Aleksandar Matković – Uloga Srbije u globalnoj borbi za resurse

Izvor: Novi magazin

Na međunarodnoj konferenciji o ekologiji, kada su se 1972. godine Istočne i Zapadne zemlje sastale u Stokholmu da debatuju o budućnosti životne sredine i svetske klime, SFR Jugoslavija je bila jedna od nekoliko nesvrstanih zemalja koje su odigrale bitnu ulogu u prevazilaženju razdora između razvijenih i nerazvijenih zemalja. Danas se to zaboravlja, ali još pre pedeset godina je upravo tim povodom izašla knjiga „Granice rasta“, koja je prevedena i u Jugoslaviji, izazvavši pravu pomamu za ekologijom. 

Od osnivanja Saveta za zaštitu i unapređivanje čovekove sredine do izmena u metodologiji dugoročnih planova ove zemlje i pojave prvih ekoloških pokreta, moglo se govoriti o začecima zelene tranzicije u Jugoslaviji. Sa slomom Jugoslavije i Istočnog bloka, transnacionalne korporacije više nisu imale ograničenja u ekspanziji širom sveta. Dogodilo se ono na šta je knjiga upozoravala, a to je upravo ono što se dešava danas: postepeni slom ekonomskog poretka zasnovanog na nehajnoj upotrebi resursa i zaoštravanje globalne borbe za resurse.

Jer, šta je drugo današnja trka za ekstrakcijom litijuma, kobalta, bakra i drugih sirovina potrebnih za ovu tranziciju, ako ne zaoštravanje međunarodne konkurencije? S druge strane, šta je drugo trka Evropske unije i delom Kine za izmeštanjem proizvodnje u periferne zemlje sveta? Od nedavno potpisanih sporazuma Evropske unije sa Čileom i Srbijom o kopanju litijuma, nacionalnih klimatskih planova Portugala i Srbije (koji inače sadrži plan izvoza 600 kilotona litijuma od 2030. godine) nema puno sumnje kuda ide budućnost Srbije – ili barem njene domaće sirovine. I to i dobar deo kineskih proizvođača koji dolaze ovde su deo strane auto-industrije, bilo EU, bilo Kine. U tom smislu je zelenu tranziciju moguće okarakterisati kao „tranziciju“ auto-industrije koja u međusobnoj konkurenciji ulazi u trku za resurse. Ono što gorepomenuta knjiga nije predvidela, međutim, je da će se resursni ratovi voditi upravo u ime zelene tranzicije širom čitavog sveta.

Sa slomom Jugoslavije i Istočnog bloka, transnacionalne korporacije više nisu imale ograničenja u ekspanziji širom sveta. Dogodilo se ono na šta je knjiga upozoravala, a to je upravo ono što se dešava danas: postepeni slom ekonomskog poretka zasnovanog na nehajnoj upotrebi resursa i zaoštravanje globalne borbe za resurse

Posledica toga je da umesto koordinirane akcije u smislu prave, planirane tranzicije, dolazi do sve većih sukoba između različitih načina na koje automobilske korporacije EU i Kine ostvaruju tu tranziciju. U našem delu Evrope, domaće potrebe perifernih država se zapostavljaju dok je služenje stranim investitorima iz auto-industrije u Srbiji i Mađarskoj, odakle se sastavljaju delovi za automobile, gume, sedišta i slično, postalo primarni cilj. Uzmite na primer Mei Ta, Hestil ili Linglong – sve tri izvoze ili će izvoziti za EU, čiji proizvođači automobila istovremeno zavise od ovih kineskih proizvoda, dok u Kini direktno konkurišu proizvođačima kola iz same Kine. 

