Možete li da zamislite niz od 300.000 teretnih vagona? Toliko je OVOGA sakupljeno u Srbiji samo u jednoj godini, a ne možete ni da pretpostavite koliko je to štetno po sve nas
Prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine, u Srbiji je u 2020. generisano 2,95 miliona tona otpada, što je blizu 300 hiljada teretnih vagona. Ukupno je sakupljeno i odloženo 2,34 miliona tona, ali je od te količine svega 19%, odnosno 558.568 tona završilo na sanitarnim deponijama, odnosno onima koje su projektovane u skladu sa evropskim propisima. Srednja dnevna količina komunalnog otpada je 1,17kg po stanovniku, odnosno 0,43 tona godišnje po stanovniku.
Podaci ne ohrabruju, pogotovu ako se ima na umu da u komunalni otpad spada odvojeno sakupljeni otpad iz domaćinstva, uključujući papir i karton, staklo, metal, plastiku, biootpad, drvo, tekstil, ambalažu, otpadnu električnu i elektronsku opremu, otpadne baterije i akumulatore, kabasti otpad i mešani komunalni otpad. U stvari, sve ono što građani svakodnevno bacaju. Tako bio-otpad, u koji spadaju baštenski i otpad od hrane, prema podacima iz Programa upravljanja otpadom u Srbiji za 2022-2031. godinu, čini 40% komunalnog otpada. Koliko štete nanosi on sam, najbolje možda govori činjenica da odlaganje ove vrste otpada dovodi do negativnog uticaja na klimu jer se tokom njegove razgradnje stvara metan, a time i emisija gasova sa efektom staklene bašte. Ako se tome dodaju i mnogi hemijski procesi koji se pokrenu jer smeće ispušta i ocedne tečnosti sa štetnim materijama, uključujući teške metale, a sve to dospe u podzemne vode i preko njih do izvorišta pitke vode, onda se vidi da je šteta nemerljiva.
Zbog svega toga važno je gde i kako odlažemo skladištimo komunalni otpad. U zavisnosti od toga da li ga odlažemo na sanitarnim, nesanitarnim ili divljim deponijama, imaćemo i različite posledice po životnu sredinu. Razlika je ogromna. Deponujući otpad na sanitarnim deponijama, koje su isplaniran, izgrađen i opremljen prostor, omogućavamo da se otpad odlaže sa minimalnim posledicama po životnu sredinu. Na taj način moguće je pratiti štetni uticaj odloženog otpada na životnu sredinu. Ako se, međutim, otpad odlaže na nesaniratnim deponijama, koje u stvari predstavljaju prostor gde se otpad baca bez ikakvih zaštitnih mera, u vrstu i količinu zagađenja nećemo imati uvid niti ćemo moći da ga kontrolišemo. Najgora situacija je ako otpad odlažemo na divljim deponijama, u stvari neobeleženim mestima „spontano“ stvorenim odlaganjem otpada lokalnog stanovništva. To je najčešće slučaj u seoskim sredinama, upravo tamo gde je najvažnije da otpad ne prodre u zemlju i zagadi okolinu na kojoj se uzgajaju žitarice, voće i povrće.
Praksa je pokazala da nesanitarne i divlje deponije, na žalost, zauzimaju mnogo veće površine od sanitarnih deponija i tako još brže zagađuju životnu sredinu. Poražavajući je i podatak da se na takvim mestima baca oko petine komunalnog otpada.
U Srbiji je trenutno u skladu sa EU standardima izgrađeno deset regionalnih sanitarnih deponija. One su u Subotici, Kikindi, Sremskoj Mitrovici, Pančevu, Beogradu, Lapovu, Jagodini, Užicu,Leskovcu i Pirot. Tu su i sanitarne deponije u Vranju i Gornjem Milanovcu, ali one nisu regionalnog tipa.
Pored regionalnih sanitarnih deponija, međutim, postoji i više od 120 opštinskih deponija koje nisu u skladu sa standardima životne sredine i na kojima se odlaže komunalni otpad koji se organizovano sakuplja. Najveći problem je ipak više od 3.500 divljih deponija koje su van kontrole opštinskih komunalnih preduzeća.
Zbog svega toga Srbija ima cilj da se do 2034. godine u potpunosti ukine odlaganje otpada na nesanitarne deponije, da se one zatvore i rekultivišu.
Članak je prenet sa portala Blic.
