Zaboravljeni ranjeni – Priča o Milošu Jovanoviću (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

I on je tog 4. maja bio na Ravnom Gaju, mestu gde su se, inače, stalno okupljali i družili njegovi rođaci i drugari.

I njega je, kao i ostale, pozvalo društvo da se nađu kod spomenika i igrališta, da se druže i provesele. Miloš je otišao sa svojim društvom, a zajedno sa njima otišao je i njegov mlađi brat Mateja.

I Miloš ponavlja mnogo puta ispričanu priču, kao i svi ostali. I on je video mercedes sa upaljenim farovima i osobu koja je naoružana i koja im naređuje da svi polegaju i da će ih pobiti.

I on je čuo Jovana kako ga poziva da im se pridruži dok je pivo još hladno!? Divni, složni momci i devojke, čestiti, neiskvareni i naivni, nisu ni slutili da ljudi mogu da budu drugačiji od njih. Opaki, surovi, zli… neljudi, krvnici, zlotvori.

Niko od njih ga nije ni poznavao, niti znao da u susednom selu živi jedan baš takav, jedna cela zla i potpuno drugačija porodica, koje su se svi klonili i koja se, nekakvim čudom, našla u istom pitomom i mirnom selu gde su svi drugi vredni, časni, pošteni ljudi, koji u istom tom duhu vaspitavaju svoje sinove i kćeri.

Momci su pozvali tog monstruma da im se pridruži, kao što bi pozvali svakog drugog prolaznika. Jeste, pridružio im se. Ali sa uperenim oružjem, iz kojeg je počeo da puca besomučno po njima, a oni da padaju kao pokošeni kišom kuršuma.

Miloš je pao i pokušavao da ustane, ali je shvatio da ne može. Pitala sam ga da li ga je bolelo? Očekivala sam da je to nekakav bol koji je bukvalno nepodnošljiv. Međutim, Miloš kaže da nije. Kaže da bol maltene nije ni osetio, jer je metak probio njegovu nogu u deliću sekunde. Samo nikako nije mogao da se pomeri i ustane. Metak je bio neverovatno precizan, proleteo je kroz sam zglob kolena i bukvalno ga razneo.

Ono što ovu priču izdvaja od ostalih i čini je drugačijom i posebnom, jeste činjenica da se tu, u trenu, našao i njegov, šest godina mlađi, brat Mateja, koji je pokušavao na sve načine da pomogne bratu i da ga izvuče sa mesta pucnjave. Uzalud je Miloš pokušavao da mu objasni da mora da beži najbrže što ga noge nose, jer je to jedini način da bar jedan od njih preživi. Mateja ga je i dalje vukao za ramena pokušavajući da spase rođenog brata. Obojica su snažni, zdravi, visoki momci. Iako se sve dešava u nekoliko minuta, deluje da je ova lavovska borba braće da spasu jedan drugog, trajala čitavu večnost. Na kraju je Miloš uspeo da ubedi brata da beži, a da će se on praviti mrtav, što je i uradio.

Tek kada je opasnost prošla, Miloš je, najpre, pozvao drugare da se pronađu međusobno. Da saznaju gde je ko od njih i da li su svi živi i nepovređeni. Onda su došli po njega i povezli ga u Urgentni centar Smederevo. Iz kola su se javili roditeljima i objasnili im da su živi, da su zajedno i da idu u bolnicu.

Milošu je te noći, u bolnici u Smederevu, urađena operacija kolena i posle dve nedelje, pušten je na kućno lečenje, da zaraste rana i da se oporavi. Posle toga je dobio rehabilitaciju u Ribarskoj banji. Kaže da je prezadovoljan uslovima, tretmanom i lečenjem koje je tamo imao i da bi voleo, ako postoji mogućnost, da ponovo tamo ode.

Međutim, posle izvesnog vremena funkcija kolena se pogoršala, počelo je da kleca i nije bilo stabilno. Zbog toga je, pre nekoliko dana, urađena ponovna operacija u Kliničkom centru Srbije, gde se Miloš i sada nalazi. Postupak će otprilike biti isti. Oporavak kod kuće, čekanje da rana zaraste, pa ponovo rehabilitacija.

Miloš je radnik pekare u Smederevu, u kojoj radi i povređeni Nemanja Ilić iz Orašja, koji, takođe, ima veoma tešku povredu noge i koji je i dalje uglavnom vezan za krevet.

Sva trojica primaju 65 odsto od inače male plate, koje su bile osnovna primanja njihovim porodicama koje se bave poljoprivredom, kojom su se i svi ostali momci bavili posle radnog vremena.

Svakom bi bilo teško da mesecima bude vezan za bolnicu i krevet. Pogotovu mladima koji su pre toga bili neumorni, radili po više poslova.

Prošlo je više od sedam meseci, a oni čekaju narednu operaciju, narednu kontrolu i rehabilitaciju, ne mogu da rade, ne mogu da pomognu svojim porodicama. Nada da će dobiti pomoć od države, da će pravda biti brza i pravedna, sve više bledi i malo ko više i veruje u nju.

Miloš strpljivo čeka izlazak iz bolnice da može ponovo da bude, pre svega, sa svojim bratom sa kojim je inače blizak, a sada ih veže neraskidiva bratska ljubav i zajednička užasna trauma kroz koju su prošli, tek  povremeno svesni da su zapravo, oni jedan drugom spasili život.

Kući ga čeka velika porodica koju ima, njegova rodbina i prijatelji, ali i stotinak golubova “Srpskih visokoletača” na koje je veoma ponosan, a kojima zadnjih meseci nije mogao da posveti pažnju i ljubav kao ranije.

Poželimo divnom Milošu da posle ove operacije i oporavka uzleti daleko, lako i visoko, kao njegovi golubovi visokoletači, i da se u ovoj godini završi sve ružno i strašno što su Miloš i svi ostali mladi iz Malog Orašja i Dubone preživeli.

A da u sledećoj, unesrećene porodice dočekaju pravdu, koja će u njihove živote uneti bar malo mira i spokoja.