muškinje, a ženskinje pod moštima sv. Jelene… i sve ostalo čine, kao i pravoslavni, samo što krst i druge ikone, osim sv. Kralja i Jelene, ne celuju“. Pravoslavni kaluđeri i sveštenici imali su veliko poverenje u manastirske vojvode. Tako, na primer, u Prvom svetskom radu, pred dolazak bugarske vojske, povereno im je da sakriju dva velika zlatna krsta, jedan sa Dečanskog oltara, a drugi je bio Dušanov. Aleksandar Deroko je zapisao o tome „da su ih oni prosto stavili pod one njihove jeleke i izgubili se u planinu, a kad se rat završio, doneli ih bez reči stavili ih na oltar.“ Tome dodaje: „Besa je tada još bila najsvetija reč“.

Pisac Gligorije Božović opisuje u jednoj svojoj priči vojvodu manastira Dečani, Biljala Rustema, koji sam kaže da ne bi zvanje čuvara Svetoga Kralja “ promenio ni za položaj đakovačkoga kajmekama, a kamo li bajraktara u Reci ili Malesiji“. On je pratio igumana na svim putovanjima: „do Niša i Beograda, Sofije i Jedrena, Soluna i Carigrada. Bio je do Aleksandrije i Jerusalima, pa mu je iguman obećao da će ga povesti i do Petrograda“. U dečanskom oltaru mogla se pročitati i čitulja: „Pomeni, Gospode, u carstvu tvojem, verne rabe tvoje i Svetoga, Rustema, Aliju, Sokola, Smaja, iako su lastivoga Memeta vere, no agareni postavši od agarena padoše na slavu tvoju i ljubaznog ati Svetoga…“ Iako su bili muslimanske vere, mnogi Rustemovi preci su izgubili živote čuvajući taj manastir. Posle Biljala, vojvode manastira Dečani bili su njegovi potomci: Sali Rusta, njegov sin, Ali LJan, njegov unuk (umro 1986), Hisen Ali Demukaj, stariji sin Ali LJana.

Izdavačka kuća Samizdat B92 (Beograd 2016) objavila je knjigu beogradskog profesora poreklom sa Kosova Petrita Imamija „Srbi i Albanci kroz vekove“. Ovaj autor se već bavio srpsko-albanskim vezama (između ostalog i u 19 nastavaka feljtona u listu Danas, 1998. godine), a ova najnovija knjiga je predstavljena kao prvi tom sveobuhvatne studije u kojem je obrađen period od XII veka do 1944. godine.

Više srpskih autora ističe da je u prošlosti vrlo retko bilo da Albanci, bilo oni muslimani, bili katolici, napadaju i skrnave pravoslavne crkve i manastire. Naprotiv, mnogo je primera kada su oni priskakali da pomognu u nevolji. Panta Srećković navodi slučaj koji se dogodio u XIX veku, kada je iguman crkve Sv. Marka, u Prizrenskoj Podgori, bio jedna pijanica, zbog čije nemarnosti „zapale se ćelije, izgore knjiga zakonodavac i crkva bi izgorela, da nisu pritrčali Albanci i pogasili požar“. . Kada je u Babinom Mostu, Jašar-paša DŽinić hteo (oko 1830) da poruši pravoslavnu crkvu, tome su se usprotivili Albanci iz tog sela. Oni su stali uz svoje komšije Srbe. Čuveni bogataš Husein-paša Đakovac (Đakova) je u XIX veku, kao kadija u Gnjilanu, podigao nekoliko česama u srpskoj mahali te varoši, od kojih jednu u crkvenom dvorištu.

