„Žile, nemoj da završiš na naslovnim stranama“

Autor: Žikica Stevanović, Izvor: Bezbedninovinari

Rečenicu iz naslova uputio mi je tadašnji glavni i odgovorni urednik agencije Beta Dragan Janjić pred moj odlazak na radni zadatak drugog dana demonstracija protiv zatvaranja tokom pandemije, ispred Skupštine Srbije 8. jula 2020. godine. Četiri i po godine kasnije, a imajući u vidu šta se dogodilo – i šta se nije dogodilo, a trebalo je – bolje razumem zbog čega jedan od najiskusnijih novinara uz te reči šalje na teren mlađeg kolegu. Nešto pre ponoći tog dana, grupa policajaca, ironično ispred Pravnog fakulteta, napala me je, pretukla, a nakon što sam se pribrao – vratila se da me, uz psovke i vređanje, prebije „još jednu turu“ dok sam sedeo na zemlji i ostavi me da krvav ležim na pločniku institucije u kojoj se pravu uče buduće generacije onih koji će u ovoj državi deliti pravdu.

Verujem da malo ko u našem poslu, a ko iole poznaje bližu istoriju Srbije, ima iluzije o odnosu državnih organa prema novinarima. Nisam ih imao ni ja, ali sam kao dvadesetjednogodišnji novinar u tom trenutku, rođen neposredno pred demokratske promene dvehiljaditih, smatrao da su ta vremena – napada, prebijanja i apsolutnog nepreuzimanja odgovornosti, uz muk tužilaštva, zaista iza nas. Znao sam da su napadi mogući, napadane su moje koleginice i kolege, ali mi nije delovalo stvarno da vinovnici mogu u potpunosti da ostanu zaštićeni, nepoznati i nekažnjeni. Realnost me je u međuvremenu, na moju i žalost verujem svih u našoj profesiji, do kraja demantovala.

Pre nego što pređem na svoje, rekao bih, cinično iskustvo sa policijom i pravosuđem Republike Srbije, treba da kažem da su pripadnici policije tih dana u potpunosti svesno postupali tokom demonstracija. Iza štitova i oklopa su naši sugrađani, građani Srbije za čiju platu svi mi ostali izdvajamo preko poreza. U više navrata tokom prvog i drugog dana julskih demonstracija, uz pokazivanje novinarske legitimacije, nesmetano sam prolazio kroz policijske kordone ili pored konjice ispred Skupštine Srbije da bih mogao da vidim šta se zaista dešava i o tome izvestim javnost. Odnosno, da radim svoj posao. To što je policija to dozvoljavala nije pohvala njenoj savesnosti i profesionalnosti, već je primer da razumeju šta je novinarska legitimacija i da je poštuju – u nekim trenucima. Novinarska legitimacija mi ipak nije pomogla kada su četiri policajca, u punoj zaštitnoj opremi i sa podignutim pendrecima, došli da me biju. Nije ih bilo briga što sam novinar, niti što im pokazujem svoju novinarsku legitimaciju – opet ironično, prvi udarac pendrekom otišao je preko moje šake, odnosno legitimacije i pogodio me u vrat. Uz detalj da su mi se policajci, koji su posle akcije kada se sve smirilo ostali na raskrsnici ispred Pravnog fakulteta, rugali i uz podsmeh dobacivali „dobro si prošao“, dok sam čekao prevoz do lekara. Ovim se završava moje iskustvo sa policijom na terenu, a počinje ono drugo – formalno, gde bih ja trebalo da dobijem zaštitu institucije koju ja finansiram da me štiti.

U Urgentnom centru, dok sam u hodniku čekao pregled, prišlo mi je dvoje policajaca i pitalo gde sam i kako povređren. Beležili su svaki detalj – sve dok nisam rekao da sam novinar. Tada su izgubili svako interesovanje i otišli usred razgovora. Taj detalj, da sam novinar, izgleda da se nije uklapao u policijski foto-robot „ćelavog lika sa dubokim glasom koji je na demonstracijama bio pretnja po policiju“. Nekoliko sati kasnije, primljen sam na pregled i konstatovane su mi lakše povrede – krvave posekotine između obrve i oka i na temenu glave, kao i više od deset udaraca po ostatku tela: po podlakticama, leđima, bubrezima i nogama.

