Zaboravljeni ranjeni – Ivan Ivković, bivši i, nadamo se, budući fudbaler (FOTO)

Autorka: Dr Slavica Plavšić

U noći kobnog 4. maja, u Malom Orašju je ranjeno šestoro  mladih, a petorica momaka je izgubila život. U susednom selu Dubona, koje pripada opštini Mladenovac, streljani su: rođeni sestra i brat, Kristina (19) i Milan Panić (21) i Dalibor Todorović 24 godine.

Povređeno je ukupno osam osoba.

Od toga, četvoro mladih: Ivan (16), Anđela (17), Andrijana (18), Nevena (20), i četiri osobe starosti između 40 i 50 godina.

Nimalo nije lako dopreti do ovih mladih duša, teško povređenih i fizički i psihički, i do njihovih roditelja, koji pokušavaju na sve moguće načine da ih zaštite.

To teško polazi za rukom i stručnjacima, psihoterapeutima, jer svaki taj razgovor potencijalno dovodi do nove traumatizacije i vraća ih na sve teške dane i situacije kroz koje su prošli i prolaze i dalje.

Ovo je priča o hrabrom dečaku Ivanu Ivkoviću (16) i njegovoj čudesnoj majci Milici Ivković, pred čijom snagom, razumom i pribranošću, čovek može samo da zaćuti, stane mirno i pokloni joj se do poda.

Ona ima samo 35 godina, lavovsku snagu za borbu i mudrost bogova da se svim silama i zadnjim atomima snage bori za svog sina i njegovu desnu nogu.

Nogu, kojom će moći čvrsto da korača, normalno da funkcioniše i da, u dogledno vreme, ponovo, makar rekreativno, potrči za fudbalskom loptom koju toliko voli, da je sa svojih 16 godina trenirao i igrao fudbal za čak dva kluba.

Ivan Ivković, dečak od 16 godina, jedini je od žrtava iz Donje Dubone, mesta odakle je i svirepi ubica i njegova porodica. Odrastao je u zdravoj, srećnoj porodici, vrednih i radnih poljoprivrednika, voćara, uz roditelje Milicu i Milana i nešto stariju sestru Aleksandru, koja je udata i ima sina od dve i po godine.

Ivan je dobar, vredan dečak, učenik Saobraćajno tehničke škole u Beogradu, na Vračaru, sportista koji je bio utreniran, fizički izuzetno jak, visok 190 cm, snažan, hiperaktivan. Sve do kobne noći na klupici ispred škole u Duboni, gde su se i te večeri okupili mladi. Ivan je trebalo da se provoza sa Milanom Panićem, mladim policajcem u koga su Ivanovi roditelji imali veliko poverenje i sa kojim se Ivan družio, kao i sa njegovom sestrom Kristinom. Bio je tu i Dalibor-Dača, Nevena, društvo iz Dubone, a došle su i Anđela i Andriana, drugarice iz Malog Orašja. Svi su izašli da se zabave, ispričaju, zajedno provedu veče pred Đurđevdan. Niko nije mogao da sluti da će se te večeri u njihovim mirnim, pitomim selima, desiti najstrašniji masakr.

Surovi ubica je svoj stravičan krvavi pir započeo u Malom Orašju, gde je ubio pet mladića i šestoro ranio, zatim nastavio da puca na radnike koji su popravljali kapiju i ogradu u Duboni i četvoricu ranio. Trojica od njih imaju teške telesne povrede, sa teškim invaliditetima. Najteže je pogođen Jovica Stevanović, čije lečenje i dalje traje i koji je u invalidskim kolicima, nesposoban za fizički rad od koga je živeo i izdržavao porodicu.

Na kraju su na red došli mladi, srećni, devojke i momci koji su bezbrižno sedeli i zabavljali se ispred škole. U trenutku se ispred njih stvorio razjareni krvnik koji im je, sa uperenom puškom, naredio da svi legnu i da će ih pobiti. Niko ga, najpre, nije ni shvatio ozbiljno. Pomislili su da je to neka njegova glupa i neumesna šala. Ali nije bila! Raspalio je smrtonosne rafale od kojih su, kao pokošeni, padali na zemlju jedan za drugim svi koji su se te strašne večeri našli na mestu gde su se i inače često okupljali. Ivan je video kako padaju njegovi najbolji prijatelji Kika i Milan, Dalibor, za njima i Nevena, Anđela i Andrijana.