Reč je o začaranom krugu. Isto važi i za EU: Evropska komisija istovremeno gleda da osigura sopstvene zalihe litijuma kako bi konkurisala kineskim proizvođačima električnih vozila, dok evropske kompanije uvoze ili će uvoziti sve više kineskih proizvoda iz Srbije. Zato je u zelenoj tranziciji upravo Srbija, možda čak više nego bilo koja druga zemlja u Evropi, na mestu sudara ovih dveju sila. To nas je dovelo do toga da sa 704,8 miliona evra, rudarstvo postaje, tokom zelene tranzicije, jedan od paradoksalno top sektora za investiranje u Srbiji. 

A upravo su njene domaće potrebe zapostavljene. Povodom toga na um padaju pre svega Rio Tinto ili Ziđin – simboli naše „zelene tranzicije“ koji su sudski osuđivani za zagađivanje ili svojim ponašanjem izazvali otpor celog društva. Počevši od EU i Kine, ovo proevropsku opoziciju, a i prokinesku vladu u Srbiji, stavlja u poseban položaj. No, ono što fali je domaća perspektiva u interesu Srbije.

Zato je potrebna promena ekonomske politike, čiji prvi korak može biti kontrola stranih direktnih ulaganja, a potom i preorijentacija ekonomske politike. Jer, bez obzira na prethodne i predstojeće izbore, ukoliko barem opozicija dozvoli sebi da ne postavi na dnevni red ovu promenu, Srbija će doživeti sve veće disbalanse i nejednakosti. Jedan od disbalansa je taj da Srbija ima Razvojnu agenciju, Savet stranih investitora, privredne komore i Savet za ekonomski razvoj, ali, za razliku od zemalja EU, SAD i Kine i drugih država poput Portugala ili čak Rumunije, nema mehanizam za kontrolu stranih investicija.

No, ovo je samo deo šireg problema. Jer, mi ne priznajemo da nam velik deo ovakvih investicija ili nije potreban ili nije ostvario svoj efekat, pored toga što često krše zakone. Ako se pogleda efekat stranih investicija na Srbiju, rezultat je mlak. U periodu od 2009. do 2018. godine, udeo stranih direktnih investicija u BDP-u je iznosio u proseku 5,84 odsto, uz to da je od 2012. godine taj procenat rastao do 8,12 odsto 2018. godine, što je posle Crne Gore najveći udeo u regionu i šire. No, prema jednom istraživanju, i pored toga je ostvaren skroman rast BDP-a od 0,8 odsto (2015), 2,8 odsto (2016), 2,0 odsto (2017) i 3,0 odsto (2018). 

Kako rast stranih investicija nije bitnije uticao na rast BDP-a po glavi stanovnika (većinom je za to zaslužan odlazak stanovništva, a ne povećanje produktivnosti), dok je deficit tekućeg računa u BDP-u manje-više ostao konstanta u srpskoj privredi, jasno je da je Srbija dotakla plafon što se tiče trenutnog modela rasta koji je zasnovan na privlačenju SDI u manufakturne sektore. Ukoliko se to nastavi, zaokružićemo našu ekonomiju u model jeftine ekonomije, gde se manje-više investira u ekstrakciju resursa i nestručne radne snage, dakle bez transfera znanja, tehnologija i rasta produktivnosti – što je načelno bio cilj privlačenja stranih investitora. Ko želi dokaze za to, samo neka pogleda naš spoljnotrgovinski deficit i platni bilans.

Zbog svega ovoga, biće nužna promena spoljne politike i odvajanje tzv. „dodvoravanja“ stranim investitorima od iste. Jer, u sve većoj globalnoj borbi za resurse, potrebe perifernih zemalja poput Srbije moraće nužno da uđu u sukob sa multinacionalnim korporacijama. Štaviše, ovaj sukob će se preliti u političku sferu na duži rok, ako se investicije ne kontrolišu na vreme – a to neće biti moguće dok napokon neko ne shvati da građani ne žive od izbora.

Biografija

Aleksandar Matković je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, spoljni saradnik Transnacionalnog Instituta u Amsterdamu i član Zeleno-levog fronta.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.