Kada su u selo Leočin, u Drenici, došli Srbi iz Ibarskog Kolašina i Sandžaka da preotmu od lokalnih Srba tzv. Leočanski krst, priskočilo je u pomoć „dosta Albanaca“, i „posle borbe krst je vraćen“. Taj krst nalazi se u posedu porodice Šmigić, čiji je daleki predak, po predanju, lično dobio od Rastka Nemanjića (Svetog Save). Nema sumnje da je on star više vekova, ali nauka nije uspela da utvrdi gde je izrađen. Podseća na krstove Sv. Vladimira i kralja Milutina. Napravljen je od mahagonija i okovan u srebru. Ima sačuvanih nekoliko ukrasnih kamena (ne dragog, kao što se u prošlosti mislilo, zbog čega je nekoliko i skinuto). Na njemu se nalaze urezani likovi Nemanje i Svetog Save. Kada je u Drugom svetskom ratu porodica Šmigić izbegla iz Drenice, krst je poveren jednoj albanskoj porodici, koja ga je, kako piše u „Pravoslavlju“ (27.1.1972) „marljivo čuvala i posle rata predala Šmigićima“.

U listu „Srpsko Kosovo“ (1921), Tihomir N. Lazarević je pisao da Albanci neobično poštuju manastir Devič u Drenici, nedaleko od sela Srbice. „Smatraju ga kao i pravoslavni iz okoline za najveću svetinju.“ Zbog toga često daju poklone, „bilo u novcu ili naturi“. Između Uskrsa i Đurđevdana tu dolaze Albanke, „te se kod života sv. Janićija mole Bogu i pale voštanice“. Ovaj autor još dodaje. „Toliko sam puta bio očevidac, kad dovode svoje teško obolele ovoj svetinji, da im kaluđeri čitaju…“ (Albancima je veoma teško palo kada je u novostvorenoj Kraljevini SHS u manastiru Devič jedno vreme bila smeštena ispostava okružnog načelnika, u kojoj su teško zlostavljani.)

U svojim „Putnim slikama“, koje je istoričar Panta Srećković objavio u Letopisu Matice srpske (1882, knj. 130), podrobno je opisao kako su u manastiru Dečani pravoslavne Velike Gospođe: „Gostiju je bilo došlo do 1500 duša i k tome do 200 muhamedanaca i katolika…

U putopisnoj knjizi „Dvadeset godina balkanskog zapleta“ (1920), Engleskinja Meri Edit Daram navodi da kada je u leto 1903. godine posetila manastir Visoki Dečani u njemu se nalazio, radi zaštite, jedan oficir turske vojske s izvesnim brojem vojnika, ali tamošnji kaluđeri „začudo, imali su više poverenja u muslimanske Albance koji su stanovali blizu“. U članku pod naslovom „Dečani i srpski narod“ potpisanom inicijalima E.Ž.S., beogradske „Večernje novosti“ su 6. februara 1904. pisale da je jeromonah Visarion „od potplaćenih ruskih kaluđera završi svoj sveti mučenički život, pod strehom Dečanskom, uoči samog Božića, neproživ svoj život za zadužbinu srpskih careva i ideju srpskog plemena“. Dalje u tekstu se kaže: „A vrlo se jasno zna da u Dečanima i ako su veliki zulumi bili, ipak, od 150 godina na ovamo nijedan dečanski kaluđer u okolini manastira nije poginuo. Albanezi svagda su poštovali i odavali počast dečanskim kaluđerima. Pa i u samim mutnim vremenima dolazili su u manastir njihove poglavice i tamo stanovali, suzbijajući napadače i razbojnike i tek bi onda odlazili kada opasnost razmine“.

Arhimandrit Leontije Ninković, u knjizi „Srpska Lavra Visokih Dečana“ (Peć, 1923), zapisao je: „Dok su Turci u drugim našim krajevima, koji su svakako bili prosvećeniji od Arnauta, i čiji potomci još i sada nazivaju Arnaute poludivljacima, rušili naše svetinje i druge spomenike, dotle su Arnauti čuvali i uglavnom pomagali da se sačuva naš najviši, najlepši monument – Visoki Dečani.“ Ninković navodi da je u vreme Srpsko-turskih ratova 1876-1878. kod manastira uvek bilo 10-15 naoružanih članova plemena.