Ivan je pao pored Kike, sa lakše povređenom levom rukom i stravično raznesenom desnom nogom iz koje je šikljala krv. Prizor je bio kao u najstrašnijm horor filmovima i svi koji su to preživeli i videli, pamtiće ga do kraja života kao nešto najstravičnije što je moglo da ih snađe. Pucnjavu su najpre čuli prijatelji iz obližnjih kuća, koji su odmah pozvali Ivanove roditelje, koji su među prvima stigli na mesto masakra i videli svog teško povređenog sina. Hrabra majka Milica ni tada nije ostala bez svoje neviđene pribranosti i zdravog razuma. Odmah je pozvala svog rođenog brata, iskusnog i stručnog medicinskog tehničara koji godinama radi u jedinicama intenzivne nege. On im je davao uputstva kako da postupe sa Ivanom, da ga pažljivo ubace u kola, okrenu na stranu, pritisnu mesto koje najviše krvari i da ne čekaju hitnu, već da krenu svojim kolima što brže mogu. Roditelji su to i učinili, ali u tom trenutku je naišla prva policijska patrola koja im je zabranila da prilaze povređenima i naredila da čekaju hitnu. Jedan od policajaca je čak i uperio pušku u Milana, Ivanovog oca. Roditelji su brzo rešili i taj problem. Čak je drugi policajac pomogao da već iznemoglog i ošamućenog Ivana, od strašnih bolova i gubitka krvi, ubace u automobil i najbrže moguće krenu ka Hitnoj službi Mladenovac, gde je već stigao Ivanov ujak. Odmah mu je ukazana prva pomoć, plasirane braunile i pripremljen sanitet, koji je Ivana, i pristiglu, teško povređenu Andrijanu hitno odvezao u Urgentni centar Beograd. Odmah za njima u bolnicu su stigli Ivanovi, a ubrzo i svi drugi roditelji ranjenih, strpljivo i izbezumljeno čekajući prve informacije lekara i zdravstvenih radnika koji su dali sve od sebe da spasu ove mlade, nedužne živote.

Prve vesti o Ivanu doktor je saopštio u ranim jutarnjim časovima. Ivan je u veoma teškom stanju, noga je gotovo raznesena sa četiri metka. Povređeni su veliki krvni sudovi, izgubio je mnogo krvi i te noći su na nozi bile urađene dve hitne operacije. Leva ruka je, srećom, bila lakše povređena.

Kada je lekar objasnio da je mladi Ivan stigao u poslednjem trenutku i da mu je bukvalno preostalo četiri minuta života, da tog trenutka nije stigao u Urgentni centar, roditelji će pamtiti kao najstrašniji trenutak u životu koji je uspeo da ih slomi, ali na samo manje od tih četiri minuta. Znali su da moraju da budu jaki i da njihovom sinu mora i može da se pomogne, da će lekari uraditi sve što je u njihovoj moći da spasu Ivana, ali i da sačuvaju nogu. Povrede su bile veoma teške i komplikovane. Toliko teške da je većina lekara smatrala da mora da se izvrši amputacija desne noge, kako bi se Ivanu spasio život.

Roditelji su beskrajno zahvalni svim lekarima, sestrama, osoblju, i prepuni hvale za njihove nadljudske napore da se pomogne Ivanu. Beskrajno su zahvalni i prijateljici Ivani iz Dobone, koja ih je odmah obavestila o pucnjavi i tako pomogla da Ivan, ipak, stigne na vreme u Urgentni centar. Posebno su zahvalni doktoru Markoviću, koji je sve vreme bio pri stavu da treba dati šansu toj nozi, tom mladom organizmu, da se izbori sa užasnim oštećenjima koje je kiša kuršuma napravila. I srećom, bio je u pravu. Noga je definitivno sačuvana od amputacije. Sa mnogobrojnim oštećenjima, sa teško poremećenim funkcijama, ali i sa velikim šansama da će se narednom operacijom stanje znatno popraviti. Ta operacija je planirana u najskorijem periodu, pre Nove godine.

Ivan je bio u Urgentnom centru i na Vaskularnoj hirurgiji dva i po meseca, posle čega je prebačen u bolnicu Rudo, gde se i sada nalazi na rehabilitaciji, dok čeka da se steknu uslovi da se uradi ta važna i komplikovana operacija. U bolnici Rudo, uprava je učinila ogromnu uslugu Ivanu i njegovoj majci, omogućivši joj da bude uz maloletnog sina, da ga neguje i pomaže mu, jer je njegovo fizičko stanje i dalje veoma loše i neophodna mu je stalna pomoć oko gotovo svih osnovnih aktivnosti.

