Zavidavanje by Lado Tomičić – Aleksandar Samardžija: Došlo je vreme da se ponovo otovorimo; ljudi su željni jedni drugih (VIDEO)

Izvor: VIDA

Gost emisije Zavidavanja je Aleksandar Samardžija Splićo, poduzetnik koji živi svoj vojvođanski san o uspjehu, a tom snu ime je Salaš 137.

Za početak, recimo da si ti čovjek koji je došao iz Splita u Vojvodinu i prvi u Vojvodini od salaša napravio ugostiteljski objekt. Dotad to nije bilo poznato kao koncept.

“Tako je, jedno od pitanja koje su mi često postavili je upravo to. Međutim, ja pretpostavljam da sam to napravio zato što sam Dalmatinac, što nisam odavde. Naime, ja sam došao živeti u Novi Sad kad sam imao nekih 27-28 godina i neki od mojih tadašnjih poznanika i prijatelja iz Novog Sada me jedno odvio na roštilj kod neke njegove familije na salaš. Ja tada nisam znao šta znači reč salaš. Salaš je mađarska reči u stvari znači imanje ili farma. Ono kako mi doživljavamo salaše u Vojvodini, nekada je to bilo imanje gde je živela familija i obrađivala svu zemlju oko tog imanja. Naravno, što bi mi rekli težačka, odnosno što kažu u Vojvodini paorska familija. Na tom imanju mi se dopalo. Bio je divni stariji gospodin koji nam je napravio roštilj. Bilo je vrlo ugodno, uz neobavezno druženje. Ja sam rekao, Bože ali je vama divno ovde jer je mene salaš sam po sebi fasciniralo. Bila je divna priroda i divna atmosfera. Na šta mi je taj gospodin Vlahović rekao, gde je divno, nije radila soja, pšenica ima lošu cenu, đubrivo je skupo. Ja sam rekao, vidite, ovaj o poljoprivredni stvarno ne znam ništa. Ali mi se mesto kao mesto i atmosfera dopala. Ponekad podseća, možda je pretenciozno, ali mene je podsetilo, iako sam ateista, na neke odlaske u nekakve manastire ili crkve, ima neki specijalni mir kda prođete kapiju. I tu mi se rodila ideja da mora da je divno kada neko ima restoran u nekom salašu. Pitao sam sve moje novosadske prijatelje, ima li neki salaš kao restoran? Gde su mi ljudi zapanjeni rekli da nema, jesi ludi. I bilo mi je neverovatno. Ja sam to doživio kao čovek odrasli, 27-28 godina, pretpostavljam da sam odrastao ovde, da bi me vodili kod neke babe, strine, dede na salaš kao malog. Sigurno bi mi bilo dosadno, da bi ja bio u blatu, ne bi se imao di igrati i imao bi negativnu sliku salaša. Kako sam pao s Marsa već u odraslim godinama, bio sam dosta uporan, jako mi se dopalo i tu se rodila neka ideja kako bi bilo kada bi na salašu bila nekakva kafana”, počinje svoju priču Aleksandar Samardžija.

Celu emisiju pogledajte u nastavku.