U članku pod naslovom „Prošlost Visokih Dečana“ beogradskog lista „Pravda“ od 28. avgusta 1924. moglo se pročitati: „Za svoje održanje Dečane ima mnogo da zahvali Arnautima koji su štitili Dečane uvek kada je ono bilo u opasnosti. Arnauti iz sela Dečana ubijali su i svoje najbliže rođake u odbranu Dečana. Godine 1891. Arnautin Dedž Zenel, vojvoda Dečanski, jer selo Dečane bira doživotno vojvodu, koji vodi računa o zaštiti manastira, ubo je Cog Sokola i njegova tri druga zato što su hteli da pljačkaju narod koji je došao u manastir. Azek Sulja iz sela Dečane ubio je svog brata Miga, zbog toga što je uzeo kapu jednom manastirskom đaku.“ U dopisu Ministarstva prosvete Jugoslavije, jedan školski nadzornik je 1931. naveo da u manastir Dečane „godišnje dođe preko 2.000 Arnautki iz Metohije, da se poklone moštima Sv. kralja Dečanskog i da za svoju decu uzmole zdravlja i život“.

U kalendaru „Gajret“ (za 1939), u članku „Umir krvi među Arnautima 1879“, Derviš Korkut pisao je o mirenju dvaju albanskih plemena – Gaša i Šalje, koje je izvršeno 31. avgusta 1879. godine po naređenju sultana Abdula Hamida. Među njima su se godinama „vodile i prave bitke na utvrđenim položajima“, a glavnu ulogu u tome je igralo „drvarenje i navodnjavanje, ali je važno mesto zauzimao i manastir Visoki Dečani, koje su pored turskih državnih vlasti, a često i sami, branili Gaši iz obližnjeg sela Dečani“. Autor napominje: „Veoma je upadno, da je na pr. u Dečanima očuvana ne samo crkva i manastirski konaci nego čak i divni stari gaj borova i pitomih kestenova oko manastira.“ Tome dodaje da u dečanskoj crkvi likovima na freskama po zidovima nisu „iskopane“ oči, „jer je u blizni bilo malo domorodaca pravoslavne vjere, pa nijesu imali zgodne prilike da sa svetačkih slika sastružu boju s očiju, da bi tim prahom ‘liječili očne bolesti’. Međutim, tako je rađeno u mnogim drugim manastirima, koji su bili među jakim pravoslavni naseljima: tu su gotovo svima na slikama svecima iskopane’ oči, a onda je krivnja bacana na Turke, dok mudri i vosko obrazovani vladika g. Dr. Nikolaj Velimirović nije javno priznao, da Turci nijesu krivi za to nego baš hrišćani.“

U pomenutom članku, Derviš Korkut navodi kako je u vreme zauzeća srpske vojske Niša i Kuršumlije (1877-1878), vojvoda Rust Alija spasao Visoke Dečane od rušenja. „Kada su tom prilikom stradale neke džamije u spomenutim mjestima, htjeli su Malsori (arnautski gorštaci) da se za to osvete Srbima i da manastir Dečane za odmazdu dignu u zrak. To je vješti Rust Alija na zgodan način spriječio obišavši malsorske prvake i podijelivši im darove (po 1-2 oke kahve i sl.). On je prvi bio doznao za namjere Malsora i obavijestio igumana dečanskog, koji je bio izgubio prisebnost duha, ali ga je Rust Alija uputio, kako se može izbjeći rušenje manastira. Iguman mu je u tu svrhu dao 100 turskih lira, od čega je Rust Alija potrošio samo 40 lira, a ostatak vratio manastiru.“ Takođe podseća da je manastir Pećke Patrijaršije „stradao prije 70 godina, ali ni od muslimana ni od pravoslavnih primitivaca nego od jednog vladike, koji je htio da crkvu ‘obnovi i ukrasi’, pa je upropastio izvanredne stare freske koje su sve izranjene dlijetima i premalterene, a onda rađen nov, slab, živopis. To sam svojim očima gledao u augustu 1931, kad je g. ing. Bošković skidao kasnije malter, da bi mogao restaurirati Patrijaršiju.“

Kada su 1894. u Prištinu doputovali istoričar LJuba Kovačević i arhitekta Andra Stefanović, članovi Srpske kraljevske akademije, radi proučavanja srpskih crkava i manastira na Kosovu i Metohiji, Branislav Nušić se s njima uputio pravo kod Ise Boljetinca koji je kao odmetnik gospodario tim krajevima, a pošto turska vlast nije mogla da im garantuje sigurnost. S njim su se sastali u manastiru Sokolica, kod Mitrovice, koju je „od svake napasti branila“ njegova porodica, jer je Isa bio vojvoda tog manastira. (Ona je štitila i crkvu Sv. Vrača u Vračevima, na levoj obali Ibra, jer je on bio manastirski vojvoda, a stanovao je sasvim blizu manastira.) Polaskan dolaskom tih gostiju, obećao im je da im neće „dlaka s glave pasti“.

