Vrtlog nasilja

Autorka: Bojana Savović, autorka je javna tužiteljka Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Izvor: Peščanik

Ponovo obaramo crne rekorde i konstatujemo da je u Srbiji u 2023. godini 26 maloletnih lica starosti od 14 do 17 godina ubilo nekog, a da u tu crnu brojku ne ide masovno ubistvo u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Svaki dan upozoravamo na broj ubijenih žena, dok nam na decu pucaju iz vazdušne puške. Agresivni ispadi na ulici oko banalnih stvari su postali sastavni deo života.

Da li se vladajuće elite, kao donosioci odluka i kreatori dominantne klime u društvu, nekada uplaše za sebe i za svoje bližnje? Kako se ne plaše da će tuča u kafiću ili pucnjava u školi ili na ulici pogoditi i njihovo dete? Pa čak iako su stariju decu sklonili u inostranstvo, imaju porodicu i prijatelje do kojih im je valjda stalo, imaju nekoga koga vole. Da li zaista misle da ih skupa odela, automobili i stotine stanova mogu zaštititi i spasiti od nepredvidivog nasilja?

Kada dete ubije drugu decu, zlo ne pita kog su političkog opredeljenja roditelji ubijene dece, da li imaju partijsku knjižicu (i čiju) ili samo katatonično ponavljaju da ih politika ne interesuje.

Kada su politički moćnici oslepeli od bahatosti i samozadovoljstva pomislili da su zaštićeni od zla, pa i zla koje šire?

Pre neki dan mlađa ćerka mi objašnjava da su drugari iz škole hteli da na majicama u kojima slave završetak osnovne škole napišu: „Džaba vam vaše škode, mi imamo lambordžini“. Rekla sam joj da ne razumem šta su hteli tom porukom da kažu, a ona mi je objasnila: „Pa znaš, mama, policija vozi škode, i oni u tim škodama ne mogu da stignu Paniće“. Naravno, sledi moje logoreično siktanje: pa sa kim se vi poistovećujete, za koga vi i zašto navijate, za klince bez škole koji voze automobile koje retko koji čovek može da priušti od svog rada, pa vi se vozite autobusom, kao i ja, a oni jurcaju lambordžinijima, znaš li ko je njihov otac… Odmah je prekinula rečima: ma znam mama, ja sam im sve to isto rekla.

Taj bumerang koji nam se vratio s idolima nalik na one iz ratnih devedesetih me je podsetio na jedan događaj. Petar Panić (otac čuvene braće), tada Šešeljev telohranitelj, postavljao je kioske po Zemunu. Kada je otkopao temelje za još jedan, na uglu ulica Šilerove i Ugrinovačke u Zemunu, tik ispred kuće našeg porodičnog prijatelja, moj tata je došao da pomogne da se temelji zatrpaju. U jednom trenutku začula se škripa guma i iz skupocenog automobila je istrčao Petar Panić i bez reči udario M.B. pištoljem u glavu i napravio mu veliku posekotinu.

Pošto je moj otac bio jedini očevidac događaja, ubrzo je njemu i oštećenom na ulici neobavezno prišao radnik DB-a s predlogom da svi treba da spuste loptu, da oni svoje probleme rešavaju unutar kuće, da ljudi koji rade za DB imaju preko 300 godina robije i da nema toga šta nisu spremni da urade… Vodio se postupak pred bivšim Četvrtim opštinskim sudom, okrivljeni Petar Panić je postao naglo bolešljiv i nije dolazio na suđenja, ona su se beskrajno odlagala, a kao svedok odbrane pojavio se u jednom trenutku i Mile Luković zvani Kum (iz zemunskog klana). Moj otac je dosledno, u punoj sudnici nabildovanih i istetoviranih posmatrača, ponavljao šta je video tog dana ali slučaj nije dobio sudski epilog.

Očevi vođa zemunskog klana (Spasojevića i Lukovića) javno su se odrekli svojih sinova. Spasojevićev otac je, kažu, na samrtničkoj postelji prokleo sina, poručio mu da se ne pojavljuje na očevom grobu, dok se Lukovićev otac ubio zbog sramote. Izgleda da su deca preživelih „heroja“ devedesetih, sada, 30 godina kasnije, postala idoli novih generacija. Braća Panić imaju lepe automobile, mnogo pratilaca na društvenim mrežama, objavljuju slike iz noćnog provoda, a manje je važno ili je potpuno nevažno ko su oni zaista i šta su radili njihovi roditelji. A izgleda da je najmanje važno što je protiv njih u toku postupak za trgovinu ljudima.

Naši roditelji se nisu obračunali sa demonima devedesetih, a mi smo odavno pustili demone današnjice da narastu i ojačaju. Iako smo platili i na Drini, platićemo i na ćupriji jer izgleda da iz dosadašnjih skupih plaćanja nismo ništa naučili.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.