I u ovoj bolnici, o Ivanu brinu najbolji lekari, najbolji fizioterapeuti i svo drugo osoblje kojima su i roditelji i Ivan beskrajno zahvalni. Posle tri i po meseca lečenja, Ivan je prvi put pušten kući za vikend, gde su ga čekala kolica koja su brižni roditelji u međuvremenu nabavili. Posle toga su dolazili kući na vikend svake druge ili treće nedelje, a sada i neće više, da bi se sačuvao od prehlade i virusne infekcije, kako bi bio zdrav i spreman za operaciju koja mu predstoji.

Pre 4. maja, Ivan je uživao u svom detinjstvu i bezbrižnim danima u svojoj složnoj i srećnoj porodici. Bio je vezan za sestru i njenog malog dečaka i vrlo često ih je posećivao. Družio se drugarima iz sela, igrali su fudbal i stalno organizovali mini turnire na terenu u školskom dvorištu. Navija za Crvenu zvezdu.

Preko dana je sa ocem obavljao poljoprivredne radove. Bio je vredan i nesebičan i rado je pomagao svima kojima je to bilo potrebno. Bio je pouzdan prijatelj koji ume da čuva tajne. Voleo je i izlaske u grad. U zimskom periodu, organizovao je druženje sa drugovima i drugaricama u svojoj kući, gde su igrali stoni tenis, slušali muziku.

Svaki dan je putovao za Beograd u školu, i nije mu bilo teško da ustaje u 5 sati ujutru i putuje do škole oko 65 km u jednom pravcu. Planirao je da položi vozački ispit čim mu to godine dozvole. Maštao je sa ocem kako će proslaviti svoj 18. rođendan.

Ivan je i ranije bio zreliji od svojih vršnjaka. A sada je odrastao i sazreo još mnogo više. Potpuno je upućen i uključen u sve što se tiče njegovog lečenja, hirurških intervencija, i od njega se ništa ne krije, niti ublažava. I njegova majka misli da je to jedino ispravan stav i da mora da se bori za sebe, za svoj život i svoju budućnost. Smatra da mu i to daje snagu da kroz ovaj užasan period svog života prolazi bez većih psihičkih kriza i padova.

Zbog prirode povreda koje je zadobio, od samog početka Ivan trpi užasno jake bolove koji se veoma teško kupiraju i najjačim lekovima. Bolovi su prisutni i u snu, bude ga i onemogućavaju mu da spava, da se odmori i da bude spreman za sutrašnji dan i fizikalnu terapiju koju ima svakodnevno.

Na pitanje da li im je potrebna neka pomoć i šta bi želela, Milica odgovara da želi ono što je nemoguće, a to je da se vrati vreme i da do surovog zločina nije smelo da dođe. Da država i društvo nisu smeli da dozvole da se 4. maj uopšte dogodi. Zna da je to nemoguće, ali je moguće da se zločinac kazni adekvatno zločinu koji je počinio, bez obzira na to koliko ima godina.

Do sada nisu tražili nikakvu pomoć i mogli su da priušte i kupe svaki lek koji je Ivanu potreban, a ima ih mnogo i mnogo koštaju. Međutim, rezerve se iscrpljuju i postaje sve teže da se na mesečnom nivou odvoji 25-30.000 dinara, koliko plaćaju lekove koji ne idu na recept. Roditelji smatraju da bi država trebalo da osnuje fond koji bi za sve povređene pokrivao makar troškove lečenja koji su vrlo visoki. Ne traže oni pomoć samo za svoje dete, nego i za sve druge koji su, posredno ili neposredno, povređeni u ovom zločinu.

Masakr iz maja je promenio i zaustavio život u Malom Orašju i Duboni. Sasekao mladost u usponu i polomio im krila. Ipak, život ide dalje. I pored svih strahota kroz koje je prolazio i prolazi, Ivan i uči i vanredno polaže ispite u Tehničkoj školi iz treće godine. U oktobru je položio šest ispita, ostalo mu je još šest za kasnije.

Sada se priprema za važnu operaciju kojom treba da se ukloni zaostali metak iz butne kosti, da se skloni spoljašnja fiksacija koja sada postoji i koja mu zadaje velike probleme i da se uradi sve što je moguće da se užasno teško povređena noga, što je više moguće, vrati u funkcionalno stanje.

Svesni su da je pred njima težak i neizvestan put i da su, možda, tek na pola puta.

Ali, nadajmo se i poželimo Ivanu da bude jak i istrajan i da izdrži. A da hrabre i borbene roditelje, snaga, duh, volja i energija koju poseduju nikada ne napuste. Pa da uskoro, u neko dogledno vreme, Ivan ponovo potrči za loptom koju toliko voli, i da oni ponovo budu najsrećnija porodica na svetu, kao što su bili pre kobnog 4. maja.

Prenošenje teksta i preuzimanje fotografija dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.