Todor Stanković u „Putnim beleškama po Srbiji“ 1871-1898 (1910) o manastiru Sokolica i Isi Boljetincu piše: „Kako se ovaj manastir nalazio između arnautskih sela (…) to bi se on mučno mogao održati da, po kazivanju mnogih, nisu kako manastir tako i manastirske goste čuvali i od svake napasti branili Ahmed i Isa braća Ademovići Arnautaši iz Boljetina (čuveni Isa Boljetinac, pravo ima Isa Šalja), čije su kuće prvog na 800, a drugog na 100 metara daljine od samog manastira. Od ovih je Ahmed prve dve (1895) godine poginuo, a brat ovoga, Isa odmetnik je od vlasti i nalazi se u selu Banji. Ahmeda su Arnauti ubili iz osvete.“

U knjizi „Nova Srbija“ (1913) Jevto Dedijer navodi da „svaka arnautska kuća u Drenici ima gusle, i skoro svi znaju guditi uz gusle i svirati u gajde. Drugo, slave Badnji-dan, prave Badnje veče, zastiru slamu, na Božić vrše u voćnjaku i kod stoke iste običaje kao i Srbi pravoslavni. Isto tako slave i Đurđevdan. Arnautaške žene iz okoline Deviča dolaze u devičku crkvu između Uskrsa i Đurđevdana i svaka legne pored groba Sv. Janićija, a kad ode svaka ga dariva. Pored toga svi slave Miloša Obilića kao junaka i svog zemljaka.“

… Uz pomoć Srpske pravoslavne crkve Albanska pravoslavna crkva je 1929. proglasila svoju autokefalnost i konačno se osamostalila od Grčke crkve. Bugarski istoričar Ivan Snjegarov je 1948. pisao: „Srpska crkva se zvanično uzdržala od opštenja sa Arbanaškom, ali je prikriveno radila da ona dobije autokefalnost. Za te usluge, stvaranja arbanaškoga Sinoda, arbanaški kralj Zogu odlikovao je srpskoga patrijarha Dimitrija ordenom Skender-beg.“ U 20-im godinama se jedan broj albanskih pravoslavnih sveštenika školovao u Bogoslovskoj školi u Bitolju, gde je za njih postojalo posebno odeljenje, kao i na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Početkom maja 1925, u manastiru Savina u Boki Kotorskoj, za albanskog episkopa rukopoložen je Visarion (dr Visar Đuvani). Taj čin su obavila dvojica ruskih izbeglih arhijereja iz Sovjetskog Saveza, ekatarionoslavski i ovomoskovski episkop Hermogen i aleksandrovski episkop Mihailo, uz prećutnu saglasnost srpskog patrijarha Dimitrija i bez znanja predsednika Ruskog zagraničnog sabora mitropolita Antonija. Carigradska patrijaršija je oštro osudila taj čin.

Iako su se sve pravoslavne crkve solidarisale sa Carigradskom, neke su održavale nezvanične veze s Albanskom pravoslavnom crkvom. Patrijarh Rumunske pravoslavne crkve Miron je 1932. primio u audijenciju mitropolita Visariona, mada je tom prilikom odbio da mu da sv. mir. Prema Albanskoj pravoslavnoj crkvi blagonaklona je bila i Bugarska pravoslavna crkva, koja je molila da se tamošnjim „Bugarima“ dopusti bogosluženje „na maternjem jeziku“, a izrazila je želju da se u Albaniji osnuje jedna bugarska eparhija. Carigradska patrijaršija je tada bila voljna da prizna njenu autokefalnost ukoliko se povuče arhiepiskop Visarion i njegovo mesto zauzme jermonah Evlogija Kurila, profesor Solunskog univerziteta, koji je poreklom bio Albanac.

