Završne reči Biljane Paunović, majke Adriane Dukić, ubijene u masovnom zločinu u OŠ „Vladislav Ribnikar“, koje nije mogla da izgovori u sudnici

Na završnom ročištu suđenja roditeljima maloletnog ubice iz Ribnikara, iako naš Zakon dozvoljava oštećenima da iznesu završne reči, (s tim da je propisano da završne reči imaju punomoćnici ili oštećeni), sudija je doneo odluku da završne reči daju samo punomoćnici. Nigde ne piše da taj izbor pripada njemu. Tako su roditelji ubijene dece onemogućeni da daju završnu reč. Umesto da ljudski pita roditelje, koji su oštećeni, da li neko želi da iznese završne reči, ili da kaže punomoćnicima da se dogovore sa klijentima ko će izneti završnu reč, sprečio je Slobodana Negića, koji je ispoštovao proceduru kroz opoziv punomoćja advokatu, da govori. I otišao dalje i izbacio ga iz sudnice. Time je poslao poruku i ostalim oštećenima, roditeljima, da im neće biti dozvoljeno da govore. Time je potpuno zanemario potrebe žrtava u ovom postupku da iznesu završne reči, usmeno u sudnici, pred svima, i sudijom, tužiocima, i braniocima, a posebno pred okrivljenima, jer samo tako završne reči imaju smisla za žrtve. Roditelji imaju prilike da govore u javnosti, ali ovi roditelji su hteli da pričaju baš tu, pred okrivljenima na prvom mestu, jer je to jedina prilika koju će imati, možda, u životu. Sudija nije prepoznao prava i potrebu oštećenih. 

U jednom sličnom slučaju u Francuskoj, u kojoj zakon ne propisuje mogućnost da oštećenima dâ završnu reč, sudija je upravo prepoznajući potrebu žrtava i važnost njihovog obraćanja, dozvolio završne reći oštećenima. Završne reči, inače, nisu nešto na šta sud treba da se obazire kod donošenja presude, pa šta god da se kaže, to ne utiče na presudu, te ne postoji nijedan razlog da se oštećenima uskrati pravo koje im zakon daje. 

Sudija iz Francuske je upravo zbog toga i dozvolio to pravo, iako ga zakon ne prepoznaje. 

Takvo potpuno odsustvo empatije za roditelje od strane suda (koje smo videli i u slučaju roditelja iz Dubone i Malog Orašja, kojima je takođe bilo uskraćeno ovo pravo) kao da simbolizuje odnos prema žrtvama u proteklih godinu i po dana od masovnih zločina u maju 2023. godine. I zbog toga je važno da u ponedeljak, 30. decembra, u 13 časova, budemo ispred Palate pravde u vreme kada će biti saopštena odluka suda. 

Biljana Paunović, mama ubijene Adriane Dukić, imala je pripremljenu završnu reč, koju prenosimo: 

Adriana je nama ostavila zadatak!

Pravda nije samo kazna, pravda daje primer.

Živimo u svetu u kome ljudi izmiču kontroli.

Ako roditelji ne odgavaraju za dela svog maloletnog deteta, onda možemo da očekujemo nova ubistva i masakre, jer znamo da ne postoje adekvatne kazne. 

Da li moramo to da dozvolimo ? 

Ono što moramo jeste da damo primer sankcionisanjem, i da budemo primer društvu i svetu, da se ovakva tragedija više nikada ne ponovi. 

Ako se sankcija ne poklapa sa užasnim i monstruoznim krvoprolićem, ponoviće se! 

Naša dužnost je da to sprečimo. 

Takođe, naš zadatak je da podsetimo svet da je podizanje deteta ODGOVORNOST koja se ne može olako shvatiti. 

Roditelji koji ne preuzimaju odgovornost za monstruozna dela svog deteta odgovorni su, jednako kao i on, za ta ista dela. 

Od početka ovog suđenja, čak rekla bih i od 3. maja, nijedan roditelj nije imao hrabrosti da preuzme odgovornost, nijedan od njih nije pokazao ni trunku humanosti.

Međutim, dete vaspitano u ljubavi, poverenju i poštovanju je ispunjeno dete koje se ne plaši da svoje najcrnje strepnje poveri roditeljima.

Dete koje psihički pati, ali je podržano ljubavlju i voljom svojih roditelja, je dete koje prevazilazi svaku poteškoću. 

Naša deca su naš odraz, naše ogledalo. 

Tragedija upravo potvrđuje ovu tezu, … ponašanje tih roditelja, jer su jednako lišeni ljudskosti kao i njihovo dete.

Njihovo vaspitanje je stavilo oružje u ruke ovog deteta, potpuno svesno, i nedostatak humanosti u njima je navelo ovo dete da preuzme akciju. 

Sankcija mora, stoga, da služi kao primer svim roditeljima, jer smo dužni da svoju decu vaspitavamo sa vrednostima koje su neophodne za život u zajednici, a to su poštovanje prema sebi i drugima, dobrota, empatija, ali iznad svega ljubav. Ljubav koja je tom detetu očito nedostajala. 

Nadam se svom snagom da ću moći da verujem pravdi da povrati, tokom ovog suđenja, humanost koja izuzetno nedostaje našem sadašnjem društvu. 

Sa moje strane, ja sam osuđena doživotnom kaznom, da živim ovde u žalosti, a moje dete sahranjeno samo u tami. 

Moj život je stao 3. maja. 

Ja sam mrtva kad i moje dete. 

Nijedna kazna, nikakav novac, nijedna reč neće moći da ublaže moju bol, niti da me pomire sa životom. 

Moje dete da vrate ne mogu, posledice njegovog dela su nepopravljive. 

Ali Adriana je nama ostavila taj zadatak, jer ona je bila veliki borac, i mnoge ratove je dobijala, ali ovaj nije stigla da dobije.

Nije imala šanse. 

Borićemo se… jer znam da bi ona to radila. To je moja dužnost, zbog Adriane, dugujem joj to. 

A mi ćemo naći mir onog dana kada napustimo ovaj život, da joj se pridružimo tamo i ponovo je uzmemo u naručje i kažemo joj koliko je volimo i koliko nam je nedostajala. 

Do tada ćemo dati sve od sebe da pravde bude, da sankcija bude primer onima koji nemaju poštovanja prema čovečanstvu, da se ovo više nikada ne dogodi.

Dugujemo svi to za bolje sutra za Bojanu, Anu, Sofiju, Katarinu, Emu, Andriju, Maru, Angelinu, Adrianu i Dragana!