Prebijanje novinara i pojedinih mirnih učesnika demonstracija tih dana postalo je glavna tema, a samim tim delovalo je da će zbog tolike pažnje javnosti, pa i zarad nekog smirivanja tenzija u društvu, policija i tužilaštvo te slučajeve zapravo rešiti. Odmah nakon što sam pribrao snagu, dva dana kasnije otišao sam u Policijsku upravu za Grad Beograd, zajedno sa predstavnikom Udruženja novinara Srbije da prijavim šta se dogodilo. Sve je delovalo profesionalno, policijski službenici su pažljivo slušali šta mi se desilo i posle nekih sat vremena sve je bilo gotovo. Zahvalili su mi što sam došao da prijavim napad i rekli su da sam slobodan. I tada, naivno, mislio sam: „Okej, zasad sve ide svojim tokom!“ Ipak, to nije bilo tako – tog dana nisam dobio zapisnik svoje izjave policiji i, da budem iskren, mojom greškom, jer je nisam izričito tražio. Ispostavilo se, kako mi je kasnije rečeno, da ta izjava u policiji nikada nije zavedena. Zbog toga sam, sada pomalo besan, ponovo otišao u policiju da opet prijavim svoj slučaj. Dočekali su me drugi policajci, koji su se pravdali da nisu znali o čemu se radi. Saslušali su me ponovo, ali sam ovog puta izričito tražio kopiju zapisnika i dobio je.

I tada kreće zatišje. Predstavnici vlasti, premijerka, predsednik Republike i ministri govorili su o nasilnicima koji napadaju državu i srpsku policiju, a međunarodne organizacije pisale su izveštaje o policijskoj brutalnosti.

O tome šta se dešava sa slučajevima u koje je umešana policija dobro je opisao, u međuvremenu nažalost preminuli urednik Bete, Dragan Janjić rečenicom: „Mehanizmi samozaštite u policiji su i dalje jaki“. Zbog bogatog negativnog iskustva, moj tadašnji poslodavac agencija Beta odmah je predložila da pokrenemo parnični postupak protiv nepoznatih napadača i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije.

S druge strane, novinarska udruženja i radne grupe za zaštitu i bezbednost novinara mesecima posle napada tokom julskih demonstracija objavljivali su informacije o pokrenutim unutrašnjim kontrolama rada policije, a da tužilaštvo tražilo od Sektora unutrašnje kontrole policije izveštaje o radu i da traga za napadačima… Međutim, ništa se zapravo nije dešavalo. Dok sam o radu tužilaštva slušao samo iz pomenutih izvora posle napada, napokon sam pozvan da dam iskaz! Devet meseci posle napada! I ništa. Ponovio sve što sam rekao policiji u tri navrata posle napada, a u tužilaštvu mi je rečeno da nema novih informacija o mom slučaju i da će istraga biti nastavljena.

Odlazak u tužilaštvo, tada malo iskusniji nego devet meseci ranije, iskoristio sam da tražim uvid u svoj predmet. Saznao sam da je policija u više navrata, zaista, pokrenula unutrašnju kontrolu, ali da nijedna nije završena. S druge strane, saznao sam da je policija, u sklopu svoje istrage, pregledala sigurnosne kamere ispred Pravnog fakulteta. Međutim, piše policija, na kamerama koje su radile ugao ispred fakulteta gde sam napadnut se ne vidi, dok kamere koje pokrivaju ulaz u zgradu te večeri nisu radile.

I to je to, tu se završava moj kontakt sa policijom i tužilaštvom. Četiri i po godine kasnije, nikakvog napretka nema u ovom slučaju. Ne znam ko su policajci i po čijoj naredbi su me tukli.

S druge strane, sredinom prošle godine doneta je prvostepena presuda u parničnom postupku protiv nepoznatih napadača i Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije po kojoj su tuženi osuđeni da mi isplate naknadu za nematerijalnu štetu. Apelacija je u toku.

Četiri i po godine posle napada policije, iako ostavlja utisak frustracije, ovaj slučaj je bio veoma važan za mene. Motivisao me je da nastavim da radim što profesionalnije umem, a još važnije – naučio me je da ne mogu da se uzdam da će me zaštititi država čiji rad finansiram.

Tekst je prenet sa portala Bezbedninovinari.