Grčka pravoslavna crkva nikako se nije mirila da se u Albaniji pravoslavci otcepe od nje. Ne samo grčka crkva, koja je u XVIII veku nastojala da helenizuje Albance, već i grčki političari od 1844. godine, kada je obznanjen program „Megali Idea“, težili su da pod svoju teritoriju obuhvate najveći deo teritorije nekadašnje Vizantije, u koji je ulazio prostor južne Albanije. Kada je počeo raspad Osmanskog carstva 1912. godine, grčkim nacionalistima se činilo da će taj njihov veliki san biti ostvaren. Uspelo im je da Grčkoj pripoje Epir, gde je u većini živeo albanski pravoslavni i muslimanski živalj. Međutim, nije im pošlo za rukom da ubede velike sile Evrope da se Grčkoj pripoji i južna Albanija, koju su oni nazivali“Vorio-Epir“. Velikogrčkim pretenzijama pružili su žestok otpor upravo pravoslavni Albanci u južnoj Albaniji. Uz njih su stali i albanski muslimani, što je učinilo da sve više jača albanska nacionalna svest u narodu.

U međuvremenu, u SAD se Albanska pravoslavna crkva osamostalila 1908. u Bostonu, čemu je povod bio jedan incident kada su tamošnji grčki sveštenici odbili da sahrane mladog albanskog patriotu Krista Timija Dušnica, zbog njegovog nacionalnog rada. (Pre toga su pravoslavne Albance sahranjivali sirijski sveštenici istočnog odreda, ali ih je potisnula Grčka pravoslavna crkva). Jedan od inicijatora za autokefalnost bio je pravoslavni episkop Fan Noli (Teofan Stilijan), demokrata, pesnik i izvanredni prevodilac Šekspirovih drama, rođen 1882. u istočnoj Trakiji. On se školovao u Egiptu, u grčkoj školi, a tu se povezao s albanskim nacionalnim pokretom. U SAD je prvi put došao 1906. i ostao do 1913. godine. Osamostaljivanju tamošnje Albanske pravoslavne crkve mnogo je pomogla Ruska pravoslavna crkva u Americi. (Fan Nolija je 24. februara 1908. u NJujorku rukopoložio ruski arhiepiskop Platon).

U Albaniji je važan korak ka autokefalnosti bio organizovanje Prvog kongresa pravoslavnih Albanaca u Beratu 12. septembra 1922, kome je prisustvovao Ahmed-beg Zogu, tadašnji ministar unutrašnjih poslova. On je pozdravio prisutne, a prethodno je bio naredio da toga dana u čitavoj Albaniji bude državni praznik. Albanski pravoslavci bili su od 1924. oštro podeljeni na patriote i fanariote, odnosno one koji su tražili da njihova crkva bude autokefalna, i da se u njoj služi na albanskom, i na one koji su odbijali raskid s Grčkom pravoslavnom crkvom. Tada je carigradski (ekumenski) patrijarh poslao u Albaniju episkopa sa Epira, Jerotheosa Pakopulosa, da ispita ceo slučaj. On ne samo da je podržao odluku albanskih pravoslavnih sveštenika već se i sam angažovao (1924) u Društvu naroda, u Ženevi, da svet bude upoznat s tim. NJegovo rukopoloženje za mitropolita Konice nije odobrio carigradski patrijarh, zbog čega je 1929. opozvan iz Albanije. (Povukao se na Atos, gde je proveo ostatak života do smrti 1956)

Predsednik Republike Albanije Zogu doneo je 1929. dekret koji nalaže osnivanje verskih zajednica u okviru države. Pošto je uslov za autokefalnost jedne pravoslavne crkve bio osnivanje Svetog Sinoda, koji moraju da sačinjavaju najmanje četiri episkopa, tadašnji albanski pravoslavni episkop Visarion zamolio je srpskog vikarnog episkopa u Skadru Viktora (Mihailovića) da mu priskoči u pomoć. Oni su najpre zajedno rukopoložili 12. februara 1929. dva mlada albanska pravoslavna sveštenika u episkope (Agatangel Čamči i Vasilj Marko), a zatim 18. februara njih četvorica kao članovi Sinoda proglasili su autokefalnu Albansku pravoslavnu crkvu. Carigradska patrijaršija je zbog toga uložila protest kod albanskog kralja Zogua i uputila pismo Društvu naroda, a Grčka pravoslavna crkva se pozvala na to da ne može da bude autokefalne crkve u državi gde ima manje od 50 odsto pravoslavnih vernika. Tada se ministar spoljnih poslova Albanije Koča Kota, pravoslavne vere, lično angažovao i izvršio pritisak na patrijarha u Carigradu.

Na kraju je (1937) postignut kompromis. Carigradski patrijarh je zadržao pravo da od četiri episkopa dioceza u Albaniji, dvojicu imenuje on, da se oba rukopoložena episkopa povrate u obične sveštenike, da se arhiepiskop Visarion penzioniše, a da za novog bude izabran Kristofor Kisi, mitropolit drački, čija je titula glasila: „Visokopreosvećeni Arhiepiskop Drački, Gora i Špata, Mitropolit Arbanaški“. Mitropolit Kisi prethodnih nekoliko godina bio se povukao u manastir gde se bavio hemijski eksperimentima. Vaseljenski patrijarh Benjamin I i jedanaest velikodostojnika priznali su 12. aprila 1937. autokefalnost Albanske pravoslavne crkve. Povodom toga je dr Radovan Kazimirović pisao u „Hrišćanskoj misi“ (1937). „Mi se na ovom postignutom uspehu možemo samo obradovati i tvrdo smo uvereni, da je dalji uspeh Pravoslavlju u Albaniji u velikoj moralnoj pomoći, koju treba prema najmlađoj autokefalnoj Crkvi da pokažu sve ostale Pravoslavne crkve na svetu a naročito one na Balkanu.“

U Albanskoj pravoslavnoj crkvi posebno mesto zauzimao je episkop Irinej Banuša (krsno ime Ilia), koji je rođen u Skadru 1906, gde se njegova porodica iz Elbasana preselila u naselje Mali Rus, i to samo nekoliko godina pošto su se vratili iz Rumunije, iz tamošnje pravoslavne albanske kolonije. Pošto je u Skadru završio franjevačku gimnaziju, Irine je pohađao pravoslavni seminar na Cetinju (Crna Gora), koji je završio 1931. godine. Kao jedan od najboljih učenika stekao je pravo da upiše Teološki fakultet u Beogradu, na kom je diplomirao 1938. godine. Pošto se vratio u Albaniju, odmah mu je povereno da vodi pravoslavni seminar „Apostol Pavle“, a Ministarstvo prosvete ga je angažovalo da drži nastavu latinskog jezika i književnosti u državnoj gimnaziji u Tirani. Pošto je muzički bio vrlo obdaren, u pravoslavnoj crkvi je organizovao i vodio hor. Kada je Italija okupirala Albaniju, jedno vreme je bio interniran u Italiju, a vraćen je posle intervencije iz Tirane. Januara 1942. rukopoložen je za jerođakona u manastiru Sv. Naum na Ohridskom jezeru, koji je Italija pripojila Albaniji. U istom manastiru iste godine je rukopoložen je za jeromonaha, a u decembru i za arhimandrita. U martu 1943. rukopoložen je za episkopa Apolonije. Posle oslobođenja Albanije od nemačke okupacije, trebalo je 12. jula 1945. da postane episkop u Đirokastri, ali nova vlast to nije dozvolila. U komunističkoj Albaniji dvaput je bio hapšen, mučen i osuđivan, prvi put 1946. (amnestiran 1949. jer je teško oboleo od tuberkuloze), i drugi put 1953 (iz zatvora pušten 1957). Posle je bio interniran u manastir Ardenica, sagrađenom u XIII veku, u kojem se venčao Skenderbeg. Zaslugom Banuše taj manastir je spasen od daljeg propadanja. Kada je 1967. bila zabranjena religija u Albaniji, bio je primoran da jedno vreme radi kao magacioner na gradilištu železničke pruge, a zatim kao računovođa u jednom voznom parku. Teško bolestan umro je 1973. godine.